Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 26.

1. Душа која је стекла способност разликовања приликом слушања речи, стекла ју је по благодати Божијој; јер ни нада, ни спокојство, ни имање хришћана нису у овом веку: хришћани не траже чак ни лепоту све земље и свих блага која она дарује, нити лепоту неба и светила на њему. Погледај колико је на земљи различитог блага и лепота и утехе. Баш као и на небу. Погледај како сијају звезде, како је лепа васељена, али ништа од тога хришћани не траже и ништа им није потребно. Но, постоји нешто чега нема ни на небу ни на земљи, а чиме живе сви који љубе Господа, и што им је свима потребно. Колико је језика у свету, колико мудрости, колико разума, колико уметности, колико је наука и занимања и труда и богатства на земљи, а ништа од тога није оно што је потребно хришћанима и чиме они живе. Има нешто што они траже, веће од неба и свега на њему, и веће од земље и свих добара њених, једном речју веће од свег видљивог блага и добра, што се ни са чим на земљи не може упоредити. Зато такав разум и таква душа треба да траже и испитују то неупоредиво и јединствено благо и добро – душа која је и сама већа и узвишенија од свега на небу и на земљи, од целокупне људске мудрости и светског знања и разумевања. Кад кажем "већа" и "узвишенија" мислим на веру и љубав; јер без вере и љубави ништа од неба до земље неће бити од користи души. Пошто је врлина изнад свих различитих радости на небу и на земљи и у ваздуху, и она је једино благо и добро које хришћани траже и којим могу да живе, онда и ова наша душа треба да стреми ка испитивању и трагању за тим добром и благом, презирући лепоту сваке светске мудрости и незнабожачког лукавства, земаљски разум и славу и раскош и насладу, надилазећи и превазилазећи све то вером и љубављу према једином неупоредивом благу, а занемарујући све остало, и не везујући се ни за шта, него жудећи само за тим.

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 25.

1. Сви се људи на речима залажу за добре обичаје, и у свим богонадахнутим делима закона или пророка и у јеванђелским Господњим и апостолским поукама одређене су казне против злочинаца, док се они који чине дивна и добра дела хвале и обећава им се вечно Царство; чак и спољашњи закони незнабожаца и њихове старешине кажњавају оне који су јавно сагрешили како би заплашили остале, јер им је жеља да се злочинство заустави и пресече. Учитеље и гласнике злих дела нећеш пронаћи ни да их по дану с фењером тражиш, будући да сви поју хвале добрим делима; но зло, како видимо, углавном односи превагу и има га и царује у свету. На основу тога они који размишљају и који су разумни могу јасно да закључе, као што и из Светог Писма већ знају, да постоји некаква противничка зла сила која тајно наводи људски род на зло и невидљиво учи срце свакој безбожности. Како било, свима се догађа да против своје воље испуњавају наговоре који су у њих тајно посејани, и притом већина људи не зна одакле се ти наговори сеју, него једноставно претпостављају да у некаквом обичном стању из срца по навици исходе зле помисли противне природи. Разумевање душевних помисли људима је даровао Творац. Замислимо да неко има велико материјално богатство, злато и сребро и свакојака домаћа добра, да други поседује најбеднију могућу имовину, а трећи је умерено богат – тако је и са људским душама: међу њима постоје велике разлике у невидљивом богатству и препознавању помисли. Једни имају ширину разумевања, а други су ограничени.

2. Постоји блага природа светлости, разумна и духовна, то јест Бог, и постоји природа помрачена самовољом, то јест духови обмане и кнез овога света (1. Јн. 4,6; Јн. 12,31; 1. Кор. 2,6). Нека се и душа скученог ума и разликовања, једнако као и душа богата мишљу, разумевањем и умним разликовањем, бори и ревнује и стреми и трага за тим да се удостоји савеза са природом Божанствене, небеске и умне светлости, како би је она сачувала од куге страсти, обучила је и руководила њоме у добром испуњавању свих светих заповести. Освештана силом Божијом она ће се показати светла и чиста. И опет ће у свакој души да буде велике борбе и напора да би се избавила од власти таме (Кол. 1,13), од духова злобе и злих страсти, јер још од Адамовог преступа (Рим. 5,14) душу прати све то непријатељско зло. Овом ће циљу тежити свак ко хоће да се удостоји Царства, без обзира на то је ли његов ум широк или ограничен, како би се ослободио од зла страсти и удостојио општења с духовном природом. Победа и пораз овде долазе кроз одлуку слободне воље – да ли да се покорно приступи непријатељима или пак да се прихвати борба, да се победе страсти и освештана, благодатна душа присаједини Духу и постане достојна да припадне Господу; тад она заслужује да наследи Царство. Јер душу у којој делује сила мрачних страсти и лукавство злих духова, коју на путевима и стазама помисли окружују и прате невидљиви духови обмане (1. Јн. 4,6) што делују кроз страсти и чине је својом саучесницом, приликом њеног исхода из тела прихватају духови заблуде и злуради кнез, владар таме, које је узима и задржава код себе као своју и као слушкињу која је испуњавала његову вољу живећи до краја у телу са њим. Насупрот томе, душу која се присајединила ватрено жељеној и неизрецивој красоти духовне светлости Божије, душу коју на путевима и стазама помисли окружује и прати благодат истине Христове тако да се она већ сада удостојава освећења срца и усељавања Христа, приликом исхода из тела прихватају светли духови светих и Цар мира Христос (Јевр. 7,2) Који се радује добрим душама и узима је код Себе као Своју невести и домаћу Своју, која је на земљи испуњавала само Његову вољу.

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 24.


Такве душе се у позитивном смислу веома разликују од осталих које живе у свету, може се рећи – као што се светлост разликује од таме, или живи од мртвих. И не само оне, него и они који су чули и примили реч истине и простодушно поверовали и утврдили се у тој нади очекујући благодат, чак и ако још нису добили саме дарове, ипак се веома разликују од других људи по својој вери и нади и сталном вежбању у врлинама, јер они су, да тако кажемо, већ ушли у предворје, уздајући се у Реч коју су примили и која се уселила у њих. Није ни то мало, кад примимо саму узвишену реч истине и када се она усели у нас и очисти целокупно наше духовно обитавалиште, када се наша душа препусти нади у Бога и Реч Његову, и уз помоћ Господа се бори против духова злобе. То није лака борба, нити је мали успех кад неко може да се утврди у Речи Божијој, да се у потпуности узда у милосрђе Господње и да, борећи се уз помоћ благодати, верује у спасење и нада се у победу над духовима злобе и над сваком страшћу. Такве се душе веома разликују од осталих, само ако би се све до краја (Јевр. 6,11) држале наде и вере и пута и борбе и циља, како би, пошто су из самог опита спознале дарове благодати и удаљиле се од злих страсти, постигле вечно спасење (Јевр. 5,9). Синови дана (1. Сол. 5,5) чине светла дела, док деца ноћи, то јест прељубници и лопови и тровачи, чине дела таме и спавају дању а делају ноћу. Тако су и код Адама, који је отпао од заповести и преступио закон, деца ноћи, то јест духови злобе, разорили дивне и драгоцене удове душе и учинили је раслабљеном и обеснаженом за добра дела, помрачивши је и неизлечиво повредивши, тако да нико од отаца или пророка не може да је излечи, него само Господ Који ју је створио. Долазак Његове безграничне благости, праћен таквим снисхођењем и смирењем, збио се управо зато да би била обновљена душа која је пала у зло. (Дап. 15,16; Амос 9,11). И за душу која обитава у ноћи и мраку, чинећи дела таме, за душу која је пала у зле страсти, Он је упалио Светлост Свог светог дана, како би она, отрежњујући се, без спотицања кренула напред, чинећи дневна и светла дела живота и постала достојна Небеског Царства.