понедељак, 21. септембар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 13.

Узнемирава те помисао о томе да руковођење од стране старца није потребно, јер како други живе – не обраћају се за савете никоме, осим што се исповедају једном годишње – па су ипак спокојни, и тако даље. Ова помисао ти доноси узнемирење и већ по томе се види да је од ђавола. Да је истинска, зашто би се узнемиравала? – требало би једноставно да је следиш. То што су они који се ни код кога не исповедају спокојни, а ти ниси, то може да се објасни тиме што они који пазе на своја дела виде своје слабости, боре се и, не налазећи спокојство, по вери траже разрешења од оних који су опитни или из учења Светих Отаца, па стога ђаво устаје против њих својим лукавствима, наводи на њих немир, недоумице, и подстиче друге против њих. А они, не налазећи утеху и умирење, одлазе код онога у кога имају поверење, траже савет и проналазе спокојство; но, борба опет започиње и они поново прибегавају истом средству. За то време они који немају потребе да траже савет иду по своме разуму и мисле да живе добро, заведени сујетом и самољубљем. На њих ђаво и не устаје борбом, па умишљају да су спокојни.
О томе да треба тражити духовни савет, много је речено у учењу Светих Отаца; и мада се то посебно тиче монаха, духовни војници нису само монаси, него сви православни хришћани. У Светом Писму се каже да је Дух Свети поставио пастире и учитеље да напасају словесно стадо Христово; а њима је речено: настој у време и невреме, покарај, запрети, утеши. Јер ће доћи време када здраве науке неће подносити, него ће по својим жељама окупити себи учитеље да их чешу по ушима (2. Тим. 4,2-3). «Сад више није као некад: зашто да слушамо пастире, када смо паметнији од њих?» – то ћеш чути од многих, прогрес је и у томе успео! А да се треба руководити саветом, о томе такође говори Свето Писмо: у многом савету је спасење, док безаконик пропада без савета (Прич. 11,14,6). Свети Оци и Учитељи наши, који су и сами прошли путем духовног живота, оставили су нам откривање помисли и тражење духовних савета као поуздане путоказе.
Када немаш много времена за молитву, задовољи се оним што имаш, а Бог ће прихватити твоју добру вољу; сети се да је цариниково осећање приликом молитве било угодно Богу, и чувај се да сам не оцењујеш своју молитву, јер то је дело Божије, а не наше. Сновима не треба веровати, нити се због њих треба узнемиравати. Ђаво прави многе подвале, само да би нас узнемирио. Ако нам се нешто догоди, то није због снова, него зато што тако треба да буде према недокучивим судовима Божијим.
Питаш за исповест: да ли на исповести треба да говоримо о раније исповеђеном греху, ако нас духовник пита за то? Уколико након исповести није било истог греха, не треба понављати, а када духовник пита, треба рећи: после исповести није било. Ако је то исти духовник, њему је твоја исповест већ позната.
Приликом заједничке молитве не треба се истицати у односу на друге поклонима или мољењем на коленима, а када су поклони типиком одређени, треба се клањати онда када је то прописано. Унутрашња осећања не треба изражавати пред свима, а ако се појави осећај умилења, треба га сачувати у тајности: Бог гледа на срце. Када се молимо засебно, то се може показати и на спољашњи начин, само смирено. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,19).
Кад одеш негде, сама увиђаш своје расположење и своју слабост; али не треба да се узбуђујеш због тога. За време духовног колебања боље је да ћутиш, мада према обичају који је прихваћен у свету то делује чудно, а није могуће потпуно се удаљити из друштва. Стога кад будеш увучена у неки разговор који је некористан или заслужује осуду, треба да принесеш покајање: пазите шта говорите у срцима својим, и на постељама својим скрушите се (Пс. 4,5) – вели свети цар и пророк Давид.
Тугујеш због тога што сваке недеље губиш спокојство кроз разговоре који се у друштву воде о монаштву, што се укључујеш у те разговоре и понекад делиш мишљење других. Шта да се ради? За то није криво монашко звање, него слабости неких људи које бацају љагу на монаштво као такво. Не можемо да не жалимо због тих људи кроз које долази саблазан, али Бог је милосрдан и у стању је да и немоћне приведе на покајање. Уосталом, не смемо да се хвалимо да смо својим животом достигли узвишено стање, него пре свега треба да видимо немоћи у себи, и да за себе сматрамо да смо испод сваког створења, то јест да смо гори од свих. Древни Оци, мада су живели узвишеним и светим животом, ипак су себе сматрали за најгоре од свих. Јер свет види грехе код монаха, а своје грехе не види: када би осећали своје грехе, не би имали времена да суде о туђима. Не узнемиравај се због тога, него када дођеш кући принеси покајање. И немој да судиш о другима.
Призивајући на све вас благослов Божији, желим вам здравље и спасење, остајући ваш молитвеник пред Богом – многогрешни јеромонах Макарије.
14. новембар 1859.

Нема коментара:

Посетите највећи каталог православних интернет презентација

Православни календар