Свећење водице

Зашто се свети водица? Како се и када обавља свећење водице? Чему служи света водица?

Одговарајући на питање једног читаоца нашег блога, рећи ћемо неколико речи о "свећењу водице".
Православна Црква призива на воду благослов Божији како би она добила очишћујућу силу и како би служила на исцељење душе и тела, на прогнање сваке противничке силе, и на духовну корист онима који је са вером употребљавају.
Освећење воде у Цркви практиковано је од првих векова хришћанства, о чему нас обавештавају Апостолске  Установе и дела древних Отаца – Теодорита Кирског, блаженог Јеронима, Епифанија Кипарског и других. Мада у оно време још нису постојала опште прихваћена правила о томе како се и када обавља освећење воде, поменути древни извори сведоче о присуству главних елемената данашњег обреда водоосвећења: 1) читање одређених молитава, 2) призивање Духа Светога, 3) крстолико благосиљање воде, 4) погружење Часног Крста у воду.
У Цркви данас постоје два вида освећења воде: велико и мало.

Велико освећење воде обавља се на Крстовдан (у навечерје Богојављења) и на сам празник Богојављења (19/6. јануар), када се савршава спомен на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. По речима св. Јована Шангајског, "на Богојављење, тј. на дан Крштења Господњег, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, силазећи на воду, мења њена природна својства. Она постаје нетрулежна, тј. не квари се, остаје прозирна и свежа током многих година, добија благодат да исцељује болести, изгони демоне и сваку злу силу, да чува људе и њихове домове од сваке опасности, да освештава различите предмете, како за црквену тако и за домаћу употребу. Због свега тога православни хришћани побожно окушају свету воду, велику Агиазму (Светињу) како је називају Грци".
Чин Великог освећења воде налази се у Требнику и у Минеју за месец јануар. На сам дан Богојављења водоосвећење се обавља у храму или изван њега, на изворима. Овом свечаном водоосвећењу присуствује велик број људи, који освећену богојављенску водицу носе својим домовима и чувају је преко целе године као велику светињу, а користе је само у изузетним приликама (нпр. у случају болести или узнемиравања од стране злих духова). Свети Владика Николај Жички овако говори о коришћењу Богојављенске водице: "Свака кућа, на дан Богојављења, кад свештеник свети воду, треба да је узме у нарочит суд и да је чува преко целе године. Богојављенска вода дивна је потврда православне вере. Њена је особина да годинама остаје свежа, укусна, освећена и лековита. Одавно се чува обичај да се ова водица чува у нарочитом судићу целе године, јер она помаже у свакој болести и кад мала деца имају страх ноћу, и кад човеку нагло позли и кад му храна не прија и кад не може да подноси болове у болести и кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши – и уопште, многобројне су прилике у животу и тешкоће кад се Богојављенска водица са вером употреби и стварно користи. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом кропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад пију колико ко хоће. Али, у свима другим данима године, Богојављенском водицом не сме ништа да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави ако желе, морају који дан постити, па ту водицу узети ујутру.
У Македонији и данас многи ништа не једу прва два дана Великог Поста, па трећег дана окусе ту воду у знак велике светиње. У нашем народу од давнина поштује се Богојављенска водица. У 14. веку, за време цара Душана и кнеза Лазара, оним људима којим није дозвољено да се причесте због неког великог греха, дозвољено им је да посте и окусе Богојављенске водице". Постоји такође обичај да онај ко по типику пости Велики Пост, средом и петком узима Богојављенску водицу (види "Чин узимања свете богојављенске водице у време припрема за свето Причешће": "Књига духовних савета", Образ светачки 2007). Руски обичаји у вези са употребом Богојављенске водице су нешто другачији, стога свети Јован Шангајски даје овакво упутство: "У дому увек треба имати доста богојављенске воде да било довољно за читаву годину и треба је користити кад год је то потребно – приликом болести, приликом поласка на пут или неспокојства, а студенти и када полазе на испите. Добро поступају они који свакодневно, пре него што било шта поједу, испију мало богојављенске водице. Она крепи наше душевне снаге, наравно, уколико то чинимо са молитвом и побожношћу, уместо да од ње једноставно очекујемо механичко дејство".

Мало освећење воде обавља се на пример првога дана Госпојинског поста, 14/1. августа, на Изношење Часног Крста и спомен Св. муч. Макавеја (код православних Руса ово освећење воде врши се на изворима и језерима до којих иде литија), али и у разним другим приликама, тј. при другим црквеним чиновима. Тако се мало водоосвећење савршава на дан храмовног празника, када се храм кропи светом водом. Такође, на тражење појединих верних, ово освећење воде може да се обави у свако време и на сваком месту. У Српској Православној Цркви постоји благочестиви обичај да свештеник два пута годишње посећује домове својих парохијана ради малог водоосвећења (или како се у народу каже "да свети водицу"): неколико дана пред крсну славу и неколико дана пред Васкрс.
За освећење воде поставља се сто на коме се налазе: суд са водом, струк босиљка и свећа. Свештеник доноси крст и такође га поставља на сто. Потом кади воду унакрст и говори: "Благословен Бог наш...", чита 143. Псалам, трипут пева "Бог је Господ" и тропаре: "Усрдно притекнимо сада Богородици"; потом следи 50. псалам, опет одговарајући тропари, Трисвета песма, Апостол Јеврејима (зач. 306) где се говори да је освећење наше од Господа, Јеванђеље по Јовану (зач. 14) у коме се прича о бањи Витезди где су болесници чудесно исцељивани када би анђео повремено узбуркао воду. Након тога се произноси велика јектенија са нарочитим прозбама за освећење воде, при чему свештеник кади изнад воде, а онда чита молитву за њено освећење која се завршава погружавањем крста у воду, уз трикратно певање тропара "Спаси Господе народ Твој". Затим свештеник кропи водом себе, присутан народ и читаву цркву, при чему се певају посебни тропари. У кући кропи све присутне укућане и све просторије, чиме они бивају освећени и очишћени, и у дом улази благослов Божији. Чин се завршава кратком литијном јектенијом и молитвом "Владико Многомилостиви" након које следи отпуст.
Рекли смо да је у Србији обичај да се водица свети два пута годишње, али нема препреке да се то чини и чешће. Код православних Грка још има благочестивих породица које од својих свештеника траже да им свакога месеца долазе ради освећења воде по домовима.
Са светом водицом освећеном уочи славе треба замесити славски колач. Што се пак тиче водице која се освећује уочи Васкрса, њу можемо у току поста да узимамо свако јутро по мало пре јела, и да тако буде утрошена. "Она се управо и освећује са тим циљем, да бисмо свети велики празник Васкрсења Христовог дочекали у освећеним домовима, али и са освећеним душама својим као храмовима Духа Светога, чему побожно коришћење свете Водице итекако доприноси" (Практична веронаука, 111).

Света водица се може чувати неограничено време, јер не губи своју освећујућу благодат и не квари се. Уколико се из неког разлога Богојављенска водица не утроши током године, а стигне нова освећена вода, онда се, по народном обичају и црквеном предању, тај остатак може сасути у бунар, реку или цвеће – тамо где неће бити изложена гажењу или обесвећењу ("Практична веронаука", 109). Но, најприродније би ипак било да света водица буде употребљена током године, па и доцније, иако је нова вода већ стигла. "Сваки свештеник – вели св. Јован Шангајски – дужан је да се побрине да буде освештано довољно водице за цркву, како би је током читаве године било довољно за сваку потребу и свакоме ко је затражи, док су парохијани дужни да на Богојављење набаве водицу за читаву годину, па чак и зато да би је чували наредних година" ("Свети Јован Шангајски", Образ светачки 2006, стр. 427).
Младен Станковић

Онима који желе да сазнају више о овој теми препоручујем две књиге, од којих сам прву превео, а другој био уредник:
1) Архиепископ Аверкије, "Благословено Царство – Тумачење свете Литургије и свих богослужења Православне Цркве" ("Образ светачки" 2007, стр. 364);
2) Епископ Артемије, "Практична веронаука" ("Тројеручица – Мисионарски и духовни центар манастира Хиландар" 1999, стр. 103-112).