Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914)

Мокрањчев портрет, рад Уроша Предића

Ст. Ст. Мокрањац се упокојио на данашњи дан пре 99 година у Скопљу (тада Краљевина Србија), где се са породицом склонио од бомбардовања Београда. Оставио нам је "Руковети", "Приморске напјеве", "Козар", "Литургију", "Опело", "Статије" и друга чудесна дела, као и прву сталну музичку школу у Београду (1899) која данас носи име свога оснивача. Осим тога, сакупљао је и записивао народне мелодије, и световне и црквене, писао прве фолклорне студије о њима и постао оснивач музичке науке код нас. Један је од оснивача првог гудачког квартета и Савеза певачких друштава.

Ево како су Мокрањца описивали савременици: "Био је весељак, боем - природа која је знала да се занесе балканским карасевдахом, био је то уметник који се на штету свог личног стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, био је личност о којој нико, изузев професионалних завидљиваца, није изговорио ружну реч када су у питању његове карактерне црте". 

Мокрањчев значај у нашој култури огледа се како на стваралачком, тако и на извођачком пољу, при чему ништа није мања ни по квалитету ни по резултатима његова делатност организатора, покретача и активизатора музичког живота.

Стеван Стојановић Мокрањац родио се 9. јануара 1856. године у Неготину. Основну школу и гимназију учио је наизменично у родном граду, Зајечару и Београду. По завршетку гимназије уписао се на природно-математички одсек Велике школе у Београду. У то време добија стипендију за музичко усавршавање у иностранству.

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Дивна Љубојевић и Хор "Мелόди" до сада су објавили осам музичких дискова од којих је сваки имао по неколико домаћих и иностраних издања.

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Хор "Мелόди" са Дивном Љубојевић као диригентом и солистом од 1991. године пева у београдском манастиру Ваведење на Сењаку.

Интересантна песма

Песму, чији текст гласи: "Крв Исусова ме још никад није изневерила, то је једина ствар коју знам, јер Он ме тако воли", певао је непознати скитница у лондонској метро станици Вотерлу, непрестано је понављајући, као што православни понављају Исусову молитву. Његову песму снимио је Гевин Бриарс 1971. године за документарни филм А. Пауерса. Једног дана Гевин је напустио свој студио да би отишао по кафу и оставио је песму да се врти, а када се вратио приметио је да су сви присутни застали, неки су чак седели и плакали. Тада је схватио колико је песма снажна и додао јој је оркестарску пратњу. Скитница није доживео да чује Гевинов рад јер се у међувремену упокојио. "Ово дело остаје као речито али ипак недовољно сведочанство о његовом духу и оптимизму " – рекао је Бриарс. Године 1993. Том Вејтс је понудио свој глас за ремикс песме.