Приступ Светог Григорија Паламе Светом Писму

Св. Григорије Палама,
византијска икона, Солун, почетак XV века
Пушкинов музеј, Москва

Бобан Миленковић,
Међународни центар за православне студије, Ниш - Србија

Приступ Светог Григорија Паламе Светом Писму

Апстракт: Богословско сведочење Светог Григорија Паламе је сво утемељено на тумачењу Светог Писма и следовању Светим Оцима. На основу тога Светитељ полемише са Варлаамом и настављачима његовог учења износећи став Цркве, а не своје лично мишљење или систем. Свети Григорије Палама је избегао замку егоизмаи опасност неконтролисане еклектичке синтезе, одлучујуће присутне код Варлаама и његових настављача, састављене од обезблагодаћених делова Откровења и теологизирујаће метафизике (злоупотребљене философије). Полемика Цркве са Варлаамом и његовим настављачима је показала Светог Григорија Паламу незаобилазним путоказом ка спасењу света и човека за сва времена. Циљ овог рада је да се укаже, на примеру Светог Григорија Паламе, како треба иступати против злоупотреба Светооткровењских истина од стране појединаца у Цркви, или ван Цркве, како онда тако и сада.

Кључне речи: Свето Писмо, тумачење, синергијска анализа, еклектичка синтеза, искуство Цркве, Свети Оци, неогностицизам, таинствено-благодатни дарови, клерикална секуларизација.

Читав рад можете да прочитате: ОВДЕ (кликни)...

(Објављено уз допуштење аутора)

Аскетске проповеди св. Игњатија Брјанчанинова

Каталог књига – јесен 2017.


Ново из наше преводилачке радионице:

Ових дана у издању Библиотеке "Очев дом" ВДС Архиепископије београдско-карловачке појавила се и последња књига светитеља Игњатија Брјанчанинова која до сада још није била преведена на српски језик...

Светитељ Игњатије Брјанчањинов
АСКЕТСКЕ ПРОПОВЕДИ

Беседа изговорена по доласку на епархију
у саборној цркви у Ставропољу
5. јануара 1858. године

Мир граду овоме![1]
Изговарам овај поздрав, љубљена браћо, по завештању Господа мога, пошто сам с пастирским штапом дошао у Богом спасавани град Ставропољ, како бих проповедао и казивао, у овом граду и у околним градовима и селима, да се приближило Царство Небеско.[2]
Царство Небеско, Царство Божије унутра је у вама.[3] Царство Небеско је – мир Христов. У души у којој су услед покорности Богу утихнуле страсти, царује Бог, царује мир Христов. Но, мир Христов никако није мир овога века; Господ не даје Свој мир онако као што се он даје по обичајима палог људског рода.[4] Јединство око сујетног па чак и недобронамерног циља неретко међу људима успоставља привремену и за душу погубну сагласност. Мир Христов је – свет! Мир Христов је – сав у Христу! Мир Христов се у души сеје Речју Божијом, зачиње се од обрађивања њиве срца заповестима Христовим, храни се овим невидљивим али тешким подвигом и расте од њега. Услед дејства Духа Светога мир Христов обузима ум, срце и тело савршеног хришћанина, сједињујући у једно ове делове расечене и разједињене грехом; човека помиреног у себи и са самим собом, који већ представља једну целину, какав је био пре пада, сједињује са Богом. Такав мир молитвено тражим и себи и вама, љубљена браћо, од јединог Даваоца истинског и светог мира, од Господа нашег Исуса Христа.
Мир Божији, који превазилази сваки ум, по живом и тачном схватању апостола, нека сачува за Христа наша срца и наше мисли[5]; нека за Њега сачува наше земаљско делање и наш вечни удео који од тог делања зависи. Амин.

Ускоро: Испит без права на поправни

Лествица Божанског усхођења,

икона из XII века,

манастир Св. Катарине, Синај

Протојереј Олег Стјењајев

ИСПИТ БЕЗ ПРАВА НА ПОПРАВНИ

Или: Како проћи митарства?

(Библијско и светоотачко схватање проблема)

– одломак –

Књига „Испит без права на поправни“ изаћи ће из штампе крајем октобра у Библиотеци „Очев дом“ ВДС Архиепископије Београдско-карловачке.
Напомињемо да је ово радна верзија превода (која још није прошла лектуру и коректуру).
 

...

Митарство шесто

„Следеће је митарство за крађу. На њему нас кратко задржаше. Било је потребно мало добрих дела за покривање мојих грехова, пошто ми не нађоше никакву крађу, сем једне врло ситне коју сам у детињству починила из незнања“.

Овде могу да збуне речи: „Било је потребно мало добрих дела за покривање мојих грехова“. Греси се не покривају добрим делима, него се њима исправљају, што се назива „плодовима покајања“.

Мада је блажена Теодора на овом митарству задржана „кратко“, ми ћемо своју пажњу дуже задржати на њему, јер се једна од заповести Декалога (Десетословља – Десет Божијих заповести) тиче овог проблема. Речено је: Не кради (Изл. 20,15). Важност сваке од десет заповести Петокњижја састоји се у томе што постоји само десет грехова, а сви остали су – њихове подврсте, варијације. Стога ћемо, када на митарствима наиђемо на ове заповести, на њих обратити више пажње.

Најбољих 20: књиге које препоручујемо...

Између 150 књига које су изашле из наше преводилачке радионице током две деценије (1996-2016), покушали смо да изаберемо 20 наслова који би представљали најбољи пресек досадашњег рада:

1. Свети Фотије Велики, Библиотека, том I, кодекси 1-64; двојезично: грчки изворник и српски превод (превео и приредио: Младен Станковић) Предањске студије, Београд 2016. (304 стране)

2. Свети Игњатије Брјанчанинов, Отачник (превод: Младен Станковић) Очев дом, Београд 2013. (520 страна)

3. Свети Филарет Московски, Основе православне вере (превод: Младен Станковић) Светигора, Цетиње 2000. (160 страна)

4. Георгије Сфранцес, Хроника – Пад Византијског царства; двојезично: грчки изворник и српски превод (превео и приредио: Младен Станковић) Предањске студије, Београд 2011. (304 стране)

5. Свети Игњатије Брјанчанинов, Енциклопедија православног духовног живота (превод: Младен Станковић) Образ светачки, Београд 2005, 2008. (584 стране)

КЕЛТСКО ДОБРОТОЉУБЉЕ: Вишејезични именски регистар...

КЕЛТСКО ДОБРОТОЉУБЉЕ
Вишејезични именски регистар

ЖИТИЈА КЕЛТСКИХ СВЕТХ - Избор и превод Младен Станковић

Житија келтских светих објављена су у књизи "Келтско Добродтољубље: С Господом звезда и океана - Животи и поуке православних Келта", Образ светачки, Београд 2016, стр. 87-330. 
Вишејезични именски регистар који је пред вама у књизи је изостављен због уштеде простора. Пошто сам сматрао да би некоме ипак могао да затреба и буде од користи - ево га овде. Имена светитеља дата су упоредо на (старо)енглеском језику, латинском, бритонском, (старо)велшком, корнишком, (старо)ирском, шкотском гелском, шкотском, старонордијском, норманско-француском, бретонском, француском, италијанском итд. Такође, дати су и датуми њиховог спомена према православном календару.
Младен Станковић

• Св Нинијан Витхорнски Чудотворац, 26. август / 8. септембар – енгл. St. Ninian (360-432).
• Свети игуман Каранок, 16/29. мај – енгл. St. Caranoc (IV-V век).
• Св. Патрик, 17/30. март – енгл. St. Patrick; ирски: Padraig; лат. Patricius (IV-V век).
• Св. преп. Кинера Шкотска, 29. октобaр / 11. новембар – енгл. St. Kennera или Kinnera (IV или V век).
• Св. преп. Тридуана Шкотска, 8/21. октобар – енгл. St. Triduana, или Trodline, или Tredwell (IV-V век, или касније).
• Св. муч. Албан Веруламски, 22. јун / 5. јул – енгл. St. Alban; латин. Albanus (III или IV век).
• Св. муч. Ија или Ајвс Корнволска, 3/16. фебруар – енгл. St. Ia, или St. Ives, или Eia, или Hya; лат. Hia; велшки: Ia (V или VI век).
• Св. муч. Герман Нормандијски, 2/15. мај – енгл. St. Germanus; фр. Germain le Scot (V век).
• Св. преп. Двинвена Велшка, 25. јануар / 7. фебруар – енгл. St. Dwynwen, или Dwyn, или Donwen, или Donwenna; велшки: Santes Dwynwen (V век).

Свети Брендан Морепловац

Преподобни Брендан Морепловац,
игуман Клонфертски, чудотворац

спомен 16/29. маја

(из књиге "Келтско Добротољубље" која је ових дана изашла из наше преводилачке радионице, у издању "Образа светачког")

Свети Брендан је један од највећих ирских подвижника. Рођен је око 484. или 486. године у близини градића Трали на југозападној обали Ирске, у данашњој грофовији Кери. Могуће је да је место његовог рођења било село Фенит, недалеко од кога, на острву Грејт Самфајр Рок, од недавно стоји велики бронзани споменик подигнут у част преподобног Брендана. Будућег светог крстио је свети епископ Ерк из Керија. Он је највероватније касније и рукоположио Брендана за свештеника. По предању младића су васпитавали преподобна игуманија Ита из Лимерика – "одгајатељка ирских монаха", која га је "отхранила" и код које је провео пет година, и свети Енда са острва Инишмор. Свети Брендан је вероватно учио и код светог Финијана у Клонарду, код светог Гилде Премудрог у Ланкарвану у Велсу, и код светог Јарлата Туамског. Примивши монаштво свети Брендан је отпутовао у западну Ирску.

Фотијева "Библиотека", том I, кодекси 1-64

Нова књига!..

Фотијева Библиотека је камен темељац византијске историје наслеђа и крајња тачка византијске учености.

(Ханс Георг Бек)

Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева Библиотека. То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века.

(Димитрије Богдановић)

Двојезично издање (грчки изворник и српски превод, са коментарима и илустрацијама), у тврдом повезу, са заштитним омотом, на преко 300 страна...

Информације у поруџбине: predanje@mail.ru...

Фотијева "Библиотека" – позив на претплату...

Поштовани читаоци, љубитељи византијске књижевности!

Обавештавамо вас да је до понедељка 28. септембра 2015. године, отворен позив за претплату на први том "Библиотеке" светог Фотија Великог.

Димитрије Богдановић о овој књизи каже: 

"Од огромног је значаја за историју византијске књижевности Фотијева 'Библиотека' (Мириовивлон). То је најдрагоценија књига византијске учене прозе и уједно пример велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља... Прикази су сажети, критички и увек веродостојни – чак и у односу на стилска обележја појединих приказиваних дела; никакве једнообразности, осим основне схеме приказа, овде нема. Нарочито су важни подаци о историчарима до IX века... Библиотека се може примити као првокласни извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и профане писмености Византије до IX века".

Први том садржи 64 од укупно 280 кодекса "Библиотеке". Као и друге књиге у нашој библиотеци "Котва" имаће тврди повез и заштитни омот. Књига ће највише да подсећа на "Хронику – Пад Византијског царства" Георгија Сфрацеса, што значи да ће имати паралелно грчки изворник и српски превод, коментаре, илустрације и др. (индекс појмова биће објављен у последњем тому).

Уз пето издање "Пољских кринова" светог Пајсија Величковског

Уз пето издање ПОЉСКИХ КРИНОВА

Погедајте такође: facebook.com/pajsije

Књига „Пољски кринови” великог старца, схи-архимандрита Пајсија Величковског, један је од најдрагоценијих бисера православне отачке аскетске литературе. Први пут се на српском језику појавила у библиотеци „Образ светачки” (Београд,1997). Други пут књигу је објавила ИКЗ „Добротољубље” (Нови Сад, 2001). За ново издање превод смо прегледали и исправили. Будући да је у предговору који следи довољно речено о пореклу књиге „Пољски кринови”, желели бисмо да читаоце на почетку само укратко подсетимо на основне одреднице из житија преподобног Пајсија.
Преподобни Пајсије рођен је 1722. године у Полтави, у свештеничкој породици. Још у раној младости повукао се у самоћу и посветио изучавању Светог Писма, Житија светих и отачких поука. Напустивши школу он одлази у манастир и са 19 година постаје расофорни монах. Пошто у Русији није могао да пронађе старца чијем би се духовном руководству предао, он полази у Влашку где проналази старца схимонаха Василија чијим поукама бива одушевљен. У скитовима Молдавије преподобни је провео три године стражарећи над собом, бавећи се молитвом, читањем Светог Писма и монашке литературе, као и рукодељем. У монашком подвигу толико је узнапредовао да су га прозвали „млади старец”.
Са 24 године полази на Свету гору. Стигавши онамо, никако није могао да препозна место о коме је толико читао, јер је духовни живот на Атосу у то доба био у великом опадању. Настанио се у манастиру Пантократор и отпочео са строгим подвигом: изузев недељом и на празнике, хранио се искључиво сувим хлебом и водом. Није имао никакву имовину осим закрпљене расе и подрасника, те неколико икона и књига. Приликом једне посете Светој гори схимонах Василије је младог подвижника постригао у мантију, давши му име Пајсије. Преподобни је тада имао 28 година.
Временом, око њега су почели да се сабирају иноци, који су га наговарали да прими јерејски чин, што је он на крају морао да прихвати. Потом је старац Пајсије са братијом прешао у скит Св. Илије. Ту је наставио свој подвиг. Дању се бавио рукодељем, док је ноћу преводио црквене књиге са грчког на словенски, а спавао је само три сата.

Преподобни Максим Исповедник, "Питања и недоумице" (Quaestiones et dubia)

Преп. Максим Исповедник,
византијски мозаик из XI века

Ево још једне прилике да завирите у нашу преводилачку радионицу, где се, поред других посластица за љубитеље византијске књижевност које смо спомињали, сада спрема и превод познате књиге преп. Максима Исповедника (581-662) "Питања и недоумице"[1], која ће се на јесен појавити у издању "Очевог дома" из Београда...

Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода.

Преподобни Максим Исповедник 

"ПИТАЊА И НЕДОУМИЦЕ"

(Quaestiones et dubia)

- одломак -  

...

19. Молим да ми се објасни, чиме Григорије Ниски, онима који не схватају узвишеност његовог божанског сазерцања, често својим делима даје повод да га окриве за учење о апокатастази?

Црква познаје три апокатастазе (обновљења): прва се извршава у свакоме, према логосу врлине, и у њој се обнавља његов логос врлине; друга је апокатастаза читаве природе приликом Васкрсења - у непропадљивост и бесмртност; а трећа, управо она која се понајвише оспорава, по речима Григорија Ниског је следећа: то је апокатастаза грехом повређених душевних сила, пресазданих у (првобитно) стање.[2] Јер потребно је да у очекивано време и целокупна људска природа добије у Васкрсењу непропадљивост тела, и да грехом током векова повређене душевне силе, које су пролазиле кроз све векове не налазећи мира, и (истребивши) сећање на грех које им је постало својствено, буду приведене безграничном Богу. Тада ће (душе), самоспознајом а не учествовањем у добрима, добити (те) силе натраг и биће обновљене у првобитно стање, како би се показало да Творац не представља узрочника греха.[3]

...

Протојереј Томас Хопко (28. март 1939 – 18. март 2015)

о. Томас Хопко (1939-2015)
на Академији Св. Владимира у Њујорку

Вјeчнаја памјат!..

Протојереј Томас Хопко (28. март 1939 – 18. март 2015), истакнути богослов Православне Цркве у Америци, од 1968. до 2002. био је професор на Академији Св. Владимира у Њујорку (St. Vladimir’s Orthodox Theological Seminary, Crestwood, New York).

На месту декана Академије Св. Владимира (од 1992. до 2002.) наследио је своје учитеље Александра Шмемана (1962-1983) и Јована Мајендорфа (1984-1992)...

Иако је о. Томас Хопко аутор многобројних књига из области православног богословља, у Србији је познат углавном по свом делу "Православна вера", у четири тома (1972-76), које је још од почетка деведесетих година обавезна литература за пријемни испит на Богословски факултет...

Од 1963. године у браку је са Аном (Шмеман) Хопко, ћерком протојереја Александра Шмемана. Имају петоро деце, шеснаесторо унучади и троје праунучади...

Библиографија:

• Christian Spirituality: East and West. — Chicago: The Priory Press, 1968 (са Jordan Aumann и Donald Bloesch). 
• God, Jesus, Spirit / Ed. by Daniel Callhan. — New York: Herder and Herder, 1969 (један од аутора зборника). 
• The Orthodox Faith: An Elementary Handbook on the Orthodox Church (у 4 тома) — New York: Department of Religious Education of the Orthodox Church in America, 1972—1976: Vol. 1. Doctrine; Vol. 2. Worship; Vol. 3. Bible and Church History; Vol. 4. Spirituality. Српско издање: "Каленић", Крагујевац

А. С. Пушкин, "Оци пустињаци и непорочне жене"

А. С. Пушкин (1836)

А. С. Пушкин, "Оци пустињаци и непорочне жене"

Покајна молитва Јефрема Сирина која се чита током Великог поста надахнула је Александра Сергејевича Пушкина (1799-1837) да пола године пре смрти напише песму "Оци пустињаци и непорочне жене" (1836)...

Пред почетак Васкршњег поста поклањамо вам ту песму у нашем неотесаном преводу на српски, уз недостижни руски изворник...

А. С. Пушкин
Отцы пустынники и жены непорочны
Отцы пустынники и жены непорочны,
Чтоб сердцем возлетать во области заочны,
Чтоб укреплять его средь дольних бурь и битв,
Сложили множество божественных молитв;

Но ни одна из них меня не умиляет,
Как та, которую священник повторяет
Во дни печальные Великого поста;
Всех чаще мне она приходит на уста

И падшего крепит неведомою силой:
Владыко дней моих! Дух праздности унылой,
Любоначалия, змеи сокрытой сей,
И празднословия не дай душе моей.

Но дай мне зреть мои, о Боже, прегрешенья,
Да брат мой от меня не примет осужденья,
И дух смирения, терпения, любви
И целомудрия мне в сердце оживи.

Апијан, Римска историја (II век)

Петер Паул Рубенс, "Марс и Реа Силвија" (1617)

Да обрадујемо, још једном, све љубитеље византијске књижевности: ево и трећег одломка из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског – наше нове књиге чији ће први том бити објављен с пролећа. Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када ова књига, која се сматра главним делом византијске учене књижевности, изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Апијан
Римска историја
(57)
Прочитана је Апијанова "Римска историја" у три тома и двадесет четири књиге.[1] Прва обрађује седам краљева – Ромула, Нуму Помпилија, Анкуса Хостилија[2], другог Анкуса Маркија, Нуминог унука, Тарквинија (Приска), Сервија Тулија и Лукија Тарквинија[3], сина Тарквинијевог – о чијим животима и делима садржи извештај.
Први од њих, који је основао и сазидао Рим, мада је његова власт била пре патријархална него тиранска, свеједно је био убијен, или је, према другима, нестао.
Други, који ни по чему није био лошији као владар од свога претходника, можда га је чак и надмашио, умро је природном смрћу. Трећега је ударио гром. Четврти је подлегао болести. Петога су убили пастири, а шести је такође убијен. Седми је свргнут и прогнан из града због своје тираније. Након њега монархија је укинута и власт је пренета на конзуле. То је садржај прве књиге насловљене "Римски краљеви".

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

Паја Јовановић, "Сеоба Срба" (друга верзија из 1896)
Народни музеј у Панчеву

Младен Станковић

Сеобе Срба и стварање Нове Србије и Славјаносербије – историјских покрајина Новорусије

"Павле онда рече, погнуте главе, да се њему ни не живи већ одавно. После свега што су он, и његови братенци, видели, откад су изашли из своје Сервије, они имају још само једну жељу. Да се појаве именом својим и сабљом својом, у росијској армији, кад росијске армије у рат крену. Желе да живот заврше, а не желе да га понова отпочињу. То својој деци и свом национу остављају. За њих је доцкан да опет почну. Они желе још само да своје фамилије населе, тамо, где се и други њихови сународници, у Русији, насељавају – у провинцији зовомаја Нова Сервија. Чују да је за њих земља већ изабрана, на реци, која се зове Донец..." Милош Црњански, "Сеобе"[1]

Садржај:

I Сеобе Срба и Војна крајина

II Ослобађање Новорусије

III Српски колонисти у Новорусији – Српски хусарски пук

IV Погоршање положаја Срба-граничара у Аустрији

V Велика сеоба у Новорусију

VI Стварање Нове Србије и Славјаносербије

VII Унутрашња организација српских колонија

VIII Стварање Новоруске губерније

IX Срби и Новорусија

X Литература

Архиепископ Венијамин, Нова Таблица (2)

Венијамин, Архиепископ Нижегородски и Арзамаски
НОВА ТАБЛИЦА
објашњења о Цркви, о Литургији, о свим службама и богослужбеним предметима
(са цртежима-дрворезима Л. Серјакова)

наслов оригинала:
Новая Скрижаль
Вениамина, Архиепископа Нижегородскаго и Арзамасскаго
Издание шестнадцатое
Санкт-Петербургь, 1899.

ПРВИ ДЕО
О цркви уопште, о свим њеним деловима, и о свим богослужбеним предметима и стварима које јој припадају

Глава I
О НАЗИВИМА И СВЕТОСТИ ЦРКВЕ

§ 1.

Шта је црква?
Реч "црква" има два значења. Као прво, Црква означава заједницу истинских хришћана расејаних по целој земаљској кугли, и обухвата све истински верујуће без обзира на то где и у ком времену живе. Узимајући реч Црква у овом значењу, свети Герман, патријарх константиопољски, назива је телом Христовим и Христовом невестом која је очишћена водом светог крштења, орошена часном крвљу Искупитеља, одевена у свадбено рухо и запечаћена миром Духа Светога. Управо ову Цркву – наставља свети Герман – патријарси су показали у виду праслике, пророци су је најавили, апостоли основали, јерарси украсили и мученици прославили. Глава те Цркве је Христос: јер она се управља само јеванђелским законом, бори се једино под знамењем Христовим, и стреми ка једном блаженом циљу. Као друго, црква је храм Божији или молитвени дом у коме се верни сабирају како би прослављали Бога и узносили Му молитве. Ова књига употребљава реч "црква" управо у том последњем значењу. У књизи ће бити објашењни сви делови цркве, свештени предмети и молитве које се у њој произносе. Сама реч "црква" потиче од грчке речи κυριακον, што значи "дом Господњи". Од ње је променом слова "κ" у "ц" и "υ" у "е" настала реч "церковь" која такође означава дом или храм Господњи. Јер и у самим руским речима многа слова су временом промењена, па се на пример уместо "на рѣкѣ" каже "на рѣцѣ", а уместо "въ человѣкахъ" каже се "въ человѣцѣхъ" и тако даље.

§ 2.
Назив цркве
Постоје различите цркве или молитвени храмови. Једни су освештани у име Свесвете и Живоначалне Тројице, или једнога од Лица Тројице; други у име Пресвете Богородице, а неки у име анђела, апостола, или некога од јерараха, мученика, светога или свете. Стога храмови и носе имена оних светих којима су посвећени. Тако ми кажемо: идемо у храм Свете Тројице, идемо у храм Рождества Христовог, идемо у храм тог и тог светог, јерарха или мученика, то јест у храмове који су посвећени овим светитељима. Ипак све су то, без изузетка, храмови Господњи – храмови Божији и обитавалишта славе Свесвете Тројице. Сви се они једнако освећују Божанственом благодаћу Оца и Сина и Светога Духа, у свима се једнако узносе свештеничке молитве и сви се једнако помазују Божанским миром. Симеон, епископ Солунски (у гл. 128) пише: "Сваки храм је посвећен Богу – то је Његов дом и Он живи у њему; и слуга Божији чије име носи храм пребива у њему као у своме обитавалишту, невидљиво се тамо у духу појављује, а често се ту полажу и његове мошти, и делују Божанственом благодаћу и силом".

Београдски сајам књига некад и сад...

На Београдски међународни сајам књига редовно сам почео да долазим као гимназијалац, почетком осамдесетих година. За тај догађај припремали смо се месецима, штедели и правили спискове за куповину. На штандовима у приземљу хале 1 књиге су излагане, али не и продаване. Било је у томе извесне дражи, јер се књизи приступало као каквом лепом, драгоценом предмету у галерији или музеју, а не као паприкама на пијачној тезги ("три за сто динара"), или као роби која према општим правилима бизниса треба да донесе профит ("уз три купљене књиге добијате енергетско пиће на поклон"). Ако откријеш нову књигу и пожелиш да је имаш, пошаљу те на спрат да је купиш, први или други, радила су оба, с тим што су књижаре главних издавача биле углавном на првом.
А деведесетих сам почео да радим на сајму књига. Први пут 1994, па онда двадесет година за редом. Најпре за новосадску "Беседу", с тим што се штанд звао "Удружени православни издавачи": налазио се у хали 1, код пролаза ка хали 4 (на месту где је данас ЛОМ). Био је квадратног облика, мали, отворен са свих страна. Ту смо седели и дружили се, уз мало књига и много муштерија: Влада Меденица ("Логос"), Саша Радојковић (СОЗ), Небојша Крстић ("Образ"), Дејан Лучић ("Св. Симеон Мироточиви", Врњ. Бања) и ја (тада у "Беседи").
Почетком двехиљадитих, након петооктобарског преврата, наш штанд ("Мелóди" и ЦППС) налазио се на улазу у халу 1, први када се пође десно у круг. Тих година за организацију сајмова био је одговоран Бане Гојковић. И само тада, увече, када би се радни дан завршио, посетиоце и запослене на сајму морали су да терају гашењем рефлектора, као приликом кафанског фајронта. При томе, халама се разлегао аплауз и клицање којим су излагачи изражавали своје задовољство протеклим сајамским даном.
Тих година Сајам је посетио енглески писац Луј де Берније, као гост "Платоа" који је издавао његове књиге (између осталих "Мандолину капетана Корелија", по којој је снимљен истоимени филм с Николасом Кејџом и Пенелопом Круз). Гледајући са спрата велику сајамску халу и стотине малих издавача, прокометарисао је овако некако: "Запамтите слику коју видите, јер је нећете гледати још дуго. Тако су код нас сајмови књига изгледали пре тридесет и више година. Сада је другачије – нема више живописног мноштва малих издавача. Сав посао преузело је неколико великих, модерних и безличних предузећа".
Када се београдски сајам књига од пре двадесет или тридесет година упореди са овогодишњим, чини се да такво "укрупњавање" и "униформисање" полако постаје приметно и код нас, мада још увек нисмо у потпуности лишени уживања у разноврсности... И управо та разноврсност, управо то одолевање разнородних мали издавача, вероватно представља разлог због кога се Београдски сајам књига и даље прилично добро држи за своје године и, поготово, за време у коме живимо – време које књизи у њеном класичном облику, уопште узев, није много наклоњено.
М. С.

Прокопијева Историја о Јустинијану (VI век)

Цар Јустинијан I
мозаик из цркве Сан Витале у Равени

Ево још једне посластице за љубитеље византијске књижевности: други одломак из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен... Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода, а да ће читаоци, када књига изађе из штампе, на располагању имати упоредо и грчки изворник, затим коментаре, мапе, индекс појмова и друго...

Прокопије
Историја
(63)
Прочитана је "Историја" од Прокопија беседника у осам књига. Он приповеда о ономе што су Римљани за време Јустинијана постигли против Вандала, Персијанаца и Гота, нарочито под командом Велизара, кога је писац пратио на његовим походима, бележећи догађаје којима је био очевидац.
У првој књизи говори о томе како је Римски цар Аркадије на самрти тестаментом одредио Јездегерда, цара Персије, за заштитника свог сина Теодосија, а овај је савесно прихватио старање о детету и сачувао Теодосијев престо. После Јездегердове смрти његов наследник Вараран кренуо је у рат против Римљана; али када је Теодосије послао Анатолија, заповедника Истока, као изасланика у Персију, Вараран персијски цар примио је изасланство, закључио споразум и повукао се. Након тога је Пероз, персијски цар који је наследио другог Јездегерда, сина Варарановог, заратио против Хуна, званих Ефталити или Бели Хуни, због беле коже. Они не изгледају тако злослутно и не личе на остале Хуне: не живе номадски или дивље, него у држави која почива на закону, покоравајући се своме краљу. Ефталити су суседи Персијанаца на северу, па је Пероз због граница заратио на њих. Но, они су га на почетку препредено намамили на неприступачан терен, одакле се једва извукао, закључивши понижавајући мир. Морао је да се поклони краљу Ефталита као своме господару, а допуштено му је да оде тек када се заклео да их никада више неће напасти. Касније је ипак погазио своју реч, па је опет заратио против њих, и том приликом био срамотно потучен, заједно са целокупном својом војском, која је пала у замке и заседе лукаво припремљене од стране непријатеља. Било је то двадесет четврте године његове владавине, и управо тада је нестао чувени бисер који Пероз носио о свом десном уху.

Приказ наше књиге "Свети Марко Ефески – Житије, Дела, Служба" у часопису "Теолошки погледи"

Приказ наше књиге 

"Свети Марко Ефески – Житије, Дела, Служба" 
објављен је у часопису "Теолошки погледи" 

Светог Архијерејског Синода 

Српске Православне Цркве 

бр. 1/2008, у рубрици "Осврти" на стр. 165-168.

Две књиге о светом Марку Ефеском

Протојереј-ставрофор 

проф. др Радомир В. Поповић

Домаће богословско читалиште у 2007. години обогаћено је двема књигама које су посвећене светом Марку Митрополиту Ефеском. Ово није нимало случајно. Свети Марко Ефески управо је актуелан у духовно кризним временима живота православне Цркве, какво је без сумње наше време.
Писац прве књиге (Свети Марко Ефески и Фирентинска унија) је архимандрит Амвросије. Он је рођен у Панчеву 1923. године, завршио је Православни богословски факултет у Београду а потом је остатак живота провео у Америци. Упокојио се на Толстовској фарми 2004. године. Књига која је пред нама је његова докторска дисертација одбрањена у Београду на Богословском факултету 1965. године. Дакле, реч је о нашем духовном чаду које нам узвраћа својим дивним богословским плодом, који нам је сад доступан и на српском језику.
Две књиге које су пред нама као да допуњавају једна другу. Књига коју је приредио и превео Младен Станковић (Свети Марко Ефески Исповедник – Житије, Дела, Служба) садржи једну целовиту слику о светом Марку Ефеском.

Праксагора Атињанин, Историја Константина Великог

Портрет Константина Великог из збирке Народног музеја у Београду,
позлаћена бронза, око 325. године, висина 36 цм, пронађен 1900. у Нишу

Ево праве посластице за све љубитеље византијске књижевности. Реч је о одломку из "Библиотеке" св. Фотија Цариградског - наше нове књиге чији ће први том изаћи из штампе на јесен...

Праксагора Атињанин

Историја Константина Великог

(62)
Прочитана је "Историја Константина Великог" од Праксагоре Атињанина(1) у две књиге. Он нам у њој каже да је Константинов отац Констанције владао Британијом; Максимин(2) – Римом, остатком Италије и Сицилијом; други Максимин(3) – Грчком, Македонијом, Малом Азијом и Тракијом; Диоклецијан, као најстарији, владао је Витинијом, Арабијом, Либијом и оним делом Египта који је плавила река Нил.
Константина је отац послао Диоклецијану у Никомидију ради образовања. У то је време, вели, Максимин(4), који је владао Малом Азијом, почео да спрема замку за младића удесивши да овај мора да се бори против дивљег лава. Али Константин је савладао и убио звер, па је, откривши заверу, утекао код свога оца. После очеве смрти младић је наследио престо. Убрзо потом покорио је Келте и Германе, суседсне варварске народе. Онда је сазнао да се Максенције, који је након Максимина(5) себе прогласио за господара Рима, сурово и окрутно односи према својим поданицима, па је кренуо у поход против њега, како би га казнио због његовог безакоња. Победио је у борби и натерао у бекство свога непријатеља, а овај је, бежећи, пао у замку коју је лукаво припремио другима и отишао у смрт коју је наменио својим противницима. Римљани су му одсекли главу, натакли је на копље и пронели кроз град. Овај део царства је спремно и радо прихватио Константинову власт.С друге пак стране, Константин је чуо да се Ликиније такође окрутно и нељудски односи према поданицима (овај је после смрти наследио Максимина који је Константину наместио да се бори против лава). И пошто није могао да толерише такву бруталност према својим сународницима, предузео је поход против њега, како би његову тиранију заменио царском влашћу.

Свети Јован Шангајски, Историја Руске Заграничне Цркве

Другог јула 2014. године навршиће се 20 година од канонизације светитеља Јована Шангајског и Сан-Францисканског. Годину дана након тог догађаја појавила се прва књига о њему на српском језику, под насловом "Свети Јован Шангајски, Чудотворац последњих времена" у издању Образа светачког. Ова књига имала је више издања на чијој припреми је радила и наша преводилачка радионица.

А пре тачно 10 година у библиотеци "Филокалија" појавило се и прво издање наше књиге "Светитељ Јован Шангајски Чудотворац – Житије и Акатист". Ова књига, која је у међувремену доживела четири издања, донела је прво целовито житије светитеља Јована, илустровано фотографијама које су код нас биле објављене први пут, затим акатист светитељу Јовану који је написао његово духовно чедо јеромонах Серафим Роуз, као и две студије светитеља Јована, такође први пут објављене на српском језику, о православним светитељима запада и о историји Руске Заграничне Цркве. Ову другу студију светитеља Јована, поводом двадесетогодишњице његове светитељске канонизације и десетогодишњице изласка наше књиге, сада у целини објављујемо и овде на блогу, како бисмо је учинили доступном што већем кругу читалаца. 

КРАТКА ИСТОРИЈА РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ЦРКВЕ
са­ста­вио Ар­хи­е­пи­скоп Бри­сел­ски и За­пад­но­е­вроп­ски Јо­ван (Мак­си­мо­вич) 

Ру­ска За­гра­нич­на Цр­ква је онај део Ру­ске Цр­кве ко­ји се на­ла­зи из­ван гра­ни­ца Ру­ске др­жа­ве и ко­ме да­нас на че­лу сто­је Пр­во­је­рарх и Ар­хи­је­реј­ски Си­нод, иза­бра­ни од Стра­не Са­бо­ра Ру­ских За­гра­нич­них Епи­ско­па.
Ру­ска Цр­ква има свој За­гра­нич­ни део већ око два ве­ка. Про­по­вед хри­шћан­ства не­зна­бо­жач­ким пле­ме­ни­ма Ази­је до­ве­ла је до ства­ра­ња Ми­си­ја ко­је су вре­ме­ном пре­ра­сле у епар­хи­је у Ки­ни и Ја­па­ну. На­ста­вак про­по­ве­ди у Ази­ји до­вео је до ши­ре­ња Пра­во­сла­вља ме­ђу не­зна­бо­жач­ким ста­нов­ни­штвом на Але­ут­ским остр­ви­ма и Аља­сци, и до ства­ра­ња Ми­си­је за Се­вер­ну Аме­ри­ку, а за­тим и епар­хи­је. У За­пад­ној Евро­пи по­чев од XVI­II ве­ка по­ди­за­не су цр­кве ис­пр­ва при ру­ским ам­ба­са­да­ма, а за­тим и одво­је­но од њих, у ме­сти­ма ко­је су Ру­си по­се­ћи­ва­ли при­ли­ком пу­то­ва­ња у ино­стран­ство. За све те цр­кве сма­тра­но је да при­па­да­ју епар­хи­ји Ми­тро­по­ли­та Пе­тро­град­ског, док су се у пе­ри­о­ду пред ре­во­лу­ци­ју на­ла­зи­ле се под не­по­сред­ном упра­вом ње­го­вог ви­ка­ра, Епи­ско­па Крон­штат­ског. Ни­ко од Ис­точ­них Па­три­ја­ра­ха, чи­ји је ауто­ри­тет био ви­со­ко це­њен у ру­ском на­ро­ду, ни­ти ико дру­ги од по­гла­ва­ра Пра­во­слав­них Цр­ка­ва, ни­ка­да ни­је при­го­ва­рао про­тив та­квог ши­ре­ња Ру­ске Цр­кве. Ако је по цр­кве­ним ка­но­ни­ма три­де­се­то­го­ди­шњи рок до­во­љан да би се за храм или ме­сто сма­тра­ло да при­па­да­ју од­ре­ђе­ној епар­хи­ји ко­ја је у том пе­ри­о­ду њи­ме упра­вља­ла, он­да тим пре тре­ба при­зна­ти не­спор­но пра­во Ру­ске Цр­кве на она ме­ста о ко­ји­ма се она ста­ра­ла то­ком мно­гих де­це­ни­ја. Са­свим си­гур­но се мо­же ре­ћи да то пи­та­ње ни­ка­да не би ни би­ло по­кре­ну­то да су Ру­ско Цар­ство и Ру­ска Цр­ква са њим са­чу­ва­ли пре­ђа­шњу си­лу и сла­ву, и да их ни­је за­де­си­ла не­сре­ћа.

Прозорљивост и дивна дела преп. Јована Затворника Свјатогорског

Свјатогорска Свето-Успенска Лавра

Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

Прозорљивост и дивна дела Затворникова као израз благодатне силе која је на њему почивала за живота и после смрти

Због свог узвишеног подвижничког живота и побожности затворник је био награђен од Господа благодатним даром прозорљивости. Ово потврђују неки случајеви које је записао отац протојереј Григорије Ђуков, по речима лица која су на себи доживела пројаву тог благодатног дара, а које, ради потпуности нашег биографског приказа, дозвољавамо себи да укључимо у нашу повест о делима блаженог затворника.

Анастасија Зељенцов, жена из села Богородично које се налази у близини Свјатогорске пустиње, добила је на благослов од затворника невелику икону; међутим, догодило се да је она ту икону изгубила.

Нешто касније опет је дошла код затворника са својим мужем Јованом Зељенцовим. Затворник их је благословио и одмах затим је разобличио Анастасију речима: "А ти си изгубила икону коју сам ти благословио?" Поражена оним што чује, схватила је шта је заправо изгубила, па му је пала пред ноге и са сузама измолила опроштај.

Он ју је кратко прекорио, па рече: "Ниси добро поступила када си занемарила оно што ти је дато на благослов". Онда јој је дао другу икону, па је забринуто упитао супружнике: "Имате ли деце?" Они су му са тугом одговорили да немају, иако су већ више од пет година у браку. На то их је затворник, са радосним изразом на лицу, утешио речима: "Не тугујте без разлога, молите се Богу и деце ће бити; не много, али двоје ће вам дати Бог!".

Заиста, по благослову и због молитава затворника дотле неплодна Анастасија је затруднела и добила ћерку, а две године касније родио им се и син; више деце нису имали. Уживајући у својој дечици, супружници Зељенцови благосиљају успомену на блаженог затворника који им је тачно предсказао ову породичну срећу.

Житије и подвизи преподобног Јована Затворника Свјатогорског

Кредне пећине са црквом Св. Николаја
Свјатогорска Свето-Успенска Лавра
Свјатогорск, Доњецка област, Украјина

ПРЕДГОВОР

Опис живота јеросхимонаха Јована, затворника Свјатогорске пустиње, првобитно сам написао убрзо након његовог блаженог упокојења. Као материјали за тај приказ послужила су ми усмена саопштења самог затворника о себи и свом животу у свету и у монаштву, пре но што ће ступити у подвиг затворништва, која је по његовим речима забележио један њему близак свјатогорски монах, отац Софроније, а такође и приче и успомене других свјатогорских монаха који су затворника добро познавали – његових келејника, сабеседника и очевидаца његовог блаженог упокојења. Имао сам намеру да по могућству саберем сва иоле значајнија и поузданија сведочанства о блаженом затворнику, како би била сачувана ради поуке нама и онима који ће доћи после нас. Саме белешке оца Софронија, које је писао неповезано, на брзину, у полумраку свог пећинског затвора, уз слабо треперење свеће, изазивале су подоста тешкоћа и недоумица приликом њиховог проучавања, при чему су се такође поткрале извесне погрешке, које су одатле прешле и у моју повест. Када је животопис први пут изашао из штампе 1847. године, нетачности и погрешке у њему, иако ситне, ипак су уочене и на њих ми је указано од стране лица која су добро познавала почившег затворника, на чему сам им искрено захвалан. Временом сабрана су још нека нова, важна сведочанства о животу затворника; нека од њих је 1876. године сабрао и штампао протојереј Григорије Ђуков као допуну мог приказа. Сакупљено је нарочито много записа о посмртним делима блаженог затворника, то јест о чудесним исцељењима која су се догађала на његовом гробу. За те записе је по одлуци епархијске управе установљена посебна књига при болничкој цркви Свјатогорске пустиње покрај које је затворник погребен. Сматрајући да је време да допуним животопис приснопамјатног затворника свим тим новим подацима, тј. документарним сведочанствима манастирског архива, руководећи се поузданим упутствима упућених, уз исправљање нетачних података и погрешака које су се поткрале, сада га, у овом допуњеном и исправљеним облику, нудим пажњи Богољубивих поштовалаца блаженог затворника јеромонаха Јована, са искреном жељом да мој смирени труд послужи на душевну корист онима који читају и слушају повест о великим подвизима, трпљењу и самоодрицању тог подвижника нашег времена, који се по узвишености свога подвига може упоредити да подвижницима древних времена. Данас се често може чути мишљење да су древне повести о великим подвижницима невероватне и немогуће у наше време. Оне који тако мисле и говоре својим подвигом разобличава затворник из Свјатогорске пустиње, који је у деветнаестом веку пројавио узвишено подвижништво из времена процвата хришћанства; његовим светим молитвама нека Господ помогне и нама, слабима и лењима, да се угледамо на њега у ревности за подвиге хришћанске побожности.
Андреј Ковалевски
22. септембар 1880. године

Из историје српског поморства

"Наша војнопоморска историја је у потпуној сенци других народа, који су је приписали себи, не својом кривицом, него због нашег немара и недовољне посвећености овом значајном делу наше историје" (Др Бошко Антић, контраадмирал у пензији).
Према древним историјским изворима Срби су се у јужној Далмацији, између ушћа река Цетине и Бојане, населили у VII веку. Најсевернија приморска област коју су настанили била је Неретвљанска и простирала се од ушћа Цетине до ушћа Неретве. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Боке Kоторске простирала Травунија са Конављем. Најјужнија област насељена Србима била је Дукља, од Котора до Бојане.
У поменутим областима поникле су и прве српске државе (између IX и XI века). Велики кнез Мирослав, рођени брат Великог жупана Стефана Немање, владао је Захумљем, а престоница му је била у Стону на Пељешцу. У држави Немањића, током више од два века (XII-XIV), приморска област простирала се на северу до Пељешца и до ушћа Цетине (Омиш), а на југу до ушћа Бојане и до Љеша, изузев у време цара Душана када је Србија осим на Јадранско, излазила и на Јонско и Егејско море. Средњевековни српски владари наследници немањићке Србије још неко време су владали појединим приморским градовима и областима (од краја XIV до средине XV века).
Након коначног пада Србије под турску власт Млечани и Римокатоличка црква започињу са систематским искорењивањем свега што је православно и српско у овим областима. Српски приморски крајеви између XV и XIX века долазе у руке Млечана, Угара, Турака, Италијана и Аустријанаца, а неки градови накратко чак и под власт Шпанаца, Француза и Руса. У том периоду традиције српског поморства неговале су српске трговачке породице из Котора, Херцег Новог, Дубровника, Трста и других места. Од краја XVIII и почетка XIX века у приморју настају бројна српска културна, уметничка и просветна друштва и установе, штампају се српске новине, отвара се Српска поморска школа. Тако нпр. Српско пјевачко друштво "Јединство" из Котора основано је још 1839. године, док је најстарији хор у Србији, "Прво београдско певачко друштво", основан 1853...
Године 1878. књаз Црне Горе Никола I Петровић Његош ослобађа Бар и Улцињ, а 40 година касније, при крају Првог Светског рата, српска војска ослобађа читаво приморје.
Срби у приморју живе више од 1.300 година. Средњевековне српске државе у приморју трајале су готово 700 година. Ту су 1219. године настале и прве епархије Српске Православне Цркве. Поморска традиција није се прекидала ни у доба окупације приморја (XV-XIX век), да би српско поморство нови узлет доживело у последњих сто година (1918-2006). У приморју и данас живи велики број Срба, са својом богатом историјом, древним црквама и манастирима, старим културно-просветним друштвима. Због свега тога вековне традиције српскога поморства заслужују да буду сачуване.
Такође погледајте: www.facebook.com/pomorstvo
Ово је скица за поглавље под насловом "Из историје српског поморства" у новој двотомној књизи коју припремамо заједно са "Образом светачким", а о чијем ће садржају више речи бити неки други пут.