Житије и подвизи преподобног Јована Затворника Свјатогорског

Кредне пећине са црквом Св. Николаја
Свјатогорска Свето-Успенска Лавра
Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

ПРЕДГОВОР

Опис живота јеросхимонаха Јована, затворника Свјатогорске пустиње, првобитно сам написао убрзо након његовог блаженог упокојења. Као материјали за тај приказ послужила су ми усмена саопштења самог затворника о себи и свом животу у свету и у монаштву, пре но што ће ступити у подвиг затворништва, која је по његовим речима забележио један њему близак свјатогорски монах, отац Софроније, а такође и приче и успомене других свјатогорских монаха који су затворника добро познавали – његових келејника, сабеседника и очевидаца његовог блаженог упокојења. Имао сам намеру да по могућству саберем сва иоле значајнија и поузданија сведочанства о блаженом затворнику, како би била сачувана ради поуке нама и онима који ће доћи после нас. Саме белешке оца Софронија, које је писао неповезано, на брзину, у полумраку свог пећинског затвора, уз слабо треперење свеће, изазивале су подоста тешкоћа и недоумица приликом њиховог проучавања, при чему су се такође поткрале извесне погрешке, које су одатле прешле и у моју повест. Када је животопис први пут изашао из штампе 1847. године, нетачности и погрешке у њему, иако ситне, ипак су уочене и на њих ми је указано од стране лица која су добро познавала почившег затворника, на чему сам им искрено захвалан. Временом сабрана су још нека нова, важна сведочанства о животу затворника; нека од њих је 1876. године сабрао и штампао протојереј Григорије Ђуков као допуну мог приказа. Сакупљено је нарочито много записа о посмртним делима блаженог затворника, то јест о чудесним исцељењима која су се догађала на његовом гробу. За те записе је по одлуци епархијске управе установљена посебна књига при болничкој цркви Свјатогорске пустиње покрај које је затворник погребен. Сматрајући да је време да допуним животопис приснопамјатног затворника свим тим новим подацима, тј. документарним сведочанствима манастирског архива, руководећи се поузданим упутствима упућених, уз исправљање нетачних података и погрешака које су се поткрале, сада га, у овом допуњеном и исправљеним облику, нудим пажњи Богољубивих поштовалаца блаженог затворника јеромонаха Јована, са искреном жељом да мој смирени труд послужи на душевну корист онима који читају и слушају повест о великим подвизима, трпљењу и самоодрицању тог подвижника нашег времена, који се по узвишености свога подвига може упоредити да подвижницима древних времена. Данас се често може чути мишљење да су древне повести о великим подвижницима невероватне и немогуће у наше време. Оне који тако мисле и говоре својим подвигом разобличава затворник из Свјатогорске пустиње, који је у деветнаестом веку пројавио узвишено подвижништво из времена процвата хришћанства; његовим светим молитвама нека Господ помогне и нама, слабима и лењима, да се угледамо на њега у ревности за подвиге хришћанске побожности.
Андреј Ковалевски
22. септембар 1880. године

Глава 1.
Многи од нас су вероватно имали прилику да посете богоспасавани град Кијев, његову древну лавру и пештере у којима непропадљиво почивају угодници Божији. Клањајући се њиховим светим моштима и са љубављу их поштујући, међу њима налазимо не мали број затворника који су се за живота закључавали у тесне и мрачне пећинске затворе, како би у њима и скончали и били погребени. Све до данас само мала окна кроз која се виде ти њихови затвори, са кандилом које унутра трепери пред иконом угодника Божијег који у затвору почива, подсећају благочестивог поклоника на узвишеност и тежину подвига којим је затворник достигао Царство Небеско. И нехотице ћеш се задивити, с једне стране, пред пожртвованошћу и крепошћу духа ових подвижника, а са друге, пред обиљем њихове љубави према Господу, ради које су се и прихватили самог подвига; нехотице ћеш упоредити давно минула времена са садашњошћу, па ћеш поставити питање: да ли је нешто слично могуће и у нашем веку? По милости Божијој, у Руској Православној Цркви, која у потпуној чистоти чува веру својих отаца, до данас није понестало изузетних подвижника хришћанске побожности, који својим животом и подвизима прослављају Господа Бога. Без обзира на бурне токове сујетних и безбожних учења који преплављују свету Русију, у њој још увек успешно ниче свето семе – изабраници Божији који као звезде-путокази, речима својих поука и примером побожног подвижничког живота, руководе неискусне кроз мрак лажних учења. Јесу ли тако давно за кормилом Руске Цркве стајали приснопамјатни светитељи: Филарет Московски и Филарет Кијевски – стубови Православља, Антоније Вороњешки, Игњатије Кавкаски – подвижници и учитељи подвижничког живота? Јесу ли давно из тишине својих пустињских келије светлели свету и мноштво душа поучавали о спасењу Серафим и Марко Саровски, Леонид и Макарије Оптински, Партеније Кијевски, Георгије Задонски и многи други? Њиховом збору сасвим оправдано треба да буде прибројан и у Богу починули затворник свјатогорске Успенске пустиње, јеросхимонах Јован, који је својим напорним подвигом у нашем веку обновио древне подвиге пећинских затворника Кијево-Печерске лавре, јер је попут њих много година провео у тесном пећинском затвору, сред белих свјатогорских литица, храбро се борећи против свакојаких искушења својствених само узвишеном безмолвном подвигу, да би га уз помоћ Божију довршио себи на спасење, али и на поуку ближњима, који су у њему видели живи пример древног подвижништва.

Затворник је рођен 20. септембра 1795. године у граду Курску, у сиромашној породици Крјуков и на светом крштењу добио је име Јован. Његово детињство у родитељском дому протекло је тихо и скромно, уз велике напоре и одрицања. Већ са седам година код дечака се осетио залог духовног призива за тражење "јединог потребног" – спасења душе. Једном су се на улици сакупила деца међу којом се налазио и Иван Крјуков, будући затворник. Његов вршњак, Семјон Мошнин, почео је да прича о свом деди, који је живео у манастиру и спасавао се у затворништву. Ова прича дубоко је дирнула Јованову душу; он је још неколико пута испитивао свог друга о животу и подвизима његовог деде, узвикујући: "О, како је добро живети на такав начин и спасавати се!" Од тог времена мисао о монаштву није престајала да заокупља дечакову машту; већ у тако раним годинама једина његова жеља била је да спасе душу. Није навршио ни девет година, када је почео да моли родитеље да га дају на школовање, но тој молби је било суђено да буде сурово одбијена. Притиснути сиромаштвом, родитељи су сматрали да је жеља њиховог сина излишна – у њој су видели само жељу за беспосличењем, па су, уместо у школу, пожурили да га дају на занат, код код строгог и суровог мајстора који је израђивао плоче за каљеве пећи. Са њим су закључили писмени уговор којим му је дечак предат на седмогодишње потпуно старање, при чему се мајстор обавезао да ће га у том периоду научити да прави плоче за пећи, да их боји, глазира и пече, а да ће родитељима за њега годишње плаћати једну рубљу и четрдесет три копејке у готовини, што је током седам година износило укупно око 10 рубаља.

Дечаков живот у дому мајстора-пећара од самог почетка није био ни мало лак. Мајстор је имао окрутну и захтевну природу, своје ученике често је награђивао жестоким ударцима, и то углавном без повода, искључиво због своје хировитости и раздражљивости. Иван Крјуков је одмах осетио његову свирепост: мајстор га је натерао да длановима дроби и трља уљану комину, али није му показао како се то ради. Дечак је дробио комину, али је није трљао длановима, и када се мајстор вратио кући, у пратњи једног свој пријатеља, наљутио се на дечака зато што је погрешио, па га је снажно шутнуо под десни бок. Ударац је био тако силан да је дечак, који је седео на земљи, пао без свести, као мртав. Пријатељ је почео да прекорева домаћина због тако суровог односа према детету, а затим су малог шегрта изнели напоље, на чисти ваздух. Сироти дечак дуго је лежао без даха, не дајући знаке живота, да би се на крају ипак повратио, мада је на повређеном месту и знатно касније осећао јак бол.

Једанпут Крјуков умало није животом платио мајсторову бездушност. Радионица у којој су производили плоче била је веома прљава и мрачна: пећ није имала димњак, па се по кући стално ширио дим који је штипао за очи. Произведене плоче обично су стављали на горње полице, а када би дошло време за ложење пећи, премештали су их ниже. Премештајући плоче, Јован је превидео једну која је и након паљења пећи остала на горњој полици, где је попуцала од топлоте и запрљала се од дима. Видевши то, домаћин је почео да псује дечака, да би затим у бесу дохватио оштећену плочу и бацио је оштром ивицом на Крјукова. Погодио га је у леви бок, близу срца, и тешко га повредио. Дечаку је пошла крв на уста и опет се без свести срушио на под. Помодрио је и охладио се, па се већ и сам домаћин препао, мислећи да га је убио. Изнео га је напоље, на снег, јер то се догодило зими, и дуго му је масирао главу. Када је приметио знаке живота веома се обрадовао, па га је вратио у кућу, испричавши укућанима колико га је деран препао. Треба још додати да је оштећена плоча у то време коштала свега једну копејку – ради ње је неразумни мајстор готово починио убиство.

Уопште, тихи, послушни и незаштићени Крјуков служио му је као стални предмет иживљавања: ако би се домаћин наљутио на жену или децу, бес би искалио на малолетном раднику, кога би засуо псовкама и ударцима.

Седам година је Јован тако провео у сузама, трпео је и јачао духом, тешећи се надом на Бога и боља времена. "Богу је тако угодно, треба претрпети – често је говорио сам себи – јер све ће проћи и живот ће бити бољи". Пред истек седмогодишњег периода његов газда је осиромашио, престао је да прави плоче за пећи и посветио се изради ситних глинених посуда које је продавао на пијацама. Крјуков је радио заједно са њим све до до истека уговореног рока. Увидевши колико је непоштен био његов газда, који очигледно није желео да га до краја научи занату, отишао је код другог мајстора, најпре за плату од педесет четири рубље, а онда за сто рубаља годишње.

Пошто је код новог газде провео две године, Крјуков је решио да остави пећарски занат, па је ступио у службу код једног трговца стоком, са платом од сто рубаља годишње. Но, ускоро га је други трговац, преко родитеља, позвао код себе за плату од двеста рубаља годишње. Родитељи су инсистирали да он тај позив прихвати, па је Јован Крјуков, хтео-не хтео, био приморан да остави старог газду и пређе код новог; то му није било сасвим по вољи, али сиромаштво родитеља, који су у њему видели једину подршку, натерало га је да поступи по њиховој жељи.

Отац и мајка су убрзо потом почели да му предлажу да се ожени; тај предлог испрва је веома растужио целомудреног младића који је сањао о монашком животу; али ситуација у којој су се налазили његови стари родитељи, након што су удали ћерке и остали сами, при чему мати због болести више није била у стању да сама обавља домаће послове, приморала је доброг и послушног сина да се покори њиховој жељи и да ступи у брак.

Ускоро затим умро је трговац код кога је Крјуков радио као помоћник. Посао је преузео његов син, али пошто је радио несавесно, већина трговачких помоћника, међу њима и Крјуков, отишла је од њега. У то време Јован је упознао једног предузетника, мајстора за каљеве пећи са великом радионицом, који је добијао поруџбине за израду каљевих пећи по новим цртежима, са компликованим украсима који су у то време били веома цењени и које су правили највештији мајстори.

Нови познаник је убедио Крјукова да остави трговину и да се прихвати свог старог пећарског заната. Ступивши у његову радионицу, Јован је ускоро постао један од главних мајстора у њој. Повод за то пружио је следећи случај: газда је добио поруџбину за каљеве пећи по веома сложеном нацрту. Будући да није могао да пронађе мајстора који би био у стању да их изради, писао је свом сину који је у Москви учио вајарство. Као прототип направљена је пећ која ни изблиза није била налик ономе што је захтевано у нацрту. Видећи то, Крјуков је без газдиног знања и сам почео да ради пећ, за коју се испоставило да је много боља од оне коју је направио газдин син. Две пећи су стављене једна до друге и показане газди; он се веома обрадовао када је видео пећ коју је израдио Јован, а свог сина је добро изударао, пребацујући му што је прост мајстор за пећи надмашио њега, школованог вајара. Од тада, током наредних осам година, Крјуков се у овој радионици бавио израдом таквих пећи, добијајући годишњу плату од 600 рубаља и уживајући потпуно поверење и љубав свог газде. По истеку осам година Крјуков је као искусан мајстор отворио сопствену фабрику каљевих пећи и других сличних производа, за коју је добијао значајне поруџбине, па је самим тим имао и велику зараду. Осим тога, отворио је два преноћишта и гостионицу, који су му такође доносили пристојан приход.

Девет година он је успешно водио своје послове, и при томе све време живео животом који се одликовао трезвеношћу и побожношћу; волео је да посећује храмове Божије и увек се сећао своје младалачке жеље да се посвети монашким подвизима. А онда је дошло време да се по промислу Божијем ова жеља и оствари. Његова супруга се упокојила, и како нису имали деце, остао је сам. Ускоро је сахранио и старог оца, након чега му је преостала брига о болесној мајци.

Но, будући да су његове сестре биле удате и да су живеле одвојено, решио је да мајку удоми код њих, обезбедивши јој претходно средства за живот; сам је пак желео да што пре остави светску сујету и да се удаљи у манастир. "Слава Теби, Христе Боже – клицао је из дубине свог богољубивог срца. – Слава Теби, Милосрдном, јер ме коначно ослобађаш од светске сујете! Велико је, Господе, Твоје милосрђе према мени, кад си се сетио Свог недостојног слуге и ниси допустио да до краја огрезнем у светским бригама".

Но, његова ватрена жеља да служи једином Богу и овога пута је наишла на препреку; најпре је стара мајка одлучно објавила да га неће пустити у манастир док је жива. Узалуд ју је син са поштовањем и љубављу убеђивао да га не спутава и не задржава на силу међу замкама и саблазнима света. Али оно што нису могла да постигну синовљева убеђивања, по вољи Божијој постигнуто је разумном и делотворном речју једног њиховог познаника, благочестивог племића-земљопоседника, коме се мати пожалила на то да син жели да је остави и да оде у манастир. Пошто је старицу детаљно испитао о свим околностима везаним за живот њеног сина, и пошто је сазнао да се у њему још од ране младости крила жеља да оде у монаштво, али се није испунила искључиво због родитељског противљења, познаник јој је отворено рекао да ако су она и муж погрешили тада, сад је време да се грешка исправи, и да сина више не треба да задржава, како не би одговарала за њега пред Богом. Ове речи снажно су утицале на старицу, која је почела да размишља о судбини свога сина и да плаче, да би се на крају обратила самом Јовану: "Бог с тобом, пуштам те у манастир, иди с Богом и моли се тамо за мене". Обрадовани син поклонио се пред мајчиним ногама, заблагодаривши Господу што јој је смекшао срце и читав тај дан провео је обузет духовном радошћу. "Светли Христов дан: ето тако ми је тај дан изгледао" – сећао се касније.

Његова мајка је у својој кући имала доста икона, од којих су неке биле украшене сребрним и златним ризама, па га је упитала: "Коју икону да ти дам за благослов поводом одласка у манастир, сине?" Прошавши покрај драгоцених, богато украшених икона, син је за благослов изабрао један ливени бакарни крст, којим га је мајка пред одлазак и благословила.

Од тада овај крст му је био стални сапутник у животу: непрестано га је носио на грудима, на дебелом и тешком гвозденом ланцу. Треба рећи да је негде у то време од тешких гвоздених карика начинио себи и вериге, које су се састојале од појаса и нараменица, тешке око осам килограма, и од тада их је непрестано носио ради умирења и умртвљења тела.

Након што је од мајке добио сагласност и благослов за ступање у монаштво, Крјукову је још предстојало да за то добије одобрење грађанских власти Курска, то јест да плати принадлежности и затвори своје предузеће. Пошто је намирио све потребне даџбине, није журио да добије потврду о томе; но, када је реч о његовим потраживањима, очигледно је да су га задржавали они са којима је имао нерашчишћене рачуне. Када су чули за намеру Крјукова да пође у манастир, многи од његових старих поручилаца избегавали су да му плате оно што су били дужни, па су му чак пред судом, газећи савест, у очи говорили како му ништа не дугују. "Ако нисте дужни – одговорио им је Крјуков – онда нека Бог буде са вама; нека Бог то прими од мене као милостињу коју дајем, јер ви иначе од туђега не бисте имали користи. Уосталом, зашто ми то раније директно нисте рекли, него сте одуговлачили обећавајући да ћете платити?" Крјуков је на овај начин изгубио око хиљаду рубаља, али за њега је најтужније било то, што су га поменути послови задржавали сред сујете света још око годину и по дана.

Када је коначно извршио све обавезе и постао слободан, мајку је поверио једној од својих удатих сестара. Опростио се са њом, не без суза, да би, ослонивши се на Господа, заувек напустио свој дом 30. јуна 1833. године, са навршених 38 година и 5 месеци.

Глава 2.
Као боготражитељ-страник са штапом у руци, упутио се најпре у Кијев, како би се помолио и поклонио светим моштима Кијево-Печерских чудотвораца. У Кијево-Печерској лаври је посећивао сва црквена богослужења, постио је, читао реч Божију, испитивао свој прошли живот и скрушавао се због учињених грехова, а онда је, по савету духовника решио да за место подвига изабере Глинску пустињу посвећену Пресветој Богородици, у Курској епархији, куда се упутио из Кијева, усрдно молећи Господа да његов пут уреди на спасење.

У то време у Глинској пустињи настојатељ је био игуман Филарет, човек опитан у духовном животу, који је обновио тај запуштени манастир и увео у њему строги поредак и устав молдавских и светогорских манастира, који су у Курску епархију, тачније у Софронијеву Молченску пустињу, где се игуман Филарет у почетку подвизавао, донели саподвижници и ученици знаменитог молдавског старца, архимандрита Њамецке лавре Пајсија Величковског. Игуман Филарет је доцније тај поредак пренео из Молченске у Глинску пустињу.

По доласку у Глинску пустињу Крјуков је био задивљен њеном осамљеношћу у густој шуми, па се зауставио на улазним вратима манастира, где се са сузама помолио Мајци Божијој, Началници и Покровитељки тог места, да га удостоји да буде примљен и да се у њеној обитељи потруди на спасење душе. Треба рећи да су заједно са њим у манастир дошли и други курски богомолитељи, који су ишли са њим до Кијева и натраг, међу њима и једна од његових сестара. Видевши спољашњи, смирени и скромни поредак пустиње, они су почели да одвраћају Крјукова од ступања у тако сиромашан манастир, где ће напори послушања, по свему судећи, бити сједињени са већим тешкоћама него у другим, материјално боље обезбеђеним манастирима. У манастирској гостопримници, где су се задржали, ове бојазни нашле су потпору у причи једног монаха Глинске пустиње; он је између осталог рекао да глинском братству већ сада недостаје хлеба и да ће игуман бити приморан да многе чланове обитељи пошаље ван манастира. Ова прича је веома растужила Крјукова и он је клонуо духом: није му страшан био недостатак хране у Глинској пустињи, него га је плашила могућност да убрзо по доласку у манастир буде приморан да га напусти, иако то не жели. Чистога срца описао је своје намере и страховања монаху који је руководио манастирком гостопримницом. Пошто се распитао за изглед и име брата који је својим причама узнемирио Крјукова, овај је рекао да је тај монах по дејству ђавољем сам растројен, па и друге у манастиру узнемирава својим измишљеним причама, којима никако не треба веровати. Затим му је посаветовао да не буде малодушан, него да замоли настојатеља да га прими у братство.

У то време, услед доласка у манастир преосвећеног Владимира, епископа Чигиринског, викара Кијевског, Крјуков није могао лично да замоли игумана Филарета за то, јер је овај био заузет примањем уваженог госта, него је своју молбу саопштио игумановом келејнику, који му је улио наду у повољан исход. Умирен и обрадован испратио је своју сестру и друге сапутнике, а он је остао у Глинској пустињи, боравећи у гостопримници док га игуман не позове.

Убрзо потом, по одласку преосвећеног Владимира, уследио је позив да дође код игумана Филарета; у његову келију ушао је не без страха и са побожношћу, као да се спрема да изађе пред лице Божије.
"Зашто си дошао код нас, слуго Божији, и шта ти је потребно?" – упитао га је игуман.
"Желим да се у вашој обитељи потрудим око спасења моје грешне душе" – смирено му је одговорио Крјуков.
"На које време?" – упитао је још игуман.
"Ако Богу буде угодно, до краја мог живота".
"Добро је" – рекао је игуман, и почео да га испитује о његовом звању, о томе из ког места долази, да ли је извршио све обавезе према друштву и има ли писмену потврду о томе. Након што је добио задовољавајуће одговоре на сва постављена питања, и сазнао чиме се Крјуков бавио у свету, одредио му је посао и послушање. Наиме, Крјуков је саопштио да је у свету имао своју фабрику у којој је израђивао плоче за каљеве пећи, и да је осим тога имао гостионицу и преноћиште.
"Ништа од тога није нам потребно, – рекао је старац Филарет – а умеш ли ти пећ да сложиш? То нам треба".

Иако Крјуков није баш добро познавао тај посао, ипак, видео је како се ради и није желео да се одрекне труда, па је рекао како не гарантује за успех у прављењу нове пећи, али свакако може да поправи стару. "Ако си у стању да поправиш пећ, онда ће ти Мајка Божија помоћи и нову да сложиш" – рекао је благочестиви игуман и, узевши од њега потврду о отпуштању, најпре му је одредио да служи у манастирској гостопримници и да помаже брату који је био задужен за пријем гостију. Ово се збило 26. августа 1833. године. У таквом послушању Јован је провео годину и по. Затим су га преместили у сам манастир и дали му засебну келију. Управо негде у то време унајмљени су добри мајстори како би президали пећи у зимској цркви Глинске пустиње; Јован Крјуков је добио благослов да им помаже у послу, и уједно да гледа како раде, да би научио пећарски занат. Он је потом решио да своје умеће испроба најпре на пећи у сопственој келији, која је била у лошем стању и често је димила. Покушај је био успешан, па је после тога почео да слаже пећи и у келијама друге браће. Као помоћници дати су му млади послушници, који су се често мењали и причињавали му доста мука и невоља, јер је због њихове немарности углавном он сам морао да одговара пред манастирском управом. Поводом обнове манастирског подворја у граду Глухову, игуман га је као мајстора за пећи тамо послао на читавих месец дана. То време остало му је у сећању због туге и чамотиње којима је био искушаван изван манастирских врата, окружен сујетом света.

Од самог ступања у манастир он се одликовао нарочитом простосрдачношћу, једноставношћу у опхођењу и искреношћу у речима; посебно је био усрдан и неуморан на молитви, тако да је, уз неизоставне одласке на сва црквена богослужења, која су у Глинској пустињи трајала веома дуго, у својој келији све слободно време током дана и значајан део ноћи посвећивао молитви праћеној многобројним земним поклонима.

У њему је са једноставношћу карактера била сједињена детиња вера, дубока и искрена, којој је била туђа свака сумња и свако колебање, врло блиска оној вери коју је Спаситељ заповедио у Јеванђељу (Мт. 17,20). И управо таква вера пројавила се у следећем интересантном случају.

Једном приликом, убрзо по повратку са послушања из града Глухова, Јован је угледао велику групу људи пред вратима свете обитељи. Они су се ту сакупили због болесника, који је био поседнут нечистим духом, па је тако, уз страшне грчеве и са пеном на устима, хулио на Бога, и никако није хтео да уђе у цркву, где су га на силу вукла петорица његових пријатеља. Стање у коме се овај болесник налазио дубоко је дирнуло Јована: он му је без страха пришао, узео га за руку и стао му говорити да се умири, што је очигледно деловало на болесника који се стишао. Јован је замолио пратиоце несрећног човека да га доведу у његову келију и оставе тамо да лежи, а њима је дао савет да пођу у цркву на бденије, јер је било навечерје недеље и богослужење је већ почињало. Сродници се нису усуђивали да болесника оставе тако узнемиреног, али Јован их је умирио обећањем да ће пазити на њега током њиховог одсуства. Тако су га на послетку повели у његову келију. Напред је ишао сам Јован, показујући им куда да иду. Успут су пролазили покрај келије манастирског духовника, који се баш у то време затекао на њеном прагу.
"Где то водиш болесника? – упитао га је духовник – Ко зна шта би могло да се деси, видиш ли да није при себи?!"

Узевши благослов духовника, Јован је, са једноставношћу која му је била својствена, рекао: "Господ ће помоћи да се ништа лоше не догоди". Затим је спровео болесника у своју келију, која се налазила у кули уз манастирску ограду и имала је свега један прозор, па је својом скученошћу пре подсећала на какву тамницу. Јован је прво ослободио болесника, коме су руке и ноге из предострожности биле везане, не обазирући се на упозорења његових сапутника. Затим их је све послао у цркву, а сам је пак остао у келији, затворивши се у њу заједно са исцрпљеним болесником који је у бесвесном стању лежао на поду. Ту је почео да се са сузама и земним поклонима моли Богу за његово исцељење. Са молитвом је продужио до поноћи, а болесник све време није учинио ни најмањи покрет, само је тешко дисао, попут самртника. По завршетку молитве Јован је легао на под покрај болесника и положио му руку на срце, које је страшно лупало и подрхтавало. Болесник потом као да је заспао. Јована је такође савладао сан и тако је протекло време до јутра. Ујутро, болесник је устао потпуно здрав: давао је смислене одговоре на сва питања која су му постављали Јован и сродници који су се у међувремену вратили. Пожелео је да и сам оде у цркву, где је без проблема одстојао читаву литургију, да би потом отишао из манастира потпуно исцељен од пређашње болести. Измоливши исцељење дотле неизлечивом болеснику, Јован се није погордио због тога, већ се према ономе што се догодило односио на једноставан и чист начин, попут детета, као према обичном догађају, који се ни по чему не разликује од других догађаја у његовом животу. Јер његов живот био је у потпуности предан и посвећен Господу, Који га је и чувао од искушавања гордошћу. Вратимо се сада на нашу повест о даљем току Јовановог живота.

Као и раније, он је обављао послушање пећара, доживљавајући при томе доста неприлика због својих помоћника – младих послушника који су послове често обављали несавесно и тиме изазивали незадовољство братије у чијим су келијама радови извођени, за шта углавном нису одговарали они, него Јован, као главни мајстор, који је руководио послом. Међутим, игуман Филарет је ценио његове напоре: узвео је Јована у први степен монаштва – расу, односећи се према њему са благонаклоношћу, као према добром трудбенику. Ипак, приговори братије због лоше сазиданих пећи довели су до тога да Јован посумња у своју способност да овај посао обавља како ваља, што га је подстакло да затражи промену послушања.

Једне вечери се након молитве замишљено враћао у своју келију, питајући се на који начин да оствари жељену промену. И у тренутку док је пролазио покрај великог дрвета са врло разгранатом крошњом које му је стајало на путу унутар манастирских зидина, пала му је на памет идеја како би могао да се прихвати јуродства ради Христа, и да са тим подвигом започне одатле што би се попео на гране тог дрвета и попут птице се настанио на њему, пребивајући у непрестаној молитви. Смишљајући на који ће начин започети са овим тешким и мукотрпним подвигом, ушао је у своју келију, где је почео са сузуама да се моли Господу: "Управи Господе пут мој на спасење, покажи ми истински пут спасења, поучи ме помраченог како да спасем душу". Дуго се тако у сузама молио, посматрајући са умиљењем икону која се налазила у његовој келији, на којој су били представљени ликови Господа Саваота, Спаситеља и Богомајке. Затим је легао на своју кревет који се налазио десно од иконе, заспао је и уснио како се његов кревет сада налази лево од иконе, а келија је јарко осветљена кандилом. Пришла су му два предивна младића у белим одеждама, рекли му: "остави се мисли о јуродству, то није твој пут...", а затим су постали невидљиви. При томе сан му је био веома лак, као да је само задремао. Када се пробудио, Јован је чуо звоно које је позивало на јутрење. Похитао је у цркву, где је читаву службу престојао устрептао од радости, размишљајући о ономе што је видео у свом чудесном сну који му је послужио као јасан одговор на синоћну молитву праћну сузама. После јутрења пошао је у гостопримницу, код монаха који је тамо био на послушању, а у кога је од самог доласка у манастир имао посебно поверење и са којим се често саветовао о духовним предметима. Отворено му исповедивши своју помисао о јуродству, и шта га је на такву помисао навело, и испричавши му о сновиђењу које је потом уследило, Јован је замолио старца да му каже своје мишљење о томе. Овај је одговорио да је сан добар, и посаветовао му да све то исприча духовнику обитељи; но, када је видео Јованову неодлучност, рекао је да ће сам пренети духовнику оно што је чуо.

Духовник је Јованов сан такође сматрао чудесним. Сазнавши да је Јован неписмен, благословио му је да учи читање и писање, па му је из своје келије келије дао словенски псалтир. Уз помоћ образованог младића који је био један од игуманових келејника, Јован, који је по природи био бистар и лако је учио, брзо се описменио, па је почео да чита црквену и грађанску литературу, да би затим под руководством свог младог учитеља научио и да пише.

Пошто се равно четири године потрудио у послушању пећара, игуман га је послао да ради у манастирској трпезарији. Ново послушање обављао је годину и по дана. За то време поново је дошло до исцељења демонизованог по његовој молитви, на сличан начин као и у претходном случају. Јован је болесника, који је припадао племству, узео код себе у келију, и ту се дуго молио за његово исцељење, да би га ујутро отпустио при здравом разуму, без икаквих знакова пређашње болести. Он је то учинио једино из саосећања према према болесниковим страдањима, по нарочитом унутрашњем подстицају коме није могао да се противи, и када је болесник почео да му захваљује тражећи да чује његово име, одбио је било какву захвалност, чак ни име није хтео да му каже. Уместо тога га је посаветовао како треба да буде благодаран Богу, а не њему.

Након послушања у трпезарији игуман га је поставио за економа, да би га 22. јуна 1840. године постригао у потпуни монашки чин – мантију, при чему му је дао име Јоаникије. На дужности економа Глинске пустиње он је провео наредних пет година, све док се није преселио у Свјатогорску пустињу. Као економ уживао је потпуно поверење како игумана филарета, тако и његовог наследника игумана Евстратија, управљајући манастирском економијом тако да је монашка обитељ од тога имала не мале користи. После игумана међу братијом су га посебно волели благајник јеромонах Арсеније, будући свјатогорски настојатељ, и јеросхимонах Теодосије, будући свјатогорски духовник, којима су се допадале његова простосрдачност, усрдност према послушању и честитост.

Једанаест година он је провео у Глинској пустињи, где је духовно узнапредовао, навикавши на велике подвиге и напоре, да би потом, као војник Христов у свеоружју преподобности и светости, прешао у Свјатогорск, да обнови древне подвиге оних који су се тамо раније подвизавали.

Глава 3.
У Харковској епархији, на шумовитим брежуљцима покрај обала реке Северски Доњец, у подножју чудесне кречњачке стене која се као окомита купа дизала из густе шуме и огледала се на површини Доњца, у једној од најлепших области Украјине, постојао је древни, некад знаменити и велики Свјатогорски манастир, напуштен 1788. године. Ова монашка обитељ била је надалеко позната по својој светињи – чудотворној икони светитеља и чудотворца Николаја, која се по предању јавила на сред Свјатогорске стене, где су непознати подвижници у старини издубили уске степенице, са тесним келијама са стране и пећинском црквом на средини.

Након што је Свјатогорски манастир опустео, на његовом месту остали су: стара камена саборна црква Успења Богомајке, која је стајала у подножју Свјатогорске стене, и невелика камена црква светитеља Николаја на самом врху стене, стари камени звоник са светим вратима испод њега и две-три дрвене кућице у којима су се смештали свештеник и причасници који су долазили на службу у некадашњи манастир, делом житељи некадашњих манастирских поседа, а делом поклоници-богомолитељи који свето место нису заборављали ни у време када је опустело, него су се лети у приличном броју сабирали ради поклоњења чудотворној икони светитеља Николаја.

Богато имање некадашњег манастира, које је царица Екатарина Друга након његовог затварања дала најсветлијем кнезу Потемкину-Тавричком, касније је прешло у власништво његових рођака Александра Михајловича и Татјане Борисовне Потемкин. Татјана Борисовна, та верна служитељка Христова, тако позната по својој хришћанској побожности и доброчинствима православним синовима Русије, прва је дошла на идеју о обнови запустелог древног манастира на њиховом свјатогорском имању. Ова добра замисао наишла је на делотворну подршку тадашњег харковског архипастира, познатог проповедника и ревнитеља монашког живота, преосвећеног Инокентија (Борисова), потоњег архиепископа Херсонског и Тавричког. Након што је Господар Император Николај Први потврдио одлуку Најсветијег Синода о обнови манастира Свјатогорск по правилима општежића, под називом Свјатогорска Успенска општежитељна пустиња, архипастир и благочестиви ктитори постарали су се око избора настојатеља и проналажења почетног братства за новоотворени манастир.

У то време, после смрти игумана Филарета, до које је дошло 1841. године, неки од браће у Глинској пустињи били су узнемирени одлукама новог игумана Евстратија, који је хтео да донекле измени и олакша строги поредак и устав дугих црквених служби уведен од стране игумана Филарета, са чиме његови ревносни следбеници никако нису могли да се помире.

Управо тада се јеромонах Арсеније, благајник Глинске пустиње, због манастирских послова затекао у Санкт Петербургу, где се догодило да буде представљен богољубивим Потемкинима. Када су га ближе упознали, они су у њему открили духовно опитног човека, који би био у стању да оствари њихов циљ, стога нису оклевали да му предложе место првог настојатеља Свјатогорске обитељи коју су обнављали: понудили су му да окупи манастирско братство и уведе строги поредак и устав Глинске пустиње. Отац Арсеније је прихватио предлог и по повратку у Глинску пустињу почео је да сабира братство за нови манастир. Он сам био је један од најближих и најомиљенијих ученика блаженопочившег игумана Филарета, и бранитељ устава који је овај увео у Глинској пустињи; зато су се ревносне присталице игумана Филарета, незадовољне поступцима игумана Евстратија, радо одазвале на позив оца Амвросија да пређу у нови манастир, како би тамо поново успоставили устав и поредак њиховог приснопамјатног старца. Јеромонаси Теодосије и Анатолије, јерођакон Дамаскин, расофорни монаси Григорије, Косма, и Стефан (потоњи архимандрит Герман, наследник оца Арсенија на месту настојатеља), јеромонах Кипријан, бивши духовник братства, јеромонах Серапион и други, укупно дванаест људи, међу којима и економ, монах Јоаникије, пошли су за новопостављеним игуманом Арсенијем из Глинске пустиње у Свјатогорску.

Двадесетог априла 1844. године ово невелико монашко братство стигло је на ново место подвига, а 15. августа исте године, на празник Успења Пресвете Богородице, преосвећени Инокентије је у присуству великог броја верних свечано отворио обновљени манастир, који је од тада поново постао заветна светиња Украјине и место где су се ради молитве Богу стицале хиљаде поклоника.

Првобитно братство у почетку се некако сместило у тесним кућицама пређашњих житеља, да би потом започео интензиван рад на подизању неопходних манастирских здања.

За економа у Свјатогорској обитељи постављен је отац Јоаникије, који је на том послушању већ имао извесно искуство из Глинске пустиње, и при томе уживао је потпуно поверење игумана, оца Арсенија. У складу са природом свог послушања, он је током извођења радова на подизању манастира морао да поднесе веће напоре и да претрпи више невоља него други. Осим надзора над братијом на послушањима и плаћеним мајсторима, као и над квалитетом употребљаваног материјала, имао је још тешку и деликатну обавезу да усагласи жеље са једне стране настојатеља манастира, а са друге ктитора, Потемкинових, од којих су углавном и добијали грађевински материјал. Потемкинов домоуправитељ често је радио на своју руку, причињавајући тиме многе неугодности ревносном економу, од кога је настојатељ захтевао да по могућству у свему попушта и да што мање противречи, али га је исто тако после позивао на одговорност за сваки пропуст или недостатак. У посебно тешкој ситуацији економ се нашао приликом изградње манастирске гостопримнице: због скучености простора на коме се манастир налазио – окружен с једне стране брдима, а са друге обалом Донца – било је потребно да се среже и заравни део суседног брда, како би се ослободио простор потребан за градњу; пошто је настојатељ био одсутан, економ је без његовог допуштења, на предлог архитекте, сам донео одлуку да се то учини. Ово је настојатељу послужило као повод да се наљути, будући да се плашио одрона и клизишта. Међутим, отац Арсеније се убрзо уверио да су његова страховања била неоснована, пошто је земљиште било компактно и до одрона није долазило. Приликом каснијих радова он је и сам тражио да се брдо среже и терен рашчисти, јер простор који је природа уступила за живот монаха био је сувише тесан, па без таквог рашчишћавања није било могуће да се манастирска здања правилно и несметано распореде.

Отац Јоаникије се много потрудио на дужности економа, чиме је знатно допринео складном спољашњем уређењу манастира. Настојатељ је ценио његову усрдност, па је издејствовао да буде рукоположен за ђакона. Рукоположење је обавио преосвећени Инокентије 15. августа 1849. године. Остајући на свом старом послушању економа, Јоаникије је такође поднео многе напоре и невоље приликом подизања два конака за братство унутар самог манастира: за један од њих било је такође потребно да се рашчисти простор и уклони део брда, што је, као и пре, изазвало незадовољство настојатеља; код другог се испоставило да камени сводови нису довољно чврсти и да им је потребна додатна потпора, коју је управитељ Потемкинових дуго одбијао да постави, све док пукотине у зидовима нису потврдиле оправданост економовог захтева. Осим тога, оставе за жито и хладне подруме морао је да гради изнова, јер је настојатељ желео да ове просторије, без обзира на скученост простора, буду довољно простране, што је економ на крају уз велике потешкоће успео да постигне.

Убрзо потом отац Јоаникије је добио још једно послушање – да руководи гостопримницом, остајући при томе и економ. Управо у то време Господ га је удостојио да по својим могућностима допринесе откривању и обнављању древног светилишта скривеног у недрима земље, које је, по благовољењу Божијем на духовну утеху свјатогорских монаха, откривено на земљишту њихове свештене обитељи.

У древном Свјатогорском манастиру, у брду источно од централних манастирских здања, својевремено је постојао пећински храм, по свему судећи веома стар, јер је већ почетком осамнаестог века сасвим оронуо и прекрила га је земља из које је никло дрвеће, тако да га је шума потпуно заклонила од људских погледа. Овај храм био је напуштен још у време постојања старог манастира, који је запустео тек крајем осамнаестог века, и нису били познати разлози због којих је дозвољено да се тако древна светиња угаси. Пред крај постојања пређашњег манастира, живело је још само магловито предање о томе да је на дотичном месту постојао храм посвећен преподобнима Антонију и Теодосију Печерском.

Некад давно, један од манастирских послушника, по имену Михаило, напасајући манастирско стадо на месту пећинског храма, изненада је открио отвор у земљи, који је служио као улаз, што је саопштио монасима пређашњег манастира. Они су имали намеру да храм ископају и обнове, али затварање манастира, до кога је убрзо дошло, осујетило је тај план, и отвор је временом поново затрпала и прекрила земља. По промислу Божијем управо тај Михаило, сада већ старац од сто година, који је по затварању старог манастира остао на имању Потемкинових, и доживео обнову монашке обитељи у Свјатим горама, постао је члан новог братства и на пострижењу је добио име Метузалем, које је одговарало његовој библијској старости. Он је испричао игуману и братији новоотвореног манастира о постојању пећинског храма посвећеног пештерским преподобнима који је у младости открио и показао им је то место, на коме је раније благочестиви старац и духовник обитељи јеромонах Теодосије ноћу видео светлост која као да је излазила из недара земље. Настојатељ отац Арсеније и ктитори обитељи, Потемкинови, са побожном радошћу примили су ове вести које су у њима пробудиле најживљу жељу да открију трагове пећинског храма и да га обнове, као залог благослова пређашњих подвижника тог светог места.

Са благословом преосвећеног Инокентија, који је такође узео учешћа у том делу, а према упутствима стогодишњег Метузалема, на месту где се налазио храм почела су ископавања којима је најпре руководио управитељ Потемкинових, без учешћа монаха; но, ови радови су се показали безуспешним, јер је Богу очигледно било угодно да храм буде ископан монашким рукама, које су га и направиле.

По благослову настојатеља, економ Јоаникије је сабрао сву браћу способну за тај посао, па су након усрдне молитве Богу започели са ископавањима код једног узвишења на месту које им је показано. Јоаникије је радовима приступио са нарочитом побожношћу, уз пост и молитву, будући да се уопште није уздао у људске силе, него пре свега у помоћ Божију. "Свештено је дело – говорио је братији сабраној ради ископавања храма, позивајући их да се сви усрдно помоле како њихове наде не би биле посрамљене – пронаћи светилиште скривено у недрима земље".

На месту подземног храма није било никаквог знака који би могао да укаже на то где се он тачно налази: све је било заравњено, зарасло у густи честар, а примећивало се само једно благо узвишење на тлу. Када је стао на то узвишење, економ је приметио, на његовој десној падини, невелико улегнуће, попут затрпане јаме, на коме је опазио трагове отвора који је Метузалем у младости открио. На том месту почели су да копају земљу, да би на дубини од 2 метра испод површине пронашли најпре окна која воде у цркву, а затим и саму цркву, чији је свод био у целини сачуван, док је унутрашњост била полузатрпана земљом. Монаси су почели да износе земљу у својим одеждама, при чему су се открили под, трагови олтара и други делови подземног храма.

Радост свјатогорског братства била је велика. Желели су да новооткривени храм што пре уреде и освештају, при чему је економ замолио оца Арсенија да га, ради добијања већег простора, прошире припратама са леве и са десне стране, које су, под његовим непосредним руководством, биле ископане монашким рукама. На тај начин, као што су у старини храм ископали монаси, тако су га и сада они сопственим рукама откопали, очистили и проширили.

За новооткривени храм Јоаникије је између осталог лично истесао престо из једног комада камена; постављен је лепо осликани иконостас, зидови су омалтерисани и окречени и храм је коначно освештан у име преподобних Антонија и Теодосија Печерских, којима је по предању и раније био посвећен. Данас он служи као заветни

храм Свјатогорске обитељи и сведочи о напорима древних и новијих његових подвижника, између осталих и ревносног економа Јоаникија, који се толико потрудио приликом његове обнове.

Поред рада на овом храму, под Јоаникијевим надзором обављено је и унутрашње раздвајање изнова подигнутих грађевинских целина – једне за госте и две за братство.

Његова дужност у гостопримници, услед великог броја поклоника и посетилаца, постала је веома напорна – морао је много да ради и за одмор му је преостајало веома мало времена: било је неопходно да свима обезбеди оброк и одмор, јер се у Свјатогорском манастиру од његовог оснивања до данас хришћанско гостопримство сматра за свету и неизоставну обавезу.

Ревносни монах није избегао искушења непријатеља људског спасења, који је покушавао да га улови у своје мреже изненадним и непредвидивим нападима. Постоји предање да је једна од жена које су посећивале обитељ, по дејству демонском, била рањена нечистом страшћу према простосрдачном Јоаникију и, користећи његову простоту, позвала га је као неким послом у своју собу, да би потом замандалила врата и стала да га позива на грех, као некада жена Пентефрија целомудреног Јосифа. Видећи себе у тако неочекиваном искушењу, љубитељ чистоте се, да би избегао пад, бацио кроз прозор, ризикујући тиме свој живот, јер се просторија у којој су били налазила на спрату. Од тог тренутка почео је да моли настојатеља да га ослободи дужности примања гостију, што је било и испуњено.

Глава 4.
Видећи његове напоре у корист братства и његов примеран благочестив живот, настојатељ се заложио да буде посвећен у чин јеромонаха. Рукоположење је 26. августа 1849. године обавио преосвећени Филарет, епископ Харковски, тачно дванаест година након виђења које је подвижник имао у сну, када су га анђели у лику прекрасних младића обукли у свештеничку ризу. Испоставило се да је то био пророчки сан, који је најављивао да му је свише намењен свештенички чин.

Коначно је био ослобођен и тешког послушања економа: одређен је за духовника богомолитељима који долазе на поклоњење у манастир, а уз то је приметно почео да се повлачи у усамљеност своје келије. Неко време је такође обављао дужност заменика игумана, али те дужности се касније сам одрекао, јер није одговарала његовом душевном расположењу – његова душа је већ сазрела, били су јој потребни усамљеност и безмолвије, и све људске приче представљале су терет за њега. Свјатогорска кречњачка стена, која се, као што је горе речено, својом окомитом литицом уздизала изнад Свјатих гора, сва издубљена пећинским ходницима који су водили од подножја до врха, где се налазио храм Николаја Спасиоца, привлачила је љубитеља безмолвија својом узвишеном, тихом усамљеношћу. "Ако овде човек не може да се моли, онда где може? Јер овде се налази тако близу небу, и тако далеко од земље!" – говорио је преосвећени Харковски архипастир Филарет о чудесној стени, и управо то је веома снажно осећао јеромонах Јоаникије.

Но, стена и њени пећински пролази у то време били су запуштени, ходници су на многим местима били затрпани, постојала је само тесна стаза, којом се верни народ са муком пробијао. Ово није промакло пажњи брижног Јоаникија: он је измолио благослов настојатеља, оца Арсенија, да ходнике очисти и где је потребно прошири, како би посетиоци могли лакше да прођу. Прихвативши се посла са неколицином братије, брзо је ове пећинске ходнике довео у најбољи ред: у горњем делу стене, близу простране келије која је древним пештерницима некада служила као храм Божији, где је данас такође уређена пећинска црква посвећена светом Јовану Претечи, било је сачувано неколико тесних келија, уклесаних у креди и повезаних заједничким ходником, попут кијево-печерских затвора. Мали отвори у стени пропуштају дневну светлост у те келије, а кречна материја њихових зидова чини их чистим и сувим.

Радећи у пештерама приликом њиховог чишћења, Јоаникију се нарочито допала једна од њих, у којој је често одмарао. Управо ту се сетио приче која је у детињству оставила снажан утисак на њега, о деди једног његовог вршњака који се подвизавао као затворник, а коме је он као дечак завидео и кога је желео да подражава, па је и невољно помислио како би му сада, под старост, добро и душекорисно било да тај сан оствари на делу. Положај келије пружао је све што је потребно за подвиг затворништва, и његово срце радосно је почело да бије при помисли да му је можда суђено да се подвизава у њој. Измолио је од настојатеља благослов да у тој келији начини дрвену преграду и врата, те да њене зидове обложи даскама, а затим је почео да моли благослов за подвиг затворништва.

Отац Арсеније, и сам веома опитан у духовном животу, видео је за свога века многе велике подвижнике побожности, како у Русији тако и на Атосу, па га Јоаникијева молба није зачудила, али се према њој ипак односио опрезно. Није га одбио, него је почео да га испитује, како би видео да се није можда жеља за затворништвом код Јоаникија појавила услед умишљености, и није ли можда у опасности да падне у духовну прелест. Њему је била позната Јоаникијева простосрдачност и то да није био нарочито начитан, па да би светоотачке књиге могле да га сачувају од падова у невидљивој борби са помислима и духовима таме. И мада му се Јоаникијева жеља за подвизавањем у затвору допала, ипак, будила је и озбиљна страховања – да се не оконча како не треба, што догађало и другим, древним затворницима.

Уважени старац обитељи, духовник јеромонах Теодосије, упокојио се недавно пре тога, и настојатељ није имао са ким да се посаветује о овој важној ствари.

Старија браћа у обитељи, којима је саопштио Јоаникијеву жељу, односила су се према њој са приметним подозрењем. Оштро су порицали такву жељу, називајући је неумесном и опасном, превасходно услед Јоаникијеве крајње простоте. Но, отац Арсеније није желео да га одбије, а да претходно не испита снагу његове воље и способност за узвишене подвиге.

Испитивање је започео веома мудро: плашећи се да код Јоаникија можда постоји умишљеност, најпре је почео да га испитује са те стране; између осталог, наредио му је да својим рукама очисти сва прљава места у манастиру, како би установио да ли у њему има скривене гордости. За јеромонаха би, с обзиром на његов чин, било природно да узнегодује против таквог послушања, али Јоаникије је без поговора испунио заповест настојатеља, ни мало се не гадећи нечистоће. Потом га је отац Арсеније испитивао незаслуженим прекорима и казнама: тако му је наредио да се до земље поклони сваком брату у трпезарији; даље, заповедио је да му одузму бољу одећу и дају изношену, у закрпама; уопште, настојатељ се на сваки начин трудио да у њему изазове дух незадовољства или роптања, али испитаник је остао чврст и непоколебљив. Ћутке и са смирењем примао је прекоре настојатеља, покоравао се његовим захтевима, усрдно је чинио поклоне, задовољавао се изношеном одећом, и само се ватрено молио Богу да му да снаге у подвигу и да га удостоји подвизавања у затвору, за чим је његова душа све више и више жудела.

Видећи непоколебљивост његове душе приликом испитивања, као и постојаност у жељи за затворништвом, отац Арсеније му је заповедио да се најпре затвори у келији у којој је живео, да њене прозоре затвори капцима, и да на тај начин испита себе – може ли поднети да буде затворен у кредној стени.

Јовану је затварање у келију у којој је живео тешко пало: ноћу је осећао необичан страх, који му је сметао да се моли. Као да га је некаква нарочита, несавладива сила вукла ка кречњачкој стени, где је стремио свим срцем. На крају није издржао, него је тајно од настојатеља напустио затвор своје келије и прешао у кредну келију у стени, где се поново затворио ради испитивања. Овде, упркос очекивањима, није осећао никакав страх, нити униније, него баш напротив – некакву необичну радост. Тако је четири дана и ноћи провео у потпуном затвору, без икаквог узнемиравања.

Настојатељ се ипак није усуђивао да му без архијерејског одобрења коначно допусти повлачење у затвор, тим пре што се међу братијом појавило незадовољство у вези са тим, а неки су чак и отворено негодовали због тога што се Јоаникију дозвољава тако необичан и тежак подвиг. Пошавши у Харков, отац Арсеније је закључао Јоаникија у његовој кредној келији и понео кључ са собом. Ово је такође било својеврсно испитивање будућег затворника, који је остао сасвим заточен, са оскудним залихама хлеба и воде.

Преосвећени Филарет, и сам љубитељ и ревнитељ монашког живота, заинтересовао се за Јоаникија, па је саветовао оцу Арсенију да му не брани подвиге затворништва, и да се ради спасења душе не обазире на роптање братије незадовољне овим необичним подвигом њиховог сабрата.

Уследила је архипастирска дозвола јеромонаху Јоаникију да се затвори у кредној келији свјатогорске стене, и да тако остане у потпуној усамљености, под надзором настојатеља и духовника, уз обавезу да на први њихов захтев покаже послушност и остави затвор, уколико они буду сматрали да је то потребно.

По повратку из Харкова отац Арсеније је посетио подвижника закључаног у стени. Затекао га је светла лица, како уопште није ослабио ни телом ни духом. Изнова је почео да му представља сву тежину затворништва на таквом месту – влажан ваздух, хладноћу кредне келије која није пролазила ни зими ни лети – претио је да ће га држати под кључем, није дозвољавао чак ни да се у његовој келији направи пећ, али Јоаникије је пристајао на све то, само да га не би одвојили од места подвига које је изабрао, од места које је његова душа толико заволела.

Отац Арсеније је коначно благословио подвижнику Божијем да се трајно затвори у кредној келији: закључао га је и само мало прозорче на вратима служило је за дотурање хране и пића које му је доносио за то одређени брат.

Замисли, читаоче, тесну и ниску келију, чији свод није виши од човека, усечену у кречњачкој стени, у коју светлост продире кроз узани и дубоки отвор пробијен у зиду. Атмосфера келије, хладна и влажна, подсећа на унутрашњост каквог ледника. Она као да продире у човека, изазивајући грозничаву језу у телу. Сво покућство келије састојало се од отвореног дрвеног мртвачког сандука са великим надгробним дрвеним крстом код узглавља, на коме је био насликан распети Господ. Унутар сандука мало сламе и скромно узглавље: то је била постеља за починак затворнику када се умори од подвига молитвеног бдења и једино опуштање које је подвижник себи дозвољавао. Затим, ту се налазио невелики налоњ испред светих икона, цепаница која је служила уместо столице, крчаг за воду, посуда за храну, кожух, стара мантија са епитрахиљем и кандило које се никада није гасило. Поменути предмети задовољавали су све животне потребе затворника. Не треба заборавити ни оно што је подвижник непрекидно носио на своме телу: тешке гвоздене вериге и грубу хаљину од кострети, које су му већ и саме по себи причињавале доста мука.

По заповести оца Арсенија Јоаникије је савршавао следеће молитвено правило: током дана и ноћи чинио је 700 земних поклона, 100 појасних, произносио је 5.000 Исусових молитава, 1.000 Богородичиних, читао је акатисте Најслађем Исусу, Богомајци и Страдањима Христовим, читао је Помјаник са именима живих и упокојених – према захтеву добротвора обитељи и других усрдних верних. Светим Тајнама се причешћивао једном месечно у суседној пећинској цркви Светог Јована Претече, где је Литургија служена сваког уторка. Прву годину провео је у потпуном затвору, без излажења из келије, осим једном месечно ради причешћа Светим Тајнама, које је примао у олтару до кога је долазио посебним ходником, тако да се није показивао народу.

Нарочито тешко било му је у почетку: кожух је пружао слабу заштиту од влаге и сталне хладноће у келији; када би ради одмора легао у свој сандук и покрио се кожухом преко главе, тешко би могао да издржи у том положају од хладноће која продире у кости. Влага је била толика, да му одећа није служила дуго, него је видљиво трулила и распадала се. Безброј инсеката који су милили по келији, сандуку и одећи подвижника, рањавали су му тело и нарушавали његово спокојство, ако се лежање у сандуку у таквим околностима уопште и може назвати спокојством. Но, снага подвижниковог духа била је заиста задивљујућа: све је то храбро подносио ради Господа и свога спасења; пред очима душе увек је замишљао страдања Господња, и када би свој подвиг упоредио са њима, искрено и од срца сматрао га је безвредним.

Многи од браће мислили су да затворник неће издржати свој подвиг у кредној келији; и сам настојатељ отац Арсеније плашио се како подвижнику сваког тренутка може да се догоди нешто лоше, што ће га приморати да остави затвор. Братија се чак отворено подсмевала затворнику, предсказујући му да се његов подвиг неће добро завршити. Но, време је пролазило, а затворник се без излажења подвизавао у своме заточеништву, и ништа лоше није му се догодило. Напротив, код њега могао приметити видљив духовни напредак, па је пређашње подсмехе братије заменило макар и невољно уважавање и дивљење пред таквим подвигом; сам отац Арсеније и неки од старије браће чак су га изабрали за свог духовника.

Пошто је годину и шест месеци провео у потпуном затворништву, јеромонах Јоаникије је 29. августа 1852. године, на празник Усековања Главе светог Јована Претече, пострижен у велики анђелски образ – схиму, при чему је добио име Јован. Постригао га је сам преосвећени Филарет, у присуству оца Арсенија и богољубиве Татјане Борисовне Потемкин. Том приликом затворнику је допуштено да се Светим Тајнама причешћује сваке две недеље, а у постовима свакодневно.

Подвижник Божији је привукао нарочиту пажњу и уважавање људи који су ревновали у побожности: преосвећени Филарет је приликом посета Свјатогорској пустињи увек одлазио код њега у келију, доносио му воштане свеће на дар, исповедао се пред њим са сузама, и увек је о њему говорио са љубављу.

Татјана Борисовна Потемкин такође је гајила посебну благонаклоност према затворнику и пожртвовано се старала о њему. Својим утицајем она га је чувала од незадовољства његове сабраће, који су се по дејству ђавољем често негативно изражавали о њему, па су узнемиравали чак и самог оца Арсенија. Да није било Татјане Борисовне, настојатељ би можда приморао подвижника да остави затвор, како би тиме умирио братију. Треба рећи да су браћа очигледно сматрала да с правом страхују и негодују због затворника: неки су код њега видели само испразно лењствовање и избегавање манастирских послушања којима су се сви они бавили; други су му приписивали горду жељу да све превазиђе у своме подвигу и задобије сујетне људске похвале; неки су страховали да затворник у својој простоти не падне у прелест и да му се не догоди каква несрећа, која би после могла негативно да се одрази на новоформирану обитељ. Најстарији међу браћом су оцу Арсенију не једном износили таква и слична мишљења и бојазни, нарочито након што се подвижник Божији сасвим повукао у затвор. У то време су му једино саосећање и покровитељство преосвећеног Филарета и Татјане Борисовне давали слободу да без препрека обавља свој претешки подвиг.

Господ је у Јеванђељу рекао како ниједан пророк није признат у постојбини својој (Лк. 4,24) и те Његове свете речи, које се стално испуњавају над подвижницима побожности, испуниле су се и над подвижником са Свјатогорске стене. Немојмо се томе чудити, немојмо кривити оне који су осуђивали нама савременог затворника, него се присетимо колико смо се и сами, животом и обичајима, удаљили од наших предака, те смо тако постали непријемчиви за примере узвишеног подвижништва из старине.

Пет година је затворник провео у хладној келији, не излазећи из затвора, али на крају физички више није био у стању да издржи нечовечне услове: од хладноће и влаге почео је да добија грчеве у ногама, па му је настојатељ дозволио да у келији направи пећ. Затворник је ово сматрао највећим доброчинством које је од настојатеља могао да добије. Пећ која је донекле загревала његову кредну келију, чинила је да пребивање у њој не буде тако неиздржљиво за подвижника и разорно за његов здравље.

Затим је и сама строгост затвора била донекле умањена: он је почео да сваке недеље, уторком, излази из своје келије у цркву Светог Јована Претече, где је у олтару слушао Божанску Литургију, причешћивао се Светим Тајнама, да би после отпуста Литургије понекад изашао на праг олтарских двери како би предао благослов народу који је жудео за тим да га види.

Од времена ступања у затвор, подвижник сам није служио Литургију, мада је имао свештенички чин. Постоји предање да му је то забранио отац Арсеније, коме се није свиђао његов неразговетни глас и неразумљиво читање приликом свештенослужења.

Такође, затворник је имао обичај да сваке годину у среду Страсне седмице остави своју пећинску келију, спусти се са стене и до четвртка Пасхалне седмице остане у келијама својих келејника у подножју стене; за све то време он је присуствовао црквеним службама у манастиру са осталом братијом, долазио је са њима за трпезу, а потом би се опет мирно вратио у своју пештеру, из које не би излазио током наредних годину дана.

Понекад је ноћу излазио на високу горњу терасу на избочини Свјатогорске стене, недалеко од његове келије, да би се освежио удисањем чистог ваздуха; ту је понекад, када није било много људи у манастиру, излазио и дању, примајући неке од браће који су долазили код њега ради духовне беседе.

Постављање пећи у затворниковој келији и нешто лакши режим затвора који је уведен након пет година, а посебно његови изласци ради благосиљања посетилаца у цркви Светог Претече, били су узрок многих оговарања од стране оне браће која према њему нису била благонаклоно расположена. То му је послужило као нови крст невоља. Мада је трпељиво и без роптања подносио свако лоше мишљење браће о себи за које би чуо, ипак, доста је туговао због тога што они не разумеју његов подвиг.

Глава 5.
Затворник је време проводио у строгом испуњавању свог молитвеног правила: чинио је многобројне поклоне, бавио се Исусовом молитвом, читао одређене акатисте, и све то у полумраку своје келије, уз слабу, трепераву светлост свеће. Господ га је по Својој милости сачувао од нарочитих демонских напада и насртаја, уобичајених при тако узвишеном подвигу у самоћи пећинске келије.

Само једанпут, по његовим сопственим речима, када је после ноћне молитве легао у свој сандук да предахне, зачуо је буку у пећинском ходнику испред своје келије, да би одмах затим двојица незнанца необично високог раста ушли у његову келију, зауставили се, погледали га са великом злобом и рекли један другоме: "Поједимо тог старчића, да се не би тако стално молио". Очекујући смрт затворник је склопио очи и почео да твори молитву Исусову. У његовој келији се зачуо дивљи смех, и утваре су затим нестале.

Сачуван милошћу Божијој од ђавољих напада, подвижник Божији је уместо њих трпео прекоре од људи: његови келејници причињавали су му многе непријатности, кињили су га и вређали у очи. Често су се смењивали и нису се увек држали како доликује, па их је каткад веома тешко подносио. Старија браћа су га прекоревала. Неки од њих исмевали су се над његовом крајњом простотом и необразованошћу, док су други код затворника примећивали и најбезазленије слабости, својствене свим људима, па су им придавали превелик значај и строго га осуђивали због њих. Пребацивали су му, на пример, што је набавио самовар и пио чај, мада је затворник то себи допуштао сасвим ретко. Њега су све ове приче растуживале, али и усавршавале у трпљењу.

Само малобројни монаси који су били духовно настројени, гајили су дубоко уважавање према њему и волели су га као оца, уочавајући у њему силу и снагу духа који није изнемогао под бременом великог подвига. Но, и ти малобројни, плашећи се подсмеха других због своје привржености затворнику, само су тајно посећивали његову келију, па и то веома ретко, трудећи се да не покажу јавно своје поштовање према њему. Будући да се одликовао крајњом једноставношћу и готово детињом простосрдачношћу, затворник је имао мало опита када је реч о светоотачким књигама – он није ни могао ни умео да поучава језиком књига, па су га старији и због тога осуђивали.
"Чега си се ти прихватио тако прост, и каква нам је корист од затворника који никога није у стању да поучи на спасење?" – не једном су му говорили.
"Опростите мени, незналици неписменом – одговарао је обично затворник на такве речи – и помолите се да макар самога себе спасем".

Исусову молитву обављао је у простоти срца, према поукама бившег свјатогорског духовника и делатника Исусове молитве јеромонаха Теодосија, ученика старца Филарета Глинског. Након његове смрти, затворник је према сопственом опиту, простим речима говорио о њој монасима који су му долазили ради духовних поука. Својом једноставном али делотворном речју остављао је дубок утисак на душе оних монаха који су умели да схвате његове понекад чудне и алегоричне речи, будући да је често говорио кроз обичне народне изреке и пословице.

Он је волео да од својих сабеседника слуша светоотачке изреке и са благодарношћу је примао корисна упутства оних који су били млађи од њега, али су боље познавали дела светих Отаца, па је од таквих чак тражио савете који би могли да му буду од користи у његовом узвишеном подвигу. Један од њих је причао како је затворнику прочитао у то време тек издату књижицу преосвећеног Игњатија Брјанчанинова "Плач инока", која га је одушевила. "Како је ту све тачно представљено, – говорио је у сузама – ја то не могу речима да изразим, али овде у срцу осећам све баш онако како је тамо написано".

У то време је у Свјатогорској пустињи међу братијом био један послушник из града Севска у Орловској губернији, Фјодор Шароњин, који се посветио тешком подвигу јуродства ради Христа. Под покровом малоумности и уз помоћ телесних напора и беспоговорног послушања старцу, тај подвиг га је довео до изузетног духовног напретка. У делима и речима тог Феђе, како су послушника звали у обитељи, била је скривена дубока духовна мудрост, па чак и прозорљивост, тако да су духовни људи поштовали тобожњег безумника као истинског служитеља Божијег.

Преосвећени Филарет, епископ Харковски, волео је да слуша понекад оштре речи свјатогорског јуродивог Феђе, који се према њему односио просто, као према себи равном, и увек је умео да каже нешто што би владики било од користи за душу.

Феђа је имао послушање у манастирској ковачници којом је руководио монах Доротеј, данас игуман који живи у мировини на "манастирском салашу". Будући да је поседовао велику физичку снагу, обављао је најтеже послове у ковачкој радионици, и то веома вредно, уз потпуно покоравање свом старцу, оцу Доротеју, без чијег благослова ни по коју цену ништа није радио, чак ни храну није узимао. А са старчевим благословом одлучивао се на најнеобичније поступке: голим рукама би на пример узимао усијано гвожђе, или подизао тежак терет, или проводио по неколико дана без икакве хране. Једном је, током посете преосвећеног Филарета манастиру, био позван код владике који је у то време пио чај. Посадивши га поред себе, преосвећени му је налио и пружио шољу чаја. "Нећу да пијем, не могу" – рекао је Феђа. "Зашто не можеш? – упитао је владика – па ја ти благосиљам, пробај, у славу Божију". "Ти ми благосиљаш, али Доротеј ми није благословио" – одговорио је Феђа, и није хтео да окуси чај све док није отишао код оца Доротеја по благослов за то. Преосвећени се искрено дивио његовом послушању и после је често говорио да је у Свјатим горама "нашао новог Доситеја, који ништа не чини без благослова свога старца Доротеја". Јуродиви подвижник био је смирен и послушан, али никако није волео речи: "Феђа, ти ћеш умрети". Те речи би код њега увек изазвале јуродиви немир, и он би на њих узбуђено одговарао: "Не, нећу умрети, него ћу бити жив".

Затворник, који је много пута слушао о благодатности јуродивог Феђе, једном је током Страсне седмице, на Велики петак, идући из цркве у келију свога келејника, у којој је за то време боравио, срео Феђу и хтео с њим мало да се нашали, па му је рекао управо оно што јуродиви није волео да чује: "Феђа, ти ћеш умрети". Феђа се зауставио и уместо да почне да се љути по своме обичају, озбиљног лица погледао је затворника и рекао: "Оче, зар данас да се шалиш? Ти си јеросхимонах и затворник, а заборавио си да је данас Спаситељ због нас грешних претрпео страшне муке и умро на крсту". Разумне и разобличујуће речи јуродивога тако силно су погодиле затворника, да је заплакао и бацио се пред ноге Феђи, молећи га за опроштај због својих неразумних речи. Од тада је затворник увек говорио како је Феђа далеко изнад њега, и према јуродивоме је гајио дубоко поштовање.

Јуродиви Феђа, који се у Свјатогорској обитељи подвизавао прилично дуго, надживео га је више од годину дана, до краја не одустајући од свога понашања и своје послушности. Пред смрт су му оболеле ноге, па је око годину дана лежао у манастирској болници. А онда му се здравствено стања побољшало и почео је да хода. Тридесетог јануара 1868. године Феђа је присуствовао молитвеном правилу у болничкој цркви, након чега се уз поклоне на необичан начин опростио од братије. Потом је нестао из болнице. Пронађен је мртав у шуми, два километра од манастира, као да је легао испод боровог дрвета да мало одспава. Јуродиви Феђа је био тајно пострижен у монаштво са именом Теофил. Братство Свјатогорске пустиње поштује спомен на њега.

Јеросхимонах Партеније, својевремено познати подвижник из Кијево-Печерске лавре, до кога су стигле приче о данас неуобичајеном подвигу свјатогорског затворника, из братске љубави према њему послао му је, преко неких свјатогорских монаха који су били да га посете у Кијеву, речи братског савета и упозорења: да се нарочито држи смиреномудрености, која је тако неопходна у његовом узвишеном подвигу самовања, приликом кога горде помисли, чак и слабо приметне, могу да доведу до погубног краја. Јеросхимонах Јован је са љубављу и уважавањем примио ове речи опомене и поучавања у Господу од оца Партенија; посебно је заволео кијево-печерског подвижника, па је пожелео да га и лично упозна и да од њега самог чује речи о правом подвижничком путу. Зато је почео да моли оца Арсенија да му дозволи да оде у Кијев како би се поклонио тамошњим светињама и видео са оцем Партенијем.

То је било почетком 1855. године, недуго пред смрт оца Партенија. Затворникова молба је веома узнемирила и наљутила оца Арсенија, који сматрао за потпуно немогуће да га после толиких година затворништва пошаље у свет, на место где све врви од људи, па је стао да га наговара да не подлегне таквој помисли, него да остане у затвору. "Посрамићеш и себе и нашу обитељ – ватрено је говорио затворнику отац Арсеније. – Хајде, размисли и сам, шта ће рећи људи када буду видели тебе, дугогодишњег затворника, како се вртиш у многољудној кијевској гомили, и шта ће рећи браћа у нашем манастиру, која и иначе негодују због тебе?" Но, без обзира на савете настојатеља, затворник је наставио да моли за допуштење да оде у Кијев, што је довело до тога да је однос оца Арсеније према њему постао хладнији, па је чак себи пронашао другог духовника и више није био онако благонаклон према затворнику као пре. Али затворнику није било суђено да остави свој затвор и оде у Кијев. Двадесет петог марта 1885. године јеросхимонах Партеније се упокојио, па тако више није било разлога за кретање на пут. Свестан своје крајње простоте и непознавања светоотачког учења о својствима и захтевима његовог узвишеног подвига, затворник је имао жељу, можда претерану, да види старца Партенија и чује његове поуке, али самим тим је показао да је његово смирење било нелицемерно и да му је заиста била страна свака умишљена помисао о себи.

Док га је служио вид, затворник је обавезно читао своје правило, али услед сталног полумрака и светлости свећа вид му се покварио: више није могао да чита, чак му је постало тешко да разликује лица оних који су долазили код њега. А на дневном светлу уопште није видео. Зато је одређен један монах да му чита црквене службе – полуноћницу, јутрење, часове, вечерње, повечерје са канонима према светогорском типику, као и друга молитвословља по његовој жељи; затворник се сам бавио једино молитвом Исусовом и чинио је многобројне поклоне: савршавао је и до 1.000 земних поклона дневно; веома је волео да се моли уз поклоне, па је говорио како они у његовом исцрпљеном телу удвостручавају дух умиљења и топлоту срца. "Ја не видим да читам, и шта друго онда да радим, него да окрећем бројанице и чиним поклоне!" – говорио је подвижник једном монаху који му је био веома привржен и који је код њега на челу и рукама приметио трагове земних поклона. "Исус је моја утеха – говорио је још затворник – са Њим ми ни слепило не смета; Он ме и теши, и наслађује моју душу, тако да ми са Њим никада није досадно". И заиста, име најслађег Исуса, то јест молитва Исусова, увек му је била на уснама. Монасима који су му долазили ради поуке, он је такође саветовао да се држе те молитве.

Ево одломака из његових једноставних поука о Исусовој молитви, које свако може лако да примени: "Ко се бави молитвом Исусовом, благодат Господња пребива уз њега, а противник, ђаво, бежи од таквог човека и он проводи време у духовној радости, проналазећи без напора вечни пут за себе; онај пак ко оставља молитву, брзо заборавља на вечни живот, не помишља на одговор који ће дати Господу, Судији свих, више угађа своме телу, прима у себе демонске помисли и одриче све вечних блага". Ова поука је, између осталог, по затворниковој жељи била исписана и на његовом портрету, у књизи коју држи у рукама, срочена управо онако како је затворник волео да се изражава, слажући понекад веома успешно, попут стихова, своје једноставне народске изреке. А ево и друге, записане од стране монаха који га је слушао: "Кад устанеш из постеље призови Исуса; кад пођеш на врата, не крећи без Исуса; на путу си, нека Исус иде са тобом; прихватио си се послушања, ослушкуј Исуса, шта ће Он да каже твоме срцу; кушаш ли хлеб, Исусом се наслађуј, пијеш ли воду, освежавај се пре свега Исусом; јер Он је и храна и пиће које није погубно за душу. Тако ћеш читав дан корисно са Исусом провести, и са Њим ћеш мирно дочекати ноћну таму, а у ноћи, ничега се не плашећи, беседи са Исусом до миле воље, не жалећи тело и не дајући му мира, јер његов починак је у гробу, а овде нека се труди и нека заради души Царство Небеско, јер тело нам је ради тога и дато. Кад легнеш у постељу опет се сети Исуса и заспи са Њим: благо теби, јер ћеш тако и у највећим невољама бити спокојан".

Послушање читача код затворника дуго времена обављао је благочестиви инок, отац Мартирије, који је Свјатогорској обитељи такође остао у лепој успомени због свог подвижничког живота. Овај монах, који се упокојио 2. октобра 1869. године, родом је био из Јекатеринославске губерније, из Бахмутског округа, у свету се звао Матеј и био је ожењен када је у себи осетио посебан призив за монашки живот; пошао је у Кијев да се помоли и ту се са сузама обратио Богомајци, пред Њеном чудотворном иконом у Печерској лаври, како би га Она, ако то буде по Њеној вољи, ослободила од супружанских свеза, да би се до краја живота подвизавао у монаштву. По повратку кући сазнао је да се његова супруга упокојила и без одлагања отишао је у Свјатогорску пустињу где је ступио у монашко братство. Живео је строгим подвижничким животом, волео је да чита светоотачке подвижничке књиге, поседовао је благодатни дар суза, тако да понекад чак и на црквеним службама није могао да се уздржи од плача; био је веома ћутљив и уздржан на речима, па се у отворен разговор упуштао само са оним монасима који су му били блиски по схватањима и духовном расположењу. Увек су му на уму била страдања Господња, о којима није могао да говори без суза. Волео је антифони поредак страдања Христових који се служи на Велики петак, и често га је читао у својој келији. Својим поверљивим сабеседницима говорио је како духови таме дрхте од те службе, како она представља оштри мач против њих, и како су њега самог ти духови не једном прогонили због читања овог њима тако страшног богослужења. Уопште, било је приметно да је Мартирије, муцав и тих, сав удубљен у себе, духовно сазрео: он је био од велике користи затворнику, који је у његовој начитаности налазио подршку за своје унутрашње, духовно делање. У својству ученика и сабеседника, Мартирије је понекад говорио старцу о ономе што је прочитао у "Добротољубљу" и другим светоотачким књигама, улазио је са њим у духовне расправе, оповргавао је његова схватања ако је налазио да нису у сагласности са светоотачким учењем, па је на тај начин и сам учио од старца, и истовремено њега поучавао речима светих Отаца које су се могле применити на његово делање.

Једном, док је током ноћи у затворниковој келији читао поредак јутрења, Мартирије је од старца добио примедбу да шестопсалмије изговара неразговетно. Увређен, Мартирије је са прекором одговорио старцу како се због њега лишава могућности да са осталом братијом буде на црквеним службама у храму и да губи вид читајући у полумраку његове келије. "Ево, и ја ћу да ослепим као ти, оче – говорио је са огорчењем – па ћеш онда видети ко ће од братије пристати да долази овамо и да ти чита".

Након што је завршио са читањем јутрења, у три сата ноћу, Мартирије је узнемиреног духа сишао низ степенице Свјатогорске стене од затворника, одлучивши да више не иде код њега. То степениште једним делом пролази кроз густу шуму, из које су пред њега почела да излазе огњена чудовишта, која су шкргутала зубима и била спремна да га прождеру. Ужаснут, Мартирије је почео да бежи низ степенице, док су чудовишта јурила за њим вичући: "Наш си, наш си зато што си огорчио затворника!" Изван себе од страха он је утрчао у своју келију. Видећи да се чудовишта устремљују на његов прозор, навукао је застор и почео усрдно да се моли, кајући се пред Господом зато што се у својој малодушности наљутио на затворника. Ујутро је пожурио да измоли опроштај од старца Божијег и од тада је трпељиво испуњавао његове жеље.

Упокојење настојатеља, оца архимандрита Арсенија, до кога је дошло 12. октобра 1859. године, веома је потресло затворника. Мада је отац Арсеније у последње време, после затворникове молбе да га пусти у Кијев, донекле охладнео према њему, ипак, до краја живота гајио је уважавање према оцу Јовану, штитио га је од оптужби браће и чинио му добро како год је могао. Између осталог, у манастирској гостопримници дао је смештај затворниковој старој и слепој сестри Евдокији Крјуков, која је под старе дане остала без средстава за живот и без крова над главом. Иако су браћа била веома љута на њега због тога, он јој је, без обзира на њихово роптање, ради оца Јована, пружио уточиште при манастиру. Уопште, као настојатељ је много чиме задужио затворника, тако да је овај имао доста повода да оплакује његово упокојење. Након упокојења настојатеља, и сам затворник почео интензивно да размишља о смрти и да се припрема за њу. Уосталом, његов живот је и без тога представљао свакодневно сећање на смрт: жив погребен у недрима земље, у својој келији од креде као у гробници, са нераздвојним другом – мртвачким сандуком, он је догоревао као свећа упаљена на молитви Богу.

Старца није привлачило ништа светско: понекад је његова слепа сестра, старица Евдокија Крјукова, која је живела у манастирској гостопримници, тражила да се сретне са њим, али њему су ови сусрети тешко падали, тим пре што су изазивали незадовољство настојатеља и братије, будући да су по строгом Свјатогорском типику сусрети монаха са женама, чак и рођакама, унутар манастирских зидина били забрањени, па би нарушавање типика од стране затворника изазвало оправдане притужбе на његов рачун. Доведен у веома тежак положај – с једне стране да увреди стару сестру, а са друге да прекрши манастирски типик – затворник се на то не једном жалио монасима који су му били блиски, и када се 1863. године његова сестра упокојила, он је са олакшањем рекао да се тиме избавио од многих искушења за свог унутрашњег човека.

Такође, његова келија била је веома скромно уређена – он није трпео непотребне ствари и задовољавао се само оним најнеопходнијим: монаси који су долазили на послушање код њега, често су мењали полутрулу сламу у његовом сандуку, чистили су плесан из њега, правили су му ново узглавље. Старац је на то обраћао мало пажње и као дете дозвољавао им је да његову келију уређују како желе, баш као да не припада њему.

Једном приликом двојица монаха који су га посетили, осетили су тежак задах у његовој келији. Решили су да питају старца о томе: он им је признао да су му се ланци покидали и нажуљали леђа. Када су га прегледали испоставило се да је тамо већ настала дубока рана у којој су се намножили црви. На инсистирање монаха вериге су скинуте и однете у манастирску ковачницу на поправку, а рану су опрали и покрили исцељујућим мелемом. Међутим, старац ни након тога није престајао да носи своје вериге, које су након поправке биле опшивене кожом, како се не би толико урезивале у његово исцрпљено тело. Подвижник Божији се 17 година подвизавао у своме затвору, са великим трпљењем и у непопустљивом молитвеном подвигу, да би очигледно достигао узвишени духовни напредак.

Веома га је оптерећивала и љубав народа према њему: свакога уторка на јутарњој Литургији у цркви Светог Претече верујући су се сабирали у великом броју, желећи да га виде и добију његов благослов, услед чега је био приморан да изађе на праг олтарских двери и благослови присутне. Неки су га узнемиравали питањима, молбама да их поучи, тражили су његове савете како да поступе у свакодневном животу, поверавали су му своје невоље: он се трудио да таквима одговори на кратак и једноставан начин, али се за неке његове речи касније се испоставило да су биле пророчке.

Као мирни анђео, у својој схимничкој одежди, старац Божији се појављивао пред очима посетилаца манастира који су га очекивали, подсећајући кротким изгледом свог сувог лица и упалим очима на давно минула времена, на век Кијево-Печерских подвижника који су се спасавали у дубинама пећина и својом светошћу светлели свету. Пред крај живота старцу су ови изласци и беседе са људима из света представљали све већи терет, па се ређе појављивао на олтарским вратима где га је народ узалуд чекао.

Један случај је нарочито снажно утицао на њега: када је изашао да благослови народ, неки лепо одевени господин стао је по страни и пажљиво посматрао и њега и народ који га је волео и давао му новац, а затворник је тај новац спуштао на тас постављен поред, намењен за потребе манастира. Пошто су сви већ пришли по старчев благослов, на крају му је приступио и дотични господин, и грубо му рекао: "Ти си циганин, а не затворник!" – па је почео да га вређа због тога што од народа узима новац и обмањује га својом тобожњом светошћу.

"Ја нисам светитељ, него грешник, и то први међу грешницима, – смирено је одговарао старац на ове увреде – а то што народ показује благонаклоност према мени и даје ми прилоге у корист манастира, то се ни мени не допада, али ради послушања дужан сам да благосиљам посетиоце и да примам њихове дарове, који мени нису потребни, али су потребни обитељи, ради издржавања братства, па између осталих и мене грешног".

Но, тај господин није био задовољан смиреним одговором затворника, па је врло немирног духа наставио да га вређа, тако да су га на крају замолили да се удаљи из цркве; а затворник се, видно узнемирен, вратио у своју келију где је одмах позвао свога духовника, јеромонаха Аврамија, потоњег јеросхимонаха Аникиту, коме је исповедио шта је доживео и замолио за савет како да се држи: да ли да и даље излази пред посетиоце, или да сасвим прекине са тим? "Можда ми је то, оче, од Бога послани разобличитељ, ради мога уразумљења" – говорио је старац своме духовнику.

Овај је, колико је могао, умирио затворника, говорећи да, пошто је излазио пред посетиоце и примао њихове прилоге по послушању, нема због чега да се узнемирава поводом неразумних оптужби једног светског човека, који не познаје манастирски поредак и околности у манастиру. Посаветовао му је да не прекине сасвим са својим изласцима пред верујући народ. Ипак, затворник је после овог случаја много ређе и очигледно нерадо излазио пред поклонике. Као да се плашио да својим рукама дотакне прилоге верних, показивао им је да их сами оставе на тас. Било је случајева када су неки упорно инсистирали да се сретну са њим: тако је један душевно оболели посетилац претио да ће се убити у подножју стене ако му не допусте да се види и да поразговара са затворником. Пустили су га и њихов разговор је дуго потрајао; по завршетку човек је изашао од затворника у спокојном и радосном расположењу, говорећи да му је старац скинуо тешко, дугогодишње бреме, које је оптерећивало читаво његово биће.

Глава 6.
Пред крај свога живота старац Божији је понекад пројављивао извесне знаке јуродивости, којима су се многи саблазнили, не знајући како себи да објасне његове чудне и неуобичајене поступке. Тако је једном приликом Татјана Борисовна Потемкин, која је веома поштовала старца, пожелела да га покаже свом рођеном брату – кнезу Николају Борисовичу Голицину, који је имао негативно мишљење о монаштву. Он је сумњао у истинитост прича своје сестре о строгом затворништву свјатогорског подвижника. Татјана Борисовна га је убедила да лично упозна и старца и његов затвор, и понудила се да га сама тамо одведе. Дошавши у старчеву кредну келију, Татјана Борисовна је замолила оца Јована да им да благослов и духовну поуку. Старац је благословио посетиоце, али је уместо речи поуке, почео упорно да моли Татјану Борисовну да се постара око израде његовог портрета, говорећи да је то изузетно важна ствар. Наравно, гости су се веома саблазнили таквом жељом и молбом подвижника који је умро за свет, мислећи да га је на то покренула сујета, па су старчеву келију напустили крајње разочарани у његову светост. Но, ко зна: можда је истински разлог затворниковог поступка био – да унизи себе у туђим очима и тако избегне похвале од људи. Упоран захтев да се начини његов портрет, како ће се касније испоставити, имао је још једно, посебно значење: после његовог упокојења показало се да је тај портрет многима био заиста потребан и духовно веома користан, што нас и нехотице подстиче да у тој наизглед светској жељи уочимо духовни смисао. Молбу да буде портретисан затворник је и касније више пута понављао, да би на крају један од свјатогорских монаха, који је био вешт сликар, заиста начинио његов портрет уљаним бојама. Овај портрет представља читаву фигуру затворника у мантији и схими, како у рукама држи отворену књигу на којој је исписана његова поука о Исусовој молитви. Нажалост, лик није баш најбоље погођен, чему је разлог донекле био и сам затворник, који је својим сугестијама сметао портретисти да ухвати његов лик, што је и без тога, у полумраку његове келије, било прилично тешко.

Слично случају са Татјаном Борисовном и њеним братом, затворник је утицао и на другог посетиоца Свјатогорске обитељи и њеног добротвора, луганског трговца Савелија Михајловича Хрипка. Пожелевши да посети затворникову келију, Савелије Михајлович, човек ретке хришћанске побожности и велики поборник монашког живота, који је широкогрудо помагао манастире, мислио је да ће у свјатогорском подвижнику наићи на живог светитеља, па је са тако узвишеним осећањима и дошао у посету код старца. Затворник га је по благослову настојатеља примио у својој келији, благословио га и почео да моли помоћ за своје сиромашне сроднике по телу.

"Оче, па ти си умро за свет, ти си мртвац у свету, о каквим то својим рођацима причаш?!" – прекорно му је на ту молбу одговорио Савелије Михајлович и са огорчењем је напустио његову келију, изражавајући потом своје разочарање зато што је мислио да ће у затворнику срести светога, а срео је обичног човека, са немоћима и слабостима који су својствени свим људима. Затворник је готово увек тако поступао са лицима која су мислили да ће у њему видети нешто посебно, чега се он очигледно плашио, држећи да је боље да га сматрају за грешника и за слабог човека, пуног мана. Нећемо погрешити ако кажемо да су оба случаја која смо горе навели имала управо тај коначни циљ, а ако делују необично, то је зато што је затворник по природи био сасвим несвакидашња личност.

Његове речи, његове навике, његово обраћање ближњима носили су печат истинске оригиналности: то је био чисто руски неискварени карактер, коме је подвижништво дало нарочит и редак тон. "Понекад срочи нешто да човек пукне од смеха, – говорили су монаси који су га познавали – но, после се његове речи оправдају на делу и они који су се дотле смејали, замисле се над оним што је рекао".

Али приближило се време упокојења благочестивог подвижника; дуго пре смрти он је давао усмена упутства у вези са својим погребом. Прво је изразио жељу да буде погребен у истој оној пећинској келији у којој се подвизавао, или у суседној келији која се налазила покрај цркве Светог Јована Претече, но после је размислио па је дошао до закључка који је саопштио блиским монасима, да ће тамо људима бити "неудобно и тесно", а онима који буду служили парастосе "биће тешко да иду у пећину како би служили на гробу".

Занимљива је и увереност подвижника у то да ће на парастосима који ће бити служени за њега присуствовати много људи, што је после заиста и било тако, и све до данас је тако на његовом гробу. При томе, заповедио је да се на гробу чувају његове вериге и веома се бринуо о њиховој судбини – да остану сачуване после његове смрти и да се не изгубе. "Оне ће бити потребне!" – говорио је у то време затворник. И заиста се тако догодило, да су након његовог упокојења болесници који су са вером полагали његове вериге на себе, почели да од њих добијају исцељења.

Када је 1864. године била завршена изградња камене Преображењске цркве, на високој гори која се налазила покрај Свјатогорске стене, затворник је пожелео да посети нову цркву. Келејници су га тамо одвели, обишао је круг око ње, а затим је ушао у доњу цркву тог двоспратног храма, посвећену икони Казанске Богомајке. Помоливши се, затворник је са десне стране припрате те цркве својим штапом нацртао место гробно место и изјавио је жељу да управо ту буде сахрањен, но Господ му је дао друго место посмртног покоја, поред Богородичиног храма који је тада подигнут при болничком комплексу на манастирском салашу и посвећен Ахтирској икони Богомајке.

Почетком 1867. године затворник је почео видно да слаби: много је кашљао и тешко се кретао, јер су му ноге од сталног стајања и влаге отекле, надуле се и биле покривене ранама. Посетиоци су га ретко виђали чак и на прагу олтарских двери; није могао ни Литургију да одстоји, него ју је слушао седећи. У својој келији све више је лежао у сандуку, но и лежећи непрестано се молио. Више није могао да обавља ранији број поклона, а и хране готово да се одрекао, јер је јео врло мало, као дете.

Проблеми са желуцем не једном су му угрожавали живот; монаси који су му били блиски са муком су га убеђивали да употреби средства за олакшање те болести, но она му нису била од нарочите користи. Његов желудац је очигледно изгубио способност да прима и вари храну, а уједно са тим он је изгубио апетит. Све чешће и чешће затворник је говорио о својој смрти, понекад прикривено, а понекад директно и јасно.

У марту 1867. године покварила се пећ која се налазила у његовој келији, почела је да дими и дим из ње враћао се натраг у келију, чинећи ваздух загушљивим и пуним угљен моноксида. Затворник се неко време мирио са том невољом, излазећи из келије у пећински ходник, док се дим не разиђе, да би на крају замолио да му поправе пећ, коју је ложио и лети, јер је пећински ваздух увек био хладан и влажан. Ради поправке пећи код њега је дошао послушник Михаил Ситенко, вешт мајстор-пећар.

Дочекавши мајстора испред своје келије, затворник га је упитао: "Јеси ли ти брат?", тј. јест да ли је члан монашког братства. Када је добио потврдан одговор, увео га је у келију слабо осветљену кандилом које је горело пред светим иконама. Сетивши се да је својевремено у Глинској пустињи и сам обављао послушање пећара, старац се веома љубазно опходио према Михаилу; показавши му на свој сандук, рекао је: "Ево, ту одмарам". Потом, пошто је неко време поћутао, прелетео је келију погледом и уверљиво додао: "Само што ове године треба да одем одавде".
"Куда баћушка?" – упитао је Михаило.
Затворник је ћутао и замишљено посматрао свој мртвачки сандук.

Без обзира на слабост, током страсне и пасхалне седмице 1867. године, по своме обичају, сишао је доле, у келију својих келејника, присуствовао је црквеним богослужењима у манастиру, долазио је за трпезу, разгледао је градилиште нове цркве, чак је и шетао по манастиру, као да се опрашта са њим, што раније није чинио. У то време прикривено је наговештавао некима од старије браће "да ће их ускоро оставити". Међутим, пошто у његовом држању споља гледано није било ничег упозоравајућег, нико није обраћао посебну пажњу на ове поступке и речи оца Јована.

По повратку у своју пећинску келију старац је постајао све слабији и исцрпљенији. Такво стање потрајало је до августа 1867. године.

Почетком августа затворник је коначно клонуо, легао у свој сандук и само је уз велик напор могао да устане из њега. У пећини у којој је живео, а која није личила на друге монашке келије, било је веома тешко пазити болесника, при чему је сада и њен влажан ваздух веома штетио старчевом здрављу; зато се код братије појавио страх за њега – да би могао умрети изненада, да то нико не зна, без одговарајуће хришћанске припреме. Посетила га је и Татјана Борисовна Потемкин, која је почела да му предлаже да се пресели у манастирску болницу, где је ваздух здрав, где болеснике стално обилазе и у близини се налази црква. Све ово је њему, с обзиром на стање у коме се налазио, било преко потребно. Но, старац је одбио, показавши одлучност да смрт дочека у својој пећинској келији.

Настојатељ, отац архимандрит Герман, видећи његову крајњу исцрпљеност, такође је почео да му саветује да се макар привремено премести у болницу, која се налазила око један километар од манастира, на отвореном месту, у природи, са свежим ваздухом, и у којој се налазила домаћа црква, где је свакодневно савршавано богослужење, тако да је у болесник, у случају потребе, у свако доба дана и ноћи могао да прими Свете Тајне и припреми се како ваља за путовање у вечни живот. У болничком кругу, недалеко од цркве, била му је припремљена тиха и усамљена келија, која је била уређена тако да му пресељење из пећине у њу не представља превелику промену: чак су и окна келије била затворена и у њој је владао полумрак.

Подвижник дуго није пристајао на савете настојатеља да се пресели у болницу, па је овај био принуђен да га подсети на обећање које је дао његовом претходнику, оцу Арсенију – да ће "на први његов захтев показати послушност и оставити затвор". Када је то чуо, старац више није противречио, него се мирно преселио у болницу, у келију која је за њега била припремљена, где га је старешина болнице окружио пажњом и синовском љубављу.

Ако бисмо набрајали и оцењивали подвиге Божијег подвижника, ова његова послушност настојатељу, која се испољила у спокојном и смиреном напуштању затвора по његовој вољи, као да представља круну старчевих подвига и сведочи о благородном духовном устројству његове душе. Свети наставници монаштва послушање су стављали изнад поста и молитве; и ево, Божијем подвижнику, који је узнапредовао у посту и молитви, било је суђено да опитно докаже колико је узнапредовао и у светом послушању, то јест да се у потпуности приклони под благи и лаки јарам Христов.

Затворник није дуго поживео у болници: свега осам дана лежао је тамо, час отворених, час затворних очију. Уосталом, он ни отвореним очима готово ништа више није видео, него је лежао не остављајући молитвени подвиг, молећи се непрестано Исусовом молитвом.

У то време, не без муке, скинули су му тешке вериге и ставили их поред, јер никако није хтео да се одвоји од њих; скинули су му и ливени бакарни крст – благослов његове мајке, који је о тешком гвозденом ланцу стално носио на себи, јер та тежина сада више није одговарала његовом изнуреном телу. Крст су поставили покрај светих икона у његовој келији, међутим, на његов захтев повремено су му га додавали, а он га је са љубављу целивао. Два дана пре смрти замолио је расофорног послушника Григорија, који је пазио на њега, а затим и јеромонаха Пајсија, старешину болнице, да поменути крст са ланцем по упокојењу обавезно ставе на његово мртво тело, јер му је он био стални сапутник у животу и сведок његових дугогодишњих подвига ради спасења душе, што је по завештању и било тачно испуњено.

Било је очигледно да му се приближава смрт, и он се за њу припремао, а припремао је и друге: опраштао се са браћом која су му долазила у посету, а некима од њих давао је на благослов своје иконе и књиге. Јеромонаху Пајсију је даровао икону Рођења Богородице, копију чудотворне иконе из Глинске пустиње, а дао му је и свој келијски седефни крст из Јерусалима. Јеромонаху Јоаникију дао је Свето Јеванђеље у бакарном окову из своје келије, као и своју схиму, пошто је имао две. Некоме би дао бројаницу, некоме књигу, за успомену и на благослов. Од дана пресељења у болницу свакодневно се причешћивао Светим Христовим Тајнама које су му доносили у келију; уз то, био је саборован Светом Тајном Јелеосвећења, па је спокојно и без страха очекивао анђела смрти.

Коначно, наступио је и тај за њега дуго очекивани и жељени дан – 11. август 1867. године. Био је петак. Када је ујутро дошао јеромонах Пајсије да би га припремио за причешће Светим Тајнама, затворник му је весело рекао да је имао леп сан: у сну је видео старца игумана филарета Глинског, оца архимандрита Арсенија и духовника јеромонаха Теодосија – сву тројицу већ покојних, како саборно служе молебно пјеније светитељу Николају и потом га позивају да пође са њима.

Литургију у болничкој цркви 11. августа служио је јеромонах Софроније, који је уживао затворниково поверење и наклоност. За време причасног стиха, затворник се причестио Светим Тајнама, које му је из олтара болничке цркве донео јеромонах Пајсије.

После Литургије јеромонах Софроније је отишао у затворникову келију да га посети. "Оче Јоване, да вам некако није откривено када ћете се упокојити?" – питао је, између осталог, затворника.
"Данас" – потврдно је одговорио затворник.

Ускоро затим посетио га је и настојатељ, архимандрит Герман, у чијем је присуству попио мало чаја. Када му је постављено питање о месту погребења, препустио је то одлуци настојатеља, не изразивши тим поводом никакву посебну жељу. Замолио је да његове вериге буду сачуване, а када је настојатељ предложио да буде погребен код олтара болничке цркве, није противречио, него се мирно сагласио.

По изласку настојатеља послушник Григорије, који је брижно пазио затворника, приметио је да је његово лице, иначе самртно бледо, почело да се мења, да постаје светлије, да оживљава руменилом. Старац се прекрстио и осмехнуо као да сазерцава нешто пријатно. Потом је руменило прошло и лице је добило свој пређашњи изглед; сати су пролазили, наступило је подне, да би коначно почело и да се смркава, а затворник је још био у животу.

Отац Софроније, који је остао у болници очекујући његово крај, почео је да сумња у истинитост старчевих речи да ће се упокојити тога дана.

Предвече 11. августа почело је силно невреме, праћено муњама и громовима. Изгледало је као да су се природне стихије завадиле: ветар је дувао савијајући крошње дрвећа и високо подижући ковитлаце прашине. Муње су сваког часа парале небо уз заглушујуће ударце громова; киша је лила смењујући повремено својим снажним добовањем буку коју су производили налети ветра.

У пет часова и тридесет минута поподне, затворник је почео приметно теже да дише. Његов келејник Григорије, данас јерођакон Герасим, похитао је да позове јеромонаха Пајсија; у присуству њих двојице, затворник је дисао све тише, усмеривши свој поглед који се гасио на Спаситељеву икону, и са молитвом на устима испустио је последњи дах, предавши своју свету душу у Његове руке. Мирно и непомућено његова душа се одвојила од тела, да би узлетела у свет бесмртних духова, у наручје блажене вечности. Покојников лик зрачио је радошћу и неземаљским спокојством. Лице му је изгледало веома лепо, уста су била правилно затворена, а јеромонах Пајсије је уз молитву склопио и његове његове угашене очи.

Одмах по затворниковом упокојењу, уместо олује која је дотле беснела, завладала је тишина и замирисао је ваздух очишћен кишом. Тај контраст је и нехотице падао у очи: олуја и невреме у часу упокојења подвижника Божијег, и тишина ваздуха после тога. Човеку би и невољно пало на ум да су то духови таме, немоћни у својој злоби пред светом душом која је одлазила из света, бес изразили подизањем олује и непогоде у ваздуху: али ни ту нису владали задуго, јер чим је она напустила тело и полетела горе, у ваздуху је завладала тишина – баш као да је света душа подвижника одолела насртајима духова таме и учинила узалудним све њихове напоре.

Пошто су тело покојника уредили по чину прописаном за схимонаха, ставили су му крст са ланцем – благослов његове мајке. Затворникова мантија није била ту, јер је остала у његовој пећинској келији у Свјатогорској стени, а пошто је било касно да се иде по њу, јеромонах Пајсије је покојниково тело обукао у сопствену мантију. На тај начин, не без нарочитог промисла Божијег, у обитељи је сачувана мантија блаженог затворника, која ће после постати позната по исцељењима болесних на које је полагана.

У недељу 13. августа након Литургије у болничкој цркви настојатељ манастира архимандрит Герман са старијом братијом одслужио је опело покојном затворнику и његово тело предато је земљи код олтара болничке цркве посвећене Ахтирској икони Богомајке. Ту му је, лево од олтара, код зида где је жртвеник, припремљен тихи гроб у кредном тлу, гроб чији су зидови били тврди као камен, па му нису била потребна никаква ојачања; одозго су га покрили чврстим храстовим гредама и посули комадићима креде и земљом.

Тако је подвижник Божији, који се дуго времена подвизавао у кредној пећини, и после смрти мир за своје земне остатке пронашао у кредном гробу. Нераздвојни пратилац његовог затворништва, мртвачки сандук, који му је толике године служио као место привременог одмора, скрио је у себи и његово мртво тело у недрима земље, послуживши му тако последњи пут.

Над свежим гробом затворника поставили су и онај дрвени крст са ликовном представом Распетог Господа, који је толико година стајао у његовој пећинској келији, код узглавља сандука, али касније је монашка обитељ уместо њега начинила лепи крст од ливеног гвожђа са Распећем и натписом на постољу, који до данас осењује затворников гроб; а дрвени крст је опет постављен на своје пређашње место у затворниковој пећинској келији у Свјатогорској стени, где се чувају и његове вериге. Тиха светлост неугасивог кандила коју братство пали у спомен на подвижника, обасјава то његово мрачно, пећинско обитавалиште, изазивајући својим изгледом и невољно дивљење пред силом духа и узвишеношћу трпљења старца који се у њему подвизавао. На затворниковом гробу покрај болничке цркве, пред крстом који осењује његов гроб, такође гори неугасиво кандило, а сам гроб недавно је наткривен надстрешницом на стубовима, у виду галерије, са вратима ка њој из просторије која се налази уз олтар болничке цркве, тако да блажени затворник својим гробом као да је присутан на црквеним богослужењима заједно са браћом из болнице, па је тешко и замислити боље место за његове земне остатке, од места које је по Промислу Божијем временом ту некако само од себе уређено.

Мантија, полумантија, схима и келијска скуфија затворникова до данас се чувају у ризници болничке цркве, где се чува и његов насликани портрет, који је Свјатогорски манастир касније издавао на литографијама, јер су из благочестивог поштовања према покојнику многи пожелели да га имају.

Превод с руског: Младен Станковић

Прочитајте такође: "Прозорљивост и дивна дела Јована Затворника Свјатогорског, као израз благодатне силе која је на њему почивала за живота и после смрти"...

Мошти преподобног Јована Затворника Свјатогорског

Свјатогорска Свето-Успенска Лавра
Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

Преоподобни Јован Затворник Свјатогорски

Река Северски Доњец и Свјатогорска Свето-Успенска Лавра