среда, 24. септембар 2014.

Прокопијева Историја о Јустинијану (VI век)

Цар Јустинијан I
мозаик из цркве Сан Витале у Равени

Ево још једне посластице за љубитеље византијске књижевности: други одломак из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен... Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када књига изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Прокопије
Историја
(63)
Прочитана је "Историја" од Прокопија беседника у осам књига. Он приповеда о ономе што су Римљани за време Јустинијана постигли против Вандала, Персијанаца и Гота, нарочито под командом Велизара, кога је писац пратио на његовим походима, бележећи догађаје којима је био очевидац.
У првој књизи говори о томе како је Римски цар Аркадије на самрти тестаментом одредио Јездегерда, цара Персије, за заштитника свог сина Теодосија, а овај је савесно прихватио старање о детету и сачувао Теодосијев престо. После Јездегердове смрти његов наследник Вараран кренуо је у рат против Римљана; али када је Теодосије послао Анатолија, заповедника Истока, као изасланика у Персију, Вараран персијски цар примио је изасланство, закључио споразум и повукао се. Након тога је Пероз, персијски цар који је наследио другог Јездегерда, сина Варарановог, заратио против Хуна, званих Ефталити или Бели Хуни, због беле коже. Они не изгледају тако злослутно и не личе на остале Хуне: не живе номадски или дивље, него у држави која почива на закону, покоравајући се своме краљу. Ефталити су суседи Персијанаца на северу, па је Пероз због граница заратио на њих. Но, они су га на почетку препредено намамили на неприступачан терен, одакле се једва извукао, закључивши понижавајући мир. Морао је да се поклони краљу Ефталита као своме господару, а допуштено му је да оде тек када се заклео да их никада више неће напасти. Касније је ипак погазио своју реч, па је опет заратио против њих, и том приликом био срамотно потучен, заједно са целокупном својом војском, која је пала у замке и заседе лукаво припремљене од стране непријатеља. Било је то двадесет четврте године његове владавине, и управо тада је нестао чувени бисер који Пероз носио о свом десном уху.
После Пероза владао је његов најмлађи син Кабад, који је био оптужен за кршење закона па су га Персијанци заточили у тврђаву Заборава. Побегавши уз помоћ своје жене, он је утекао код Ефталита, где се поново оженио, па је са великом ефталитском војском кренуо на Персијанце и без борбе повратио власт. А Власије, Перозов брат, који је владао уместо њега, био је напуштен од својих бранилаца, ухваћен и ослепљен кључалим уљем које му је сипано у отворене очи, што је начин на који Персијанци ослепљују.
Следи извештај о Пакурију, цару Персије, и Арсаку, цару Јерменије, и о томе како је Пакурије прибегао враџбинама против Арсака, уколико све то није измишљено.
Горе поменути Кабад, који је дуговао новац Ефталитима, тражио је позајмицу од цара Анастасија, и пошто је овај одбио, онда је Кабад, без другог разлога, изненада с великом војском напао Арменију и опсео Амиду. Када је већ у очајању помишљао да одустане од опсаде и почне да се повлачи, гнусне увреде жене блуднице подстакле су Кабада да се врати и продужи с опсадом уз помаму и гнев, па је освојио град, а становнике узео као робље. Касније међутим Анастасије је многе од ових заробљеника ослободио без откупнине и љубазно их примио.
Када је сазнао да је Амида под опсадом, Анастасије је против Персијанаца послао веома велику војску, поставивши јој за командате Ареобинда, заповедника Истока и зета Оливрија који је раније кратко владао Западним царством, затим Келера магистра, те Патрикија Фригијца и свог нећака Хипатија.
То су дакле четворица генерала, а са њима је био и Јустин, који је владао после Анастасија, и многи други изврсни ратници. Кажу да Римљани никада нису извели такву армију против Персијанаца; али пошто се њен долазак отегао, град је заузет. И пошто нису заједно напали Кабада, него свак засебно, морали су неславно да се повуку, уз велике губитке у својим редовима. После су стигли до Амиде и опсели град; али, пошто је време пролазило, Персијанци унутра, који су се нашли у безнадежној ситуацији, закључили су са Римљанима седмогодишњи мир, који су договорили Келер у име Римљана и Аспевед у име Персијанаца.
Планина Таурус у Киликији протеже се прво кроз Кападокију, Арменију и земље Персарменијаца, а затим Албанаца, Ивираца и свих других слободних народа који се потчињавају Персији. Када се пређе граница Ивирије наилази се на веома узак пут, дуг око педесет стадија, који се завршава врлетним и сасвим непроходним крајем; јер пролаз се ту нигде не види, осим право кроз природна врата која изгледају као да су направљена људском руком, а од старине су називана Каспијским. Одатле се пружа равница погодна за јахање и пуна природних извора – пространа област где се много гаје коњи; ти су крајеви готово у потпуности настањени хунским племенима, све до језера Маеотис. Кад год они (Хуни) нападну персијску или римску територију кроз управо споменута врата, галопирају пуном брзином јашући на снажним коњима, јер свак ко жели да уђе у Ивирију, како смо рекли, треба само да се избори са тих поменутих педесет стадија тешког терена; ако пак изабере други пут, тек ће уз велике тешкоће стићи до персијских или римских подручја. Управо је Александар, син Филипов, схвативши то, изградио онде одбрамбена врата и подигао утврђење. У Анастасијево време ово утврђење је држао Амбазук, пореклом Хун, пријатељ Римљана и Анастасија, који је понудио Анастасију да му преда контролу над вратима. Овај му је захвалио на доброј вољи, али није преузео ту бригу.
Кабад је након Амбазукове смрти истерао његове синове одатле и заузео је врата. Затим је Анастасије, пошто је већ закључио мировни споразум са Кабадом, изградио утврђење у близини Дараса, не обазирући се на негодовање Персијанаца, и утврдио још један град у Арменији, на граници са Персарменијом, који се раније звао Теодосиупољ, пошто му је Теодосије даровао статус града, уместо села.
Када је умро Анастасије, иако су многи његови сродници били достојни престола, сви су одбачени, и на власти га је наследио Јустин. А Кабад је, намеравајући да се повуче са власти, желео да осигура свог младог сина Хозроја, па је написао Јустину писмо тражећи да овај Хозроја усвоји. Јустин је са великом радошћу прихватио захтев, баш као и његов сестрић Јустинијан, који је већ био вероватни наследник престола. Но, због савета квестора Прокла, који је говорио да је син законити наследник очинске власти, променили су мишљење, и тако Јустин није усвојио Хозроја. Ради разматрања услова за усиновљење Хозроја и склапање мира Персијанци послали Сеоса, који је својевремено Кабаду спасао живот, и Беода, а Римљани Руфина и Хипатија. Беод је међу Персијанцима раширио клевете против Сеоса па су га погубили, док је Руфин оклеветао Хипатија код цара и овај га је отпустио из службе.
Земља између Босфора и Херсона, а то је раздаљина од двадесет дана путовања, насељена је хунским племенима која су некада била независна, али су се потчинили Јустину, па је Херсон сада последњи град на римској територији. Ивиријци су се, са својим вођом Гургеном, такође потчинили Јустину, због мука које су трпели под Персијанцима. И због тога је избио рат између Римљана и Персијанаца.
Јустин је још за живота просласио Јустинијана за свог савладара, а након ујакове смрти Јустинијан постао једини владар. А Велизар и Сит били су Јустинијанови пратиоци (телохранитељи) још у време док је био заповедник армије. Под Јустином Велизар је постављен за војводу (архонта) трупа у Дарасу; тада је и Прокопије, писац ове историје, постао његов саветник.
Када је Јустинијан постао једини владар, Велизар је именован за заповедника (стратега) Истока и наређено му је да предузме поход против Персијанаца. Кабад је, с друге стране, поставио Персијанца Пероза, мирана по чину, за заповедника своје армије. Док су обе армије биле улогорене око Дараса, Пероз је послао поруку Велизару да му припреми купатило у граду, јер сутрадан намерава тамо да се окупа. Управо стога Римљани су се одлучно припремили за бој. Када су се обе војске поставиле у бојне редове, неки Андреј, Византинац –учитељ гимнастике и управитељ рвачке школе у Византиону, који је био међу људима Вуза, команданта са Велизаром, и обављао дужност чувара Вузовог купатила – пошто је изазван на двобој, непримећен је изашао да се бори и поразио противника, те је битка у почетку прекинута. Приликом следећег боја Римљани су били надмоћнији и тешко су потукли Персијанце, па они више нису хтели да ризикују са фронталним биткама против Римљана, него су се обе стране упуштале само у чарке.
Кабад је још једну војску послао на Римску Арменију, и та се војска сатојала од Персармена, Саунита и Савира, под командом Мермероја. Но, Доротеј, заповедник Арменије, и Сит, који је командовао читавом том римском армијом, напали су непријатеља и, мада бројчано слабији, убедљиво су надјачали Персијанце, који су се онда повукли на своју територију.
Том приликом Римљани су заузели неке персијске територије, укључујући и област звану Фарангион, где Персијанци копају злато које носе своме цару. И Цани, раније називани Сани, који су били аутономни и досађивали су својим суседима пљачком, потучени од стране Сита, потчинили су нам се, прихватили су хришћанство, постали су поданици Римљана и позвани су да ступе у редове римске војске.
Кабад се након пораза обе своје армије нашао у тешкој ситуацији. Онда му је Аламундар, краљ персијских Сарацена, искусан ратник и човек од акције који је педесет година досађивао Римљанима, саветовао да нападне Антиохију, која је била незаштићена, и да опустоши околну област. Но, Велизар је, сазнавши за ово, похитао најбрже што је могао против њега, узевши са својим људима и трупе Исавријаца и Арете сараценског краља који је био поданик Римљана. Аламундар и Азарет су се уплашени повукли ка својим областима, док их је Велизар следио, не зато што је имао намеру да се сукоби, већ да би оставио утисак како их прогони. Међутим, многи су му због тога пребацивали, испрва тајно, а потом и отворено, тако да је невољно пристао да се упусти у борбу. У почетку су обе стране претрпеле губитке, а исход битке био је неизвестан. Но касније, када су Аретине снаге и Исавријци узмакли, Персијанци су у потпуности победили. Да Велизар није сјахао са свог коња и дошао да се бори заједно са преосталима, сви би били побијени. Ипак, Азарет, персијски заповедник, није након повратка код Кабада уживао у својој победи: јер и он је у бици изгубио велики број људи, мада су противнички губици били још већи, па је због тога пао у немилост.
Велизара је цар позвао натраг у Византију како би преузео команду у походу против Вандала, док је заштита Истока поверена Ситу. Тада су Персијанци напали Римљане и умро је Кабад, а на престолу га је наследио син Хозрој. Руфин, Александар, Тома и Хермоген дошли су као изасланици код Хозроја, да му обећају "вечни мир" и плате 110 кентенарија. Но, тада су преговори били безуспешни, да би "вечни мир" био закључен тек касније, у шестој години Јустинијанове владавине. И Римљани су предали Персијанцима уговорени новац, као и Фарангион и тврђаву Волон; а Персијанци су Римљанима вратили тврђаве у Лазичкој области и Дагариса, изузетног ратника, у замену за једног њиховог човека који није био незнатан.
Убрзо међутим поданици оба цара (и Хозроја и Јустинијана) сковали су заверу њих. Персијанци су мрзели Хозроја, јер је био плаховит и разуздан, и желели су да на престо доведу Кабада, сина (Хозројевог) брата Зама. Сазнавши за то Хозрој је погубио и свог брата Зама, и осталу браћу и све учеснике у завери, те је тако устанак угушен.
Кабад, син Замов, који је био веома млад, избегао је смрт старањем Ханаранга Адергубанда, који је после због тога одговарао пред Хозоројем.
Народ (Константинопоља) је такође устао против Јустинијана, јавно прогласивши Хипатија, нећака бившег цара Анастасија, за свога цара и то против његове воље; а побуна и борба започеле су око неког надметања на хиподрому. Но, цар Јустинијан је помоћу генерала Велизара и Мунда свргнуо Хипатија и ухватио многе побуњенике, па је укупно погубљено тридесет хиљада људи. Цар је такође имао подршку својих нећака Бореда и Јуста.
У истој књизи (Прокопије) говори о похлепном и препреденом Трибонијану, Памфилијцу по рођењу, који је обављао дужност квестора, као и о Јовану, епарху (префекту) из Кападокије, о његовој подмуклости, незаситости, пијанству и другим пороцима; (приповеда) како је Антонина, жена Велизарова, обманула Јована преко његове ћерке Јефимије и разоткрила заверу против цара; касније, када је Јевсевије, епископ Кизика, био подмукло убијен, Јован је био осумњичен за саучесништво злочину, па је стављен на муке и на крају отеран у срамно и тешко прогонство.
У другој књизи објашњава како је Хозрој настојао да раскине мировни споразум са Римљанима због њиховог освајања Либије, што у њему пробудило завист, а уз то је још био и нахушкан од стране Витига, краља Гота, који му је послао своје изасланство са неким Лигуријцима и арменским поглавицом Васаком. Армени су се одметнули од Римљана па су у борби убили римског команданта Сита и придружили су се Персијанцима. Стога је Хозрој решио да прекине такозвани вечни мир и зарати (против Римљана). Сазнавши то, Јустинијан му је послао Анастасија како би га посаветовао да не крши уговор.
За то време Велизар је заробио Витига и послао га у Византион, но Хозрој је ипак напао римске пограничне области и заузео град Суру, а његове житеље претворио у робље. Потом је, међутим, пустио све заробљенике, којих је било дванаест хиљада, јер је Кандид епископ Сергиопоља обећао да ће платити два кентенарија. Но, није одржао обећање и зато је праведно кажњен.
Хозрој је пак започео опсаду Јерапоља, али када му је епископ Верије платио 2000 ливри сребра, одустао је од опсаде, обећавши да ће сасвим да напусти Исток (Византијског царства) уколико добије 10 кентенарија злата.
А Виз, заповедник Истока, пошто је сматрао да не располаже довољним снагама како би се супротставио Хозроју, само је лутао из места у место. Хозрој је затим с војском кренуо на Верију захтевајући много новца. Добио је две хиљаде ливри сребра, но тражио је много више. Пошто су одбили да плате, одлучно је опсео град. Али њихов епископ (по имену Мегас) упорно је молио Хозроја и наговорио га да несрећне становнике Верије пусти да неповређени оду где год желе. Међутим, већина војника добровољно је пошла за Хозројем, јер их је цар дуго оставио без плате.
Хозрој је новац тражио и од грађана Антиохије, и када га није добио, опсео је град. У јеку опсаде Теоктист и Мулацис, са војницима из Либана који су били под њиховом командом, тајно су се извукли (из града) и побегли. Тако је Хозрој без муке покорио Антиохију и поробио њене становнике. Онда су му дошли изасланици, Јован син Руфинов и његов секретар Јулијан, и након многих преговора између њих и Хозроја на крају су се договорили да Хозрој од Римљана одмах добије педесет кентенарија, и пет убудуће сваке године као порез, с тим да им надаље више не причињава штете; а цар треба опет да пошаље изасланике који ће потврдити мировни споразум.
Но, и поред овог споразума, Хозрој је кренуо на Апамеју, где је тада владика био Тома, и узео велики новац, да би се на крају повукао одатле покупивши све свештене предмете и посвећене дарове. Ту се догодило чудо часног и животворног дрвета. (Прокопије) Говори и како је Хозрој тамо присуствовао коњским тркама.
Одатле је Хозрој опет кренуо на Халкиду, и пошто је од становника добио два кентенарија, одустао је од опсаде. Затим је марширао против Едесе где је тражио два кентенарија, али пошто је добио некаква божанска знамења и ту је одустао од опсаде. То је Едеса где је живео Авгар, за кога је Христос у старини учинио чудо. А овај Авгар био је велики пријатељ Августа, самодршца Римљана, уз кога је провео неко време, и тек је помоћу лукавства успео да се врати кући.
Хозрој је потом отишао из Едесе наступајући даље. Баш тада је Јустинијан писао својим изасланицима и потврдио да ће извршити споразум. Хозрој је међутим узео новац од Константине, па је кренуо на Дарас и ставио град под опсаду. Заповедник у граду, Мартин, припремио се за борбу. Пошто је био несигуран у исход опсаде, и пошто му је плаћено хиљаду ливри (тј. мера) сребра, повукао се у персијске области. Становници Антиохије пресељени су у град звани Антиохија Хозројева, који је он сазидао у Асирији, дан пута од Ктесифонта. Према њима се односио благонаклоно и великодушно објавивши како не треба да буду потчињени никоме другом осим њему, приредивши им надметања на хиподрому и друге забаве.
(Прокопије каже) да је Велизар био позван из Италије како би повео војску против Хозроја и Персијанаца почетком пролећа. Дошавши у Месопотамију почео је брижљиво да наоружава и бодри војнике, који су били готово без оружија и плашили су се самог помена Персијанаца. Хозрој је пак на позив Лаза – који су се са својим владаром Гувазом придружили Персијанцима, и то због пореза и корумпираности Јована – одмах кренуо против Петре, града у Колхиди на обали Еуксина (Црног мора). Све док је Јован био тамо, опсада је била безуспешна, али након што је он убијен поготком стреле у врат, град се предао. Међутим, становници су били поштеђени, јер су пристали да му се покоре. Узео је само новац који је Јован прикупио кроз монополе, а кога је било веома много.
Велизар је пак покушао да освоји Нисивију, али му то није пошло за руком, па је опсео град Сисаурон и приморао га на предају. Заповедник града Влишамес и најугледнији Персијанци ухваћени су и послати у Византију. Арета је уз то с војском био послан против Асираца и опустошио је њихову земљу, али његови саборци, који су присвојили велике суме новца, лукаво су избегли да се врате Велизару. Но Велизар, чија је армија била погођена болешћу, није знао шта се догађа са Аретом. Рекитанг и Теоктист су хтели да се врате како би бранили феничке области које је напао Аламундар. Због тога се (Велизар) повукао са персијске територије на домаћу, а онда га је василевс позвао у Византион.

Превод са грчког: Младен Станковић
© Предањске студије и Младен Станковић, 2014. Сва права задржана.
Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима овај текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или је на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар