 |
| Портрет Константина Великог из збирке Народног музеја у Београду, позлаћена бронза, око 325. године, висина 36 цм, пронађен 1900. у Нишу |
Праксагора Атињанин
Историја Константина Великог
(62)
Прочитана је "Историја Константина Великог" од Праксагоре Атињанина(1) у две књиге. Он нам у њој каже да је Константинов отац Констанције владао Британијом; Максимин(2) – Римом, остатком Италије и Сицилијом; други Максимин(3) – Грчком, Македонијом, Малом Азијом и Тракијом; Диоклецијан, као најстарији, владао је Витинијом, Арабијом, Либијом и оним делом Египта који је плавила река Нил.
Константина је отац послао Диоклецијану у Никомидију ради образовања. У то је време, вели, Максимин(4), који је владао Малом Азијом, почео да спрема замку за младића удесивши да овај мора да се бори против дивљег лава. Али Константин је савладао и убио звер, па је, откривши заверу, утекао код свога оца. После очеве смрти младић је наследио престо. Убрзо потом покорио је Келте и Германе, суседсне варварске народе. Онда је сазнао да се Максенције, који је након Максимина(5) себе прогласио за господара Рима, сурово и окрутно односи према својим поданицима, па је кренуо у поход против њега, како би га казнио због његовог безакоња. Победио је у борби и натерао у бекство свога непријатеља, а овај је, бежећи, пао у замку коју је лукаво припремио другима и отишао у смрт коју је наменио својим противницима. Римљани су му одсекли главу, натакли је на копље и пронели кроз град. Овај део царства је спремно и радо прихватио Константинову власт.С друге пак стране, Константин је чуо да се Ликиније такође окрутно и нељудски односи према поданицима (овај је после смрти наследио Максимина који је Константину наместио да се бори против лава). И пошто није могао да толерише такву бруталност према својим сународницима, предузео је поход против њега, како би његову тиранију заменио царском влашћу.
Када је Ликиније чуо за царев поход, уплашио се, па је своју свирепост сакрио испод маске човекољубља и заклео се да ће бити добронамеран према онима који су му потчињени, те да ће споразум који су постигли сачувати ненарушен. Стога је цар (Константин) тада одустао од рата. Касније међутим, пошто зло не може да мирује, прекршио је (Ликиније) своју заклетву и починио све врсте злочинстава. Онда га је (Константин) победио у жестоким биткама, и опколио у Никомидији, и опсео град, одакле је овај дошао пред цара као покајник да моли за милост, препуштајући му царство. Тако је Константин Велики постао једини владар великог царства, које је дуго тражило достојног цара. Јер он је добио очево наслеђе, и римско након збацивања Максимина(6), а свргавањем Ликинија успоставио је власт над Грчком, Македонијом и Малом Азијом. Поред свега тога, преузео је власт и над оном облашћу која је припадала Диоклецијану, а коју је такође држао Ликиније, отевши је с правом силе Максимину(7), Диоклецијановом наследнику. Показавши се дакле као једини господар уједињеног царства, изградио је Византион који је назван по њему.
Праксагора каже да је цар Константин, иако је био незнабожац, по врлини, доброти и благостању које је донео, далеко превазишао све своје претходнике на престолу. И тиме завршава своје две књиге.
Праксагора је, како сам каже, ове књиге написао у узрасту од двадесет две године. Он је аутор и друге две књиге, "О атинским краљевима", које је написао када је имао деветнаест година, као и још шест књига "О краљу Александру Македонском", које је написао у тридесет првој години.
Стил му је чист и пријатан, мада му помало недостаје снаге. Користио је јонски дијалект.
Прочитана је "Историја Константина Великог" од Праксагоре Атињанина(1) у две књиге. Он нам у њој каже да је Константинов отац Констанције владао Британијом; Максимин(2) – Римом, остатком Италије и Сицилијом; други Максимин(3) – Грчком, Македонијом, Малом Азијом и Тракијом; Диоклецијан, као најстарији, владао је Витинијом, Арабијом, Либијом и оним делом Египта који је плавила река Нил.
Константина је отац послао Диоклецијану у Никомидију ради образовања. У то је време, вели, Максимин(4), који је владао Малом Азијом, почео да спрема замку за младића удесивши да овај мора да се бори против дивљег лава. Али Константин је савладао и убио звер, па је, откривши заверу, утекао код свога оца. После очеве смрти младић је наследио престо. Убрзо потом покорио је Келте и Германе, суседсне варварске народе. Онда је сазнао да се Максенције, који је након Максимина(5) себе прогласио за господара Рима, сурово и окрутно односи према својим поданицима, па је кренуо у поход против њега, како би га казнио због његовог безакоња. Победио је у борби и натерао у бекство свога непријатеља, а овај је, бежећи, пао у замку коју је лукаво припремио другима и отишао у смрт коју је наменио својим противницима. Римљани су му одсекли главу, натакли је на копље и пронели кроз град. Овај део царства је спремно и радо прихватио Константинову власт.С друге пак стране, Константин је чуо да се Ликиније такође окрутно и нељудски односи према поданицима (овај је после смрти наследио Максимина који је Константину наместио да се бори против лава). И пошто није могао да толерише такву бруталност према својим сународницима, предузео је поход против њега, како би његову тиранију заменио царском влашћу.
Када је Ликиније чуо за царев поход, уплашио се, па је своју свирепост сакрио испод маске човекољубља и заклео се да ће бити добронамеран према онима који су му потчињени, те да ће споразум који су постигли сачувати ненарушен. Стога је цар (Константин) тада одустао од рата. Касније међутим, пошто зло не може да мирује, прекршио је (Ликиније) своју заклетву и починио све врсте злочинстава. Онда га је (Константин) победио у жестоким биткама, и опколио у Никомидији, и опсео град, одакле је овај дошао пред цара као покајник да моли за милост, препуштајући му царство. Тако је Константин Велики постао једини владар великог царства, које је дуго тражило достојног цара. Јер он је добио очево наслеђе, и римско након збацивања Максимина(6), а свргавањем Ликинија успоставио је власт над Грчком, Македонијом и Малом Азијом. Поред свега тога, преузео је власт и над оном облашћу која је припадала Диоклецијану, а коју је такође држао Ликиније, отевши је с правом силе Максимину(7), Диоклецијановом наследнику. Показавши се дакле као једини господар уједињеног царства, изградио је Византион који је назван по њему.
Праксагора каже да је цар Константин, иако је био незнабожац, по врлини, доброти и благостању које је донео, далеко превазишао све своје претходнике на престолу. И тиме завршава своје две књиге.
Праксагора је, како сам каже, ове књиге написао у узрасту од двадесет две године. Он је аутор и друге две књиге, "О атинским краљевима", које је написао када је имао деветнаест година, као и још шест књига "О краљу Александру Македонском", које је написао у тридесет првој години.
Стил му је чист и пријатан, мада му помало недостаје снаге. Користио је јонски дијалект.
Превод са грчког изворника: Младен Станковић (сва права задржана)
(1) Стварао у IV веку. Оба његова дела која Фотије спомиње су у потпуности изгубљена.
(2) Требало би да стоји Максимијан (Marcus Aurelius Valerius Maximianus).
(3) Такође би требало да стоји Максимијан (Galerius Valerius Maximianus).
(2) Требало би да стоји Максимијан (Marcus Aurelius Valerius Maximianus).
(3) Такође би требало да стоји Максимијан (Galerius Valerius Maximianus).
(4) Галерије
(5) Валерије
(6) Требало би да стоји Максенција.
(6) Требало би да стоји Максенција.
(7) Валерије Максимин звани Даза или Даја, цар од 311. до 314. године.
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар