Свети Илија Мињати
Беседа на Васкрс
Ученици се обрадоваше видевши Господа.
(Јн. 20,20)
Радујем се и ја са вама, божанствени ученици васкрслог Владике. Са вама ће се радовати и сви христоносни народи који су коначно видели незалазну светлост светоносног дана Васкрсења. Горе се радују триблажени зборови, и анђели мира поју победну песму око престола Цара Сила. Радује се доле и сам ад, сав сијајући од светле појаве Сунца славе – Онога Који је несрећним прародитељима донео незалазни дан живота. Радује се светло одевена невеста Христова, Црква, и са радошћу поздравља Женика који је изашао из гроба као из палате. И сама Голгота не изгледа исто: била је грозно место жалости, а постала славно место свеопште радости. Крст, копље, трнов венац, страшна оруђа за мучење, боголепно украшавају славље Божанског Победника. Гроб, некад жалосно место труљења, сада је живоносни двор нетрулежности. Ране које су доносиле смрт, постале су извори вечног живота. Ученици се обрадоваше видевши Господа. Обрадујмо се и ми који славимо, и похвалимо богодану благодат славног васкрсења Христовог.
Када су била закључана врата раја, из кога је човек изгнан, отворила су се врата ада, кроз која је у свет ушла смрт, заједно са проклетством и труљењем. Она је као тиранин завладала над несрећним људским родом који је са напором и уз страдање носио тешки јарам и стално је сопственим животом отплаћивао тај тешки дуг. Но, као што је Адам сагрешио први међу људима, тако је он први морао и да умре. Ипак, пре самог Адама умро је праведни и невини Авељ, кога је убио завидљиви брат Каин. Зар не би било праведно да пошто је од Адама почео грех, од њега крене и умирање, а не од Авеља? Браћо, свако је царство стабилно само онда, ако је засновано на праведности. Ако царује праведност, и темељ царства је тврд, оно ће трајати вечно. Напротив, царство је нестабилно ако је неправедно, ако му је темељ климав и ако се одржава насиљем. Онда је његов крај близу. Наравно, оно што је неправедно то је и нестабилно, и што је насилно то је непостојано. А сада погледајте узвишено дело човекољубивог промисла Божијег. Бог је допустио да не умре најпре Адам, који је први сагрешио, што би било праведно, него невини Авељ. Дакле, царство смрти је отпочело неправдом, зато му је и темељ колебљив. Авељ не само да је први умро, него уз то и неприродном смрћу – њега је убио брат. Царство смрти, које је отпочело неправдом, привукло себи у помоћ још и насиље, па се зато тако приближило крају. Према томе, у свету се зацарила смрт, али њено царство било je неправедно и насилно, па стога и слабо и краткотрајно. Ево мисли Атанасија Великог: "Да је Адам умро први, смрт би имала тврд темељ, јер би прво однела онога који је сагрешио. Но, пошто је прво примила онога које је био неправедно убијен, њено царство је нестабилно и слабо". Од самог почетка се показало да смрт, иако је тиранин, ипак нема слободну царску власт над људским родом. Из њених је руку исклизнуо Енох, који је као жив узет у рај. Избегао јој је и Илија, који се на огњеним колима узнео у небо. Илија је избавио од власти смрти сина удовице из Сарепте, а његов ученик Јелисеј сина сунамке. А у последње дане дошао је оваплоћени Син Божији, Господ живих и мртвих, страшни истребитељ смрти, и показао јој је колико је слаба. Он јој је једном речју одузео кћер Јаирову, која је већ била умрла, и као из сна васкрсао ју је у живот. Одузео јој је сина удовице, када су га носили на одру ка гробу, и пробудио га само додиром руке. Одузео је смрти и Лазара, кога је ад већ четири дана држао у својим оковима, и само једним позивом избавио га је од труљења. Отео јој је многа тела упокојених светих које је ад држао толико времена и који су из гробова изведени у живот. На крају, Господ је оборио тиранина, умртвио је смрт и разорио њено царство када је трећега дана славно васкрсао из мртвих. Сви ми Адамови потомци били смо као птице уловљени у ту несрећну замку коју је смрт посвуда раширила. У исту ту замку предао је Себе и Богочовек Исус примивши добровољну смрт. Али он је Себе предао са Својом Божанственом силом, покидао је замку и после Свог славног Васкрсења први се винуо на небо, те је тако и нас избавио од власти смрти. Замка се сакруши, и ми се избависмо. Помоћ је наша у Име Господа (Пс. 123,7-8). Спасени смо, више нисмо заробљеници смрти. Гледамо је и више се не плашимо њеног суровог изгледа. До васкрсења Христовог смрт је била страшна за човека. После Христовог васкрсења човек је постао страшан за смрт. Од тренутка када је васкрсли Исус победио смрт, ученици Христови смело је презиру. Међу мученицима јој се подсмевају чак су и мала деца и девојке. То је дар васкрслог Владике и добитак од славног Васкрсења. Христос васкрсе и смрт умртви. Христос васкрсе и уклони пропадљивост. Христос васкрсе и засија бесмртност. Христос васкрсе и врата раја опет се отворише. Где ти, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? (1. Кор. 15,55) Као смртници ми падамо, али као бесмртни васкрсавамо. Затварамо се у тамницу мрачног гроба, али и ту продире блажена светлост Владичиног васкрсења и оживотворава нас. Чекамо смрт, али унапред видимо бесмртни живот, чији нам је залог дало Спаситељево васкрсење. Христос воскресе!
Када су била закључана врата раја, из кога је човек изгнан, отворила су се врата ада, кроз која је у свет ушла смрт, заједно са проклетством и труљењем. Она је као тиранин завладала над несрећним људским родом који је са напором и уз страдање носио тешки јарам и стално је сопственим животом отплаћивао тај тешки дуг. Но, као што је Адам сагрешио први међу људима, тако је он први морао и да умре. Ипак, пре самог Адама умро је праведни и невини Авељ, кога је убио завидљиви брат Каин. Зар не би било праведно да пошто је од Адама почео грех, од њега крене и умирање, а не од Авеља? Браћо, свако је царство стабилно само онда, ако је засновано на праведности. Ако царује праведност, и темељ царства је тврд, оно ће трајати вечно. Напротив, царство је нестабилно ако је неправедно, ако му је темељ климав и ако се одржава насиљем. Онда је његов крај близу. Наравно, оно што је неправедно то је и нестабилно, и што је насилно то је непостојано. А сада погледајте узвишено дело човекољубивог промисла Божијег. Бог је допустио да не умре најпре Адам, који је први сагрешио, што би било праведно, него невини Авељ. Дакле, царство смрти је отпочело неправдом, зато му је и темељ колебљив. Авељ не само да је први умро, него уз то и неприродном смрћу – њега је убио брат. Царство смрти, које је отпочело неправдом, привукло себи у помоћ још и насиље, па се зато тако приближило крају. Према томе, у свету се зацарила смрт, али њено царство било je неправедно и насилно, па стога и слабо и краткотрајно. Ево мисли Атанасија Великог: "Да је Адам умро први, смрт би имала тврд темељ, јер би прво однела онога који је сагрешио. Но, пошто је прво примила онога које је био неправедно убијен, њено царство је нестабилно и слабо". Од самог почетка се показало да смрт, иако је тиранин, ипак нема слободну царску власт над људским родом. Из њених је руку исклизнуо Енох, који је као жив узет у рај. Избегао јој је и Илија, који се на огњеним колима узнео у небо. Илија је избавио од власти смрти сина удовице из Сарепте, а његов ученик Јелисеј сина сунамке. А у последње дане дошао је оваплоћени Син Божији, Господ живих и мртвих, страшни истребитељ смрти, и показао јој је колико је слаба. Он јој је једном речју одузео кћер Јаирову, која је већ била умрла, и као из сна васкрсао ју је у живот. Одузео јој је сина удовице, када су га носили на одру ка гробу, и пробудио га само додиром руке. Одузео је смрти и Лазара, кога је ад већ четири дана држао у својим оковима, и само једним позивом избавио га је од труљења. Отео јој је многа тела упокојених светих које је ад држао толико времена и који су из гробова изведени у живот. На крају, Господ је оборио тиранина, умртвио је смрт и разорио њено царство када је трећега дана славно васкрсао из мртвих. Сви ми Адамови потомци били смо као птице уловљени у ту несрећну замку коју је смрт посвуда раширила. У исту ту замку предао је Себе и Богочовек Исус примивши добровољну смрт. Али он је Себе предао са Својом Божанственом силом, покидао је замку и после Свог славног Васкрсења први се винуо на небо, те је тако и нас избавио од власти смрти. Замка се сакруши, и ми се избависмо. Помоћ је наша у Име Господа (Пс. 123,7-8). Спасени смо, више нисмо заробљеници смрти. Гледамо је и више се не плашимо њеног суровог изгледа. До васкрсења Христовог смрт је била страшна за човека. После Христовог васкрсења човек је постао страшан за смрт. Од тренутка када је васкрсли Исус победио смрт, ученици Христови смело је презиру. Међу мученицима јој се подсмевају чак су и мала деца и девојке. То је дар васкрслог Владике и добитак од славног Васкрсења. Христос васкрсе и смрт умртви. Христос васкрсе и уклони пропадљивост. Христос васкрсе и засија бесмртност. Христос васкрсе и врата раја опет се отворише. Где ти, смрти, жалац? Где ти је, пакле, победа? (1. Кор. 15,55) Као смртници ми падамо, али као бесмртни васкрсавамо. Затварамо се у тамницу мрачног гроба, али и ту продире блажена светлост Владичиног васкрсења и оживотворава нас. Чекамо смрт, али унапред видимо бесмртни живот, чији нам је залог дало Спаситељево васкрсење. Христос воскресе!
Вишњи победитељу смрти, вечни Жениче душа наших, Најбожанственији Исусе, Теби се обраћа језик мој, Теби се овога јутра у молитви обраћа мој дух, ка Теби усмеравам и душе оних који ме слушају. Овде, где сам посејао семе јеванђелске Твоје истине пошаљи изобилну кишу Твоје Божанствене благодати, како би израстао плод спасења. Прими, божанствени Логосе, моје речи, као мисаону жртву која се приноси у славу Твог светог имена, за спасење моје грешне душе и читавог овог сабрања. Јави се духовно и обрадуј нас светлошћу Твог славног Васкрсења. Ако чак и наиђеш на закључане двери нашег срца, ипак прођи унутра, као што си кроз закључане двери прошао до својих ученика, и удахни нам благодат Твог Светог Духа и и Твог божанственог мира. Реци нам још једном: Примите Дух Свети... мир вам (Јн. 20,22,19).
Беседе изговорене 1714. годинеу славном граду Навплију
у саборној цркви најсветије Митрополије
Превод: Младен Станковић
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар