Библиографија протојереја Михаила Помазанског

Библиографија протојереја Михаила Помазанског:


- "Христос, Церковь и государство" (доклад прочитанный в XIII духовном собрании организованном в Варшаве Братством православных богословов), Варшава: Варшавская синодальная типография, 1938.

- "О Церкви Христовой" (Учение Церкви Христовой в свете веры православной), Джорданвилль, 1953. 76 с.

- "Опасное начинание" (о новом переводе Нового Завета), Джорданвилль, 1954. 27 с.

- "В мире молитвы - Краткие сведения о православном богослужении" (главно дело о. Михаила о литургици и литургијском богословљу), Джорданвилль, 1957. 76 с.

- "О вере. Апологетические заметки", Джорданвилль, 1960.

- "Ветхий Завет в новозаветной Церкви", Джорданвилль, 1961. 38 с.

- "Экуменика на фоне православной литургики", "Православный Путь", с. 117-135, Джорданвилль, 1962.

- "Православное догматическое богословие", Джорданвилль, 1963. 252 с. (преведено на српски: Протопрезвитер Михаил Помазански: "Православно догматско богословље" у зборнику "Ја Сам Пут, Истина и Живот", Образ светачки, Београд 2006).

- "Православие ли?... или неприемлемый для православия модернизм, истинное Православие отвергающий?", Джорданвилль, 1968.

- "О жизни, о вере, о Церкви" (двотомни зборник радова насталих између 1946. и 1976. године), Джорданвилль, 1976.

- "Бог наш на небеси и на земли вся, елика восхощет, сотвори" (апологетические очерки - зборник радова из области апологетике насталих између 1978. и 1982. године), Джорданвилль, 1985.

- "Догмат о вере", Москва: Моск. подворье Св.-Троицкой Сергиевой лавры, 1995. 124 с.

Такође, издат је и зборник чланака о. Михаила Помазанског на енглеском језику под насловом "Selected Essays", Jordanville, 1996.

С времена на време буде објављан још понеки неиздат чланак о. Михаила. Тако је у часопису "Православный путь" објављена његова студија "Митр. Макарий (Булгаков), как составитель старой Русской школы богословия - Догмат Искупления в изложении митр. Макария".

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Наслов оригинала:
Протопресвитер Михаил Помазанский
ПРАВОСЛАВНОЕ ДОГМАТИЧЕСКОЕ БОГОСЛОВИЕ
(Поправленное и пополненное автором в 1981. г.)
St. Herman of Alaska Brotherhood Press. Platina, California, 1992.
(на руском)
Коментари јеромонаха Серафима Роуза у фус нотама преузети су из издања:
ORTHODOX DOGMATIC THEOLOGY
By Protopresbyter Michael Pomazansky
Translated and edited by Hieromonk Sraphim Rose
Third edition, St. Herman of Alaska Brotherhood Press, 2005.
(на енглеском)
Превод са руског и енглеског: Младен Станковић
© За превод на српски језик: "Образ светачки" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима овај текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, нити је дозвољено дистрибуирати га на било који начин без писменог одобрења носилаца права.
Дело је објављено у зборнику "Ја сам Пут, Истина и Живот" (издање "Образ светачки", издавачка установа при храму Св. Александра Невског у Београду 2006), на стр. 5-226.


Протопрезвитер Михаил Помазански (1888-1988)
ПРАВОСЛАВНО ДОГМАТСКО БОГОСЛОВЉЕ

О АУТОРУ

Протојереј Михаил Помазански, један од најистакнутијих православних богослова двадесетог века, рођен је 7. новембра 1888. године (навечерје празника Архистратига Михаила) у селу Корисћ у Волинској области на западу Русије. Његови родитељи потицали су из свештеничких породица. Са девет година Михаил је уписао Клеванску духовну школу, а потом Волинску богословију у Житомиру, где је још тада привукао нарочиту пажњу владике Антонија (Храповицког).

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

ИЗЛАГАЊЕ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНСКОГ УЧЕЊА ВЕРЕ

Књиге символа вере

Изложења православне вере, одобрена од стране Сабора помесних цркава ближих нама по времену, називају се књигама православног символа вере, пошто представљају својеврсна опширна тумачења символа вере. Њихова је намена – да са православне тачке гледишта осветле првенствено оне истине хришћанства, које су искривљено представљене у неправославним исповедањима познијих времена, нарочито у протестантизму. Такво је «Исповедање Православне Вере» које је саставио јерусалимски Патријарх Доситеј, а које је било прочитано и одобрено на Јерусалимском Сабору 1672. године.(1) Педесет година након тога, на тражење Англиканске цркве, ово исповедање јој је послато у име свих источних Патријараха, па је стога познатије под насловом «Посланица Источних Патријараха о Православној Вери».(2) Овде спада и «Православно исповедање» Кијевског митрополита Петра Могиле(3), које је размотрено и исправљено на два помесна Сабора (Кијевском 1640. и Јаском 1643), а затим одобрено од четири Васељенска Патријарха и руских Патријараха (Јоакима и Адријана).Сличан значај код нас има и «Православни Хришћански Катихизис» светитеља Филарета Московског(4), у делу који садржи објашњење Символа вере.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Први део

О БОГУ У САМОМ СЕБИ

ВЕРА У БОГА

Учење о Богу у Символу вере почиње речју: «верујем». Бог је први предмет хришћанске вере. На тај начин наше хришћанско прихватање Божијег постојања не почива на разумским основама, не почива на доказима који су узети из разума или добијени из опита наших спољашњих чула, већ на унутрашњем, вишем убеђењу, које има духовни основ.

Веровати у Бога према хришћанском схватању значи не само умом Га прихватати, него и срцем стремити к Њему.

«Верујем» у оно што је недоступно  спољашњем опиту, научном истраживању, перцепцији нашим органима спољашњих чула. У словенском и руском језику појам «верујем» има дубље значење од простог прихватања сведочанства другог лица без провере, без опита. Свети Григорије Богослова и у грчком језику разликује религиозну веру – «верујем у кога, у шта»; и обичну личну веру – «верујем некоме, нечему (имам поверење)». Он пише: «Није једно те исто: 'веровати у нешто' и 'веровати нечему'. Ми верујемо у Божанство, а можемо веровати свему створеном» (свети Григорије Богослов).

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

ДОГМАТ О ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ

Бог је један по Суштини и тројичан по Лицима. Догмат Тројичности је – основни догмат хришћанства. Непосредно на њему заснива се низ великих догмата Цркве, пре свега догмат о нашем искупљењу. Услед такве своје нарочите важности, учење о Пресветој Тројици чини садржај свих сивола вере који су се употребљавали или се употребљавају у Православној Цркви, као и појединих исповедања вере, која су у различитим случајевима састављали пастири Цркве.

Као најважнији од свих хришћанских догмата, догмат о Пресветој Тројици уједно је и најтежи за схватање ограниченим људским разумом. Ето због чега у историји древне Цркве ни око једне друге хришћанске истине није вођена тако интензивна борба, као око овог догмата и око истина које су са њим непосредно повезане.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Други део

О БОГУ У ЊЕГОВОМ ЈАВЉАЊУ СВЕТУ

БОГ – ТВОРАЦ СВЕТА

У почетку створи Бог небо и земљу (Пост. 1,1). Богонадахнуто Мојсијево сведочанство о стварању света, исписано на првој страници Библије, величанствено се уздиже над древним митским повестима о пореклу света, над различитим хипотезама о његовом постанку и развитку светског поретка које непрестано смењују једна другу. Ово сведочанство је необично кратко. Али у тој краткоћи обухваћена је сва историја стварања света.(1) Оно је дато помоћу најелементарнијег језика, чији се речник састојао од свега неколико стотина речи, језика који уопште није имао апстрактне појмове, тако неопходне за изражавање религиозних истина, но због те елементарности никако не губи свој вечни значај.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Човек – круна стварања

На лествици земаљских створења човек је постављен на највиши степеник и у односу на сва земаљска бића заузима владајуће место. Као земаљско биће, он се по својим даровима приближава небеским бићима, јер није много чиме умањен пред Анђелима (Пс. 8,6). Пророк Мојсије овако описује човеково порекло. Након што су саздана сва земаљска створења рече Бог: да начинимо човека по образу Нашем и подобију Нашем, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских... и од целе земље... И створи Бог човека, по образу Божијему створи га... (Пост. 1,26-27). Већ и само Божанско саветовање, на које се не указује приликом стварања осталих земаљских створења, јасно говори о томе да човек треба да буде нарочито створење, које се разликује од других, најузвишеније, најсавршеније на земљи, које има и највишу улогу у свету. Ова мисао о човековој високој улози и његовом нарочитом значају још је више истакнута тиме што је на саветовању Божијем одлучено да буде створен по образу и подобију Божијем, и што је такав заиста створен. Сваки образ нужно претпоставља сличност са својим првообразом. Сходно томе, присуство образа Божијег у човеку сведочи о одражавању и самих својстава Божијих у човековој духовној природи.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

БОГ – ПРОМИСЛИТЕЉ СВЕТА

Општи промисао Божији о свету

Отац Мој до сада дела, и Ја делам (Јн. 5,17). У овим речима Господа Исуса Христа садржана је истина сталног промишљаљња Божијег о свету. Мада је Бог у седми дан почину од свих дела Својих која учини (Пост. 2,2-3), ипак Он није препустио свет самоме себи. Бог сам даје свима живот и дихање и све, јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17,25-28). Сила Божија држи битије света и учествује у свим дејствима створених сила. Постојаност такозваних «природних закона» је дејство живе воље Божије, а сами по себи они би били немоћни и неделотворни.

Све у свету обухваћено је Промислом Божијим. Бог промишља не само о великом и огромном, него и о малом и наизглед ништавном, не само о небу и земљи, о Анђелу и човеку, него и о најнезнатнијој творевини: птицама, трави, цветовима, дрвећу. Читаво Свето Писмо испуњено је мислима о неуморној промишљајућој делатности Божијој.

Божијом вољом стоји читаво непрегледно пространство света. Бог испуњава небо и земљу (Јер. 23,24). А када лице Твоје окренеш, све се смути и поколеба (Пс. 103,29).

Промислом Божијим живи биљни свет. Бог одева небо облацима, спрема земљи кишу, произниче на горама траву, и зелен на службу људима (Пс. 146,8). Он не оставља без Своје пажње ни кринове у пољу, обдарујући и њих и друге цветове који нас задивљују својом лепотом (Мт. 6,29).

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

ЗЛО И ГРЕХ У СВЕТУ

(Уводне главе за део о Богу – Спаситељу света)

Зло и грех у свету

Зло и несреће. Злом се у нашој уобичајеној употреби речи називају две врсте појава. Често под том речју подразумевамо уопште све оно што изазива несреће и причињава страдања. У другом, тачнијем и непосредном смислу, злом се називају негативне појаве моралног карактера, које зависе од лошег усмерења воље и нарушавања Божанских закона.

Што се тиче несрећа у физичком свету, као што су, на пример, земљотреси, буре, поплаве, одрони и слично, јасно је да оне саме по себи не представљају ни добро, ни зло. У општем поретку ствари у свету, оне представљају исто што и сенке на сликама светлих боја, или груби тонови у нежној музици, и слично. Тако нам ове појаве представљају свети Оци, на пример блажени Августин и свети Григорије Богослов. Не треба порицати да стихијне појаве често постају узрок невоља и страдања за осећајна створења и за човека. Ипак, треба се побожно поклонити пред премудрим устројством света, у коме се бескрајно различита, супротстављена и у сваком тренутку сукобљена стремљења слепих стихијних сила и органских твари усаглашавају и доводе у ред, постајући извор нерекидног развитка и обнављања у свету.

Страдања и грех. Непријатне, мрачне стране нашег људског живота чине донекле уочљивијим и вреднијим оне радосне тренутке. Но, сама реч Божија нам саопштава да се тешка страдања и болести не могу сматрати за потпуно законите и нормалне појаве, него да представљају одступање од норми. Страдања су у људском роду отпочела са појавом духовног зла и представљају последицу греха који је ушао у наш живот. О томе сведоче прве странице Библије: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш децу рађати – речи су упућене Еви после пада у грех; земља да је проклета с тебе; с муком ћеш се од ње хранити до свога века – речено је Адаму (Пост. 3,16-19). Страдања су људима дата као средство кажњавања, уразумљивања и исправљања. Помоћу страдања, па и саме смрти, како каже свети Василије Велики, «пресеца се нарастање греха». Реч Божија нам даје многобројне примере који указују на постојање узрочно-последичне везе између греха и страдања. Примите поучавање, да се не разгневи Господ (Пс. 2,12). Добро ми је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје (Пс. 118,71). Пажљиво посматрање показује да су кривци за болести и страдања у већини случајева сами људи, који стварају вештачке, ненормалне услове за свој живот, тако што уводе жестоку међусобну борбу у трци за личном, егоистичком, материјалном коришћу, а понекад се налазе и директно под утицајем демонског расположења, гордости, осветољубивости и злобе.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

БОГ – СПАСИТЕЉ СВЕТА

Домострој нашег спасења

Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Који нас је благословио у Христу сваким благословом духовним на небесима. Као што нас изабра у Њему пре постања света да будемо свети и непорочни пред Њим, у љубави, предодредивши нас Себи на усиновљење кроз Исуса Христа, по благонаклоности воље Своје, на похвалу славе благодати Своје, којом нас облагодати у Љубљеноме, у коме имамо избављење крвљу Његовом, опроштење грехова по богатству благодати Његове, коју је преумножио у нама у свакој мудрости и разборитости, обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Своме које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу (Еф. 1,3-10).

Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16).

А Бог, Који је богат у милости, због велике љубави Своје којом нас заволе, и нас, који бејасмо мртви због грехова, оживи са христом – благодаћу сте спасени (Еф. 2,4-5).

У томе је љубав, не што ми заволесмо Бога, него што Он заволе нас, и посла Сина Свога, као жртву помирења за грехе наше. Ми љубимо Њега, јер Он први заволе нас (1. Јн. 4,10,19).

Припрема људског рода за примање Спаситеља

А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина Својега, Који се роди од жене и би под Законом, да искупи оне који су под Законом, да примимо усиновљење (Гал. 4,4-5).

Каква је то пуноћа времена, која је била одређена за дело искупљења? У стиховима који претходе поменутим речима из Посланице Галатима, апостол Павле овако говори о времену пре Спаситељевог доласка: (то је време) када бејасмо деца (Гал. 4,3). Он дакле период Старог Завета назива детињством, временом васпитања и руковођења деце под Мојсијевим Законом. Спаситељев долазак је крај детињства.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

Догмат о искупљењу

Гле, Јагње Божије

Које узима на Се грехе света!

(Јн. 1,29)

Догмат о спасењу је централни догмат хришћанства. Христос је Искупитељ и Спаситељ људског рода. Целокупна претходна историја човечанства, како јасно показује Свето Писмо Старог Завета, представљала је припрему за долазак Сина Божијег на земљу. Сва каснија историја људског рода, након васкрсења и вазнесења Господа, јесте остварење већ изведеног спасења, његово прихватање и усвајање од стране верујућих; а крај, или свршетак великог дела спасења везује се за крај света. Крст и Васкрсење стоје у самом центру историје људског рода.

Ни описом, ни набрајањем не може се обухватити величина, ширина, сила и значај земаљског служења Христовог. Немогуће је измерити неупоредиво богатство љубави Христове која се пројављује кроз милост према палима и грешницима, кроз чудеса и исцељења, и на крају кроз жртву невине смрти, са молитвом за оне који Га распињу. Христос је на Себе узео грехе читавог света, примио је на Себе кривицу свих људи. Он је Јагње заклано за свет. Можемо ли својим мислима обухватити и својим обичним, свакодневним појмовима и речим аизразити сву икономију нашег спасења? Ми немамо одговарајуће речи за Божанске Тајне.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

ЦРКВА ХРИСТОВА

Појам о Цркви Христовој на земљи

Према буквалном значењу речи, Црква је «сабрање», грчки εκκλησια, од εκκλεω – «сабирам». У том смислу ова реч је употребљавана и у Старом Завету (јеврејски kahal).

У Новом Завету овај назив има неупоредиво дубљи и тајанственији смисао, који је тешко обухватити кратком формулацијом. Карактер Цркве Христове најбоље се види из библијских поређења Цркве.

Новозаветна Црква је нови засад Божији, врт Божији, виноград Божији. Господ Исус Христос је Својим земаљским животом, крсном смрћу и Васкрсењем донео нове благодатне силе и нов живот људском роду, који су у стању да донесу богате плодове. Ове силе ми имамо у Светој Цркви, која је «Тело Његово».

Свето Писмо је пуно изражајних слика Цркве. Ево најважнијих од њих.

а) Слика чокота и његових лоза: Ја Сам истински чокот и Отац Мој је виноградар. Сваку лозу на Мени која не рађа рода одсеца је; а сваку која род рађа чисти је да више рода роди. Ви сте већ чисти због речи коју сам вам говорио. Останите у Мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у Мени не останете. Ја Сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у Мени и Ја у њему, тај доноси многи плод, јер без Мене не можете чинити ништа. Ко у Мени не остане, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити. Ако останете у Мени и речи Моје у вама остану, што год хоћете иштите и биће вам. Овим се прослави Отац Мој, да род многи доносите, и бићете Моји ученици (Јн. 15,1-8).

б) Слика пастира и стада: Заиста, заиста вам кажем: Ко не улази на врата у тор овчији него прелази на другом месту, он је лопов и разбојник. А који улази на врата пастир је овцама. Њему вратар отвара, и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их... Заиста, заиста вам кажем: Ја сам врата овцама. Сви који год дођоше пре Мене лопови су и разбојници; али овце их не послушаше. Ја сам врата; ако ко уђе кроза Ме спасиће се, и ући ће и изаћи ће, и пашу ће наћи. Лопов не долази за друго него да украде и закоље и упропасти. Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу. Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце... Ја сам патир добри и познајем своје, и моје мене познају. Као што Отац познаје Мене и Ја Оца; и живот Свој полажем за овце. И друге овце имам које нису из овога тора, и те ми ваља привести, и чуће глас Мој, и биће једно стадо и један Пастир (Јн. 10,1-16).

в) Слика главе и тела: И све покори под ноге Његове, и Њега постави изнад свега, за главу Цркви, која је Тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1,22-23).

г) Слика грађевине које се зида: Тако, дакле, нисте више странци ни дошљаци, него сте суграђани светих и домаћи Божији, назидани на темељу апостола и пророка, где је угаони камен Сам Исус Христос, на коме сва грађевина, складно спојена, расте у храм свети у Господу (Еф. 2,19-22).

д) Слика куће, породице: Ако ли се задржим, да знаш како се треба владати у дому Божијему, који је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Христос је као Син над домом Његовим; а Његов дом смо ми (Јевр. 3,6).

Овде такође спадају јеванђелске слике: рибарске мреже, засејаног поља, винограда Божијег.

Код Отаца Цркве често се среће поређење Цркве у свету са бродом у мору.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

СВЕТЕ ТАЈНЕ ЦРКВЕ

Живот Цркве у Духу Светом

Нови живот

Црква живи у окружењу грешног, непросвећеног света; ипак, она сама по себи представља нову творевину, која гради нови живот. И сваки њен члан призван је да прими и заснује у себи тај нови живот. Њему треба да претходи раскид будућег члана Цркве са животом «света». Уосталом, када је реч о раскиду са «светом», то не значи удаљити се од живота на земљи, од живота међу другим људима, који често не верују и развраћени су. Јер бисте морали – пише апостол Павле – изићи из овога света (1. Кор. 5,10). За ступање у Цркву потребно је ослободити се власти ђавола и постати као странац и дошљак у овом грешном свету – треба повући оштру границу између себе и «света», отворено и директно се одрећи ђавола. Јер се не може служити двојици господара. Треба очистити из себе стари квасац, да буде ново тесто (1. Кор. 5,7). Стога још из прадавне хришћанске старине тренутку ступања у Цркву претходи нарочито «одрицање од ђавола», за којим већ следи крштење са умивањем греховне прљавштине. О томе детаљно читамо у «Беседама за оглашене» («Катихезама») светог Кирила Јерусалимског. Из тих поука за катихумене видимо да су «запрећујуће молитве» које означавају одагнавање ђавола и налазе се у данашњем православном требнику, па и само «одрицање од сатане» човека који је дошао да се крсти, по садржају веома блиске старохришћанском поретку. После тога отвара се улаз у благодатно царство, рођење водом и Духом за нови живот, о чему је учио Спаситељ у беседи са Никодимом (Јн. 3,5-6). Како после долази до узрастања у овом новом животу, о томе такође знамо из речи Самог Спаситеља: Царство Божије је као човек кад баци семе у земљу; и спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да он и не зна. Јер земља сама од себе донесе најпре траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу (Мк. 4,26-28). На тај начин, целокупан овај нови живот – ако се само прими на унутрашњи, духован начин, ако човак најискреније жели да живи њиме, ако се са своје стране труди да би га сачувао – делује у њему тајанственом силом Духа Светога, мада он тај невидљиви процес можда готово уопште не осећа.

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

МОЛИТВА

Молитва као израз унутрашњег живота Цркве

Духовна веза чланова Цркве у молитви

Молитва представља пројаву живота Цркве и духовне везе њених чланова са Богом у Светој Тројици и свих међу собом. Она је тако неодвојива од вере, да се може назвати ваздухом Цркве, или дисањем Цркве. Молитве су – нити живе тканине црквеног тела које се простиру у свим правцима. Молитвена повезаност прожима целокупно Тело Цркве, уводећи сваку његову честицу у заједнички живот тела, оживљавајући је и  помажући јој храном, очишћењем и другим облицима узајамног дејства (Еф. 4,16). Она сједињује сваког члана Цркве са Небеским Оцем, чланове земаљске Цркве међу собом, и земаљске са небеским. У Царству Небеском она се не прекида, него још више јача и узвисује се.

Кроз целокупно Свето Писмо Новог Завета провлачи се заповест о непрестаној молитви. Молите се без престанка (1. Сол. 5,17). И сваком молитвом и прозбом молите се Духу у свако доба, и уз то бдите са сваком истрајношћу и мољењем за све свете (Еф. 6,18). Каза им пак и причу о томе како треба свагда да се моле и да не клону (Лк. 18,1).

Протојереј Михаил Помазански, Православно догматско богословље

ХРИШЋАНСКА ЕСХАТОЛОГИЈА

Будућа судбина света и људског рода

Још једном Ја ћу потрести не само земљу него и небо

(Јевр. 12,26; Аг. 2,6)

Никејско-Цариградски Символ вере у седмом, једанаестом и дванаестом члану садржи православно-хришћанско исповедање вере у будући долазак Сина Божијег на земљу, свеопшти Страшни суд и у будући вечни живот.

7. члан: И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.

11. члан: Чекам васкрсење мртвих,

12. члан: и живот будућег века. Амин!

У домостроју Божијем написани су планови будућности до краја векова. Неодвојиви део хришћанског учења представља оно што нам реч Божија говори о догађајима последњих времена, о другом доласку Господа, васкрсењу мртвих и крају света, а затим о почетку царства Славе и вечног живота. Последњи део догматског богословља управо и говори о завршетку тог великог процеса, чији је почетак изложен на првој страници Књиге Постања.