Фотијева "Библиотека", том I, кодекси 1-64

Нова књига!..

Фотијева Библиотека је камен темељац византијске историје наслеђа и крајња тачка византијске учености.

(Ханс Георг Бек)

Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева Библиотека. То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века.

(Димитрије Богдановић)

Двојезично издање (грчки изворник и српски превод, са коментарима и илустрацијама), у тврдом повезу, са заштитним омотом, на преко 300 страна...

Информације у поруџбине: predanje@mail.ru...

Београдски сајам књига некад и сад...

На Београдски међународни сајам књига редовно сам почео да долазим као гимназијалац, почетком осамдесетих година. За тај догађај припремали смо се месецима, штедели и правили спискове за куповину. На штандовима у приземљу хале 1 књиге су излагане, али не и продаване. Било је у томе извесне дражи, јер се књизи приступало као каквом лепом, драгоценом предмету у галерији или музеју, а не као паприкама на пијачној тезги ("три за сто динара"), или као роби која према општим правилима бизниса треба да донесе профит ("уз три купљене књиге добијате енергетско пиће на поклон"). Ако откријеш нову књигу и пожелиш да је имаш, пошаљу те на спрат да је купиш, први или други, радила су оба, с тим што су књижаре главних издавача биле углавном на првом.
А деведесетих сам почео да радим на сајму књига. Први пут 1994, па онда двадесет година за редом. Најпре за новосадску "Беседу", с тим што се штанд звао "Удружени православни издавачи": налазио се у хали 1, код пролаза ка хали 4 (на месту где је данас ЛОМ). Био је квадратног облика, мали, отворен са свих страна. Ту смо седели и дружили се, уз мало књига и много муштерија: Влада Меденица ("Логос"), Саша Радојковић (СОЗ), Небојша Крстић ("Образ"), Дејан Лучић ("Св. Симеон Мироточиви", Врњ. Бања) и ја (тада у "Беседи").
Почетком двехиљадитих, након петооктобарског преврата, наш штанд ("Мелóди" и ЦППС) налазио се на улазу у халу 1, први када се пође десно у круг. Тих година за организацију сајмова био је одговоран Бане Гојковић. И само тада, увече, када би се радни дан завршио, посетиоце и запослене на сајму морали су да терају гашењем рефлектора, као приликом кафанског фајронта. При томе, халама се разлегао аплауз и клицање којим су излагачи изражавали своје задовољство протеклим сајамским даном.
Тих година Сајам је посетио енглески писац Луј де Берније, као гост "Платоа" који је издавао његове књиге (између осталих "Мандолину капетана Корелија", по којој је снимљен истоимени филм с Николасом Кејџом и Пенелопом Круз). Гледајући са спрата велику сајамску халу и стотине малих издавача, прокометарисао је овако некако: "Запамтите слику коју видите, јер је нећете гледати још дуго. Тако су код нас сајмови књига изгледали пре тридесет и више година. Сада је другачије – нема више живописног мноштва малих издавача. Сав посао преузело је неколико великих, модерних и безличних предузећа".
Када се београдски сајам књига од пре двадесет или тридесет година упореди са овогодишњим, чини се да такво "укрупњавање" и "униформисање" полако постаје приметно и код нас, мада још увек нисмо у потпуности лишени уживања у разноврсности... И управо та разноврсност, управо то одолевање разнородних мали издавача, вероватно представља разлог због кога се Београдски сајам књига и даље прилично добро држи за своје године и, поготово, за време у коме живимо – време које књизи у њеном класичном облику, уопште узев, није много наклоњено.
М. С.

Ново издање књиге "Духовник Царске Породице"

До Васкрса излази из штампе ново издање књиге

ДУХОВНИК ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Светитељ Теофан Полтавски - Нови Затворник

Светитељ Теофан Полтавски неспорно спада у ред најистакнутијих православних богослова двадесетог века, иако су његова дела све до скора била великим делом непозната, или чак намерно запостављана. Уједно, он је био изузетан подвижник, у духу великих Светих Отаца Православне Цркве. Приређујући књигу његових изабраних беседа и чланака под насловом „Христос наш живот” (Светигора, 2001), увидео сам да би за српске читаоце, којима је он познат једино као духовник породице последњег руског Цара, било интересантно да сазнају нешто више о његовом животу и делима. Још тада сам имао на уму животопис светитеља који је пре више од тридесет година написао архиепископ Аверкије Џорданвилски, јер нико о владики Теофану не би могао да пише са више љубави од овог његовог ученика. Пошто је након Револуције напустио Русију, светитељ Теофан Полтавски се настанио у Србији, потом у Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској. Осим животописа светитеља, књига садржи и његове изабране студије и беседе о верности Предању, о односу хришћана и света, о црквеном календару и о неопходности чешћег причешћивања.

Представљање нове књиге

Позивамо вас на промоцију књиге

Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства

која ће бити одржана у Парохијском дому храма Св. Саве у Београду

у понедељак 10. октобра 2011. године у 19 часова

На промоцији ће учествовати:

свештеник мр Александар Средојевић, парох храма Св. Саве

Драгослав Бокан, уредник часописа "Водич за живот"

Дивна Љубојевић и студијски ансамбл хора "Мелóди"

Младен Станковић, преводилац и приређивач књиге

Водитељ: Јања Тодоровић

Право и Правда

Манифест Просвећеног Конзервативизма.

Никита Михалков.

Москва. MMX

Увод

Сваки период руске историје има и беле и црне странице. Ми не можемо и нећемо да их делимо на своје и туђе. То је наша историја! Њене победе су – наше победе, њени порази – наши порази.

Убеђени смо да онда кад престанемо да делимо прошлост – проналазимо садашњост и обезбеђујемо будућност. Историјски Руска држава се развијала на хиљадугодишњем путу од "Свете Русије" до "Велике Русије".

Кијев! Владимир! Москва! Петербург-Петроград! Москва! То је пет етапа живота наше Отаџбине и судбине наше Домовине.

Кијев је почетак "Свете Русије". Кнез Владимир је крстио Русе у православној Христовој вери. "Света Русија" је процветала у Владимиру трудом и подвизима Великог кнеза Андреја Богољубског да би, ојачавши током наредних столећа, постала срце Московског царства. У то време вера је постала органски део живота, живот је био прожет вером. Државна идеологија била је неодвојива од православног погледа на свет, од симфоније Царства и Свештенства. У Цркви је смисао живота – то је основно начело Москве и историјски корен оног погледа на свет који се обично назива црквено-конзервативним.

Реформе Петра Великог изводе грађански и државни живот Русије изван црквене ограде. "Велика Русија" то значи "Царска Русија". Пред светом се појавио Петербург чију ће девизу представљати речи из "Упутства" Катарине Велике: "Русија је европска држава". Уместо Патријарха појавио се Синод. Симфонија власти се променила. Смисао живота је у Држави – то је основно начело Петербурга и извор оног руског погледа на свет који се уобичајено назива државно-конзервативним.

Руско Царство је понављало пут Византијског.

Београдски Сајам књига

У недељу је завршен 55. међународни Београдски сајам књига. На штанду ЦППС највише интересовања пробудила је нова књига "Последња византијска Царица" (продато више од 100 примерака). У нашој редакцији сајамски попуст трајаће до краја новембра.
Фотографија приказује редак тренутак предаха.

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски

ОДГОВОР НА АНОНИМНУ ДОПИСНИЦУ

(Рукопис је писан најпре својеручно, а затим прекуцан на 17 страна, са потписом и датумом: „О Св. Сави 1971, у ман. Ћелије". Пронађен је у Авиној архиви и издат тек недавно. Ради јасноће, дати су и сви уводни текстови, тј. анонимна дописница и акт Св. Синода)

Повод:         

Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачко-ваљевском - Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр. 681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485 / зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

бp. 3485 / зап. 663

16. oктoбpa 1970. године

Београд

Ваше Преосвештенство,

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем,

Један православац"

* * *

Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат

За Председника Светог архијерејског синода члан, (М. П.) Епископ браничевски Хризостом"

Прослављање светих: Јустин Ћелијски и Симеон Дајбабски

Ава Јустин Ћелијски и преподобни Симеон Дајбабски
у диптиху светих Православне Цркве
Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве на свом редовном пролећном заседању одржаном крајем априла и почетком маја 2010. године прибројао је реду Христових Светитеља преподобног оца Јустина Ћелијског и преподобног Симеона Дајбабског.

    

Јустин Поповић (1894-1979) је био архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник. Благоје Поповић, потоњи отац Јустин, је рођен у Врању 6. априла (25. марта по старом календару) 1894. године од оца Спиридона и мајке Анастасије. Фамилија Поповића је кроз генерације била свештеничка, једино је Благојев отац Спиридон био само црквењак. Благоје је био најмлађе дете, а имао је старијег брата Стојадина и сестру Стојну.
У деветоразредној београдској Богословији стекао је пуно пријатеља и са њима се окупљао у разна богословска, молитвена братства. Један од његових пријатеља је био и Милан Ђорђевић, потоњи владика далматински Иринеј. Као млад богослов, Благоје је поред светоотачких дела читао највише Достојевског. Брат Стојадин, као студент права је изгубио несрећним случајем живот, испавши из воза при једном своме повратку са студија кући. Благоје тада свима отворено говори да жели цео свој живот да посвети Богу да би био што ближи њему и своме брату.

Новости

Изабран нови игуман манастира Хиландар

У недељу мироносица, 18. априла 2010. године, братство Свете царске лавре Хиландара са Свете Горе Атонске, изабрало је јеромонаха Методија (Марковића) за новог игумана и духовног оца ове древне обитељи Немањића.
Савремена аутономија Свете Горе Атонске чува хиљадугодишња самоуправна права 20 манастира који чине ову „монашку републику“, па тако и право да манастирска братства самостално бирају игумане међу својим монасима. Избор игумана хиландарски монаси су извршили у складу са строгим прописима светогорског устава и унутрашњим правилима самог манастира која и данас чувају основна начела Хиландарског типика Светог Саве.
Изборни сабор хиландарске обитељи у току овог процеса био је затворен у Саборној цркви Ваведења Пресвете Богородице. У Хиландарском типику први српски архиепископ одредио је да избор игумана врше најстарији монаси након што „уђу у цркву и промисле себи игумана, који ће им отворити не само телесне очи, него и духовне, кога зна сва братија да је у врлини и у правди и преподобију...“ У духу тог древног прописа, а према важећем Уставу Свете Горе из 1926. игуман се бира између монаха који су, поред исказане побожности, моралног живота и врлина, навршили 10 година од монашког пострига, 40 година живота, који су јеромонаси (свештеници) или, ако су само монаси, немају канонске препреке да буду рукоположени у свештенство. Право учешћа у избору игумана иначе имају монаси који су дуже од шест година чланови манастирског братства.
Новоизабраном игуману символично су уручени жезло и рукописни примерак древног манастирског Типика које прима као символе своје духовне власти и правила по којима се влада и које је дужан да одржи. Јеромонах Методије примио је из руку архимандрита Стефана жезло које је Светом манастиру Хиландару као символ царске власти и манастирске самоуправе даровао византијски цар Алексије III Анђео приликом његовог оснивања, пре више од 800 година. Свечано и службено увођење у древни трон хиландарских игумана за неколико недеља извршиће представници Свештене општине Свете Горе Атонске на челу са представником Свештене обитељи Велике Лавре, најстаријег и првог светогорског манастира. До тога тренутка новоизабрани игуман има титулу „местобљуститеља изабраног“, тј. изабраног чувара игуманског трона.
Обраћајући се након избора „своме у Христу братству“, како игуман традиционално ословљава чланове сопствене монашке обитељи, јеромонах Методије се присетио поуке из Старечника: „Када братство манастира не препознаје међу собом врлинског монаха, онда нека изабере неког болесног од братије, јер ће он боље моћи да разуме њихове слабости“. Настављајући беседу са карактеристичним монашким смирењем пред почастима и похвалама, заблагодарио је братству на поверењу које су му указали и опоменуо се недавног упокојења свог претходника и духовног оца игумана Мојсија које, како је рекао, све хиландарце подсећа на њихову пролазност. На крају кратке беседе јеромонах Методије је истакао да је хиландарска обитељ заветована Пресветој Богородици као вечитој игуманији која преко осам векова чува Свети манастир Хиландар под својим покровом.