Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

Духовност

# Ми се не слажемо у погледу разумевања неких израза које употребљавамо. Под истом речју ти подразумеваш једно, а ја друго. На пример, под речју «духовни, духовност» ти подразумеваш оно што и сви други данас, и таквим схватањем удаљаваш се од смисла који тој речи приписују Свето Писмо и дела светих отаца. Данас, чим је књига о религиозном предмету, одмах носи назив «духовна». Данас, ко обуче расу, тај је неспорно «духован»; ко се понаша уздржано и побожно – тај је у највећој могућој мери «духован». Свето Писмо нас не учи тако, свети оци нас не уче тако. Они кажу како човек може да живи у три стања: природном, неприродном (потприродном) и натприродном. Та стања се другачије називају: душевно, телесно и духовно. Још другачије: пристрасно, страсно, бестрасно. Неприродан, телесан и страстан је онај ко у потпуности служи пролазном свету, макар се и не предавао грубим пороцима. Природан, душеван и пристрасан је онај ко живи ради вечности, савршава добродетељи и бори се против страсти, али још није добио слободу и не види јасно ни себе, ни ближње, него само нагађа и напипава као слеп. Натприродан, духован и бестрасан је онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, делује и говори под Његовим утицајем, уздиже се изнад страсти, изнад своје природе. Такви су заиста – светлост свету и со земљи. Они виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као и они. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2,15) – каже Свето Писмо. Данас се духовни срећу веома ретко. У своме животу ја сам имао срећу да наиђем на једног таквог – који све до данас странствује земљом – старца од око 70 година, сељака, полуписменог; живео је на многим местима по Русији и на Светој Гори; говорио ми је да је и он срео само једнога.
Како у овом случају тако и у другим, држи се терминологије светих отаца, која ће одговарати твоме практичном животу и која често није у складу са терминологијом новијих теоретичара. Опрости што ћу те теоретичаре назвати – мртвацима! Нека ти мртваци сахрањују своје мртве, то јест оне који хоће да слушају Реч Божију како би се наслађивали красноречивошћу, узбуркавањем крви, игром ума, а не да би «творили Реч». Последњима је потребно да кажу: «Било нам је задовољство да вас слушамо и проведемо време са вама», а првима је потребно да свет о њима прича: «Ах! Како умно и дивно говоре!».
Нека те не заведу ни природни ум, ни красноречивост! Све је то – прашина. Тој красноречивости и томе уму речено је: Земља си! Уосталом, ја знам да ти, пошто си окусио живот, не можеш да се задовољиш мртвим! Лепо је рекао свети Симеон Нови Богослов: «Оне који се граде добродетељнима, и у кожи овчијој споља представљају једно, а друго су по унутрашњем човеку, испуњени сваком неправдом, испуњени завишћу, горљивошћу и злосмрадијем страсти - њих веома многи као бестрасне и свете поштују, пошто имају неочишћено духовно око и не могу да их познају по плодовима њиховим; оне пак који живе у побожности, добродетељи, простоти срца и заиста су свети, као сасвим обичне људе не примећују, презиру и сматрају ни за шта. Такви причљивог и сујетног узимају као мудрог и чак духовног, док онога ко објављује Духом Светим, ти људи, болесни од ђавоље гордости, одбацују као надобудног и гордог, а његове речи их више ужасавају него што им пријају».
Исто тако, «духовним» у правом смислу те речи могу да буду назване само оне књиге које су написане под утицајем Духа Светога. Не поводи се за општим током, него иди уском стазом за светим оцима. 6. 288-290