Из наших књига

Архиепископ Аверкије (Таушев)

САВРЕМЕНОСТ И ДУХОВНИ ЖИВОТ

Напомена приређивача: «Савременост и духовни живот» наслов је предавања из моралног богословља и аскетике која је архиепископ Аверкије држао у другој половини четрдесетих година прошлог века, у време док је као архимандрит служио у Европи. Текстови ових предавања пронађени су 2004. године у његовој рукописној заоставштини у Светотројицком манастиру у Џорданвилу (Њујорк, САД), а штампани су у наставцима у часопису «Православнаја Рус» за 2004. и 2005. годину. На српском језику објављен је само један њихов део који смо превели и приредили за зборник "Бог и душа у XXI веку" (Издање Православне Мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, 2006).

I Увод у аскетику

Суштина и значај аскетизма

Шта је то «аскетизам»? Ко је то «аскета»? Многи савремени хришћани, који живе у свету, чули су за речи «аскета» и «аскетизам», али је сасвим мало оних који имају исправну представу о значењу ових речи и о томе шта оне изражавају. Код савремених људи, који себе сматрају за хришћане али не живе по духу Цркве, код људи којима су црквеност и духовни живот страни и који су се потпуно предали расејаном светском животу, ове две речи обично изазивају некакво сујеверно згражавање.

Под «аскетизмом» се у савременом светском друштву обично подразумева нешто прилично мрачно, готово злослутно, нешто бескрајно далеко од «нормалног» људског живота. Многи аскетизам доживљавају као некакав фанатизам, мучење самога себе – нешто попут ходања босим ногама по ужареном угљу или вешања за ребро, чиме се, изазивајући свеопште дивљење, баве, на пример, хиндуски јогини и факири.

Такво изопачено и једнострано схватање аскетизма у савременом свету само показује колико су се савремени хришћани удаљили од правилног схватања јеванђелског учења, колико су «посветовњачени» и колико је њиховој свести туђ постао истински духовни живот, на који наш Спаситељ, Господ Исус Христос, није призвао некакве изабране, изузетне личности, него све хришћане уопште.

У савременом друштву наилази се на још једно схватање израза «аскета» и «аскетизам» - схватање које је ближе истини, али је ипак сасвим плитко и површно, и далеко од тога да исцрпљује сву дубину ових појмова, а осим тога, у основи је такође неправилно, као одвећ субјективно и оно које се дотиче само једне, мање битне стране, док занемарује оно најважније – саму суштину ових појмова. Тако, на пример, за сувоњавог човека, бледог и испијеног лица кажу: «он је изгледа прави аскета», а да уопште и не размишљају о томе зашто је он толико мршав и зашто му је лице бледо: да ли због изнуђеног или добровољног гладовања, због слабог варења хране, или због подвига уздржања кога се прихватио и умерености у исхрани. Није тешко видети колико је такав суд површан, јер он се дотиче само човекове спољашњости, његовог физичког изгледа, а пренебрегава унутрашњи садржај, расположење његовог духа. Уобичајено је да се под «аскетизмом» подразумева такво самоограничавање и свођење природних личних потреба на минимум, а да се при томе уопште не помишља на то ради чега и са каквим циљем се ово чини, или се пак погрешно мисли да је такво самоограничавање само по себи циљ некаквим чудацима који се из непознатог разлога добровољно одричу онога што за човекову телесну природу представља природно, па стога и законито задовољство и насладу. Како год било – у савременом друштву нећемо наићи на правилно схватање аскетизма. Узрок томе је једино чињеница да савремено друштво не живи духовним животом. Ономе ко не живи духовним животом, тешко је да разуме у чему се састоји суштина и значај аскетизма. Људи који живе по духу овога света никада неће схватити значење аскетизма, ма колико им то тумачили, и о аскетизму  ће увек имати искривљену или непотпуну представу која пати од једностраности.

Шта је то аскетизам?

Аскетизам је нешто што је толико повезано са духовним животом, да је духовни живот без њега просто незамислив. Аскетизам је, да тако кажемо – главно оруђе духовног живота. Он никако није циљ за себе, него тек средство, али при томе ипак апсолутно неопходно средство за напредак у духовном животу. У чему се то средство састоји?

Духовни живот у човеку порађа се вером у Бога и Његово Откривење. Али сама вера без дела мртва је (Јак. 2,26); јер ми смо, како о томе сведочи апостол Павле, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо (Еф. 2,10). За напредовање у духовном животу добра дела су безусловно неопходна, јер она доказују да код нас постоји добра воља, без које нема кретања напред, а и сама, са своје стране, јачају, развијају и продубљују ту добру вољу. Добра воља привлачи благодат Божију, без које је потпун и одлучан успех у духовном животу недостижан, услед дубоке упрљаности и повређености људске природе грехом. Сходно томе, стремљење ка чињењу добрих дела представља најнеопходнији задатак за свакога ко жели да живи истинским духовним животом. Сам Господ Исус Христос је јасно посведочио: Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство Небеско, но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21); а у Својој опроштајној беседи са ученицима на Тајној Вечери одлучно је условио: Ако Ме љубите, заповести Моје држите (Јн. 14,15).

Дакле, чување јеванђелских заповести, или чињење добрих дела, неопходан је основ духовног живота. Ко занемарује испуњавање заповести и не чини добра дела, далеко је од истинског духовног живота. Ипак, испуњавању заповести и чињењу добрих противе се зле навике које живе у нама и греховна расположења душе. Сваки пут када хоћемо да учинимо неко добро дело, ми треба да савладамо и угушимо у себи ову или ону злу навику противну добром делу које намеравамо да учинимо. На тај начин у души се појављује борба између добрих стремљења и злих навика.

Но, ево шта је опит још давно показао: што више и чешће чинимо добра дела, то нам је лакше да савладамо греховне навике. Услед чешћег чињења добрих дела зле навике слабе и више се не супротстављају тако јако нашој доброј вољи која од добрих дела, напротив, све више јача. Одатле произилази јасан закључак: ко жели успех у духовном животу, тај треба својски да се примора да што чешће и више чини добра дела – да се стално вежба у чињењу добрих дела, то јест дела љубави према Богу и дела љубави према ближњима, односно таквих дела која би показивала да ми заиста стремимо ка томе да љубимо Бога и ближње истинском јеванђелском љубављу.

Управо ово стално вежбање у чињењу добрих дела и носи назив «аскетизам», а онај ко се вежба у чињењу добрих дела и приморава себе на њих назива се «аскетом». Пошто је аскетизам основ духовног живота и његово главно оруђе, онда се и сама наука о духовном животу обично назива «аскетиком».

Сада је јасно колико се истинска представа о аскетизму разликује од лажне представе коју о том предмету има савремени свет. У продужетку ћемо видети какво је порекло те лажне и искривљене светске представе о аскетизму. Ми смо већ рекли да се чињењу добрих дела противе зле навике које се корене у нашој души и нашем телу. Те зле навике треба гушити у себи и искорењивати их, што понекад бива веома мучно и праћено страдањем; ова борба може да буде врло напорна и када се, на овај или онај начин, пројави споља, човек који је не схвата и не разуме духовни живот заиста остаје у недоумици чему то, зашто «аскета» мучи сам себе и намерно сам себи причињава страдања. Отуда лажна, искривљена представа о аскетизму као некаквом фанатичном варварству или самомучењу.

Међутим, «аскетизмом» се, као што смо видели, назива пре свега вежбање у добрим делима, повезано са гушењем злих навика. Да је то тако, показује већ и само филолошко објашњење речи «аскетизам». Ова реч потиче од грчке речи «аскисис», којој је основно значење «вежбање», затим «одређени начин живота», «звање», «занат», «занимање» и, на крају, већ као сасвим удаљено значење – «подвижништво», «духовни живот», «монаштво». Зато и реч «аскета», која потиче од грчке речи «аскитис», никако не означава некаквог фанатика-мрачњака који, незнано зашто, мучи сам себе, како мисле многи светски људи, него јој је основно значење – «борац», што управо указује на тако карактеристичну аналогију, коју апостол Павле наводи у својој првој посланици Коринћанима (гл. 9, ст. 24-27) – на сличност између физичког и духовног вежбања, ради постизања жељеног циља: распадљивог венца за физичке борце, а нераспадљивог за духовне. Даље значење речи «аскитис» је – «подвижник», «онај ко се бави богомислијем», «затворник», «монах».

Сходно томе, «аскетизам» није ништа друго до «духовно вежбање», или «духовни тренинг» – ако можемо да се тако изразимо по аналогији са физичким, телесним тренингом – који је подвижницима на духовном попришту једнако неопходан као телесни тренинг онима што се подвизавају на попришту физичких такмичења.

У чему се заправо састоји тај духовни тренинг?

У томе да себе стално приморавамо на чињење добрих дела и на гушење злих навика и злих тежњи душе, које се чињењу добра противе. То није лако – праћено је тешким напорима, често и мучном борбом, коју свети Оци-подвижници не називају узалуд самораспињањем, према речима светог апостола Павла из посланице Галатима (5,24): А који су Христови, распеше тело са страстима и жељама. О тешкоћама које са собом носи та борба, јасно и упечатљиво говори сам велики Апостол незнабожаца, позивајући се на лични духовни опит: Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у телу моме; јер хтети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него грех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно. Јер се радујем закону Божијему по унутарњем човеку; али видим други закон у удима својим, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом греха који је у удима мојим. Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? Благодарим Богу кроз Исуса Христа Господа нашега. Тако, дакле, ја умом служим закону Божијем, а телом закону греха (Рим. 7,18-25). Ова вечна подељеност у човеку потиче одатле, што је некад здрава људска природа повређена грехом, који је у њу унео растројство и несклад – то постојано противљење закона греха који се гнезди у телу и изазива неопходну потребу за аскетизмом. Суштина аскетизма се и састоји у томе да човек постојано приморава себе и да се тера да не чини оно што би хтео грех који у нама живи, него оно што захтева закон Божији, закон добра. Без тога, само по себи је јасно, не може бити никаквог успеха у духовном животу. Аскета, то и јесте човек који себе приморава да чини оно што погодује развитку духовног живота и да не чини ништа што је томе противно. Ми смо већ видели да расту и развитку духовног живота погодује чињење дела љубави у односу на Бога и ближње. Очигледно, сметња духовном животу је све оно што је противно љубави према Богу и ближњима, то јест чињење дела супротних добрима – злих дела. Сходно томе, аскета ће бити човек који себе постојано приморава на чињење добрих дела и уздржава се од злих.

Но, то још није све. Задатак аскетизма се тиме још никако не исцрпљује. Онај ко чини добра дела и уздржава се од злих, још увек није потпуни аскета. Мало је ограничити се само на дела као таква. Добра дела немају силу и значај сама по себи, него једино као доказ и спољашњи израз доброг расположења и добрих стремљења душе – као очигледна потврда присуства добре воље у нама. Јер и фарисеј чини добра дела, али она код њега не проистичу из доброг расположења душе, него из лицемерја, то јест из злог расположења, те према томе не сведоче о присуству добре воље код њега. Баш као што су и зла дела заправо зла, штетна и погубна у оној мери, у којој служе као израз и спољашња пројава злих стремљења, злих навика и зле воље душе. Ако нема зле воље – неће бити ни злих дела. Дакле, нису главна дела, него човеково унутрашње расположење, добра или зла воља његове душе, добро или порочно стање његовог срца, од кога се природно рађају и добра или зла дела. О томе јасно говори Сам Христос Спаситељ: Јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле: и ово је што погани човека (Мт. 15,19-20).

Одатле је јасно да тежиште духовног живота није у делима као таквим, него у оним душевним склоностима, у оном унутрашњем расположењу човековом, из кога та дела проистичу. Стога за истинског аскету ни изблиза није довољно само да се уздржава од злих дела и да чини добра: истински аскета тежи ка томе да из своје душе искорени и сама зла расположења, зле навике, злу вољу, те да уместо њих у себи засади и чврсто укорени добра расположења, добре навике и добру вољу. У томе се заправо и састоји главни напор, то јест подвиг истинског аскете, тежак до крвавог зноја. Зле навике душе не уступају лако своје место добрима: оне се жестоко боре за своју превласт, за свој доминантни положај у човековој души. Навике, које су се укорениле кроз често задовољавање, задобијају снагу сличну природним особинама, својствима душе: оне као да су урођене. Не каже се узалуд да је «навика – друга природа». Порочне навике су за човека попут окова: оне га лишавају природне слободе и као да га држе у ропству. А када неко своје порочне навике често задовољава, оне све више јачају у њему, претварајући таквога човека у свог јадног и безвољног слугу. «Бој се злих навика – каже један од највећих наставника аскетизма, преподобни Исак Сиријац – више него демона». И обратно, када се неко бори против таквих навика, оне у њему све више слабе, док коначно сасвим не утихну. «Одлучна воља – вели епископ Игњатије (Брјанчанинов), наш домаћи учитељ аскетског живота – осењена и ојачана благодаћу Христовом, може да победи и најукорењеније навике» (т. 1, стр. 381). «Навика се најпре жестоко супротставља ономе ко пожели да збаци њен јарам и у почетку изгледа несавладива, али уз сталну борбу против ње, временом постаје све слабија, са сваким одбијањем човековим да јој се покори» (исто). «Ако ти се током борбе догоди да, из било ког неочекиваног разлога, будеш побеђен, немој се узнемиравати и не падај у безнађе, него изнова започињи борбу» (исто код епископа Игњатија).

На тај начин видимо да се у души аскете одвија непрестана борба добра и зла. Ова непрестана са злом у духовној или аскетској литератури носи назив «духовна» или «невидљива борба». Управо у тој духовној, или невидљивој борби састоји се сама суштина аскетизма, или духовног живота.

Дакле, шта је коначни циљ аскетизма и какав је његов значај за напредовање у духовном животу?

Направићемо резиме свега онога што је претходно речено: човеков дух, будући божанског порекла, увек стреми ка Богу. Ништа земаљско њега не може у потпуности да задовољи. Тешко страдајући када је удаљен од Бога, он само у Богу може да пронађе спокојство. Ову спасоносну заједницу са Богом људски дух може да постигне једино кроз испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњима. Заповести о љубави према Богу и ближњима могу се испуњавати само кроз искорењивање «закона греха» који живи у нама – злих навика, злих расположења душе, и засађивања, уместо њих, добрих навика, добрих расположења душе. Ово се не даје без тешке борбе, или подвига. Управо у тој борби или подвигу је суштина аскетизма, који на тај начин обезбеђује човеку напредак у духовном животу, то јест приближавање Богу и ступање у општење са Богом које људски дух жели. Према тој борби, или подвигу, аскетизам носи још и назив «подвижништво», а духовни живот се назива «подвижничким животом», због чега се и аскета, који таквим животом живи, назива «подвижником». «Подвижништво» - то је већ чисто руска реч, која по духу потпуно тачно преноси значење грчке речи «аскетизам».

Да ли су сви људи, сви хришћани, дужни да буду аскете-подвижници?

Ово питање истоветно је следећем питању: да ли је све људе створио Бог, је ли свима наменио духовни живот, јесу ли сви призвани на духовно општење са својим Творцем?

Савремено људско друштво, које у већини не живи духовним животом, и не зна, па чак и не жели да зна, за духовни живот, него живи само душевно-телесним животом, клони се духовног подвига и не схвата га, те се стога боји чак и саме речи «аскетизам», изврћући њен смисао, како смо говорили у почетку. Савремени људи, чак и међу онима који себе сматрају за хришћане, обично сматрају да је духовни подвиг, аскетизам, ствар неких посебних, изузетних личности и да је обавезан само за монахе, који су се посветили управо подвижничком, аскетском животу. «Ми нисмо монаси, за нас то није обавезно» - тако светски људи обично одговарају на позив који им је упућен да живе духовним животом и почну борбу са својим греховним, злим навикама.

Наравно, нико неће порицати како монаси пре свих других преузимају на себе обавезу да воде духовни живот, да буду аскете, подвижници. Но, могу ли људи који живе у свету, који нису дали монашке завете, да себе сматрају потпуно слободним од такве обавезе? Могу само из незнања, из непромишљености, из несхватања тога на шта су Богом призвани сви хришћани, били они монаси или световњаци.

Јер, по чему се у суштини разликују монаси од световњака?

Само по томе што су, како каже велики наставник монаштва, преподобни ава Доротеј, «они схватили да у свету не могу тако лако чинити добра дела, па су за себе измислили нарочити начин живота, другачији поредак провођења времена, посебан начин деловања» (Поука прва, страна 28).

Разлика се, дакле, састоји само у спољашњим облицима живота: монаси су за себе сачинили погодније спољашње форме, како би лакше и без препрека могли да постигну циљ људскога живота, који је свим људима заједнички – Богоопштење. Управо на тај начин, монаси су се ослободили свакојаких светских веза, брига и обавеза – као на пример породичног живота, или поседовања имовине – само зато да би били слободнији за духовну борбу и да би лакше у себи победили и искоренили зле навике које им сметају у задобијању јеванђелске љубави према Богу и ближњима; али, сам дух живота код монаха и код световњака, како то потпуно јасно проистиче из свега што смо горе рекли, свако треба да буде један и исти.

Зар је Бог одвојено створио монахе, а одвојено световњаке? Зар је Бог само монасима удахнуо у лице дах живота, док је световњаке оставио као бесловесне животиње? Зар само код монаха дух стреми ка Богу, тражећи општење са Њим, док световњаци нису призвани на живот у Богу? Зар су само монаси наследили од прародитеља грехом повређену природу, те стога треба да се боре против греховних навика? Зар је само ради монаха, а не ради свих људи, долазио на земљу Спаситељ наш, Господ Исус Христос? Зар је Он само за монахе установио Своју Цркву, у којој се дају благодатне силе за савладавање закона греха и злих навика? Зар је само за монахе написано Јеванђеље и зар само њих, а не све људе, Господ позива у Своје вечно блажено Царство које долази?

Ко би се усудио да тврди тако нешто? Јер говорити то, значило би показивати потпуну окамењеност душе, потпуно и најдубље незнање, безнадежно несхватање смисла људског живота! Зар ће неко стати да тврди како од власти греховних страсти, које порађају зле навике, страдају само монаси, а не сви људи без изузетка? Дакле: сви људи, без икаквог изузетка, једнако су призвани на борбу против греховних страсти и злих навика, како би се ослободили од силе зла која их угњетава и која влада у свету, тако жестоко тиранишући све људе, што нарочито јасно видимо у данашње време. Наравно, сви људи треба да стану на пут духовног живота, ако желе да се избаве од силе зла која их притиска, то јест сви треба да у извесној мери постану подвижници-аскете. Ко се тога клони, осуђен је на пропаст.

Аскетизам је потребан сваком човеку, а не само монасима, јер он никако не представља нешто противно природи, како се обично мисли, и никако није нешто што је човеку споља силом наметнуто, него напротив: то је природни захтев људског духа који тежи ка томе да се ослободи од угњетавања силе зла и да се вине ка своме Почетку – Богу, како би у Њему пронашао најпотпуније задовољење свих својих унутрашњих трагања и потреба, како би пронашао оно што сви људи силно прижељкују – срећу, мир, радост и вечно спокојство. Аскетизам, који човека сједињује са Источником и Даваоцем сваког добра – Богом, представља једини поуздан пут ка том примамљивом светионику среће ка коме сви људи на земљи тако незадрживо стреме, и у јурњави за којим тако често гину – како за овај земаљски живот, тако, што је нарочито страшно, и за онај будући, вечни. Јер срећа, како показује опит живота, није изван човека, где је он погрешно тражи, него унутар њега: срећа је у мирном устројству душе, у том непомућеном унутрашњем миру који представља резултат дубоког унутрашњег задовољства, као резултата победе над злом, након искорењивања злих навика које свирепо владају душом. Човек у чијој души господаре греховне страсти и зле, порочне навике, које увек производе пометњу и хаос, никада се не може осећати срећним. Једини начин за умирење душе је – гушење и искорењивање злих навика, то јест аскетизам, аскетски начин живота.

Ето због чега је аскетизам, у овој или оној мери, безусловно неопходан сваком човеку, без икаквог изузетка: он представља опште добро, опште наслеђе. Ко се клони аскетизма, тај је непријатељ сам себи: тај се сам одриче највишег добра – спокојне савести и блаженог општења са Богом.

Аскетизам није чисто људски изум, који није угодан Богу – како покушавају да тврде неки непријатељи аскетског живота. Напротив, то је једино право и поуздано средство за остварење изричите воље Божије о човеку. А каква је та воља Божија о човеку, то је јасно исказано убедљивим речима Самог оваплоћеног Сина Божијег, Господа нашег Исуса Христа – речима из такозване беседе на гори, које не остављају простора ни за какво извртање смисла: Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48). Ето како је – према замисли Самог Бога, Творца човековог – узвишен коначни циљ свих стремљења хришћанина, који се бори против својих греховних страсти и злих навика. Циљ је – уподобљење Богу. Ипак, у чему се састоји то савршенство на које нас призива Господ, и у чему треба треба да се трудимо, да бисмо се уподобили Богу? И на ово је директно и јасно указано у Речи Божијој: Будите свети, јер Сам Ја свет (1. Пет. 1,16) – вели Господ, док апостол Павле у својој посланици Солуњанима исто тако категорички тврди: Јер је ово воља Божија: светост ваша (1. Сол. 4,3).

Дакле, не може бити никакве сумње, све је јасно. Од свих људи које је створио (а не само од монаха) Господ очекује савршенство, које се састоји у светости, сличној (подобној) светости Божијој. Таква је, јасна и одређена, воља Божија, и сада већ само од нас зависи – хоћемо ли ту вољу испуњавати или ћемо јој се противити. Светости се супротставља грех, који се савладава једино аскетским животом. Сходно томе, аскетизам, који искорењује грех и на тај начин води човека ка светости, не представља бескорисну људску измишљотину, него моћно средство на које је указао Сам Бог, помоћу кога човек остварује вољу Божију о себи. Ко за себе истиче да је противник аскетског живота, тај је, само по себи је јасно, противник воље Божије и непријатељ Божији.

Бог нас је створио зато да бисмо били свети као и Он, да бисмо живели у блаженству и наслађивали се општењем у љубави са Њим. До одступања од тог назначења Божијег дошло је кроз пад наших прародитеља у грех. Грех нас је удаљио од Бога и учинио дубоко несрећнима. Подвижнички, аскетски живот исправља зло које је нанео грех: он нас враћа у блажено општење са Богом. Божанска љубав, која жели наше спасење, очекује да сви станемо на тај једини спасоносни пут аскетског живота и да кроз то задобијемо вечно блажено општење са Богом, будући да је само у Њему целовито и најсавршеније задовољење свих најузвишенијих захтева и потреба људског духа.