четвртак, 01. јануар 2015.

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

Паја Јовановић, "Сеоба Срба" (друга верзија из 1896)
Народни музеј у Панчеву

Младен Станковић
Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

"Павле онда рече, погнуте главе, да се њему ни не живи већ одавно. После свега што су он, и његови братенци, видели, откад су изашли из своје Сервије, они имају још само једну жељу. Да се појаве именом својим и сабљом својом, у росијској армији, кад росијске армије у рат крену. Желе да живот заврше, а не желе да га понова отпочињу. То својој деци и свом национу остављају. За њих је доцкан да опет почну. Они желе још само да своје фамилије населе, тамо, где се и други њихови сународници, у Русији, насељавају – у провинцији зовомаја Нова Сервија. Чују да је за њих земља већ изабрана, на реци, која се зове Донец..." Милош Црњански, "Сеобе"[1]

Садржај:
I Сеобе Срба и Војна крајина
II Ослобађање Новорусије
III Српски колонисти у Новорусији – Српски хусарски пук
IV Погоршање положаја Срба-граничара у Аустрији
V Велика сеоба у Новорусију
VI Стварање Нове Србије и Славјаносербије
VII Унутрашња организација српских колонија
VIII Стварање Новоруске губерније
IX Срби и Новорусија
X Литература

I Сеобе Срба и Војна крајина
Сеобе Срба у Краљевину Угарску и касније Хабзбуршку монархију почеле су са пропашћу средњевековних српских држава и турском окупацијом српских земаља у 15. веку. 
На територији Хабзбуршке монархије у другој половини 16. века формира се Војна крајина, или Војна граница, као аустријски заштитни кордон према Отоманском царству. У несигурна подручја Лике, Баније и Кордуна Аустрија насељава Србе који напуштају Турско царство, привлачећи их уступањем обрадиве земље, ослобађањем од плаћања пореза, гарантовањем верских, културних и политичких права, као и слободом унутрашње организације живота, уз само једну обавезу – војну службу.[2]
Граничари-крајишници, као прекаљена нерегуларна војска, неопходна Аустрији на њеним јужним границама, били су директно потчињени царској влади у Бечу и имали су донекле независан положај у поређењу са другим словенским становништвом царства. Посебан стаус имала је и српска шајкашка флотила, организована у шајкашке станице које су чиниле породичне задруге шајкаша. Деспот Радич Божића је, као заповедник флоте од 500 шајки – малих лађа са једним једром, веслима, топом на прамцу и посадом до 30 људи – победио отоманску флотилу у бици код Петроварадина 1526. године.
Већ у другој половини 17. века Срби су чинили већину становништва Војне границе. На самом почетку 18. века формира се Славонска војна граница, која укључује и Срем, као и Потиско-Поморишка војна граница, а потом Банатска војна граница, којој је припадала и јужна Бачка. У војној служби налазило се укупно око 140.000 граничара... За нашу тему посебно ће бити интересантна Потиско-Поморишка војна граница (1702-1751), јер ће управо одлука царице Марије Терезије да развојачи ову војну границу у периоду између 1741. и 1751. покренути најмасовнији талас исељавања Срба-граничара у Руско царство...
Интензитет исељавања Срба из Османског царства временом се мењао, али од 15. до 18. века оно није престајало. Посебно место свакако заузимају велике сеобе с краја 17. и почетка 18. века. На чувеној слици "Сеоба Срба" Паје Јовановића[3] представљена је прва од њих – сеоба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем из 1690. године. Током Великог рата који је "Света лига" европских хришћанских земаља предузела против Османског царства, аустријска војска је ослободила Угарску и Србију, стигавши до Косова и Македоније. На позив патријарха Арсенија и грофа Ђорђа Бранковића Срби су устајали на оружје приступајући војсци "Свете лиге". Но, пошто је Француска објавила рат Аустрији, а Турци успели да се поврате и крену у противнапад, аустријска војска је морала да се повуче преко Дунава и Саве. Склањајући се пред турском одмаздом, тада је из Србије, и то претежно с Косова и Метохије, пошло 37.000 породица, то јест преко 185.000 људи предвођених патријархом Арсенијем III (једна дигресија: у лето 1999. заједно са српском војском Косово и Метохију напустило је више Срба него него у Великој сеоби 1690. под Арсенијем Чарнојевићем). Преговарајући са аустријским двором патријарх Арсеније Чарнојевић и гроф Георгије Бранковић успели су да издејствују Повељу цара Леополда I којом су Срби добили право да се населе уз Дунав, до Будима и Коморана, и црквено-школску аутономију, с тим да буду аустријски војници.[4]
Слично је било и пола века касније, када је са патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакабентом и Угарску и Аустрију стигло неколико десетина хиљада људи, опет углавном с Косова. Поређења ради, процењује се да је у читавој Шумадији у то време живело око 40.000 људи. Процене такође кажу да је до средине 18. века број становника Војне границе премашио милион људи.
О томе какву су силу у Аустрији представљали Срби, сведочи податак да је Српска милиција 1710. чинила половину војске Аустријског царства. Наиме, цела аустријска војска имала је 82.572 пешака и 30.972 коњаника, од чега је у српској граничарској милицији било 45.615 војника и 20.000 резервиста.[5]

II Ослобађање Новорусије 
Но, шта се за то време догађало у Русији? Козачки устанак Богдана Хмељницког против Пољско-Литванске уније и Руско-Пољски рат 1654-1667. вратили су Русији Кијев и области на источној обали Дњепра. Након Руско-турског рата 1672-1681. године, Бахчисарајским мировним споразумом Русија је добила и Запорожје, пространи крај са обе стране реке Дњепар, на такозваном "Дивљем пољу" – огромном степском пространству које се пружало од Дњестра на западу до Дона на истоку, и у прошлости је представљало својеврсну тампон зону између Литванског великог војводства и Кримског каната (данас је то углавном територија Кировоградске, Дњепропетровске, Доњецке и Луганске области). Затим су уследили нови руски походи чији је циљ био ослобађања северне црноморске и азовске обале, као и Крима. Да подсетимо – управо на Криму, по освајању византијског града Херсона (који се налазио на месту данашњег Севастопоља), свети Кнез Владимир Свјатославич је 988. године примио Православље, и тај се догађај традиционално сматра "крштењем Русије". Седам векова касније руска војска под командом кнеза Василија Голицина креће у ослобађање Крима (1687). У пролеће 1689. кнез Голицин је са 112.000 војника кренуо у други поход на Крим. Иако је победио кримску татарско-турску војску и стигао на полуострво, недостатак пијаће воде и тешка болест која се појавила међу његовим људима приморали су га да се повуче... Када је 1695. године Цар Петар Велики кренуо у поход на на турску утврђену луку Азов, део армије под командом грофа Шереметјева послат је на Дњепар, против кримских Татара. Следеће године, када је Петар Велики повео други поход на Азов, град је заузет. Резултат Азовских похода био је Константинопољски мировни споразум закључен 1700. године, којим је Русија од Турске добила Азов и околне тврђаве. Такође, није више била дужна да за области Кримскога каната које је раније заузела плаћа годишњу надокнаду кану.
Почетком 18. века Русија је коначно ослободила степске области северно од Црног мора и Крима, али се суочила са проблемом њихове слабе насељености. Ти крајеви су – од времена татарске најезде у 13. веку, па преко преко доба Златне хорде и коначно Кримског каната – временом остали без становништва. Кримски канат je предузимао такозване "жетве степе" – кампање у којима су словенски житељи ових крајева узимани као ратни плен и одвођени на пијаце робља у Цариград и друге градове Османског царства. Сматра се да је на тај начин продато око три милиона људи. Једна од најпознатијих жртава татарских пљачкашких похода била је млада Рускиња, ћерка православног свештеника, Анастасија (или Александра) Гавриловна Лисовска, на Западу позната као Рокселана, робиња која ће постати султанија Хурем, омиљена супруга Сулејмана Величанственог и мајка султана Селима ΙI. 
Прве деценије 18. века донеће утврђивање руске власти у ослобођеним областима Новорусије. Но, као што смо рекли, те бескрајне степе, којима су се раније кретала номадска племена непријатељски настројена према Русији, сада требало населити. Запорошки козаци нису били поуздани јер су час склапали савез са Татарима, час са Пољацима. Такође, сталну претњу представљали су кримски Татари и Турци. Сукоби са њима у областима северно од Црног мора трајали су кроз читав 18. век, све док Русија није преузела потпуну контролу над Кримом (1783-1784), и док Крим није ушао у састав Новоросијске губерније (1796).

III Српски колонисти у Новорусији – Српски хусарски пук
Руским владарима су за насељавање новоослобођених пустих, степских области били потребни поуздани досељеници, који ће истовремено бити и искусни војници и вредни сељаци. Идеално решење пронађено је у довођењу Срба-граничара из Аустријског царства: то су били прекаљени ратници који су прошли сва европска ратишта, али су посебно велико искуство, и личну сатисфакцију, имали у борби против Турака. У доба мира они су обрађивали своју земљу, вршећи уз то пограничну и царинску службу, док су у случају рата врло брзо прелазили у борбени поредак. Уз то, Срби у Аустрији и иначе су руског цара сматрали за свог заштитника, па се тако још патријарх Арсеније III, недуго после велике сеобе из 1690, обраћао цару Петру Великом за заштиту православних Срба од верског прогонства у Хабзбуршкој монархији. Када се међу аустријским Србима прочуло да цар Петар Велики спрема рат против Турака, у мају 1710. пуковници српске Потиско-Поморишке милиције из Арада и Сегедина Јован Текелија и Вулин Потиски послали су капетана Богдана Поповића цару Петру Великом у Москву, са молбом "да помисли и о њиховој српској земљи, оптерећеној од много година ради њихових грехова јармом неверничким; кад подигне Господ бог крстоносну Твоју десницу на Турчина, не заборави нас малене позивом царским и љубављу својом, да и ми пожуримо службом својом за свога православног цара".[6] Цар Петар Велики је решио да угрожену јужну границу осигура и насели Србима, па је 23. октобра 1723. издао мајору Јовану Албанезу, Србину из Подогорице, позивно писмо којим га је опуномоћио да може врбовати аустријске Србе-граничаре за хусарске пукове (лако наоружана коњица) који ће на тој граници бити распоређени. "Који од њих дођу у нашу империју и нашу службу са женом и децом, добиће за живот родне земље. Ако у већем броју дођу у нашу државу, наградиће се посебним привилегијама". Одазвавши се на овај позив, исте године у Русију се одселило 459 Срба из Потисја, а следеће године још око 600 из јужне Угарске. Тако су за владавине Петра Великог у областима Новорусије основана прва насеља Срба-граничара. Од тих досељеника царица Ана је 1727. године образовала Српски хусарски пук[7], који је размештен у околини града Славјанска (у оно време Тор). Царица је 1732. упутила аустријским Србима још један позив, и већ следеће године руски пукови су опет попуњени српским досељеницима. Шест година касније у Русију је стигао нови досељенички талас.
Набројаћемо само неке међу најзначајнијим личностима из редова српске милиције у Угарској које су у то време доселиле у Русију. 
Јован Стојанов, из Петроварадина, у Русији је добио чин генералмајора и као заповедник Српског, Угарског и Влашког хусарског пука истакао се у борбама с Пољацима, Татарима и Турцима.
Стеван Витковић, био је пореклом из Херцеговине, из села Мустаћа код Требиња. Његова породица одатле се преселила у Србију, а потом у Вуковар. Пошто је млад остао без родитеља, Витковић је одрастао у кући свог рођака Стевана Пишчевића, капетана подунавске милиције и команданта Шида. У младости се одселио у Русију и истакао у борбама против Татара. Уживао је заштиту породице Владисављевић која је била врло моћна у Русији. Постао је бригадир Српског хусарског пука и оженио се смоленском племкињом Теодором Николајевном.
Панић Божић је постао потпуковник у Черњиговском козачком пуку.
Димитрије Перић, који је био зет пуковника Моришке милиције и потоњег команданта српске колоније у Русији Јована Шевића, постао је потпуковник у Српском хусарском пуку... 
Поручник Петар Текелија се у Русију доселио 1748. године. После многих ратних заслуга добио чин фелдмаршала. Био је син капетана Моришке милиције Ранка и унук славног арадског оберкапетана и заповедника Моришке милиције Јована Текелије, који је ноћу, кроз ритове, по звездама, провео војску Евгена Савојског до Сенте, где је овај потукао Турке 1697. О великом угледу Текелија сведоче и народне песме које су им посвећене. 

IV Погоршање положаја Срба-граничара у Аустрији 
Нешто касније, за владавине Петрове ћерке царице Јелисавете I (1741-1761) Срби-граничари у Аустрији наћи ће се у незавидном положају, што ће покренути велики талас исељавања у Русију. Наиме, 1741. године царица Марија Терезије је, удовољавајући угарском племству, донела одлуку о постепеном развојачењу Потиско-Поморишке војне крајине. Мађари, баш као и Хрвати, никако нису могли да се помире са привилегованим положајем српске милиције, која је била директно потчињена Дворском ратном савету у Бечу. Зато су ову одлуку доживели као свој велики политички успех. Срби-граничари са овог подручја Војне границе требало је да буду делом расељени у друге области, ближе граници са Турском, а делом да постану јобађи – кметови мађарских велепоседника, и да трпе иживљавање мађарских жупанијских чиновника, то јест да изгубе привилегије које су уживали као војници-граничари. Познато је да су Срби и пре тога, поред све привидне слободе коју су уживали, били незадовољни својим положајем Аустријском царству, због постепеног сужавања њихове аутономије, због тога што су их из српских граничарских милиција пребацивали у регуларну аустријску војску, због наметања немачког језика у војној служби, због фаворизовања римокатоличке вероисповести итд. Сада су њихови шанчеви укидани један за другим. Примера ради, када је 1745. развојачен Суботички шанац, Срби-граничари одселили су се у банатску ландмилицију, а на њихова имања дошли су Мађари.[8]
Срби су организовали протесте. На једном од многобројних својих зборова, одржаном 20. септембра 1750. у Бечеју, на коме су били изасланици шанчева Кањижа, Мохол, Мартонош, Бечеј, Фенлак, Сентомаш, Острово, Жабаљ, Тител, Нови Ковиљ, Чуруг, Петрово Село, Мошорин и Стари Ковиљ донели су резолуцију којом моле митрополита Ненадовића да посредује код царице и да их не пусти да падну "под иго паорства". Са збора у Чуругу пишу: "Сви ми једном за свагда... тражимо да останемо војници, и ради нашег имена и части ни најмање воље немамо да одбацимо од себе пушку и постанемо паори". Са оваквих зборова Срби су тражили да их не терају са њихових имања, да их не одвајају од црква које су подигли и гробова њихових предака.
У таквој ситуацији, Русију су видели као обећану земљу у којој ће моћи да наставе да живе животом граничара на који су навикли. О томе шта су осећали, Милош Црњански у првој књизи "Сеоба" пише: "Отићи некуд и живети безбрижно, одвести и ове људе, да живе лако и пријатно, чинило се Вуку Исаковичу тако могуће. Негде је морало бити нешто светло, значајно, па треба отићи тамо. Русија му се чињаше као неко надземаљско царство. Чуо је да су неки који су тамо из белог света дошли, постали богати и моћни. Да се тамо живи и ратује господски. Да су цркве дивне и слатко православље. Овде га је чекала само беда и непрекидна жалост, што га је чинило безумним, очајним, чудним..."[9]

V Велика сеоба у Новорусију
Када су се потребе Руског царства за насељавањем јужних граница срећно поклопиле са жељом незадовољних Срба-граничара да напусте Аустрију, руска влада започела је са интензивном кампањом довођења српских колониста на плодну земљу Новорусије. Они су до сада од Турака штитили јужне границе Аустријског царства, а од сада је требало да јужне границе Руског царства штите од Турака и њихових вазала кримских Татара. При томе, Срби су за Русе били братски, православни, словенски народ, са језиком који је био врло сличан руском. 
Почетком 1751. године пуковник Иван Хорват је предао молбу руском посланику у Бечу, грофу М. П. Бестужеву-Рјумину за пресељење у Руско царство, при чему је обећао да ће од граничара формирати један хусарски пук од 1.000 људи, и један пук пандура од 2.000 људи. За досељенике је тражио само земљу и новац за трошкове сеобе. "Тешко је замислити – пише Иља Полонски – лепши поклон за руске власти које су управо тражиле могућност да новоруске земље населе политички лојалним досељеницима... Срби-граничари су били управо такви људи какви су на јужним границама Руског царства недостајали – имали су богато искуство организовања војних насеобина и сједињавања вођења сеоског домаћинства са вршењем војничке и граничарске службе. Уз то, противник од кога је требало чувати границе Руске империје мало се разликовао од њиховог непријатеља са Војне Границе".
Извештавајући царицу Јелисавету гроф Бестужев је подсећа да се и њен отац Петар Велики трудио да задобије поданике међу Србима, "због њихове храбрости, благочестија, сродства са њима и неизмерне преданости руском народу; осим тога, они руско поданство и сами желе не из какве користи или притворства, него из ревности према православној цркви и љубави према особи Вашег Величанства".[10]
Царица Јелисавета Петровна позитивно је одговорила на молбу пуковника Ивана Хорвата и 13. јула 1751. године објавила је да ће не само Хорват са својим официрима, него сви Срби који желе да постану поданици Руске империје и преселе се у Русију, "као једноверни с нама у службу и поданство наше бити примљени". Руске власти су решиле да Србима-граничарима за насељавање дају плодну земљу између Дњепра и Сињухе, на територији данашње Кировоградске области. "Тако је започела историја Нове Србије – задивљујуће српске колоније на територији Руског царства, која представља очигледни пример братског пријатељства руског и српског народа".[11]

VI Стварање Нове Србије и Славјаносербије 
Када је стигла сагласност из Петербурга и када је Марија Терезија попустила пред српским захтевима, Хорват је кренуо у Русију и 10. октобра 1751. стигао је у Кијев са 218 људи. Као предводник овог покрета, добио је чин генералмајора руске армије. Одмах се упутио у Петербург где је обећао да ће формирати не два, него четири пука, са укупно 10.000 граничара. Царица Јелисавета Петровна је потписала указ о стварању два хусарска (коњичка) и два пандурска (пешадијска) пука. Хорвату је дата земља на десној обали Дњепра у дужини више од 30 миља, и обезбеђен новац за сваког досељеника. За сваку чету хусарског пука одређено је 320 врста земље, а за чету пандурског пука 240 врста. Читава област која је одређена за колонизацију Срба-граничара добила је назива Нова Србија. Била је потпуно аутономна, под управом генерала Хорвата, који није био потчињен никоме сем Сенату Руског царства и Министарству војске. Руске власти дозволиле су да Нова Србија задржи организациону структуру Војне границе: формирани су пукови и изграђени шанчеви, који су чак добили старе српске називе. Шанац је представљао основну организациону јединицу колоније. То је било граничарско насеље са црквом, утврђено земљаним насипима и рововима. У Новој Србији изграђено их је четрдесет, при чему је руска држава обезбедила грађевински материјал, а сваки досељеник је уз земљу добијао и 10 рубаља за опремање куће. Срби су такође подигли тврђаву Јелисаветград, која је постала административни центар Нове Србије. За штаб Ивана Хорвата и команду хусарског пука одређен је Новомиргород, где је подигнута камена саборна црква. Пошто Хорвату није пошло за руком да пукове до краја комплетира само Србима-граничарима из Аустроугарске, у војничку службу у Новој Србији примани су и досељеници из Црне Горе и Македоније, али и припадници других православних народа са Балкана и из Источне Европе, попут Бугара, и посебно Влаха из Молдавије и Влашке.
Нова Србија је тако постала стратешки важна област Руског царства, која је имала значајно место у одбрани јужних руских граница од напада Кримских Татара, подстицаних од стране Отоманског царства, а касније је имала значајну улогу и у покоравању Крима.
Одмах након Нове Србије створена је и друга српска колонија у Новорусији – Славјаносербија. 
Сенат је 29. маја 1753. године донео одлуку о оснивању Славјаносербије – административне области која ће као и Нова Србија бити под непосредном управом Сената. Славјаносербија је обухватала територију на десној (јужној) обали реке Северски Доњец, између ушћа река Бахмут и Лугањ, у данашњој Луганској области. Оснивачи Славјаносербије били су пуковник Иван Шевић и потпуковник Рајко Де Прерадовић, Срби који су до 1751. били у аустријској војној служби. Обојица су предводили по један хусарски пук, сваки пук састојао се од 10 чета, а свака чета образовала је један шанац. Пук Ивана Шевића био је размештен у источном делу области, граничећи се са земљом донских козака, док су хусари Рајка Прерадовића размештени у западном делу области, близу ушћа Бахмута у Доњец. И Шевић и Прерадовић су, попут Хорвата, добили генералске чинове као награду за своје учешће у одбрани Руског царства довођењем досељеника. 

VII Унутрашња организација српских колонија
Нова Србија и Славјаносербија биле су уређене по узору на организациону структуру Војне границе у Хабзбуршкој монархији. Чете хусарских пукова насељене на обалама Донца и Лугане подигле своја утврђена села – шанчеве, тако да је унутар сваког шанца живели припадници једне чете са својим породицама. Истовремено са војном службом, хусари су се бавили пољопривредом. У сваком шанцу подигнута је православна црква и доведен свештеник, по могућству српске националности, како би одмах био организован парохијски живот. Ове области нису улазиле у састав губернија, него су, као што смо рекли, фактички биле аутономне у унутрашњим пословима, директно се потчињавајући само Сенату (највиши орган државне власти, одговоран једино Цару) и Војној колегији (Министарство војске). Попут Јелисаветграда у Новој Србији, за административни центар Славјеносербије одређен је Бахмут. Дужност начелника Славјаносербије у почетку је обављао Рајко Де Прерадовић, а касније Иван Шевић. И у Прерадовићевом и у Шевићевом пуку дужности командира чета често су заузимали њихови рођаци. Занимљиво је да је у хусарским пуковима било много официра – тек нешто мање него обичних хусара.
Хусари су поред плате добијали и такозвани "рациони и порциони новац", јер су сами морали да набаве коња, карабин, пиштоље, сабљу, мундир и коњски прибор. Такође, сами су морали да обезбеде храну и друге потребе приликом војних похода. 
Рекли смо да је Иван Хорват 1751. стигао са 218 људи. Ивану Шевићу је пошло за руком да са собом доведе 800 досељеника[12], а са Рајком Прерадовићем је стигло тек двадесет седам колониста. Досељеници су пристизали још неко време. Може се претпоставити да је већина од 2.200 српских граничарских породица из развојачене Поморишке и Потиске крајине одселила у Русију.[13]
Ипак, ни Хорвату у Новој Србији, ни Прерадовићу и Шевићу у Славјаносербији није пошло за руком да своје пукове комплетирају искључиво Србима-граничарима, па су насељавали и Влахе и припаднике других народа.
Ради увида у национални састав хусарских пукова Славјаносербије, ево пописа пука Рајка Прерадовића из 1757. године. Пук је имао 199 војника, од којих 92 официра и 107 хусара. По националности: Срби – 72, Власи и Молдавци – 51, Мађари – 25, Грци – 11, Бугари – 9, Македонци – 4, Цесарци – 3, Турци (православне вере) – 3, и по 1 Славонац, Моравац, Малорус, Рус и Јеврејин (обраћен у православље).
Пук Ивана Шевића имао је 1758. године 272 војника, следећег националног састава: Срби – 151, Власи и Молдавци – 49, Македонци – 20, Мађари – 17, Бугари – 11, Руси – 8, "Словени" – 5. Такође у пуку су служили људи који су се пријавили као "православни босанац", Татарин, Јеврејин, Немац и чак Енглез и Швеђанин.[14]
Овде треба истаћи да су се на командним местима налазили готово искључиво Срби.
До 1763. године хусарски пук Ивана Шевића бројао је 516 људи, а пук Рајка Прерадовића 426 људи. Током рата са Пруском, и Шевићев и Прерадовићев пук дали су по два ескадрона од 300-400 хусара. Под командом Зорића, Прерадовића и Текелије учествовали су у заузимању Кенигсберга (данашњи Калињинград) и престоног Берлина, чиме је срушен мит о непобедивости пруске војске. 
Године 1764. руске војне власти су решиле да Шевићев и Прерадовићев пук, због њихове малобројности (укупно 1.262 официра и хусара), споје у један. Нова јединица је према своме седишту, административном центру Славјаносербије, добила назив Бахмутски хусарски пук. На месту где је била насељена 8. чета овог пука основан шанац Подгорно, из кога ће израсти данашњи град Славјаносербск. У почетку у овом шанцу живела су 244 досељеника, укључујући и 112 жена. Четом која је основала Славјаносербск командовао је капетан Стеван Сабов, који је руководио и подизањем насеља – градњом кућа и цркве. После њега, четом је командовао његов син капетан Лазар Сабов. 

VIII Стварање Новоруске губерније
Након пристизања мањих група досељеника у првој половини 18. века, и великог досељеничког таласа под Хорватом, Шевићем и Прерадовићем, нови досељеници стизали су све ређе. Главни разлог је био то што се у Аустрији ситуација променила и што аустријске власти Србима официрима више нису желеле да дају отпуст из службе, а они који су агитовали за пресељење у Русију чак су и кривично гоњени. У лето 1752. влада у Бечу издала је Казнени патент према коме они који буду ухваћени да врбују аустријске поданике за страну службу или да их наговарају на селидбу у другу државу треба да буду ухапшени, у случају потребе предати на тортуру и осуђени на вешање. Ово се односи и на њихове јатаке и помагаче, као и на жртве њиховог врбовања. А дојављивачима су обећане високе награде и држање њихових имена у тајности.[15] И поред тога досељавање се наставило. Хорват извештава да су само почетком 1757. стигла 822 нова досељеника оба пола.[16] 
Ипак, бројност српског становништва Нове Србије и Славјаносербије није расла онолико брзо колико је било потребно, а око 1759. миграције су потпуно стале. 
Будући да су хусарске колоније, као што смо видели, биле вишенационалне, унутар њих је брзо дошло до мешања српских, влашких и других колониста, као и до мешања са околним руским и малоруским становништвом. Досељеници су били православни, у етничком погледу сродни Русима, а заједнички језик споразумевања у колонијама био је руски, тако да је временом почео да се формира и заједнички руски идентитет. Руси и Малоруси постали су ускоро већинско становништво не само у Новорусији уопште, него и на територијама Нове Србије и Славјаносербије. Карактеристично је да су се Срби колонисти, који су на територији Аустријског царства вековима брижљиво чували свој православни и национални идентитет, у Новорусији лако сродили са новим, руским идентитетом. "Услед јаког навирања Малоруса, српски досељеници, код којих је асимилациони процес и онако брзо напредовао, за кратко време су мајоризирани и све више почели у руске масе да тону. Тиме је и даљи опстанак Нове Србије као засебно организованог војничког насеља постајао све више немогућ".[17]
Указом царице Екатарине Велике, који је објављен с пролећа 1764. године, формирана је Новоруска губернија у чији су састав ушле и територије Нове Србије и Славјаносербије. Српски официри су добили племићке титуле и имања у Новорусији, па су наставили да служе у регуларним коњичким пуковима руске армије, док су обични граничари постали државни сељаци. Део српског становништва, заједно са запорошким козацима, преселио на Кубан.
"Треба претпоставити да је овакво решење било изазвано не само војно-политичким и административним разлозима (поузданија заштита од турско-татарских напада), него и откривањем злоупотреба које је, у области која му је била потчињена, починио Иван Хорват, претворивши се практично у јединог господара Нове Србије. Екатарина II није била тако наклоњена генералу Србину као Јелисавета Петровна. Након што су до царице стигли гласови о финансијским и дужносним злоупотребама Ивана Хорвата, она је донела одлуку да га одмах смени са дужности. После спроведене истраге Хорватова имовина је одузета, а он сам је прогнан у Вологду, где је скончао као сиромашни прогнаник."[18]

IX Срби и Новорусија
Симеон Пишчевић, један од српских официра досељених у Новорусију, у својим мемоарима каже да су "наши генерали Хорват у Новој Србији, Шевић и Прерадовић у Славјаносербији учинили од пустиње земљу обећану, насељену, обраћену, оплемењену и плодом земаљским изобилну".[19]
Потомци Срба-граничара који су своје "оружје и крв" ставили на располагање Руском царству оставили су трага у историји Русије. "Ти српски хусари су својим војничким врлинама стекли у Русији толико угледа, да су код простог народа у дњепарској степи још дубоко у 19. века 'Србин' и 'хусар' биле речи истога значења".[20]
Многи српски официри из некадашње Нове Србије и Славјаносербије, као и њихови потомци, заузимали су касније истакнуте положаје у руској војсци. Ове српске колоније дале су десетине штабних генерала, бригадира, пуковника, потпуковника и мајора, и мноштво виших и нижих официра. Двадесетак Срба генерала добило је после службе у војсци племићке титуле и велика имања. 
Синови Ивана Хорвата своју верност Руском царству доказали су војном службом у којој су узнапредовали до генералских чинова, при чему им није сметала судбина кажњеног оца.
Унук Рајка Де Прерадовића, коњички генерал Николај Иванович Депрерадович (1767-1843) учествовао је у ратовима против Турака и Пољака, а прославио се сјајним јуришем на челу Гардијског хусарског пука којим је командовао Бици три цара код Аустерлица. 
Унук Ивана Шевића, Иван Шевић млађи, пошавши стопама деде и оца, такође генерала Руске армије, у Отаџбинском рату против Наполеонових армија 1812. командовао је Гардијским хусарским пуком (царевом телесном гардом), а потом коњичком бригадом у чину генерал-лајтнанта и херојски је погинуо под Лајпцигом током европског похода Руске армије.
Данас у Новорусији још постоје неки карактеристично српски топоними, попут града Славјаносербска, а на Србе подсећају и поједина специфична презимена. У крајевима око некадашње Нове Србије и Славјаносербије још има људи који су свесни свог српског порекла, али немогуће је поуздано утврдити колико потомака Срба-граничара досељених из Аустрије тамо данас живи... "Руска историја чува и чуваће успомену о доприносу Срба одбрани и уређењу јужних граница земље. У контексту савремених догађаја у Украјини, древни историјски догађаји добијају нарочити смисао..."[21]
На крају, не можемо да не приметимо сличност судбине потомака Срба-граничара из Српске Крајине крајем 20. века (укључујући и њихову сеобу, у августу 1995, која је својом масовношћу превазишла и Велику сеобу под Арсенијем Чарнојевићем, с тим што је њен смер сада био – у Србију), и потомака Срба-граничара из Украјине на почетку 21. века. Сеобе, немирни живот на границама на којима се сударају цивилизације, културе и религије, и стални ратови, обликовали су кроз векове издржљиви, борбени и непокорни карактер ових људи. Одатле морају бити разумљиве и симпатије Срба за народ Новорусије и праведну борбу коју он данас води.

X Литература
Намеравали смо да у најкраћим могућим цртама представимо везу између српских сеоба од 15. до 18. века и настанка Новорусије. Ова тема је наравно много шира и многе њене аспекте нисмо стигли ни да додирнемо. Стога свима који желе да сазнају више сеоби Срба у Новорусију, као и о Новој Србији и Славјаносербији – историјским покрајинама Новорусије, препоручујемо следећа три дела. 
1) На првом месту свеобухватну студију академика Мите Костића, "Српска насеља у Русији – Нова Србија и Славеносрбија", објављену у: Српски етнографски зборник, књ. XXVI, Одељење 1, Насеља и порекло становништва, књ. 14, Београд, Српска краљевска академија, 1923, стр. 135. (прештампано као посебна свеска у издању Српско-Украјинског друштва, Нови Сад 2001). Писана је једноставним и занимљивим језиком, са много интересантних детаља. На ово изузетно дело – које и после једног века представља најзначајнији допринос проучавању историје сеоба Срба у Русију и њихових колонија Нове Србије и Славјаносербије – ослањао се и Милош Црњански пишући "Сеобе". Новом издању ове студије (Нови Сад, 2001) додата је и обимна "Грађа за библиографију о сеоби Срба у Руско царство у XVIII веку".
2) Затим, за историју српских колонија у Новорусији прворазредан извор представљају "Мемоари" Симеона Пишчевића ("Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића"). Пишчевић, млади српски официр који се крајем 1753. доселио у Русију, мемоаре је писао на руском језику до 1784. године, а затим су читав век стајали у рукопису, све док их Симеонов унук није предао руском историчару Нилу Попову који их је објавио у Москви (Н. П. Поповъ, "Военныя поселенія Сербовъ въ Австріи и Россіи", "Вѣстникъ Европы", 1870, № 6; "Извѣстіе о похожденіи Симеона Степановича Пишчевича 1731-1785". Изданіе Общ. Исторіи и Древн. Росс. при Москов. Университетѣ. Подъ ред. Ника Попова. Москва 1883). Прво српско издање појавило се 1963. (СКЗ), а друго 1998. (Матица српска). Милош Црњански је ово дело добио пре него што је објављено на српском. Оно му је послужило као инспирација за другу књигу "Сеоба". 
3) Коначно, да би се упознао дух Срба-граничара у Хабзбуршкој монархији и њихов однос према одласку у Русију, незаобилазан је роман "Сеобе" Милоша Црњанског – једно од најзначајнијих дела српске књижевности уопште. Прву књигу "Сеоба" Црњански је објавио 1929, и за њу је 1930. добио награду Српске краљевске академије. Другу књигу објавио је 1962. Они који су пропустили да роман прочитају као лектиру у гимназији, неће се покајати ако то учине сада. "Сеобе" су имале више издања, ми као најлепше препоручујемо тротомно "Нолитово" из 1978, штампано ћирилицом (прва књиге је у једном, а друга у два тома)...
Досељавање Срба у Новорусију интересовало је истраживаче различитих научних усмерења. На сајту пројекта Растко пронаћи ћете доста литературе о томе, као и историјске карте Нове Србије и Славјаносербије (www.rastko.rs/rastko-ukr/istorija/).


© Предањске студије и Младен Станковић, 2015. Сва права задржана.



[1] Милош Црњански, "Сеобе III", "Нолит", Београд, 1978, стр. 74-75.
[2] Видети нпр. "Statuta Valachorum" цара Фердинанда II из 1630. године (http://www.skdprosvjeta.com/page.php?id=33).
[3] У Системском каталогу дела Паје Јовановића који је 2012. издао Народни музеј у Београду, наведено је пет верзија овог дела: прва верзија из 1896. налази се у Музеју СПЦ у Београду (катал. бр. 146), друга верзија из исте године налази се у Народном музеју у Панчеву (катал. бр. 148), трећа из 1898. налази се у Музеју града Београда (катал. бр. 149), а преостале две (из 1943-44. и 1945) су у приватним збиркама (катал. бр. 150 и 151).
[4] Стефан Чакић, "Велика сеоба Срба 1689-1690 и патријарх Арсеније III Црнојевић", "Прометеј", Нови Сад, 1990.
[5] Vaniçek, Specialgesch. d. Militärgrenze, I, 475–478.
[6] Академик Мита Костић, "Српска насеља у Русији – Нова Србија и Славеносрбија", Српско-Украјинско друштво, Нови Сад 2001, стр. 15-16. (прештампано из: Српски етнографски зборник, књ XXVI, Одељење 1, Насеља и порекло становништва, књ. 14, Београд, Српска краљевска академија, 1923. стр. 135).
[7] Костић, исто, 12.
[8] Korabinsky, Geograph.-hist. Producten Lexicon v. Ungarn (Pressburg, 1786), 100.
[9] Милош Црњански, "Сеобе I", "Нолит", Београд, 1978, стр. 245.
[10] Костић, исто 52-53.
[11] Иља Полонски, "Хусари Новорусије: српске колоније и одбрана јужних граница Руског царства" (topwar.ru)
[12] Костић, исто 121.
[13] Исто, 102.
[14] В. И. Подов, "Донбасс. Век XVIII-й – Социально-экономическое развитие Донбасса в XVIII веке", Луганск, 1998.
[15] Костић, исто 81-82.
[16] Костић, исто 99-100.
[17] Костић, 107.
[18] Иља Полонски, исто.
[19] Симеон Пишчевић, "Мемоари", СКЗ, Београд, 1963; "Живот генералмајора и каваљера Симеона сина Стефана Пишчевића", Матица српска, Нови Сад, 1998.
[20] Костић, исто 141.
[21] Иља Полонски, исто.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар