Георгије Сфранцес, Хроника

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)

Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.

Соловке

Соловке (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

О заједничкој молитви са инославнима

Циркуларно Бр. 889/1974.

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(13/26. септембра 1974. г.)

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СМРТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Дивна Љубојевић и Хор "Мелόди" до сада су објавили осам музичких дискова од којих је сваки имао по неколико домаћих и иностраних издања.

Из дела светог Теофана Затворника

Ревност за Бога и спасење

То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).

Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).

Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).

Ревност је дело благодати и сведочанство да је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр. 24-25).