субота, 31. јануар 2015.

Апијан, Римска историја (II век)

Петер Паул Рубенс, "Марс и Реа Силвија" (1617)

Да обрадујемо, још једном, све љубитеље византијске књижевности: ево и трећег одломка из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског – наше нове књиге чији ће први том бити објављен с пролећа. Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када ова књига, која се сматра главним делом византијске учене књижевности, изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Апијан
Римска историја
(57)
Прочитана је Апијанова "Римска историја" у три тома и двадесет четири књиге.[1] Прва обрађује седам краљева – Ромула, Нуму Помпилија, Анкуса Хостилија[2], другог Анкуса Маркија, Нуминог унука, Тарквинија (Приска), Сервија Тулија и Лукија Тарквинија[3], сина Тарквинијевог – о чијим животима и делима садржи извештај.
Први од њих, који је основао и сазидао Рим, мада је његова власт била пре патријархална него тиранска, свеједно је био убијен, или је, према другима, нестао.
Други, који ни по чему није био лошији као владар од свога претходника, можда га је чак и надмашио, умро је природном смрћу. Трећега је ударио гром. Четврти је подлегао болести. Петога су убили пастири, а шести је такође убијен. Седми је свргнут и прогнан из града због своје тираније. Након њега монархија је укинута и власт је пренета на конзуле. То је садржај прве књиге насловљене "Римски краљеви".
Друга књига је о догађајима у Италији, изузев предела који се налазе на Јонском мору, и носи наслов "Римска Италија". Следећа, која носи наслов "Римски Самнијум", обухвата ратове Римљана против Самнита[4], моћног народа и тешког противника у рату; Римљанима је требало осамдесет година да покоре њих и друге народе који су се борили на њиховој страни.
Четврта књига, која носи наслов "Римска Келтика", описује ратове Римљана против Келта. И остале књиге носе сличне називе: пета је "Римска Сицилија и острвље", а бави се борбом против Сицилијанаца и острвљана; шеста је о Римској Иберији; седма је о ратовима против Ханибала Картагињанина; осма је Римска (историја) Либије, Картагине и номада (Номадије); девета је "Римска Македонија"; десета је "Римска Грчка и Јонија"; једанаеста је "Римска Сирија и Партија"; дванаеста је Римска (историја) о Митридату.
До тог места изложени су односи и ратови Римљана против туђинаца, а књиге које следе описују грађанске ратове и немире међу самим Римљанима. Оне су насловљене Прва књига о грађанским ратовима, Друга књига о грађанским ратовима и тако до девете, која је укупно двадесет прва.
Двадесет друга књига се зове "Хекатонтетија" (стогодишња историја), следећа је "Дакика" (о догађајим у Дакији), а двадесет четврта је о Арабији. Тако је читава ова историја подељена.
Извештај о грађанским ратовима садржи прво опис рата између Марија и Суле, а затим онога између Помпеја и Јулија Цезара, који су се такође сукобили и водили жестоке битке док се срећа није окренула Јулију и Помпеј био поражен и приморан на бекство. Даље описује поступке Антонија и Октавијана Цезара, познатог и као Август, против убица претходног Цезара, у време када су многи истакнути Римљани били погубљени без суђења. Коначно, (описује) сукоб између Антонија и Августа, сурове борбе које су водили и у којима је изгинула силна војска, а победу је однео Август. Антоније је, напуштен од својих савезника, побегао у Египат где је прекратио живот сопственом руком. Последња књига "Грађанских ратова" описује како је Египат доспео под власт Римљана и како је римска држава постала монарија под Августовом влашћу.
Историја почиње од Енеје, сина Анхисовог, сина Каписовог, који је живео у време Тројанског рата. Након заузимања Троје Енеја је побегао и после дугог лутања искрцао се на обали Италије, на месту званом Лоренто (Лаврентум) где је подигао логор, а обала је после њега названа Тројанска. У то време владар староседелаца Италије био је Фаун, син Аресов, који је дао Енеји за жену своју ћерку Лавинију и земљу обима 400 стадија. Енеја је ту основао град и назвао га Лавинијум по својој жени. Три године потом Фаун је умро, а Енеја, који га је по праву сродства наследио на власти, дао је староседеоцима име Латини, по свом тасту Латину Фауну.
После још три године Енеја је погинуо у бици против (племена) Рутулијана из Тиреније (Етрурије), за чијег је краља Лавинија раније била верена. Њега је наследио Еврилеон звани Асканије, Енејин син са Креусом, ћерком Пријамовом, која му је била жена у Троји. Но, други кажу да је Асканије који га је наследио био његов син са Лавинијом.
Асканије је умро четири године након што је основао град Албу (јер је и он основао град, назван Алба, населивши га народом из Лавинијума) и власти се примио Силвије. Син тога Силвија био је кажу Енеја Силвије, а Енејин син Латин Силвије. Овај последњи имао је сина Каписа, Каписов син био је Капет, Капетов Тиберин, Тиберинов Агрипа, а Агрипин Ромул, кога је ударио гром; његов син био је Авентин, а Авентинов син Прокас. И сви они су носили породично име Силвије.
Прокас је имао два сина, старији се звао Неметор (Нумитор), а млађи Амулије. Када је старији наследио трон после смрти свога оца, млађи га је преотео помоћу злочина и насиља. Он је убио братовљевог сина Егеста, а његову ћерку Реу Силвију начинио је свештеницом како би остала без порода. Нумиторова благост и кротост сачували су га од завере против његовог живота. Но, Силвија је затруднела упркос закону свештенства[5] и Амулије ју је ухватио ради кажњавања, а двојицу синова које је родила дао је неким пастирима да их баце у оближњу реку; река се зове Тибар а деца Ром (Рем) и Ромул[6] потицали су по мајци од Енеје, док је име њиховог оца било непознато.[7]
Историја дакле почиње, као што смо рекли, кратким извештајем о Енеји, дотичући се и његових потомака; али од времена Ромула, оснивача града[8], она даје пуно детаља о догађајима, све до владе Севастове (Августове)[9], а после ту и тамо, на сажет начин, све до Трајановог времена.
(Писац ове историје) Апијан беше Александријац по рођењу, а у Риму најпре адвокат, да би касније био уздигнут на достојанство прокуратора[10] под царевима.
Стил му је једноставан и сведен; у приповедању као историчар је истинољубив колико год је то могуће, више од свих других, и добар тумач војних стратегија; беседе које наводи су задивљујуће срачунате да охрабре војнике када клону, или да их обуздају када су одвећ ватрени, да изразе и верно представе душевна стања и осећања. Врхунац његовог стваралаштва био је у време Трајана и Хадријана.

Превод са грчког изворника: Младен Станковић (сва права задржана)
© Предањске студије и Младен Станковић, 2015.
Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима овај текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или је на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

[1] Апијан је био родом из Александрије, а у Риму је живео за владавине Трајана, Хадријана и Антонина Пија (између 98. и 161. године). Од двадесет четири књиге његове "Римске историје" које Фотије овде помиње, једанаест је у целини сачувано до данас. Остале су или у потпуности изгубљене, или су сачуване само у фрагментима.
[2] Обично познат као Тул Хостилије.
[3] Познатији као Тарквиније Охоли.
[4] Три су главна рата између Римљана и Самнита. Први је вођен између 343. и 341. године, други између 327. и 304. године, током кога су Римљани доживели тежак пораз у Каудинском кланцу, а трећи између 298. и 291. године, у коме су Римљани извојевали одлучујућу победу.
[5] Према римској легенди завео ју је бог Марс, са којим је родила близанце Ромула и Рема.
[6] Заправо Ромул и Рем.
[7] У једном рукопису "Библиотеке" овај пасус је продужен: "јер, гнушајуће се свога непознатог оца, они су се радије поносили пореклом од Енеје".
[8] Грчка реч "οἰκιστής" означава оснивача колоније или вођу колониста.
[9] Грчком речју σεβαστός, дословно "преузвишени", већ од првог и другог века превођена је од латинска реч augustus.
[10] Вероватно прокуратора Египта.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар