Ускоро: Испит без права на поправни

Лествица Божанског усхођења,

икона из XII века,

манастир Св. Катарине, Синај

Протојереј Олег Стјењајев

ИСПИТ БЕЗ ПРАВА НА ПОПРАВНИ

Или: Како проћи митарства?

(Библијско и светоотачко схватање проблема)

– одломак –

Књига „Испит без права на поправни“ изаћи ће из штампе крајем октобра у Библиотеци „Очев дом“ ВДС Архиепископије Београдско-карловачке.
Напомињемо да је ово радна верзија превода (која још није прошла лектуру и коректуру).
 

...

Митарство шесто

„Следеће је митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. Било је потребно мало добрих дела за покривање мојих грехова, пошто ми не нађоше никакву крађу, сем једне врло ситне коју сам у детињству починила из незнања“.

Овде могу да збуне речи: „Било је потребно мало добрих дела за покривање мојих грехова“. Греси се не покривају добрим делима, него се њима исправљају, што се назива „плодовима покајања“.

Мада је блажена Теодора на овом митарству задржана „кратко“, ми ћемо своју пажњу дуже задржати на њему, јер се једна од заповести Декалога (Десетословља – Десет Божијих заповести) тиче овог проблема. Речено је: Не кради (Изл. 20,15). Важност сваке од десет заповести Петокњижја састоји се у томе што постоји само десет грехова, а сви остали су – њихове подврсте, варијације. Стога ћемо, када на митарствима наиђемо на ове заповести, на њих обратити више пажње.

Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...

Поштовани читаоци, љубитељи византијске књижевности!

Обавештавамо вас да је до понедељка 28. септембра 2015. године, отворен позив за претплату на први том "Библиотеке" светог Фотија Великог.

Димитрије Богдановић о овој књизи каже: 

"Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева 'Библиотека' (Мириовивлон). То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља... Прикази су сажети, критички и увек веродостојни – чак и у односу на стилска обележја појединих приказиваних дела; никакве једнообразности, осим основне схеме приказа, овде нема. Нарочито су важни подаци о историчарима до IX века... Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века".

Први том садржи 64 од укупно 280 кодекса "Библиотеке". Као и друге књиге у нашој библиотеци "Котва" имаће тврди повез и заштитни омот. Књига ће највише да подсећа на "Хронику – Пад Византијског царства" Георгија Сфрацеса, што значи да ће имати паралелно грчки изворник и српски превод, коментаре, илустрације и др. (индекс појмова биће објављен у последњем тому).

Преподобни Максим Исповедник, "Питања и недоумице" (Quaestiones et dubia)

Преп. Максим Исповедник,
византијски мозаик из XI века

Ево још једне прилике да завирите у нашу преводилачку радионицу, где се, поред других посластица за љубитеље византијске књижевност које смо спомињали, сада спрема и превод познате књиге преп. Максима Исповедника (581-662) "Питања и недоумице"[1], која ће се на јесен појавити у издању "Очевог дома" из Београда...

Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода.

Преподобни Максим Исповедник 

"ПИТАЊА И НЕДОУМИЦЕ"

(Quaestiones et dubia)

- одломак -  

...

19. Молим да ми се објасни, чиме Григорије Ниски, онима који не схватају узвишеност његовог божанског сазерцања, често својим делима даје повод да га окриве за учење о апокатастази?

Црква познаје три апокатастазе (обновљења): прва се извршава у свакоме, према логосу врлине, и у њој се обнавља његов логос врлине; друга је апокатастаза читаве природе приликом Васкрсења - у непропадљивост и бесмртност; а трећа, управо она која се понајвише оспорава, по речима Григорија Ниског је следећа: то је апокатастаза грехом повређених душевних сила, пресазданих у (првобитно) стање.[2] Јер потребно је да у очекивано време и целокупна људска природа добије у Васкрсењу непропадљивост тела, и да грехом током векова повређене душевне силе, које су пролазиле кроз све векове не налазећи мира, и (истребивши) сећање на грех које им је постало својствено, буду приведене безграничном Богу. Тада ће (душе), самоспознајом а не учествовањем у добрима, добити (те) силе натраг и биће обновљене у првобитно стање, како би се показало да Творац не представља узрочника греха.[3]

...

Апијан, Римска историја (II век)

Петер Паул Рубенс, "Марс и Реа Силвија" (1617)

Да обрадујемо, још једном, све љубитеље византијске књижевности: ево и трећег одломка из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског – наше нове књиге чији ће први том бити објављен с пролећа. Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када ова књига, која се сматра главним делом византијске учене књижевности, изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Апијан
Римска историја
(57)
Прочитана је Апијанова "Римска историја" у три тома и двадесет четири књиге.[1] Прва обрађује седам краљева – Ромула, Нуму Помпилија, Анкуса Хостилија[2], другог Анкуса Маркија, Нуминог унука, Тарквинија (Приска), Сервија Тулија и Лукија Тарквинија[3], сина Тарквинијевог – о чијим животима и делима садржи извештај.
Први од њих, који је основао и сазидао Рим, мада је његова власт била пре патријархална него тиранска, свеједно је био убијен, или је, према другима, нестао.
Други, који ни по чему није био лошији као владар од свога претходника, можда га је чак и надмашио, умро је природном смрћу. Трећега је ударио гром. Четврти је подлегао болести. Петога су убили пастири, а шести је такође убијен. Седми је свргнут и прогнан из града због своје тираније. Након њега монархија је укинута и власт је пренета на конзуле. То је садржај прве књиге насловљене "Римски краљеви".

Прокопијева Историја о Јустинијану (VI век)

Цар Јустинијан I
мозаик из цркве Сан Витале у Равени

Ево још једне посластице за љубитеље византијске књижевности: други одломак из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен... Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када књига изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Прокопије
Историја
(63)
Прочитана је "Историја" од Прокопија беседника у осам књига. Он приповеда о ономе што су Римљани за време Јустинијана постигли против Вандала, Персијанаца и Гота, нарочито под командом Велизара, кога је писац пратио на његовим походима, бележећи догађаје којима је био очевидац.
У првој књизи говори о томе како је Римски цар Аркадије на самрти тестаментом одредио Јездегерда, цара Персије, за заштитника свог сина Теодосија, а овај је савесно прихватио старање о детету и сачувао Теодосијев престо. После Јездегердове смрти његов наследник Вараран кренуо је у рат против Римљана; али када је Теодосије послао Анатолија, заповедника Истока, као изасланика у Персију, Вараран персијски цар примио је изасланство, закључио споразум и повукао се. Након тога је Пероз, персијски цар који је наследио другог Јездегерда, сина Варарановог, заратио против Хуна, званих Ефталити или Бели Хуни, због беле коже. Они не изгледају тако злослутно и не личе на остале Хуне: не живе номадски или дивље, него у држави која почива на закону, покоравајући се своме краљу. Ефталити су суседи Персијанаца на северу, па је Пероз због граница заратио на њих. Но, они су га на почетку препредено намамили на неприступачан терен, одакле се једва извукао, закључивши понижавајући мир. Морао је да се поклони краљу Ефталита као своме господару, а допуштено му је да оде тек када се заклео да их никада више неће напасти. Касније је ипак погазио своју реч, па је опет заратио против њих, и том приликом био срамотно потучен, заједно са целокупном својом војском, која је пала у замке и заседе лукаво припремљене од стране непријатеља. Било је то двадесет четврте године његове владавине, и управо тада је нестао чувени бисер који Пероз носио о свом десном уху.

Праксагора Атињанин, Историја Константина Великог

Портрет Константина Великог из збирке Народног музеја у Београду,
позлаћена бронза, око 325. године, висина 36 цм, пронађен 1900. у Нишу

Ево праве посластице за све љубитеље византијске књижевности. Реч је о одломку из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен...

Праксагора Атињанин

Историја Константина Великог

(62)
Прочитана је "Историја Константина Великог" од Праксагоре Атињанина(1) у две књиге. Он нам у њој каже да је Константинов отац Констанције владао Британијом; Максимин(2) – Римом, остатком Италије и Сицилијом; други Максимин(3) – Грчком, Македонијом, Малом Азијом и Тракијом; Диоклецијан, као најстарији, владао је Витинијом, Арабијом, Либијом и оним делом Египта који је плавила река Нил.
Константина је отац послао Диоклецијану у Никомидију ради образовања. У то је време, вели, Максимин(4), који је владао Малом Азијом, почео да спрема замку за младића удесивши да овај мора да се бори против дивљег лава. Али Константин је савладао и убио звер, па је, откривши заверу, утекао код свога оца. После очеве смрти младић је наследио престо. Убрзо потом покорио је Келте и Германе, суседсне варварске народе. Онда је сазнао да се Максенције, који је након Максимина(5) себе прогласио за господара Рима, сурово и окрутно односи према својим поданицима, па је кренуо у поход против њега, како би га казнио због његовог безакоња. Победио је у борби и натерао у бекство свога непријатеља, а овај је, бежећи, пао у замку коју је лукаво припремио другима и отишао у смрт коју је наменио својим противницима. Римљани су му одсекли главу, натакли је на копље и пронели кроз град. Овај део царства је спремно и радо прихватио Константинову власт.С друге пак стране, Константин је чуо да се Ликиније такође окрутно и нељудски односи према поданицима (овај је после смрти наследио Максимина који је Константину наместио да се бори против лава). И пошто није могао да толерише такву бруталност према својим сународницима, предузео је поход против њега, како би његову тиранију заменио царском влашћу.

Из историје српског поморства

"Наша војнопоморска историја је у потпуној сенци других народа, који су је приписали себи, не својом кривицом, него због нашег немара и недовољне посвећености овом значајном делу наше историје" (Др Бошко Антић, контраадмирал у пензији).
Према древним историјским изворима Срби су се у јужној Далмацији, између ушћа река Цетине и Бојане, населили у VII веку. Најсевернија приморска област коју су настанили била је Неретвљанска и простирала се од ушћа Цетине до ушћа Неретве. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Боке Kоторске простирала Травунија са Конављем. Најјужнија област насељена Србима била је Дукља, од Котора до Бојане.
У поменутим областима поникле су и прве српске државе (између IX и XI века). Велики кнез Мирослав, рођени брат Великог жупана Стефана Немање, владао је Захумљем, а престоница му је била у Стону на Пељешцу. У држави Немањића, током више од два века (XII-XIV), приморска област простирала се на северу до Пељешца и до ушћа Цетине (Омиш), а на југу до ушћа Бојане и до Љеша, изузев у време цара Душана када је Србија осим на Јадранско, излазила и на Јонско и Егејско море. Средњевековни српски владари наследници немањићке Србије још неко време су владали појединим приморским градовима и областима (од краја XIV до средине XV века).
Након коначног пада Србије под турску власт Млечани и Римокатоличка црква започињу са систематским искорењивањем свега што је православно и српско у овим областима. Српски приморски крајеви између XV и XIX века долазе у руке Млечана, Угара, Турака, Италијана и Аустријанаца, а неки градови накратко чак и под власт Шпанаца, Француза и Руса. У том периоду традиције српског поморства неговале су српске трговачке породице из Котора, Херцег Новог, Дубровника, Трста и других места. Од краја XVIII и почетка XIX века у приморју настају бројна српска културна, уметничка и просветна друштва и установе, штампају се српске новине, отвара се Српска поморска школа. Тако нпр. Српско пјевачко друштво "Јединство" из Котора основано је још 1839. године, док је најстарији хор у Србији, "Прво београдско певачко друштво", основан 1853...
Године 1878. књаз Црне Горе Никола I Петровић Његош ослобађа Бар и Улцињ, а 40 година касније, при крају Првог Светског рата, српска војска ослобађа читаво приморје.
Срби у приморју живе више од 1.300 година. Средњевековне српске државе у приморју трајале су готово 700 година. Ту су 1219. године настале и прве епархије Српске Православне Цркве. Поморска традиција није се прекидала ни у доба окупације приморја (XV-XIX век), да би српско поморство нови узлет доживело у последњих сто година (1918-2006). У приморју и данас живи велики број Срба, са својом богатом историјом, древним црквама и манастирима, старим културно-просветним друштвима. Због свега тога вековне традиције српскога поморства заслужују да буду сачуване.
Такође погледајте: www.facebook.com/pomorstvo
Ово је скица за поглавље под насловом "Из историје српског поморства" у новој двотомној књизи коју припремамо заједно са "Образом светачким", а о чијем ће садржају више речи бити неки други пут.

Свети Тихон Задонски, "Устани ти који спаваш"

Портрет Тихона Задонског, епископа Вороњешког
(непознати уметник, последња четвртина XVIII века)

Наслов оригинала:
"Востани спяй"
Издание Афонского Русского Пантелеимонова монастыра.
Москва, 1911.

Свети ТИХОН Задонски
Устани ти који спаваш
Зборник светоотачких поука
усмерених на буђење човека из греховног сна
како би био бодар у Христу
(саставио св. Теофан Затворник)

Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Од њих вам ништа толико нећу препоручивати, као дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица "Устани, ти који спаваш"... Бољу литературу за вас не могу да нађем. Свети Теофан Затворник (из књиге "Шта је духовни живот и како се за њега оспособити")

Предговор
Устани ти који спаваш
и васкрсни из мртвих,
и обасјаће те Христос(Еф. 5,14)
Стање човека који живи у греху и не мари за своје спасење, реч Божија пореди са сном. Баш као што онај ко спава не види ништа око себе, не чује шта се око њега прича, нити осећа опасност која му прети, тако и немарни грешник не види својим умом оно што је у њему, у каквом се духовном стању налази, нити горку судбину коју сам себи припрема својим рђавим животом и која свакога трена може да га задеси. Ништа духовно као да га се не тиче: он спава, и ко ће да га пробуди?
Човекољубиви Бог на најразличитије начине подстиче успаваног грешника како би се пренуо, отворио очи и схватио све ово: буди га Својом Божанском речју, пророчком и апостолском, подстиче га гласом савести који се разлеже у срцу и изазива зебњу, узнемирава различитим спољашњим догађајима који задесе самог грешника или његовог ближњег. Равнодушном и немарном грешнику са свих страна долазе позиви: Устани, ти који спаваш, устани! Зашто спаваш?
Када Бог да, па неко чује такав позив и послуша га, прва је последица да се грешник замисли над собом и почне да се пита: "Шта да радим? Тешко мени ако остане овако. Хоћу ли се коначно оканути својих бестидних дела?"
Тренутак када се појаве таква узнемиравајућа питања, веома је драгоцен у животу грешника. Тиме започиње његово обраћење. То што су су се појавиле такве мисли, благодат је Божија. Сада грешнику предстоји да се заузме за себе и да наговори своју душу да коначно остави самоугађање, те да се потруди око угађања Богу, ради свог вечног спасења.
Чини се да би свако могао да убеди своју душу, али на делу то не бива тако. Необразован човек, због неукости, не може да одабере довољно јаке речи; а образован, због своје велике учености, пун је речи које имају сасвим другачији тон и смисао од онога који се тражи за саветовање душе. Услед тога се, између осталог, и догађа да се не обрати Богу свако ко се замисли над собом, него размишља и размишља, па се опет прихвата пређашњег греховног начина живота.
Ради помоћи у наговарању душе, и сопствене и других људи, састављен је овај зборник светоотачких дела која су усмерена на уразумљивање грешника и његово обраћење на прави пут. Свети Оци су намерно проучавали греховно стање човека, опширно и поражавајуће јасно описивали су његову беду, како би омогућили грешнику да увиди опасност положаја у коме се налази и тиме подстакли његову ревност да се избави од погибељи која му прети. Очистивши се од грехова они су били живо свесни свега зла које грех причињава човеку, зато су га и описали тако силним и делотворним речима: други то не би могао да учини тако успешно. И сам грешник то не може, вероватно зато што још пребива у греху. Управо зато сматрали смо за целисходније да не полазимо од својих размишљања, него да понудимо светоотачке савете, којима је, поврх тога, приступ душама унапред већ припремљен високим достојанством лица од којих нам долазе, а дејство на срце обећава сила помазања која прожима отачка дела.
Овај зборник започињемо делима светитеља Тихона. За њим ће уследити изводи из дела светог Јефрема Сирина, светог Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Макарија Великог, светог Димитрија Ростовског и других. Највећи део позајмљен је од св. Тихона, св. Јефрема Сирина и св. Златоуста, јер они су се у својим делима чешће окретали овој теми и детаљније су представили стање грешника и потребу за покајањем.
Сами чланци нису распоређени по некаквом нарочитом плану, у уверењу да је план потребан у делу познања, док је у делу умекшавања срца излишан, а понекад је, уместо да користи, и штетан, јер скреће пажњу са суштине ствари на форму. Нико не може тачно да каже која ће реч да утиче на срце како би га усмерила где треба. Понуди много и различито – нешто од тога дотаћи ће се душе.
Овај зборник пратимо искреном жељом да послужи уразумљењу нама сличних грешника и помогне им да се обрате на пут покајања и хришћанског живота.

Мали речник уз Отачник

Младен Станковић
МАЛИ РЕЧНИК РЕЧНИК ПРАВОСЛАВНЕ АСКЕТИКЕ

Уводна напомена. За пет дана на Београдском сајму књига требало би да се појави нови наслов који је недавно изашао из наше преводилачке радионице. То је познати "Отачник" св. Игњатија Брјанчанинова, први пут преведен на српски језик. Биће објављен као седамнаеста књига у Библиотеци "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-карловачке. На крају "Отачника", као додатак, налази се и овај мали речник православне аскетике. Читаоцима нашег блога он је доступан овде.

Авва – Духовни отац. Грчка реч "ἀββᾶ" представља транслитерацију (препис на грчки алфабет) вокатива арамејске именице "аб", што значи "отац". У Новом Завету то је обраћање Господа Исуса Христа Богу, за време његове гетсиманске молитве: Авва, Оче (Мк. 14,36). По узору на Господа и апостол Павле ће користити двојезично обраћање Богу: арамејско "Авва" и грчко "Оче" (Рим. 8,15; Гал. 4,6). У грчкој и уопште источној патристици реч ἀββᾶς (или ἀββᾶ) први пут се среће код светог Јефрема Сирина као израз поштовања за монаха. Свети Атанасије Велики ову реч употребљава за "оца монаха, авву Пимена"  (PG 26, col. 980d). Као титула старешине монаха или настојатеља манастира реч "авва" се јавља већ у IV веку, о чему сведочи 108. беседа Евагрија Понтијског (PG 79, col. 1192a). Одатле води порекло и латинска реч "abbas" (абат – опат). Нешто касније реч "авва" почиње да се користи и за означавање свештеника и епископа у својству духовних отаца (VI в).

Амма – Духовна мати, по аналогији са духовним оцем, то је жена која је прошла пут подвига и за собом има аскетску праксу, тј. дело подвижничког узрастања, стицања врлина, пре свега молитвености, послушања, расуђивања и смирења. Служба духовних матера, амма, позната је још у древном подвижништву. О томе сведочи, рецимо, "Материк", спис аве Исаије Отшелника намењен свечасној монахињи Теодори, са мудрим поукама великих угодница Божијих попут Теодоре, Саре, Синклитикије, Меланије, Пелагије, Матроне, као и са упутствима самога аве Исаије о унутрашњем животу који приличи монахињама усамљеницама, безмолвницама, али које могу да користе све монахиње, тј. све подвижнице које ревнују за савршенство у монашком животу. Овај зборник по духовној вредности не заостаје за познатим патерицима (отачницима) и као такав представља незаобилазно аскетско штиво.

Изреке авве Јована Колова

Преп. Јован Колов, мозаик из саборне цркве
грчког манастира Св. Лука (половина XI века)

Изреке преподобног авве Јована Колова
(Скит - Египат, IV век)

1. Приснопамјатни и блажени отац наш Јован Колов – овај надимак дат му је због његовог раста и значи "мали" – васпитаник послушања, у младости се одрекао света. Са својим рођеним братом Данилом удаљио се у Скит, где су обојица примили монаштво. Настанили су се у једној келији и подвизавали се у посту и молитви. Кад је прошло неко време Јован је рекао свом брату Данилу: решио сам да се уопште не старам о телу, нећу да употребљавам храну и пиће припремљене на ватри, него ћу да живим у овој пустињи без брига, попут бестелесног анђела. Рекавши то он је истога часа свукао одећу коју је имао и наг изашао из келије у пустињу. Те ноћи наступио је страшан мраз. Пошто није издржао хладноћу, Јован се вратио код брата у келију и почео да куца на врата. Желећи да га уразуми брат му дуго није одговарао, а потом је изговорио молитву и рекао: Ко то тако упорно куца на моја врата? Јован одговори: Ја сам, твој брат Јован, не могу да издржим хладноћу па сам се вратио да ти служим. Данило одговори: Не покушавај да ме обманеш, демону! Одлази. Нећу ти отворити. Како се усуђујеш да говориш да си мој брат? Зар не знаш да је мој брат анђео, да не брине о телу, да му није потребна храна? Иди од мене! Јован се помоли и рече: Ја сам – твој брат Јован! Сада сам сазнао, пошто нисам издржао хладноћу, да је на мени тело. Када се покајао, брат му је отворио врата, примио га је у келију и при томе му је рекао: Брате! На теби је тело – ради њега треба да се трудиш око хране и одеће.
2. После тога Јован се сместио код једног великог старца родом из Тиваиде по имену Памво и предао му се на служење. Старац га је учио послушању, а Јован је дао завет да ће се покоравати старцу у свему.

Ново издање књиге "Духовник Царске Породице"

До Васкрса излази из штампе ново издање књиге

ДУХОВНИК ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

Светитељ Теофан Полтавски - Нови Затворник

Светитељ Теофан Полтавски неспорно спада у ред најистакнутијих православних богослова двадесетог века, иако су његова дела све до скора била великим делом непозната, или чак намерно запостављана. Уједно, он је био изузетан подвижник, у духу великих Светих Отаца Православне Цркве. Приређујући књигу његових изабраних беседа и чланака под насловом „Христос наш живот” (Светигора, 2001), увидео сам да би за српске читаоце, којима је он познат једино као духовник породице последњег руског Цара, било интересантно да сазнају нешто више о његовом животу и делима. Још тада сам имао на уму животопис светитеља који је пре више од тридесет година написао архиепископ Аверкије Џорданвилски, јер нико о владики Теофану не би могао да пише са више љубави од овог његовог ученика. Пошто је након Револуције напустио Русију, светитељ Теофан Полтавски се настанио у Србији, потом у Бугарској, да би последње године живота провео у потпуном затворништву, у пећинама на обали Лоаре у Француској. Осим животописа светитеља, књига садржи и његове изабране студије и беседе о верности Предању, о односу хришћана и света, о црквеном календару и о неопходности чешћег причешћивања.

Св. Игњатије Брјанчанинов, ОТАЧНИК

Светитељ ИГЊАТИЈЕ Брјанчанинов
ОТАЧНИК 
УВОД 

Пажљиво читање ових изрека и повести доноси до читаоца – као из раја – миомирис свете простоте и истинског служења Богу из првих векова хришћанства, обилно осењених благодаћу Божијом. Оно може да усмери делатност монаха на истински пут богоугађања пружајући тој делатности најтачније погледе, оно може да донесе утеху у различитим патњама које се, долазећи споља, јаве у души монаха. Њиме се може хранити и одржавати спокојно и молитвено расположење монаха, као што уље храни и одржава пламен светиљке. Онај ко усвоји овде изложено учење отаца, стећи ће, и ако је окружен људима, безмолвије срца. Онај пак коме ово учење остане страно, и у најусамљенијој пустињи, и у потпуном затворништву, биће узнемираван наклапањима помисли и живописним маштањима, и живеће животом света. Срце се доводи у стање безмолвија душевним делањем сједињеним са тугом или плачем срца. Потрудимо се да доведемо срце у безмолвије: у томе је – суштина монашког подвига.

Годишњица пада Константинопоља 29. мај / 11. јун

Последња беседа Константина XI Драгаша Палеолога
(на данашњи дан пре 558 година последњи Ромејски василевс одржао је својим ратницима беседу, храбрећи их пред одлучујући бој са Турцима. Сутрадан у подне Константинов Град био је у рукама турских освајача. Цариград је пао 29. маја по старом или 11. јуна по новом календару, након што је 57 дана одолевао неупоредиво јачем непријатељу. Беседа која следи наћи ће се у нашој новој књизи: "Георгије Сфранцес: ХРОНИКА - Пад Византијског царства". Промоција књиге и њено појављивање у књижарама биће у понедељак 26. септембра 2011)

"...Исто је тако и цар те тужне вечери у понедељак сабрао без изузетка све архонте и старешине, димархе, војне заповеднике и друге изабране ратнике, па им је рекао следеће: 'Најблагороднији архонти, најсјајнији димарси, војводе и најодважнији моји ратници, сав верни и уважени народе! Ви добро знате да је наступио час: непријатељ наше вере хоће да нас свим својим машинама и вештином још више притисне, и да свим својим силама, са копна и мора, уз велику борбу, крене у одлучујући напад, како би, ако може, попут змије излио у нас свој отров, или да нас прогута као свирепи лав. Зато вам кажем и молим вас, да храбро и јуначки стојите против непријатеља наше вере, као што сте увек до сада и чинили. Вама ћу поверити овај најблиставији и преславни Град, царицу свих градова (βασιλεύουσαν τῶν πόλεων) и нашу отаџбину. Добро вам је познато, браћо, да смо у четири случаја сви ми заједно обавезни да смрт претпоставимо животу: прво, ради наше вере и побожности, друго, ради отаџбине, треће, ради цара – помазаника Господњег, и четврто, ради наших ближњих и пријатеља.
Дакле, браћо, ако смо обавезни да се боримо до смрти за једно од ова четири, онда јасно видите да смо тим пре обавезни да се боримо за сва четири заједно, јер све је угрожено.

Георгије Сфранцес, Хроника

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)

Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.

Христос се роди!

Христос се роди! Драги пријатељи, поштовани читаоци, желимо вам срећне Божићне празнике и наступајућу годину!

На почетку 2011. године хтели бисмо да вас упознамо са нашим издавачким планом за наредни период.

Током ове године у библиотеци "Филокалија" требало би да се појаве нова издања неколико књига које су одавно распродате али и даље изазивају велико интересовање. Реч је пре свега о књизи "Духовник царске породице – Житије и дела светитеља Теофана Полтавског, Новог Затворника" која би требало да изађе у тврдом повезу.

Но, главно дело на коме тренутно радимо и које би требало да се појави до лета или јесени је "Хроника" Георгија Сфранцеса (1401-1477), достојанственика и дипломате у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота Сфранцес се замонашио и саставио ово историјско-мемоарско дело у коме описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. Наше издање овог дела имаће 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре, што ће га чинити несвакидашњим подухватом за српске прилике.

До краја 2011. године требало би да изађе, као четврта књига у библиотеци "Котва", први том "Библиотеке" ("Мириовивлон") светог Фотија Цариградског (IX век), дело од огромног значаја за историју византијске књижевности. Реч је о најдрагоценијој књизи византијске учене прозе и уједно примеру Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – богословља, историје, реторике, философије, медицине, природних наука и поезије. Од ових дела 56 припада хришћанским ауторима, док су остало писци хеленске књижевности. Фотијеви прикази су сажети али увек веродостојни. Осим основне схеме у њима нема никакве једнообразности. Нарочито су важни подаци о делима историчара који су писали пре IX века. Фотијева "Библиотека" није писана с намером да буде историја књижевности, но свакако представља прворазредни извор за историју хеленске књижевности и световне књижевности Византије, као и старохришћанске и рановизантијске богословске литературе. Будући да су неке од ових књига касније изгубљене, Фотијев опис представља једино сведочанство о њиховом садржају. Реч је дакле о још једном капиталном делу чије превођење и објављивање несумњиво има шири значај за домаћу културу.

Овакав издавачки план подразумева прилично велик буџет који свакако превазилази наше могућности. Ми ћемо се као и до сада ослонити пре свега на вас – наше читаоце – јер управо ви, куповином наших књига, омогућујете да се најављени наслови појаве. Стога вам још једном благодаримо на поверењу: трудићемо се да ваша очекивања не изневеримо.

Нека вам 2011. година буде благословена и спокојна, нек буде успешна, нек вам се све лепе жеље остваре!

Јован Мајендорф, Православље и савремени свет

Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД).
Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу.

Јован Мајендорф, Православно сведочење у савременом свету

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". Реч је о предавању Јована Мајендорфа, професора и ректора Свето-Владимирске Духовне Академије у Њујорку, које је одржано у Минску и представља један од последњих јавних наступа оца Јована Мајендорфа, мало пре његовог упокојења 22. јула 1992. године.
© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ПРАВОСЛАВНО СВЕДОЧЕЊЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ 
(Предавање одржано у Епархијској Управи у Минску 1992)

Ваше, високопреосвештенство, драги оци, браћо и сестре! Ви знате да су се у савременом свету у XX веку догодиле духовне, политичке и културне трагедије и преокрети. За један од таквих преокрета треба сматрати и следеће: православно богословље, православни поглед на свет и православна Црква престали су да буду оно што су кроз историју били, тј. Црква, територијално и културно ограничена на Блиски Исток и Грчку – колевку свога настанка – као и на Источну Европу са словенским земљама и првенствено, наравно, Русијом.
Православни су сада расути по читавом свету. Ви пред собом имате човека који говори руски, али се родио у Француској, образовање је стекао на Западу и читав свој живот провео је у општењу са западним светом – не само хришћанским, него и са читавом секуларном западном културом. Зато и мислим да за вас најинтересантније може да буде управо моје лично искуство у том погледу и исповедање своје вере.
Православна дијаспора у свету нарочито се везује за руску емиграцију, јер иако су још у XIX веку стотине хиљада православних из Источне Европе прелазили у Америку, то је била економска емиграција и састојала се углавном од необразованих људи, који нису могли нарочито да обогате културни живот западног друштва, него су у Америку долазили у потрази за бољим животом. Но, руска емиграција после 1918. године била је већ другог типа: она је у себе укључивала интелектуалну елиту Русије пре револуције. Била је бројна и, што је најважније, имала је велик интелектуални и културни потенцијал. Ја сам рођен и одрастао сам у Паризу. Још и сад се сећам како су у париској цркви Светог Александра Невског, где сам као дечак прислуживао на богослужењу, недељом стајали бели генерали, Николај Берђајев, Велики кнежеви, покајани есери (социјалисти), и десница и левица, и обичан народ, а у хору је певао Фјодор Шаљапин. То је био некакав микрокосмос руског друштва пре револуције са његовим различитим политичким погледима, али обједињен црквом.

Јован Мајендорф, Духовни и културни препород у XIV веку и судбина источне Европе

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". Реч је о предавању Јована Мајендорфа, професора и ректора Свето-Владимирске Духовне Академије у Њујорку, које је одржано у Минску и представља један од последњих јавних наступа оца Јована Мајендорфа, мало пре његовог упокојења 22. јула 1992. године.
© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ДУХОВНИ И КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД У XIV ВЕКУ И СУДБИНА ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ 

Могућност духовног и интелектуалног општења са вама за мене представља огромну радост! До пре неколико година, као што сам већ говорио, тако нешто било је потпуно незамисливо. Ја сам прво живео у Француској, а потом у Сједињеним Државама, бавећи се науком и служећи цркви… Читав “руски свет” за мене је био нешто магловито, што се тиче само прошлости и некакве есхатолошке будућности. У стварности није било никаквих могућности за контакт са њим. То што такве могућности сада постоје, представља заиста нјвеће чудо XX века. Дозволите ми да одатле почнем разматрање тако опширне теме као што је духовни и културни препород у XIV веку и судбина Источне Европе.Овом темом се сада баве многи научници: на пример Димитрије Сергејевич Лихачов пише на ту тему, затим Иља Михајлович Прохоров… На Западу се такође многи дотичу теме интелектуално-духовног препорода који је отпочео у Византији, а затим се проширио и на словенске земље. Важност те појаве не изазива никакву сумњу, па бих желео да данас са вама разменим нека моја лична размишљања, јер је тај препород, који се одиграо пре 600 година, у мнго чему важан по своме садржају, као некакав модел, као историјски пример и за наш савремени живот – у сваком случају, то је моје мишљење.

Јован Мајендорф, Православно богословље у савременом свету

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Преузет је из Saint Vladimir’s Seminary Quaterly. Vol. 13. No. 1-2/1969. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". © за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

У историји хришћанства једну од најзначајнијих појава представља превладавање лингвистичких, културних и географских граница између хришћана Истока и Запада. Пре само педесет година општење између нас било је могуће једино на техничкој научној основи, али у другим областима православни и римо-католици су толико поистовећивали своју црквену припадност са националном, да је то чинило немогућим осмишљени богословски дијалог. У данашње време слика се из корена изменила у два основна правца:

1.      Како источно, тако и западно хришћанство сада може да се сматра заступљеним у читавом свету. Интелектуално сведочење руске дијаспоре у периоду између два светска рата и постепено сазревање америчког Православља после Другог светског рата, у великој су мери погодовали томе да се Православна Црква нађе у главној струји екуменистичких догађаја.

2.     Сви хришћани стоје пред изазовом једног у корену секуларизованог, расцрквљеног света. Овом изазову треба погледати у лице као таквом, као проблему који захтева богословски и духовни одговор. За младе нараштаје, где год они живели, није суштински значајно од ког тачно духовног родослова зависи тај одговор – западног или источног, византијског или латинског – само ако им зазвучи истином и животом. Зато ће православно богословље да буде или заиста “католичанско”, тј. да буде корисно за све, или уопште неће бити богословље. Оно треба себе да одреди као “православно богословље”, а не као “источно”, и то може да уради не одричући се својих источних корена. Ове очигледне чињенице наше савремене ситуације никако не значе да је нама потребно оно што се обично назива “новим богословљем”, које представља раскид са Православљем и са прејемственошћу; али Цркви је свакако неопходно да богословље разрешава савремена питања, уместо да понавља стара решења старих питања. Кападокијски Оци су били велики зато што су умели да сачувају садржај хришћанске благовести онда када се она нашла пред изазовом јелинистичког философског погледа на свет. Без њиховог делимичног прихватања, а и делимичног одбацивања тога погеда на свет – и пре свега без њиховог разумевања тог погледа – њихово богословље било би бесмислено.

У данашње време, наш се задатак састоји не само у томе да останемо верни њиховој мисли, него и да се угледамо на њих у њиховој отворености за проблеме свога времена. Сама историја нас је извукла из културних ограничености, провинцијализма и психологије гета.

I

Какав је тај богословски свет у коме живимо и са којим смо призвани да водимо дијалог? “Против Паскала је кажем: Бог Аврама, Исака и Јакова, и Бог философа – то је исти Бог”. Иза овог централног става Пола Тилиха, у коме се одражава тежња за премошћавањем провалије која раздваја библијску религију од философије, следи ипак признавање граница људске моћи у познању Бога. Тилих такође пише: “(Бог) је и личност и одрицање Себе као личности”. Вера, која се у његовим очима не разликује од философског знања, “подразумева истовремено и себе и сумњу у себе. Христос је Исус и порицање Исуса. Библијска религија представља и порицање и потврђивање онтологије.

Јован Мајендорф, Свети Григорије Палама

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". © за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана.

Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА, ЊЕГОВО МЕСТО У ЦРКВЕНОМ ПРЕДАЊУ
И У САВРЕМЕНОМ БОГОСЛОВЉУ


Увод
Током последњих деценија у многим земљама се код најширих кругова појавило необично интересовање за религиозни, друштвени и општекултурни покрет који се појавио у XIV веку у Византији и другим земљама Источне Европе. Нарочито је важно то, да се ово интересовање није пробудило само међу богословима и философима, него и међу историчарима, историчарима уметности и истраживачима византијске и старословенске књижевности.
У богословском и философском погледу представници византијског мистичког богословља, настављајући духовну традицију источно-православног монаштва, управо у XIV веку су препородили представу о опитном познању Бога и целовито учење о човеку и људској судбини које је са тим повезано. Овај приступ привлачи многе наше савременике, разочаране разједињеношћу која у савременој култури постоји између разума и чула, материје и духа, лепоте и добра.
С друге стране, историчари словенских земаља и древне Русије су последњих година уложили много труда у појашњавање културног наслеђа које је под ударима Турака умирући Византија завештала јужнословенским земљама, а преко њих и младој Великој кнежевини Владимирској. Преображај ове кнежевине у моћну државу која је била у стању да почне процес ослобађања од татарског јарма, био би незамислив без културних и идеолошких утицаја који су дошли из Византије. Као пример за то може да послужи учешће преп. Сергија Радоњешког и митрополита Кипријана – тј. ученика византијских исихаста – у догађајима који су довели до победе на Куликовом пољу. На крају, историчар уметности не може а да не види везу између тзв. Ренесансе Палеолога у Византији и уметности Теофана Грка и преп. Андреја Рубљова у Русији. О повезаности ових узлета стваралаштва у области сликарства са препородом монашког исихазма, савремени историчари се много споре, али нико не пориче неопходност упоредног проучавања споменика уметности и литературних дела тога времена ради разумевања истинског смисла и једних и других.