Приступ Светог Григорија Паламе Светом Писму

Св. Григорије Палама,
византијска икона, Солун, почетак XV века
Пушкинов музеј, Москва

Бобан Миленковић,
Међународни центар за православне студије, Ниш - Србија

Приступ Светог Григорија Паламе Светом Писму

Апстракт: Богословско сведочење Светог Григорија Паламе је сво утемељено на тумачењу Светог Писма и следовању Светим Оцима. На основу тога Светитељ полемише са Варлаамом и настављачима његовог учења износећи став Цркве, а не своје лично мишљење или систем. Свети Григорије Палама је избегао замку егоизмаи опасност неконтролисане еклектичке синтезе, одлучујуће присутне код Варлаама и његових настављача, састављене од обезблагодаћених делова Откровења и теологизирујаће метафизике (злоупотребљене философије). Полемика Цркве са Варлаамом и његовим настављачима је показала Светог Григорија Паламу незаобилазним путоказом ка спасењу света и човека за сва времена. Циљ овог рада је да се укаже, на примеру Светог Григорија Паламе, како треба иступати против злоупотреба Светооткровењских истина од стране појединаца у Цркви, или ван Цркве, како онда тако и сада.

Кључне речи: Свето Писмо, тумачење, синергијска анализа, еклектичка синтеза, искуство Цркве, Свети Оци, неогностицизам, таинствено-благодатни дарови, клерикална секуларизација.

Читав рад можете да прочитате: ОВДЕ (кликни)...

(Објављено уз допуштење аутора)

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

Паја Јовановић, "Сеоба Срба" (друга верзија из 1896)
Народни музеј у Панчеву

Младен Станковић

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

"Павле онда рече, погнуте главе, да се њему ни не живи већ одавно. После свега што су он, и његови братенци, видели, откад су изашли из своје Сервије, они имају још само једну жељу. Да се појаве именом својим и сабљом својом, у росијској армији, кад росијске армије у рат крену. Желе да живот заврше, а не желе да га понова отпочињу. То својој деци и свом национу остављају. За њих је доцкан да опет почну. Они желе још само да своје фамилије населе, тамо, где се и други њихови сународници, у Русији, насељавају – у провинцији зовомаја Нова Сервија. Чују да је за њих земља већ изабрана, на реци, која се зове Донец..." Милош Црњански, "Сеобе"[1]

Садржај:

I Сеобе Срба и Војна крајина

II Ослобађање Новорусије

III Српски колонисти у Новорусији – Српски хусарски пук

IV Погоршање положаја Срба-граничара у Аустрији

V Велика сеоба у Новорусију

VI Стварање Нове Србије и Славјаносербије

VII Унутрашња организација српских колонија

VIII Стварање Новоруске губерније

IX Срби и Новорусија

X Литература

Исихазам у Србији

Преп. Григорије Горњачки

ИСИХАЗАМ У СРБИЈИ

УВОД
Временски оквири. Наша интересовања у овом излагању усмерићемо на период који започиње стварањем средњевековне српске државе под династијом Немањића и добијањем аутокефалности за Српску Православну Цркву (крај XII - почетак XIII века), а завршава се губитком државне самосталности и турском окупацијом (у другој половини XV века). То је уједно период процвата исихазма на Светој Гори и широм Балкана, период појаве исихастичког спора и коначног утврђивања исхихастичког учења у Православној Цркви.
Просторни оквири. Средњевековна Србија је у раздобљу о коме говоримо заузимала  средишњи простор Балканског полуострва. Њене централне области биле су Рашка и Косово. Северну границу чинила је река Дунав, на југу је излазила на Јадранско море (јужна Далмација) и простирала се до Вардарске Македоније, на западу је обухватала делове Босне уз реку Дрину, а на истоку делове данашње Бугарске (попут града Велбужда).
Такође, у време цара Душана – чија је владавина као што ћемо показати посебно значајна за ширење исихастичког покрета у Србији (уосталом, био је савременик Григорија Паламе) – у саставу Србије налазила се и Света Гора, грчке области све до Пелопонеза (изузев Солуна, Атинског војводства и грчких острва), као и читава Албанија, па је Србија излазила не само на Јадранско, него и на Јонско и  Егејско море.
Појам исихазма. У ужем смислу речи под исихазмом се подразумева "религиозно-духовни и богословско-философски покрет на православном Истоку у XIV веку, нарочито у Светој Гори и на Балкану, па дакле и код Срба у то време".  Богословски спор око исихастичког учења настао је 1331. године у виду полемике између Варлаама Калабријског, грчког монаха рационалистичко-хуманистичког образовања који је био противник исихазма, и Григорије Паламе, светогорског монаха-исихасте и касније архиепископа Солунског. Одлуком Цариградског сабора из 1352. године спор је решен у корист светог Григорија Паламе и монаха исихаста. Но, овде треба имати у виду да је исихастички покрет који је у XIV веку био раширен на Балкану и у Србији представљао само продужетак, и уједно нови процват, древне подвижничке праксе и класичне светоотачке мисли утемељене на божанским истинама Светога Писма. Заправо, оно ново што је XIV век дао исихазму – пре свега кроз делатност светог Григорија Паламе и црквених сабора онога времена – то је богословско и догматско образлагање овог древног искуства Цркве.

Свећење водице

Зашто се свети водица? Како се и када обавља свећење водице? Чему служи света водица?

Одговарајући на питање једног читаоца нашег блога, рећи ћемо неколико речи о "свећењу водице".
Православна Црква призива на воду благослов Божији како би она добила очишћујућу силу и како би служила на исцељење душе и тела, на прогнање сваке противничке силе, и на духовну корист онима који је са вером употребљавају.
Освећење воде у Цркви практиковано је од првих векова хришћанства, о чему нас обавештавају Апостолске  Установе и дела древних Отаца – Теодорита Кирског, блаженог Јеронима, Епифанија Кипарског и других. Мада у оно време још нису постојала опште прихваћена правила о томе како се и када обавља освећење воде, поменути древни извори сведоче о присуству главних елемената данашњег обреда водоосвећења: 1) читање одређених молитава, 2) призивање Духа Светога, 3) крстолико благосиљање воде, 4) погружење Часног Крста у воду.
У Цркви данас постоје два вида освећења воде: велико и мало.

Велико освећење воде обавља се на Крстовдан (у навечерје Богојављења) и на сам празник Богојављења (19/6. јануар), када се савршава спомен на Крштење Господа Исуса Христа у реци Јордану. По речима св. Јована Шангајског, "на Богојављење, тј. на дан Крштења Господњег, сваке године се дешава велико чудо. Дух Свети, силазећи на воду, мења њена природна својства. Она постаје нетрулежна, тј. не квари се, остаје прозирна и свежа током многих година, добија благодат да исцељује болести, изгони демоне и сваку злу силу, да чува људе и њихове домове од сваке опасности, да освештава различите предмете, како за црквену тако и за домаћу употребу. Због свега тога православни хришћани побожно окушају свету воду, велику Агиазму (Светињу) како је називају Грци".

Православље и хомеопатија

Православна Црква и хомеопатија

Повремено се на црквеним сајтовима поведе расправа о хомеопатској медицини. Најчешће је у питању њено исмевање и ниподаштавање. Ретке присталице хомеопатије ту се обично позивају на лична позитивна искуства са овим видом лечења, док противници у њему виде нешто блиско окултизму и магији.
Ево како отприлике изгледају те дискусије:
"Мој син има 6 година и до пре девет месеци стално је био болестан –  готово непрекидно је имао упале грла, дисајних путева и уха. Веома често пио је антибиотике. Чим би прекинуо терапију антибиотицима и пошао у вртић, болест би се враћала. Његов имунитет је сасвим ослабио, изгледао је лоше и били смо веома забринути. А онда смо га на препоруку пријатеља одвели код хомеопатског лекара. Треба да напоменем да ја нисам био сигуран да ли је у реду да се као православни хришћанин обратим за помоћ хомеопати, а уз то сам сумњичав према свим видовима алтернативне медицине изузев народне, јер ме подсећају на некакво шарлатанство. Одмах након што је мој син почео да узима хомеопатску терапију (која је узгред и јефтинија од лечења антибиотицима) оздравио је, и од тада се већ готово девет месеци ни једном није разболео, а све време иде у вртић и свакодневно је у контакту са другом децом".
"Хомеопатија је веома штетна и изазива трајне последице по духовно здравље. Употребљава се на сопствени ризик. Она у нашем универзуму не може да функционише јер је у супротности са основним законима физике. Сва срећа, па су хомеопатски 'лекови' практично 100% вода. Заправо је алтернативна медицина та од које се згрћу силне паре".

Дела Светих Отаца (најважније едиције)

О главним едицијама које садрже дела православних Светих Отаца
(Радио "Глас" Епархије Нишке, "Православна е Мисија", из разговора са Младеном Станковићем) 

...Када је реч о озбиљним издањима дела православних светих Отаца, много више од Срба учинили су на пример Французи или Белгијанци. Сетимо се само крупних издавачких пројеката у области православне светоотачке литературе као што је Мињова "Патрологија Грека". Током само једне деценије, половином 19-ог века, она је донела преко 160 великих томова са делима хришћанских писаца од другог па све до петнаестог века, који садрже грчки изворник и превод на латински. Интересантно је да, колико је мени познато, ми данас имамо само један читав комплет ове патрологије у јавној библиотеци у Србији, и то оној патријаршијској. Тај комплет на себи носи печате Карловачке богословије, а доспео је у Београд, у зграду Патријаршије, за време Другог светског рата када је пред усташама склоњен из Сремских Карловаца. Замислите ту свест: Србину је глава у опасности али он товари пуна кола књига, Патрологије на грчком, и носи је са собом у бежанију преко Дунава. Но, то није ништа чудно. Наши преци су имали јасну представу о томе какво се благо крије у оваквим књигама, и увек су их, остављајући због њих неке друге драгоцене ствари, носили са собом у сеобе.
После Мињове Патрологије, такође у Француској, појавила се Патрологија Оријенталис која излази од 1904. године, па кроз читав двадесети век, и има неких педесет томова, а садржи дела источних Отаца писана на грчком и латинском језику, али још више на етиопском, коптском, арапском, сиријском, затим старословенском, јерменском или грузијском језику, понекад са преводом на француски језик.
Ту је затим чувена едиција Сурс Кретјен, Хришћански извори, коју је негде у време почетка Другог светског рата покренула група младих католичких богослова у Лиону, са идејом да издају само грчке свете Оце, то јест критичка издања њихових дела на грчком уз превод на француски. Основна покретачка идеја ове групе била је обнова хришћанске културе, заснована на већем и лакшем приступу делима православних светих Отаца који су писали на грчком. Видите, то је време када је Француска била под Хитлеровом окупацијом, можда најгоре време које је та земља преживљавала у читавом двадесетом веку, а они су се прихватили посла да у таквим очајним околностима покрену једну од најзначајнијих светоотачких едиција. То је дух! Ми у Србији увек можемо да се вадимо на кризу и на то како нема средстава. Заправо ради се само о ентузијазму. До данас је у едицији Сурс Кретјен објављено преко четри стотине томова.
Даље, у Белгији излази едиција Корпус Kристијанорум, грчка и латинска серија, за коју се сматра да је на неки начин наставак Мињове Патрологије. Настала је почетком педесетих година двадесетог века и до данас има више од 60 томова са делима источних Светих Отаца.
Отац Јован Георгијевски, парох српске цркве Свети Сава у Паризу, током својих постдипломских студија патристичког богословља на Сорбони говорио је – и његов чланак о томе објављен је у часопису Св. Кнез Лазар – како је време да православни престану да се хвале својом неорганизованошћу и несистематичношћу. Време је да се коначно и на српском језику појаве озбиљна издања дела Светих Отаца, јер је то наша духовна баштина. Њихово проучавање и издавање не би требало да буде само ствар Цркве, богослова и појединих ентузијаста. Јер то је потреба наше културе. Тако велики и скупи пројекти захтевају вишедисциплинарни приступ, где треба да имате класичне филологе, историчаре, богослове, историчаре књижевности. У свету се такви пројекти финансирају из државног буџета и из посебних фондова. Реч је о послу коме не може да се приступа онако како се то ради код нас – да се тиме бави понеки ентузијаста о споственом трошку. Никада нећемо моћи да достигнемо Русе, Грке или Французе ако том послу не будемо приступили много озбиљније и организованије. Место светоотачке књижевности је на Универитету. Катедре за историју хришћанске књижевности, за византијско богословље и философију нису само потреба, него и обавеза наше просвете. Француски пример показује да неговање хришћанске традиције, хришћанског предања, не представља нешто назадно и заостало...
(Март 2011)