среда, 13. септембар 2017.

Ускоро: Испит без права на поправни


Лествица Божанског усхођења,
икона из XII века,
манастир Св. Катарине, Синај
Протојереј Олег Стјењајев
ИСПИТ БЕЗ ПРАВА НА ПОПРАВНИ
Или: Како проћи митарства?
(Библијско и светоотачко схватање проблема)
одломак

Књига „Испит без права на поправни“ изаћи ће из штампе крајем октобра у Библиотеци „Очев дом“ ВДС Архиепископије Београдско-карловачке.
Напомињемо да је ово радна верзија превода (која још није прошла лектуру и коректуру).
 
...
Митарство шесто
„Следеће је митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. Било је потребно мало добрих дела за покривање мојих грехова, пошто ми не нађоше никакву крађу, сем једне врло ситне коју сам у детињству починила из незнања“.
Овде могу да збуне речи: „Било је потребно мало добрих дела за покривање мојих грехова“. Греси се не покривају добрим делима, него се њима исправљају, што се назива „плодовима покајања“.
Мада је блажена Теодора на овом митарству задржана „кратко“, ми ћемо своју пажњу дуже задржати на њему, јер се једна од заповести Декалога (Десетословља – Десет Божијих заповести) тиче овог проблема. Речено је: Не кради (Изл. 20,15). Важност сваке од десет заповести Петокњижја састоји се у томе што постоји само десет грехова, а сви остали су – њихове подврсте, варијације. Стога ћемо, када на митарствима наиђемо на ове заповести, на њих обратити више пажње.
Господ Исус Христос је такође издвојио десет заповести. Речено је: И гле, неко приступи и рече Му: Учитељу благи, које добро да учиним да имам живот вечни? А Он му рече... Ако хоћеш ући у живот држи заповести. Рече му: Које? А Исус рече: Не убиј; не учини прељубу; не укради... (Мт. 19,16-19). Други пут пришао му је неки законик и кушајући Га упитао је: Учитељу, шта ми треба чинити да наследим живот вечни? А Он му рече: Шта је написано у Закону? Како читаш? (Лк. 10,25-26). Тада је главна литература било управо Мојсијево Петокњижје (Тора), које и садржи десет заповести с њиховим тумачењима. Речено је: Јер закон Мојсијев има од давних времена у свим градовима оне који га проповедају, пошто се у синагогама чита сваке суботе (Дап. 15,21).
Закон о крадљивцима и крађи увек је имао у виду околности у којима је недело почињено. Речено је: Ако се лупеж ухвати где поткопава, те буде рањен тако да умре, да не буде крив за крв онај ко га буде убио. Али ако се буде сунце родило, да је крив за крв. А лупеж све да накнади. Ако ли не би имао, онда да се он прода за своју крађу (Изл. 22,2-3). То јест, ако преступ буде почињен у време када у друштву наступи „ноћ“ – кад завладају инфлација и економских крах, што је реалност у нашем животу, када понестане хране и производња стане – и ако, дакле, тада ухвате крадљивца у његовом неделу, може бити осуђен на смрт, и друштво „неће бити криво за крв“, јер је крао од осиромашених. Данас постоји светска економска криза, и у таквој друштвеној ситуацији не може бити никаквих олакшавајућих околности за починитеље друштвено штетних преступа.
Али ако такав злочин буде почињен у време општег благостања, када у друштву сване „зора“ – или, како стоји у Библији: ако се буде сунце родило – онда да је крив за крв онај ко крадљивцу изрекне смртну пресуду. Ово је повезано с тим, да богато и обезбеђено друштво, не марећи за сиромашне, постаје као некакав саучесник у преступима, чинећи „друштвени грех“, то јест доводи појединца до нужности да краде, на пример зато да би прехранио породицу, и спасао је да не умре од глади. У Библији грех појединачног човека има духовне и социјалне последице по читаво друштво (Ос. 6,10; 1. Кор. 5,1-2). Проклетство и казна за преступ једнога, могу да се обруше на све чланове заједнице.
С друге стране, злочин почињен ноћу подразумева разбојништво, јер онај који ноћу „поткопава“ може да претпостави да је породица код куће и спреман је на све...
Светитељ Јован Златоуст је, сматрајући разбојништво тежим преступом од крађе, учио: „Ухваћени крадљивац враћа четвороструко више него што је узео, а разбојник је гори од крадљивца. Ако лопов треба да врати четири пута више него што је украо, онда разбојник треба да врати десетоструко или још више. Добро је ако на такав начин може да добије опроштај свог греха, а плод милостиње ни тада неће добити. Зато је Закхеј и рекао: Ако кога нечим оштетих вратићу четвороструко и пола имања свога даћу сиромасима (Лк. 19,8). Ако је у време Закона требало враћати четвороструко, онда тим пре у Царству Благодати. И ако је крадљивац обавезан да тако поступи, онда је тим пре обавезан разбојник, јер осим штете, овде је присутна још и велика дрскост“.[1]
Најстрашнији облик тероризма, то је – државни тероризам, а најстрашнији облик разбојништва је – плутократија. Православни руски философ В. С. Соловјев је о тој појави писао још осамдесетих година XIX века: „Такво је право стање ствари. Револуција (овде се има у виду буржоаска револуција – О. С), која је у начелу утврдила демократију, заправо је само произвела плутократију. Народ управља собом само de jure, а врховна власт de facto припада његовом минорном делу – богатој буржоазији, капиталистима (у Русији данас су то бивши представници партијске номенклатуре, криминала и установа из области енергетике – О. С). Пошто је плутократија по својој природи уопштено узев отворена за све, она представља царство слободног надметања, или конкуренције. Но, та слобода и равноправност за већину представљају само апстрактну могућност. Постојање наследне својине (у нашим условима – криминалних „фондова“ и „партијског злата“ – О. С.) и њена концентрација у рукама малобројних чини буржоазију посебно привилегованом класом (такозвани „нови Руси“ – О. С), док се огромна већина радног народа, лишена сваке својине, уз сву своју апстрактну слободу и равноправност, у стварности претвара у подјармљену класу пролетера, унутар које једнакост означава једнакост у сиромаштву, а слобода се често јавља као слобода да се умре од глади. Но, постојање сталног пролетаријата, које представља карактеристичну црту савремене западне цивилизације, управо је у њој лишено сваког оправдања. Јер ако се стари поредак ослањао на извесне апсолутне принципе (религиозне и монархистичке – О. С), онда савремена плутократија у своју одбрану може да се позива само на силу околности и на историјске услове (на пример на светску економску кризу, тај врло практичан изум! – О. С). Али ови услови се мењају: на историјским је условима било утемељено и древно ропство, па је опет ишчезло. Ако се говори о праведности, зар не би било праведно да богатство припада ономе ко га производи, то јест радницима? Наравно, капитал, то јест резултат претходног рада, исто је толико неопходан за производњу богатства као и садашњи рад, али нико никада није доказао неопходност њихове апсолутне поделе, то јест да једна лица могу да буду само капиталисти, а друга само радници“.[2]
Према мишљењу Златоуста, „ако је у време Закона требало враћати четвороструко, онда тим пре у Царству Благодати“: благодат не прекида активно деловање против безаконика, него га напротив појачава. Речено је: Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме... Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме (Мт. 5,21-22; 27-28). Закон постаје оштрији због тога што Христос открива дубљи, духовни смисао испуњавања сваке заповести, који на површини остаје скривен. На пример, човек је споља могао да делује сасвим пристојан и благочестив, али да изнутра буде покварени грешник. Тако апостол Павле, бивши Јеврејин Савле, сведочи: Знајући да се човек не оправдава делима закона него вером у Исуса Христа, и ми поверовасмо у Христа Исуса, да се оправдамо вером Христовом а не делима закона, јер се у делима закона ниједно тело неће оправдати. Али ли се ми, који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо и сами грешници... (Гал. 2,16-17). Дакле Павле, по правди закона беспрекоран (Фил. 3,6), каже: „ми који тражимо да се оправдамо у Христу, нађосмо се и сами грешници“. Он је испуњавао спољашњу страну Закона, не обраћајући пажњу на унутрашњу страну, откривену за њега само у Христу. Јер у хришћанству је чак и одсуство чињења добра – грех. Онај, дакле, који зна добро чинити а не чини, грех му је (Јак. 4,17).
Свети Григорије Велики је писао: „Неки мисле да су заповести Старог Завета суровије од заповести Новог Завета, али заправо су у заблуди када суде тако кратковидо. Тамо се ствар која је неправично одузета надокнађује четвороструко. А овде се богаташ не оптужује због тога што је украо туђе, него зато што није дао своје. И не каже се да је он вршио насиље над неким, него да се гордио због ствари које је стекао“.[3]
У вези са речима „тамо се (то јест у старозаветна времена – О. С.) ствар која је неправично одузета надокнађује четвороструко. А овде се (то јест у новозаветна времена – О. С.) богаташ не оптужује због тога што је украо туђе, него зато што није дао своје“ – подсетићемо да је јоше В. С. Соловјев о буржоаском социјализму писао: „Неко је изрекао досетку, да између хришћанства и социјализма у овом погледу постоји само та малена разлика, што хришћанство захтева да се да своје, а социјализам да се да туђе“.[4]
Светитељ Василије Велики је писао: „Свака неактивност много је лакша од било ког дела. На пример, не убиј, не чини прељубе, не кради (Изл. 20,13-15): свака од ових заповести захтева само неактивност, уздржавање од чињења. Љуби ближњега својега као самога себе (Мт. 19,19); продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19,21); ко те потера једну миљу, иди с њим две (Мт. 5,41) – то су већ дела која доликују подвижницима, а за савршене је потребна одважна душа. Стога се задиви пред мудрошћу Онога Који нас кроз лакше и приступачније води ка савршенству“.[5]       
Речи: „Свака од ових заповести захтева само неактивност, уздржавање од чињења“ могу да се односе једино на талмудско схватање Закона Божијег, је сам Стари Завет ипак не познаје такву духовно-етичку укоченост. Светитељ Василије Велики у датом цитату иступа управо против постстарозаветног јудаизма, где је неактивност заиста била узведена у ранг врлине. Класичан пример може да буде Христово тумачење познате изреке Хилела, великог учитеља закона из епохе цара Ирода и оснивача фарисејске школе (која је по њему названа „Хилелов дом“). Једном је учитељу Хилелу пришао незнабожац и поставио питање: „Можете ли да формулишете смисао читаве Торе, док ја будем стајао на једној нози?“ Хилел је одговорио: „Не чини другима оно, што себи не желиш“.  
Син Божији у своме разговору са фарисејима даје следећу интерпретацију датих речи: Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци (Мт. 7,12). Речима „јер то је Закон и Пророци“ Он указује на делатну страну Старог Завета. Тако фарисејском „не чини“ супротставља јеванђелско „чини“, то јест „делај“.
Свети Василије Велики кличе: „То су већ дела која доликују подвижницима, а за савршене је већ потребна одважна душа“. Дакле, наша борба против греха треба да се води не са пасивне, него са активне, делатне духовно-религиозне позиције, и да се не претвара у некакво приватно дело.
Али авај! Још у другој половини XIX века В. С. Соловјев био је приморан да призна: „Потпуно је несумњиво да религиозном начелу треба да припада свеобухватан и централни значај, уколико се оно уопште признаје, а исто тако је несумњиво да у стварности за савремени цивилизовани људски род, чак и за оне у њему који прихватају религиозно начело, религија нема такав свеобухватни и централни значај. Уместо да буде све у свему, она је скривена у врло малом и удаљеном углу наше унутрашњег света, представљајући једно од мноштва различитих интересовања на која је подељена наша пажња. Савремена религија је у врло јадном стању – право говорећи, ње као владајућег начела и као централне духовне склоности уопште и нема; уместо тога постоји такозвана религиозност као лично расположење, као лични укус: једни тај укус имају, други не, као што једни воле музику, а други – не“.[6]
У време док је религиозна свест руског верујућег човека несигурно пливала у финим друштвеним нијансама монофизитства, непријатељи Русије су деловали и деловали – и само због наше пасивне добродушности земља је осуђена на пад самодржавља и на грађански рат који је потом уследио, са геноцидом руског верујућег народа. Као што у свету физичких тела дејство изазива противдејство (акција реакцију), тако је и у духовном свету неопходно супротставити се демонском деловању. А страшљивима... је удео у језеру које гори огњем и сумпором (Отк. 21,8).
Прелазимо на следеће митарство...

Превод: Младен Станковић 


[1] Иоанн Златоуст, Гомилии на Евангелие от Матфея, 52, БКОЦ, Ветхий Завет, т. III. стр. 155.
[2] Соловьев В. С, Собрание сочинений, том III, Изд-во товарищества „Общественная польза“, СПб, стр. 5
[3] Григорий Великий, Сорок гомилий на Евангелия, БКОЦ, Ветхий Завет, т. III, стр. 155.
[4] Соловьев В. С, Собрание сочинений, том III, стр. 6.
[5] Василий Кесарийский, Гомилии на Псалмы, БКОЦ, Ветхий Завет, т. III, стр. 145.
[6] Соловьев В. С, Собрание сочинений, том III, стр. 1–2.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар