Царски пут

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је
(Скра­ће­на вер­зи­ја овог тек­ста у пре­во­ду на срп­ски је­зик об­ја­вље­на је у ча­со­пи­су „Цр­кве­ни жи­вот”, из­да­вач: Вер­ско до­бро­твор­но ста­ра­тељ­ство Ар­хи­е­пи­ско­пи­је Бе­о­град­ско-Кар­ло­вач­ке, бр. 4/2003)

"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не... Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на" (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на.Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји? 

Катакомбна Црква

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.
Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу.
Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”.

Шта је Сергијанство?

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 

Шта је сергијанство?
Ше­сна­е­стог/два­де­сет де­ве­тог ју­ла 1927. го­ди­не ми­тро­полит Ни­же­го­род­ски Сер­ги­је, ко­ји је у то вре­ме оба­вљао ду­жност Чу­ва­ра па­три­јар­шиј­ског тро­на, об­ја­вио је сво­ју не­слав­ну „Де­кла­ра­ци­ју” о ода­но­сти Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве со­вјет­ској вла­сти и со­ли­дар­но­сти са ње­ним „ра­до­сти­ма” и „пат­ња­ма”.
Овај до­ку­мент био је од­штам­пан у зва­нич­ном со­вјет­ском ча­со­пи­су „Из­ве­сти­ја” 6/19. ав­гу­ста исте го­ди­не, по­став­ши по­вод за фун­да­мен­тал­ну по­де­лу ко­ја се по­ја­ви­ла у Ру­ској Цр­кви и тра­је до на­ших да­на. По ре­чи­ма јед­ног ис­тра­жи­ва­ча исто­ри­је Цр­кве у том пе­ри­о­ду (ко­ји се лич­но др­жи „сер­ги­јан­ства”), го­ди­на у ко­јој се по­ја­ви­ла „Де­кла­ра­ци­ја” за­и­ста пред­ста­вља „пре­крет­ни­цу”: „До да­на да­на­шњег, сав жи­вот Цр­кве проитче у зна­ку те го­ди­не”.(1)
По­ме­ну­та по­де­ла не пред­ста­вља про­сто ме­ђу­соб­но одва­ја­ње пот­пу­но не­за­ви­сних цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја (ма­да и та стра­на не­спор­но по­сто­ји). У су­шти­ни, она пред­ста­вља су­прот­ста­вља­ње две пот­пу­но раз­ли­чи­те тач­ке гле­ди­шта на пи­та­ње шта је Цр­ква Хри­сто­ва и ка­ко она тре­ба да де­лу­је у овом гре­шном све­ту, као пу­те­во­ди­те­љи­ца сво­је де­це ка оба­ла­ма веч­ног жи­во­та у Цар­ству Не­бе­ском.
Јед­на тач­ка гле­ди­шта, ко­ја при­па­да да­на­шњој Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, Цр­кву пред­ста­вља пре све­га као ор­га­ни­за­ци­ју чи­ји спо­ља­шњи из­глед тре­ба са­чу­ва­ти по сва­ку це­ну; не­по­слу­шност или одва­ја­ње од ове ор­га­ни­за­ци­је до­жи­вља­ва се као „рас­кол” или чак „сек­та­штво”. Апо­ло­ге­ти сер­ги­јан­ства, ка­ко уну­тар та­ко и из­ван Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу да је по­ли­ти­ка ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја са­чу­ва­ла је­рар­хи­ју, цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, бо­го­слу­же­ње, при­ступ све­тим Тај­на­ма, и да је то глав­на ду­жност Цр­кве, или чак уоп­ште раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Та­ква оправ­да­ња... са­ма по се­би већ пред­ста­вља­ју симп­то­ме сер­ги­јан­ства као оп­ште­цр­кве­не бо­ле­сти – гу­бит­ка ве­зе са ду­хов­ним из­во­ри­ма Пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства и за­ме­не жи­вог и це­ло­ви­тог Пра­во­сла­вља ка­нон­ским фор­ма­ма. Ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња по свој при­ли­ци пред­ста­вља и глав­ни раз­лог ши­ре­ња про­те­стант­ских сек­ти у да­на­шњој Ру­си­ји: та­мо где се чи­ни да ду­хов­ни жи­вот сто­ји на пр­вом ме­сту (чак и ако не­ма истин­ског хри­шћан­ског ве­ро­у­че­ња), то већ би­ва до­вољ­но да се рас­ки­не са­мо по­вр­шна при­ве­за­ност за спо­ља­шње про­ја­ве ве­ре код мно­гих ми­ли­о­на Ру­са, ко­ји су по­гре­шно убе­ђе­ни у то, да сер­ги­јан­ска цр­ква – је­ди­на ко­ја је у њи­хо­вом ви­до­кру­гу – пред­ста­вља оли­че­ње Пра­во­сла­вља.

Богослужбени типик

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Бо­го­слу­жбе­ни Ти­пик (1)

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и сла­ви­мо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам на­у­чио да га сла­ви­мо, ка­жи­те ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли не­у­по­ре­ди­вој ле­по­ти и уз­ви­ше­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко за­ди­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Ве­ли­ког Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и ра­зно­ли­ко­сти бо­го­слу­же­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном да­ре­жљи­во­шћу и не­ис­црп­но­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се до­слов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­ме­њи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме пра­во­слав­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно по­кло­ње­ње Бо­гу?

Ка­ко је ту­жно што има та­ко ма­ло пра­во­слав­них хри­шћа­на ко­ји у пу­ној ме­ри по­зна­ју Бо­го­слу­же­ње и про­же­ти су ње­го­вим ду­хом. Јер Бо­го­слу­же­ња за нас пред­ста­вља­ју стал­ни из­вор на­дах­ну­ћа, и, по ми­шље­њу Све­тих Ота­ца, ко­ји су их уз Бо­жи­ју по­моћ и ство­ри­ли, она тре­ба да у на­ма са­чу­ва­ју искру спа­со­но­сне пра­во­слав­не ве­ре, те да из ње рас­плам­са­ју ве­ли­ки пла­мен љу­ба­ви. Ма­ло ко да­нас по­зна­је и во­ли цр­кве­ни Устав - Ти­пик, ко­ји ука­зу­је на пра­ви­ла и по­ре­дак цр­кве­них слу­жби, ко­ји до­во­ди у ред, ако уме­мо да га схва­ти­мо, и са­ма на­ша ср­ца, ука­зу­ју­ћи сви­ше на пут ка Ис­то­ку, пре­ма ко­ме нас по­зи­ва Цр­ква!

Још ту­жни­је је то, што има оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма, а кри­ви­цу за са­да­шње јад­но ста­ње Пра­во­слав­не ве­ре не при­пи­су­ју мла­ким вер­ни­ма ко­ји од­ба­цу­ју зах­те­ве Ти­пи­ка, не­го са­мом Ти­пи­ку, ко­ји, по њи­хо­вом ми­шље­њу, тре­ба „пре­и­спи­та­ти” и „об­но­ви­ти”.