Прокопијева Историја о Јустинијану (VI век)

Цар Јустинијан I
мозаик из цркве Сан Витале у Равени

Ево још једне посластице за љубитеље византијске књижевности: други одломак из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен... Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када књига изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Прокопије
Историја
(63)
Прочитана је "Историја" од Прокопија беседника у осам књига. Он приповеда о ономе што су Римљани за време Јустинијана постигли против Вандала, Персијанаца и Гота, нарочито под командом Велизара, кога је писац пратио на његовим походима, бележећи догађаје којима је био очевидац.
У првој књизи говори о томе како је Римски цар Аркадије на самрти тестаментом одредио Јездегерда, цара Персије, за заштитника свог сина Теодосија, а овај је савесно прихватио старање о детету и сачувао Теодосијев престо. После Јездегердове смрти његов наследник Вараран кренуо је у рат против Римљана; али када је Теодосије послао Анатолија, заповедника Истока, као изасланика у Персију, Вараран персијски цар примио је изасланство, закључио споразум и повукао се. Након тога је Пероз, персијски цар који је наследио другог Јездегерда, сина Варарановог, заратио против Хуна, званих Ефталити или Бели Хуни, због беле коже. Они не изгледају тако злослутно и не личе на остале Хуне: не живе номадски или дивље, него у држави која почива на закону, покоравајући се своме краљу. Ефталити су суседи Персијанаца на северу, па је Пероз због граница заратио на њих. Но, они су га на почетку препредено намамили на неприступачан терен, одакле се једва извукао, закључивши понижавајући мир. Морао је да се поклони краљу Ефталита као своме господару, а допуштено му је да оде тек када се заклео да их никада више неће напасти. Касније је ипак погазио своју реч, па је опет заратио против њих, и том приликом био срамотно потучен, заједно са целокупном својом војском, која је пала у замке и заседе лукаво припремљене од стране непријатеља. Било је то двадесет четврте године његове владавине, и управо тада је нестао чувени бисер који Пероз носио о свом десном уху.

Приказ наше књиге "Свети Марко Ефески – Житије, Дела, Служба" у часопису "Теолошки погледи"

Приказ наше књиге 

"Свети Марко Ефески – Житије, Дела, Служба" 
објављен је у часопису "Теолошки погледи" 

Светог Архијерејског Синода 

Српске Православне Цркве 

бр. 1/2008, у рубрици "Осврти" на стр. 165-168.

Две књиге о светом Марку Ефеском

Протојереј-ставрофор 

проф. др Радомир В. Поповић

Домаће богословско читалиште у 2007. години обогаћено је двема књигама које су посвећене светом Марку Митрополиту Ефеском. Ово није нимало случајно. Свети Марко Ефески управо је актуелан у духовно кризним временима живота православне Цркве, какво је без сумње наше време.
Писац прве књиге (Свети Марко Ефески и Фирентинска унија) је архимандрит Амвросије. Он је рођен у Панчеву 1923. године, завршио је Православни богословски факултет у Београду а потом је остатак живота провео у Америци. Упокојио се на Толстовској фарми 2004. године. Књига која је пред нама је његова докторска дисертација одбрањена у Београду на Богословском факултету 1965. године. Дакле, реч је о нашем духовном чаду које нам узвраћа својим дивним богословским плодом, који нам је сад доступан и на српском језику.
Две књиге које су пред нама као да допуњавају једна другу. Књига коју је приредио и превео Младен Станковић (Свети Марко Ефески Исповедник – Житије, Дела, Служба) садржи једну целовиту слику о светом Марку Ефеском.

Праксагора Атињанин, Историја Константина Великог

Портрет Константина Великог из збирке Народног музеја у Београду,
позлаћена бронза, око 325. године, висина 36 цм, пронађен 1900. у Нишу

Ево праве посластице за све љубитеље византијске књижевности. Реч је о одломку из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен...

Праксагора Атињанин

Историја Константина Великог

(62)
Прочитана је "Историја Константина Великог" од Праксагоре Атињанина(1) у две књиге. Он нам у њој каже да је Константинов отац Констанције владао Британијом; Максимин(2) – Римом, остатком Италије и Сицилијом; други Максимин(3) – Грчком, Македонијом, Малом Азијом и Тракијом; Диоклецијан, као најстарији, владао је Витинијом, Арабијом, Либијом и оним делом Египта који је плавила река Нил.
Константина је отац послао Диоклецијану у Никомидију ради образовања. У то је време, вели, Максимин(4), који је владао Малом Азијом, почео да спрема замку за младића удесивши да овај мора да се бори против дивљег лава. Али Константин је савладао и убио звер, па је, откривши заверу, утекао код свога оца. После очеве смрти младић је наследио престо. Убрзо потом покорио је Келте и Германе, суседсне варварске народе. Онда је сазнао да се Максенције, који је након Максимина(5) себе прогласио за господара Рима, сурово и окрутно односи према својим поданицима, па је кренуо у поход против њега, како би га казнио због његовог безакоња. Победио је у борби и натерао у бекство свога непријатеља, а овај је, бежећи, пао у замку коју је лукаво припремио другима и отишао у смрт коју је наменио својим противницима. Римљани су му одсекли главу, натакли је на копље и пронели кроз град. Овај део царства је спремно и радо прихватио Константинову власт.С друге пак стране, Константин је чуо да се Ликиније такође окрутно и нељудски односи према поданицима (овај је после смрти наследио Максимина који је Константину наместио да се бори против лава). И пошто није могао да толерише такву бруталност према својим сународницима, предузео је поход против њега, како би његову тиранију заменио царском влашћу.

Свети Јован Шангајски, Историја Руске Заграничне Цркве

Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.

А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца. 

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
са­ста­вио Ар­хи­е­пи­скоп Бри­сел­ски и За­пад­но­е­вроп­ски Јо­ван (Мак­си­мо­вич) 

Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је онај део Ру­ске Цр­кве ко­ји се на­ла­зи из­ван гра­ни­ца Ру­ске др­жа­ве и ко­ме да­нас на че­лу сто­је Пр­во­је­рарх и Ар­хи­је­реј­ски Си­нод, иза­бра­ни од Стра­не Са­бо­ра Ру­ских За­гра­нич­них Епи­ско­па.
Ру­ска Цр­ква има свој За­гра­нич­ни део већ око два ве­ка. Про­по­вед хри­шћан­ства не­зна­бо­жач­ким пле­ме­ни­ма Ази­је до­ве­ла је до ства­ра­ња Ми­си­ја ко­је су вре­ме­ном пре­ра­сле у епар­хи­је у Ки­ни и Ја­па­ну. На­ста­вак про­по­ве­ди у Ази­ји до­вео је до ши­ре­ња Пра­во­сла­вља ме­ђу не­зна­бо­жач­ким ста­нов­ни­штвом на Але­ут­ским остр­ви­ма и Аља­сци, и до ства­ра­ња Ми­си­је за Се­вер­ну Аме­ри­ку, а за­тим и епар­хи­је. У За­пад­ној Евро­пи по­чев од XVI­II ве­ка по­ди­за­не су цр­кве ис­пр­ва при ру­ским ам­ба­са­да­ма, а за­тим и одво­је­но од њих, у ме­сти­ма ко­је су Ру­си по­се­ћи­ва­ли при­ли­ком пу­то­ва­ња у ино­стран­ство. За све те цр­кве сма­тра­но је да при­па­да­ју епар­хи­ји Ми­тро­по­ли­та Пе­тро­град­ског, док су се у пе­ри­о­ду пред ре­во­лу­ци­ју на­ла­зи­ле се под не­по­сред­ном упра­вом ње­го­вог ви­ка­ра, Епи­ско­па Крон­штат­ског. Ни­ко од Ис­точ­них Па­три­ја­ра­ха, чи­ји је ауто­ри­тет био ви­со­ко це­њен у ру­ском на­ро­ду, ни­ти ико дру­ги од по­гла­ва­ра Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, ни­ка­да ни­је при­го­ва­рао про­тив та­квог ши­ре­ња Ру­ске Цр­кве. Ако је по цр­кве­ним ка­но­ни­ма три­де­се­то­го­ди­шњи рок до­во­љан да би се за храм или ме­сто сма­тра­ло да при­па­да­ју од­ре­ђе­ној епар­хи­ји ко­ја је у том пе­ри­о­ду њи­ме упра­вља­ла, он­да тим пре тре­ба при­зна­ти не­спор­но пра­во Ру­ске Цр­кве на она ме­ста о ко­ји­ма се она ста­ра­ла то­ком мно­гих де­це­ни­ја. Са­свим си­гур­но се мо­же ре­ћи да то пи­та­ње ни­ка­да не би ни би­ло по­кре­ну­то да су Ру­ско Цар­ство и Ру­ска Цр­ква са њим са­чу­ва­ли пре­ђа­шњу си­лу и сла­ву, и да их ни­је за­де­си­ла не­сре­ћа.

Прозорљивост и дивна дела преп. Јована Затворника Свјатогорског

Свјатогорска Свето-Успенска Лавра

Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

Прозорљивост и дивна дела Затворникова као израз благодатне силе која је на њему почивала за живота и после смрти

Због свог узвишеног подвижничког живота и побожности затворник је био награђен од Господа благодатним даром прозорљивости. Ово потврђују неки случајеви које је записао отац протојереј Григорије Ђуков, по речима лица која су на себи доживела пројаву тог благодатног дара, а које, ради потпуности нашег биографског приказа, дозвољавамо себи да укључимо у нашу повест о делима блаженог затворника.

Анастасија Зељенцов, жена из села Богородично које се налази у близини Свјатогорске пустиње, добила је на благослов од затворника невелику икону; међутим, догодило се да је она ту икону изгубила.

Нешто касније опет је дошла код затворника са својим мужем Јованом Зељенцовим. Затворник их је благословио и одмах затим је разобличио Анастасију речима: "А ти си изгубила икону коју сам ти благословио?" Поражена оним што чује, схватила је шта је заправо изгубила, па му је пала пред ноге и са сузама измолила опроштај.

Он ју је кратко прекорио, па рече: "Ниси добро поступила када си занемарила оно што ти је дато на благослов". Онда јој је дао другу икону, па је забринуто упитао супружнике: "Имате ли деце?" Они су му са тугом одговорили да немају, иако су већ више од пет година у браку. На то их је затворник, са радосним изразом на лицу, утешио речима: "Не тугујте без разлога, молите се Богу и деце ће бити; не много, али двоје ће вам дати Бог!".

Заиста, по благослову и због молитава затворника дотле неплодна Анастасија је затруднела и добила ћерку, а две године касније родио им се и син; више деце нису имали. Уживајући у својој дечици, супружници Зељенцови благосиљају успомену на блаженог затворника који им је тачно предсказао ову породичну срећу.

Житије и подвизи преподобног Јована Затворника Свјатогорског

Кредне пећине са црквом Св. Николаја
Свјатогорска Свето-Успенска Лавра
Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

ПРЕДГОВОР

Опис живота јеросхимонаха Јована, затворника Свјатогорске пустиње, првобитно сам написао убрзо након његовог блаженог упокојења. Као материјали за тај приказ послужила су ми усмена саопштења самог затворника о себи и свом животу у свету и у монаштву, пре но што ће ступити у подвиг затворништва, која је по његовим речима забележио један њему близак свјатогорски монах, отац Софроније, а такође и приче и успомене других свјатогорских монаха који су затворника добро познавали – његових келејника, сабеседника и очевидаца његовог блаженог упокојења. Имао сам намеру да по могућству саберем сва иоле значајнија и поузданија сведочанства о блаженом затворнику, како би била сачувана ради поуке нама и онима који ће доћи после нас. Саме белешке оца Софронија, које је писао неповезано, на брзину, у полумраку свог пећинског затвора, уз слабо треперење свеће, изазивале су подоста тешкоћа и недоумица приликом њиховог проучавања, при чему су се такође поткрале извесне погрешке, које су одатле прешле и у моју повест. Када је животопис први пут изашао из штампе 1847. године, нетачности и погрешке у њему, иако ситне, ипак су уочене и на њих ми је указано од стране лица која су добро познавала почившег затворника, на чему сам им искрено захвалан. Временом сабрана су још нека нова, важна сведочанства о животу затворника; нека од њих је 1876. године сабрао и штампао протојереј Григорије Ђуков као допуну мог приказа. Сакупљено је нарочито много записа о посмртним делима блаженог затворника, то јест о чудесним исцељењима која су се догађала на његовом гробу. За те записе је по одлуци епархијске управе установљена посебна књига при болничкој цркви Свјатогорске пустиње покрај које је затворник погребен. Сматрајући да је време да допуним животопис приснопамјатног затворника свим тим новим подацима, тј. документарним сведочанствима манастирског архива, руководећи се поузданим упутствима упућених, уз исправљање нетачних података и погрешака које су се поткрале, сада га, у овом допуњеном и исправљеним облику, нудим пажњи Богољубивих поштовалаца блаженог затворника јеромонаха Јована, са искреном жељом да мој смирени труд послужи на душевну корист онима који читају и слушају повест о великим подвизима, трпљењу и самоодрицању тог подвижника нашег времена, који се по узвишености свога подвига може упоредити да подвижницима древних времена. Данас се често може чути мишљење да су древне повести о великим подвижницима невероватне и немогуће у наше време. Оне који тако мисле и говоре својим подвигом разобличава затворник из Свјатогорске пустиње, који је у деветнаестом веку пројавио узвишено подвижништво из времена процвата хришћанства; његовим светим молитвама нека Господ помогне и нама, слабима и лењима, да се угледамо на њега у ревности за подвиге хришћанске побожности.
Андреј Ковалевски
22. септембар 1880. године

Из историје српског поморства

"Наша војнопоморска историја је у потпуној сенци других народа, који су је приписали себи, не својом кривицом, него због нашег немара и недовољне посвећености овом значајном делу наше историје" (Др Бошко Антић, контраадмирал у пензији).
Према древним историјским изворима Срби су се у јужној Далмацији, између ушћа река Цетине и Бојане, населили у VII веку. Најсевернија приморска област коју су настанили била је Неретвљанска и простирала се од ушћа Цетине до ушћа Неретве. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Боке Kоторске простирала Травунија са Конављем. Најјужнија област насељена Србима била је Дукља, од Котора до Бојане.
У поменутим областима поникле су и прве српске државе (између IX и XI века). Велики кнез Мирослав, рођени брат Великог жупана Стефана Немање, владао је Захумљем, а престоница му је била у Стону на Пељешцу. У држави Немањића, током више од два века (XII-XIV), приморска област простирала се на северу до Пељешца и до ушћа Цетине (Омиш), а на југу до ушћа Бојане и до Љеша, изузев у време цара Душана када је Србија осим на Јадранско, излазила и на Јонско и Егејско море. Средњевековни српски владари наследници немањићке Србије још неко време су владали појединим приморским градовима и областима (од краја XIV до средине XV века).
Након коначног пада Србије под турску власт Млечани и Римокатоличка црква започињу са систематским искорењивањем свега што је православно и српско у овим областима. Српски приморски крајеви између XV и XIX века долазе у руке Млечана, Угара, Турака, Италијана и Аустријанаца, а неки градови накратко чак и под власт Шпанаца, Француза и Руса. У том периоду традиције српског поморства неговале су српске трговачке породице из Котора, Херцег Новог, Дубровника, Трста и других места. Од краја XVIII и почетка XIX века у приморју настају бројна српска културна, уметничка и просветна друштва и установе, штампају се српске новине, отвара се Српска поморска школа. Тако нпр. Српско пјевачко друштво "Јединство" из Котора основано је још 1839. године, док је најстарији хор у Србији, "Прво београдско певачко друштво", основан 1853...
Године 1878. књаз Црне Горе Никола I Петровић Његош ослобађа Бар и Улцињ, а 40 година касније, при крају Првог Светског рата, српска војска ослобађа читаво приморје.
Срби у приморју живе више од 1.300 година. Средњевековне српске државе у приморју трајале су готово 700 година. Ту су 1219. године настале и прве епархије Српске Православне Цркве. Поморска традиција није се прекидала ни у доба окупације приморја (XV-XIX век), да би српско поморство нови узлет доживело у последњих сто година (1918-2006). У приморју и данас живи велики број Срба, са својом богатом историјом, древним црквама и манастирима, старим културно-просветним друштвима. Због свега тога вековне традиције српскога поморства заслужују да буду сачуване.
Такође погледајте: www.facebook.com/pomorstvo
Ово је скица за поглавље под насловом "Из историје српског поморства" у новој двотомној књизи коју припремамо заједно са "Образом светачким", а о чијем ће садржају више речи бити неки други пут.

Десетогодишњица Библиотеке "Филокалија"

Заштитни знак
Библиотеке "Филокалија"

Мали јубилеј Библиотеке "Филокалија"

Навршава се тачно десет година од како је у марту 2004. године изашла прва књига у нашој библиотеци "Филокалија". Била је то књига "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист".

У међувремену је у овој библиотеци, у три кола, изашло укупно дванаест књига, а свака од њих имала је по неколико издања. Тренутно припремамо и три нова наслова која ће се појавити током наредних годину или две.

До сада су у библиотеци "Филокалија" објављене следеће књиге:

Прво коло:
1. Светитељ Јован Шангајски Чудотворац, Житије и Акатист (4. издање)
2. Старци Теодосије и Никодим, Светогорски молитвени дневници (у припреми је 3. издање)
3. Цароставник – Свети Царски мученици, Свети патријарх Тихон Исповедник, Црква у катакомбама (4. издање)
4. Свети Пајсије Величковски, Пољски кринови (5. издање)
5. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу (5. издање)

Друго коло:
6. Света мученица Велика кнегиња Јелисавета (4. издање)
7. Основе православног богослужења (у припреми је 5. издање)
8. Исповест – Свети Оци о покајању и исповести, Припрема за исповест, О чему говорити на исповести свештенику (6. издање)
9. Свети Теофан Полтавски, Духовник Царске породице (2. издање)
10. Свети Игњатије Брјанчанинов, Изабрани Аскетски огледи (у припреми је 2. издање)

Треће коло:
11. Свети Инокентије Московски, Путоказ за Царство Небеско (2. издање)
12. Свети Игњатије Брјанчанинов, Писма монасима и људима у свету о духовном животу (у припреми је 2. издање)
( ← Детаљније информације о сваком наслову можете да пронађете у левом ступцу).
Библиотека "Филокалија" садржи углавном класична дела духовне књижевности православног истока, као и житија светих и приручнике о практичним питањима хришћанског живота. Све књиге у библиотеци "Филокалија" џепног су формата и у најквалитетнијем тврдом повезу, тако да их лако можете носити са собом и читати много пута, а да оне и даље изгледају као нове. И поред изузетног квалитета, цена им је приступачна (већина књига у књижарама стаје 350 дин)...

Архиепископ Венијамин, Нова Таблица (1)

Венијамин, Архиепископ Нижегородски и Арзамаски
НОВА ТАБЛИЦА
објашњења о Цркви, о Литургији, о свим службама и богослужбеним предметима
(са цртежима-дрворезима Л. Серјакова)

наслов оригинала:
Новая Скрижаль
Вениамина, Архиепископа Нижегородскаго и Арзамасскаго
Издание шестнадцатое
Санкт-Петербургь, 1899.

ПРЕДГОВОР
Свештенослужење наше православне Цркве, већ и од самог погледа на његову лепоту, рађа у смиреним душама побожна осећања; али неупоредиво узвишенија осећања побожности, како код служитеља Цркве тако и код присутних који се моле, може да пробуди разумевање тајанствене силе и суштине црквених свештенодејстава. Код оних који приносе бескрвну жртву то разумевање појачава свештено усхићење, као природно осећање које прати потпуно разумевање свештене радње, док оне који скрушеног срца присуствују богослужењу као да у мислима преноси у горња анђелска обитавалишта, и неосетно их подстиче да сваку животну бригу препусте слатком забораву.

Свети Тихон Задонски, "Устани ти који спаваш"

Портрет Тихона Задонског, епископа Вороњешког
(непознати уметник, последња четвртина XVIII века)

Наслов оригинала:
"Востани спяй"
Издание Афонского Русского Пантелеимонова монастыра.
Москва, 1911.

Свети ТИХОН Задонски
Устани ти који спаваш
Зборник светоотачких поука
усмерених на буђење човека из греховног сна
како би био бодар у Христу
(саставио св. Теофан Затворник)

Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Од њих вам ништа толико нећу препоручивати, као дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица "Устани, ти који спаваш"... Бољу литературу за вас не могу да нађем. Свети Теофан Затворник (из књиге "Шта је духовни живот и како се за њега оспособити")

Предговор
Устани ти који спаваш
и васкрсни из мртвих,
и обасјаће те Христос(Еф. 5,14)
Стање човека који живи у греху и не мари за своје спасење, реч Божија пореди са сном. Баш као што онај ко спава не види ништа око себе, не чује шта се око њега прича, нити осећа опасност која му прети, тако и немарни грешник не види својим умом оно што је у њему, у каквом се духовном стању налази, нити горку судбину коју сам себи припрема својим рђавим животом и која свакога трена може да га задеси. Ништа духовно као да га се не тиче: он спава, и ко ће да га пробуди?
Човекољубиви Бог на најразличитије начине подстиче успаваног грешника како би се пренуо, отворио очи и схватио све ово: буди га Својом Божанском речју, пророчком и апостолском, подстиче га гласом савести који се разлеже у срцу и изазива зебњу, узнемирава различитим спољашњим догађајима који задесе самог грешника или његовог ближњег. Равнодушном и немарном грешнику са свих страна долазе позиви: Устани, ти који спаваш, устани! Зашто спаваш?
Када Бог да, па неко чује такав позив и послуша га, прва је последица да се грешник замисли над собом и почне да се пита: "Шта да радим? Тешко мени ако остане овако. Хоћу ли се коначно оканути својих бестидних дела?"
Тренутак када се појаве таква узнемиравајућа питања, веома је драгоцен у животу грешника. Тиме започиње његово обраћење. То што су су се појавиле такве мисли, благодат је Божија. Сада грешнику предстоји да се заузме за себе и да наговори своју душу да коначно остави самоугађање, те да се потруди око угађања Богу, ради свог вечног спасења.
Чини се да би свако могао да убеди своју душу, али на делу то не бива тако. Необразован човек, због неукости, не може да одабере довољно јаке речи; а образован, због своје велике учености, пун је речи које имају сасвим другачији тон и смисао од онога који се тражи за саветовање душе. Услед тога се, између осталог, и догађа да се не обрати Богу свако ко се замисли над собом, него размишља и размишља, па се опет прихвата пређашњег греховног начина живота.
Ради помоћи у наговарању душе, и сопствене и других људи, састављен је овај зборник светоотачких дела која су усмерена на уразумљивање грешника и његово обраћење на прави пут. Свети Оци су намерно проучавали греховно стање човека, опширно и поражавајуће јасно описивали су његову беду, како би омогућили грешнику да увиди опасност положаја у коме се налази и тиме подстакли његову ревност да се избави од погибељи која му прети. Очистивши се од грехова они су били живо свесни свега зла које грех причињава човеку, зато су га и описали тако силним и делотворним речима: други то не би могао да учини тако успешно. И сам грешник то не може, вероватно зато што још пребива у греху. Управо зато сматрали смо за целисходније да не полазимо од својих размишљања, него да понудимо светоотачке савете, којима је, поврх тога, приступ душама унапред већ припремљен високим достојанством лица од којих нам долазе, а дејство на срце обећава сила помазања која прожима отачка дела.
Овај зборник започињемо делима светитеља Тихона. За њим ће уследити изводи из дела светог Јефрема Сирина, светог Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Макарија Великог, светог Димитрија Ростовског и других. Највећи део позајмљен је од св. Тихона, св. Јефрема Сирина и св. Златоуста, јер они су се у својим делима чешће окретали овој теми и детаљније су представили стање грешника и потребу за покајањем.
Сами чланци нису распоређени по некаквом нарочитом плану, у уверењу да је план потребан у делу познања, док је у делу умекшавања срца излишан, а понекад је, уместо да користи, и штетан, јер скреће пажњу са суштине ствари на форму. Нико не може тачно да каже која ће реч да утиче на срце како би га усмерила где треба. Понуди много и различито – нешто од тога дотаћи ће се душе.
Овај зборник пратимо искреном жељом да послужи уразумљењу нама сличних грешника и помогне им да се обрате на пут покајања и хришћанског живота.

Посланица блаженог Јеронима блаженом Августину из 418. године

Блажени Јероним, икона из XV века
(Византијски музеј, Атина)

Domino sancto ac beatissimo Papae Augustino Hieronymus.
Omni quidem tempore beatitudinem tuam, eo quo decet honore, veneratus sum; et habitantem in te dilexi dominum Salvatorem: sed nunc, si fieri potest, cumulo aliquid addimus, et plene complemus, ut absque tui nominis mentione, ne unam quidem horam praeterire patiamur, qui contra flantes ventos ardore fidei perstitisi. Maluisti, quantum in te fuit, solus liberari de Sodomis, quam cum pereuntibus commorari. Scit quid dicam prudentia tua. Macte virtute, in orbe celebraris. Catholici te conditorem antiquae rursum fidei venerantur atque suspiciunt; et, quod signum majoris gloriae est, omnes haeretici detestantur: et me pari persequuntur odio; ut quos gladiis nequeunt, voto interficiant.
Incolumem et mei memorem te Christi Domini clementia tueatur, domine venerande et beatissime Papa.

Светом владики и преблаженом папи Августину, Јероним.
Одувек сам поштовао твоје блаженство чашћу која ти доликује, и љубио сам Господа Спаситеља Који пребива у теби; али сада том највишем поштовању и љубави додајем, ако је могуће, још нешто, и савршено га допуњавам, тако да не пропуштам ни један једини час а да не помињем твоје име: јер си својом пламеном вером одолео свим противним ветровима. Више си волео, колико је то било до тебе, да се сам избавиш из Содома, него да останеш међу онима који пропадају. Твоја мудрост зна шта хоћу да кажем. Свака ти част! Цела те васељена прославља. Они који припадају саборној цркви поштују те као обновитеља старе вере и диве ти се; а, што је знак још веће славе, сви те јеретици проклињу. И мене мрзе једнаком мржњом: кад не могу мачем да нас погубе, онда клетвом желе да нас убију.
Нека те доброта Господа Христа сачува у здрављу и сећању на мене, поштовани владико и преблажени Папо.

Превод с латинског: Младен Станковић

Мали речник уз Отачник

Младен Станковић
МАЛИ РЕЧНИК РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ

Уводна напомена. За пет дана на Београдском сајму књига требало би да се појави нови наслов који је недавно изашао из наше преводилачке радионице. То је познати "Отачник" св. Игњатија Брјанчанинова, први пут преведен на српски језик. Биће објављен као седамнаеста књига у Библиотеци "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-карловачке. На крају "Отачника", као додатак, налази се и овај мали речник православне аскетике. Читаоцима нашег блога он је доступан овде.

Авва – Духовни отац. Грчка реч "ἀββᾶ" представља транслитерацију (препис на грчки алфабет) вокатива арамејске именице "аб", што значи "отац". У Новом Завету то је обраћање Господа Исуса Христа Богу, за време његове гетсиманске молитве: Авва, Оче (Мк. 14,36). По узору на Господа и апостол Павле ће користити двојезично обраћање Богу: арамејско "Авва" и грчко "Оче" (Рим. 8,15; Гал. 4,6). У грчкој и уопште источној патристици реч ἀββᾶς (или ἀββᾶ) први пут се среће код светог Јефрема Сирина као израз поштовања за монаха. Свети Атанасије Велики ову реч употребљава за "оца монаха, авву Пимена"  (PG 26, col. 980d). Као титула старешине монаха или настојатеља манастира реч "авва" се јавља већ у IV веку, о чему сведочи 108. беседа Евагрија Понтијског (PG 79, col. 1192a). Одатле води порекло и латинска реч "abbas" (абат – опат). Нешто касније реч "авва" почиње да се користи и за означавање свештеника и епископа у својству духовних отаца (VI в).

Амма – Духовна мати, по аналогији са духовним оцем, то је жена која је прошла пут подвига и за собом има аскетску праксу, тј. дело подвижничког узрастања, стицања врлина, пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, амма, позната је још у древном подвижништву. О томе сведочи, рецимо, "Материк", спис аве Исаије Отшелника намењен свечасној монахињи Теодори, са мудрим поукама великих угодница Божијих попут Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне, као и са упутствима самога аве Исаије о унутрашњем животу који приличи монахињама усамљеницама, безмолвницама, али које могу да користе све монахиње, тј. све подвижнице које ревнују за савршенство у монашком животу. Овај зборник по духовној вредности не заостаје за познатим патерицима (отачницима) и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.

Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)

Мокрањчев портрет, рад Уроша Предића

Ст. Ст. Мокрањац се упокојио на данашњи дан пре 99 година у Скопљу (тада Краљевина Србија), где се са породицом склонио од бомбардовања Београда. Оставио нам је "Руковети", "Приморске напјеве", "Козар", "Литургију", "Опело", "Статије" и друга чудесна дела, као и прву сталну музичку школу у Београду (1899) која данас носи име свога оснивача. Осим тога, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас. Један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава.

Ево како су Мокрањца описивали савременици: "Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте". 

Мокрањчев значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота.

Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. По завршетку гимназије уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време добија стипендију за музичко усавршавање у иностранству.

Изреке авве Јована Колова

Преп. Јован Колов, мозаик из саборне цркве
грчког манастира Св. Лука (половина XI века)

Изреке преподобног авве Јована Колова
(Скит - Египат, IV век)

1. Приснопамјатни и блажени отац наш Јован Колов – овај надимак дат му је због његовог раста и значи "мали" – васпитаник послушања, у младости се одрекао света. Са својим рођеним братом Данилом удаљио се у Скит, где су обојица примили монаштво. Настанили су се у једној келији и подвизавали се у посту и молитви. Кад је прошло неко време Јован је рекао свом брату Данилу: решио сам да се уопште не старам о телу, нећу да употребљавам храну и пиће припремљене на ватри, него ћу да живим у овој пустињи без брига, попут бестелесног анђела. Рекавши то он је истога часа свукао одећу коју је имао и наг изашао из келије у пустињу. Те ноћи наступио је страшан мраз. Пошто није издржао хладноћу, Јован се вратио код брата у келију и почео да куца на врата. Желећи да га уразуми брат му дуго није одговарао, а потом је изговорио молитву и рекао: Ко то тако упорно куца на моја врата? Јован одговори: Ја сам, твој брат Јован, не могу да издржим хладноћу па сам се вратио да ти служим. Данило одговори: Не покушавај да ме обманеш, демону! Одлази. Нећу ти отворити. Како се усуђујеш да говориш да си мој брат? Зар не знаш да је мој брат анђео, да не брине о телу, да му није потребна храна? Иди од мене! Јован се помоли и рече: Ја сам – твој брат Јован! Сада сам сазнао, пошто нисам издржао хладноћу, да је на мени тело. Када се покајао, брат му је отворио врата, примио га је у келију и при томе му је рекао: Брате! На теби је тело – ради њега треба да се трудиш око хране и одеће.
2. После тога Јован се сместио код једног великог старца родом из Тиваиде по имену Памво и предао му се на служење. Старац га је учио послушању, а Јован је дао завет да ће се покоравати старцу у свему.

Последња времена према учењу Отаца Цркве

Архимандрит Плакида (Десеј) је игуман манастира Св. Антонија Великог
 у области Дром у југоисточној Француској

Архимандрит Плакида (Десеј)
СМРТ ЈЕ ПОБЕЂЕНА
Последња времена према учењу Отаца Цркве[1]

Хришћанин, то је човек пун очекивања. Господ нам у Јеванђељу каже: Нека буду бедра ваша опасана и светиљке запаљене. А ви слични људима који чекају господара свога, када ће се вратити са свадбе да му, чим дође и куцне, одмах отворе (Лк. 12,35-36).
Мало ће се текстова наћи, који пред нама тако јасно откривају смисао и дубинску оријентацију хришћанског живота.
Циљ стварања је – обожење човека и васељене. Читав домострој спасења, искупљујућа жртва Христова и освећење које је савршио Дух Свети, имају за циљ да врате пали људски род у оно стање ради кога је био створен – у пуноћу обожења. Ми очекујемо да ће до коначног испуњења ове замисли Божије доћи приликом Другог доласка Христовог и да ће тада домострој спасења добити свој потпуни завршетак.
Ако хоћемо да поново пронађемо живо хришћанство, које ће нам бити постојани извор радости и духовног надахнућа, неопходно је да у срцу задобијемо силну жудњу за хришћанским животом и увереност којима су била надахнута прва поколења хришћана. И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (Отк. 22,17).
Оно најважније што хришћанство објављује, јесте «блага вест» о спасењу – то су речи о васкрсењу, и о уласку новог и бесмртног живота у наш свет, иначе осуђен на страдања и смрт због пада човека у грех. Овај улазак истинског живота остварује се на суштински начин приликом васкрсења Христовог и Његовог пасхалног прелеска из смрти у живот. Смрт је већ побеђена, живот се већ прославио. Али свако од нас током свога живота – и Црква током своје историје – треба тај прелазак да учини својим личним преласком, да га изнова преживи са Христом, или пре Христос треба да га оживи у нама: зато приносимо своју слободну сагласност за деловање благодати Божије. Други долазак Христов са славом, на крају времена, учиниће очигледним све оно што је у скривеном облику садржано у Његовом васкрсењу на дан Пасхе: присајединиће целокупно Тело Његово, које је Црква, Његовој коначној победи над грехом, страдањем и смрћу. Овоме се нада Црква, то је основ њене уверености.

Србија кроз 200 година...

Ево неколико података око којих би свак у Србији требало макар мало да се замисли:
У Србији су током 2013. године рођене 65.554 бебе, што је најмање од почетка 20. века (тј. најмање у последњих 114 година). Пре 60 година рођено је око 165.000 беба, дакле 100.000 више него лане.
Посечна старост становништва у Србији данас је 42 године. Поређења ради, на Косову и Метохији просечна старост становништва је 23 године.
Ближимо се тренутку када ће Србија имати више становника старијих од 75 година, него оних који су млађи од 18 година. Поређења ради, на Косову 54% становника су деца, тј. сваки други становник је малолетан.
Погледајмо југ Србије: у општини Гаџин Хан просечан становник има 60 година, а недалeко одатле у општини Прешево 21 годину. У 60-ој се години не рађају деца, не брани се отаџбина и човек више није у пуној снази када се од њега може очекивати да ће својим радом у будућности моћи значајније да доприноси стварању националног дохотка.
У 1.500 насеља у Србији не роди се ни једна беба. У читавој општини Црна Трава у 2013. године није било ни једног порођаја. Чак 93% општина у Србији има негативан природни прираштај. Готово половина жена у Београду старости између 30 и 35 година нема дете. Због негативног прираштаја Србија годишње губи око 35-40.000 становника, тј. један град величине Ћуприје, Књажевца или Неготина. При томе, из Србије се сваке године исели 10-15.000 становника. Тачније, исели се преко 20.000, али се десетак хиљада и врати. С тим што одлазе углавном млади и образовани, а враћају се људи са нижим степеном образовања, који су радни век (или један његов део) провели у иностранству. У последњих 10 година Србија је изгубила око 500.000 становника. Према извештају УН о перспективама становништва на планети, до 2053. године  број становника у Србији смањиће се за 2 милиона, а до краја века Србија ће имати само 4 милиона житеља. Према мање оптимистичкој пројекцији Републичког завода за статистику Србија ће већ за 50 година имати 3,9 милиона становника.
Лако је израчунати да тим темпом за 2 века Срба више неће бити. А ако погледамо који суседни народи имају висок природни прираштај, јасно је ко ће за два века живети на територији данашње Србије.
За последњих неколико деценија Албанци су своје становништво увећали за 700%, Турци 400%, Бугари 38%, Румуни и Грци по 35%. Срби су међу овим народима једини који изумире.
На крају: Србија је по наталитету на последњем месту у Европи, али је зато европски рекордер, и у самом светском врху, по броју абортуса (утробних чедоморстава) – годишње се на тај начин убије око 150.000 деце.
Нека се свако од нас запита: како ја могу да допринесем са се ово стање промени?

Седам стубова Премудрости - "веома драгоцена и корисна књига"

Протојереј др Радомир В. Поповић
Приказ књиге "Седам стубова Премудрости – Историја Васељенских сабора"(Објављено у: "Богословље", часопис Православног Богословског факултета у Београду, година XLIII (LVII), свеска 1-2, Београд 1999, стр. 172-174)

На тему Васељенских сабора код нас последњих година појавило се, додуше више у преводу на српски језик, неколико значајних дела која су иначе нашој широј црквеној јавности била слабије доступна. То је, пре свега, дело А. Карташова, "Васељенски Сабори" 1-2, Београд 1995. Саборима се делимично бави и дело А. Шмемана, "Историјски пут Православља", Цетиње 1994, као и Ј. Мајендорф, "Православна црква – јуче и данас", Београд 1998. Ту је и књига Р. Поповића "Васељенски сабори – одабрана документа", Београд 1997. Све то говори да праве и целовите црквене историје нема без историје Васељенских сабора, који су с правом названи "стубовима Премудрости".
Књига "Седам стубова Премудрости" или тачније "Седам Васељенских сабора" (према Чети-минејима Св. Димитрија Ростовског) дело је познатог руског светитеља и писца светог Димитрија Ростовског (+1709), а појавило се као извод из његовог опширнијег дела "Житија светих", које је приређено 1968. године у Џорданвилу у Америци. Наиме, познато је да је св. Димитрије Ростовски, поред осталог, један од првих и најплоднијих писаца светитељских житија у нововековној историји Православне цркве. О светитељима и њиховим подвизима најбоље пишу сами светитељи или они који су им по подвизима слични. Такав је, без сумње, био свети Димитрије. Његово дело "Житија светих" штампано је у четири књиге (сваки том обухвата по три месеца, почев од септембра) у Кијево-Печерској лаври 1689-1705. године. (О св. Димитрију Ростовском видети: Ј. Поповић, "Житија светих за септембар", Београд 1976, 295-311, као и кратку монографију А. Ракита, "Свети Димитрије Ростовски", Шабац 1998. Од истог светитеља на српском имамо његов "Духовни азбучник", Вршац 1990).

Ново издање књиге "Духовник Царске Породице"

До Васкрса излази из штампе ново издање књиге

ДУХОВНИК ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Светитељ Теофан Полтавски - Нови Затворник

Светитељ Теофан Полтавски неспорно спада у ред најистакнутијих православних богослова двадесетог века, иако су његова дела све до скора била великим делом непозната, или чак намерно запостављана. Уједно, он је био изузетан подвижник, у духу великих Светих Отаца Православне Цркве. Приређујући књигу његових изабраних беседа и чланака под насловом „Христос наш живот” (Светигора, 2001), увидео сам да би за српске читаоце, којима је он познат једино као духовник породице последњег руског Цара, било интересантно да сазнају нешто више о његовом животу и делима. Још тада сам имао на уму животопис светитеља који је пре више од тридесет година написао архиепископ Аверкије Џорданвилски, јер нико о владики Теофану не би могао да пише са више љубави од овог његовог ученика. Пошто је након Револуције напустио Русију, светитељ Теофан Полтавски се настанио у Србији, потом у Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској. Осим животописа светитеља, књига садржи и његове изабране студије и беседе о верности Предању, о односу хришћана и света, о црквеном календару и о неопходности чешћег причешћивања.

Св. Игњатије Брјанчанинов, ОТАЧНИК

Светитељ ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов
ОТАЧНИК 
УВОД 

Пажљиво читање ових изрека и повести доноси до читаоца – као из раја – миомирис свете простоте и истинског служења Богу из првих векова хришћанства, обилно осењених благодаћу Божијом. Оно може да усмери делатност монаха на истински пут богоугађања пружајући тој делатности најтачније погледе, оно може да донесе утеху у различитим патњама које се, долазећи споља, јаве у души монаха. Њиме се може хранити и одржавати спокојно и молитвено расположење монаха, као што уље храни и одржава пламен светиљке. Онај ко усвоји овде изложено учење отаца, стећи ће, и ако је окружен људима, безмолвије срца. Онај пак коме ово учење остане страно, и у најусамљенијој пустињи, и у потпуном затворништву, биће узнемираван наклапањима помисли и живописним маштањима, и живеће животом света. Срце се доводи у стање безмолвија душевним делањем сједињеним са тугом или плачем срца. Потрудимо се да доведемо срце у безмолвије: у томе је – суштина монашког подвига.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МОЛИТВА
# Пут ка Богу је – молитва. Етапе пута који се прелази јесу различита молитвена стања у која постепено улази онај ко се правилно и постојано моли. 1. 138 
# Молитва је – учешће у животу. Њено остављање души доноси невидљиву смрт. 
Оно што је ваздух за живот тела, то је Дух Свети за живот душе. Душа посредством молитве дише тај свети, тајанствени ваздух. 
Када устанеш од сна, твоја прва мисао нека буде о Богу; принеси Богу сам зачетак твојих мисли, које још нису обележене никаквим сујетним утиском. Када одлазиш на починак, када се спремаш за погружење у ту слику смрти, нека твоје последње мисли буду о вечности и Богу Који у њој царује. 
Анђео је једном светом монаху открио следећи поредак мисли на молитви који је Богу угодан: «Почетак молитве треба да се састоји из славословља Богу, из благодарења за Његова безбројна доброчинства; потом смо дужни да у скрушености духа принесемо Богу искрено исповедање наших грехова; на крају можемо да изнесемо пред Господа, свакако уз велико смирење, мољења за наше душевне и телесне потребе, побожно препуштајући испуњење или неиспуњење тих мољења Његовој вољи».

Исихазам у Србији

Преп. Григорије Горњачки

ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ

УВОД
Временски оквири. Наша интересовања у овом излагању усмерићемо на период који започиње стварањем средњевековне српске државе под династијом Немањића и добијањем аутокефалности за Српску Православну Цркву (крај XII - почетак XIII века), а завршава се губитком државне самосталности и турском окупацијом (у другој половини XV века). То је уједно период процвата исихазма на Светој Гори и широм Балкана, период појаве исихастичког спора и коначног утврђивања исхихастичког учења у Православној Цркви.
Просторни оквири. Средњевековна Србија је у раздобљу о коме говоримо заузимала  средишњи простор Балканског полуострва. Њене централне области биле су Рашка и Косово. Северну границу чинила је река Дунав, на југу је излазила на Јадранско море (јужна Далмација) и простирала се до Вардарске Македоније, на западу је обухватала делове Босне уз реку Дрину, а на истоку делове данашње Бугарске (попут града Велбужда).
Такође, у време цара Душана – чија је владавина као што ћемо показати посебно значајна за ширење исихастичког покрета у Србији (уосталом, био је савременик Григорија Паламе) – у саставу Србије налазила се и Света Гора, грчке области све до Пелопонеза (изузев Солуна, Атинског војводства и грчких острва), као и читава Албанија, па је Србија излазила не само на Јадранско, него и на Јонско и  Егејско море.
Појам исихазма. У ужем смислу речи под исихазмом се подразумева "религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време".  Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистичког образовања који је био противник исихазма, и Григорије Паламе, светогорског монаха-исихасте и касније архиепископа Солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352. године спор је решен у корист светог Григорија Паламе и монаха исихаста. Но, овде треба имати у виду да је исихастички покрет који је у XIV веку био раширен на Балкану и у Србији представљао само продужетак, и уједно нови процват, древне подвижничке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога Писма. Заправо, оно ново што је XIV век дао исихазму – пре свега кроз делатност светог Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – то је богословско и догматско образлагање овог древног искуства Цркве.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

Сећање на смрт
Неочекивана смрт ваше сестре поразила вас је зебњом и страхом. Тај страх би увек требало да имамо, али га помрачење страстима одагнава од нас. Овој философији и сећању на смрт учи нас Сам Спаситељ: стражите, дакле, и молите се, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42); и премудри Сирах нас подстиче: сећај се краја твога, па довека нећеш сагрешити (Сир. 7,39). И на многим другим местима у Светом Писму говори се о томе. Због нашег немара у вези са овим предметом, повремено нас изненаде смрти нама сличних људи, које нас попут звона или трубе опомињу да смо и ми смртни, и да нам нису познати ни дан, ни час када ће наш Господ доћи. Када се тако нешто догоди не треба да се узнемиравамо, него треба да принесемо покајање због својих прегрешења; јер то може да нам буде од користи, а узнемирење ни мало.

Свећење водице

Зашто се свети водица? Како се и када обавља свећење водице? Чему служи света водица?

Одговарајући на питање једног читаоца нашег блога, рећи ћемо неколико речи о "свећењу водице".
Православна Црква призива на воду благослов Божији како би она добила очишћујућу силу и како би служила на исцељење душе и тела, на прогнање сваке противничке силе, и на духовну корист онима који је са вером употребљавају.
Освећење воде у Цркви практиковано је од првих векова хришћанства, о чему нас обавештавају Апостолске  Установе и дела древних Отаца – Теодорита Кирског, блаженог Јеронима, Епифанија Кипарског и других. Мада у оно време још нису постојала опште прихваћена правила о томе како се и када обавља освећење воде, поменути древни извори сведоче о присуству главних елемената данашњег обреда водоосвећења: 1) читање одређених молитава, 2) призивање Духа Светога, 3) крстолико благосиљање воде, 4) погружење Часног Крста у воду.
У Цркви данас постоје два вида освећења воде: велико и мало.

Велико освећење воде обавља се на Крстовдан (у навечерје Богојављења) и на сам празник Богојављења (19/6. јануар), када се савршава спомен на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. По речима св. Јована Шангајског, "на Богојављење, тј. на дан Крштења Господњег, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, силазећи на воду, мења њена природна својства. Она постаје нетрулежна, тј. не квари се, остаје прозирна и свежа током многих година, добија благодат да исцељује болести, изгони демоне и сваку злу силу, да чува људе и њихове домове од сваке опасности, да освештава различите предмете, како за црквену тако и за домаћу употребу. Због свега тога православни хришћани побожно окушају свету воду, велику Агиазму (Светињу) како је називају Грци".