Уз пето издање ПОЉСКИХ КРИНОВА
Погедајте такође: facebook.com/pajsije
Књига „Пољски кринови” великог старца, схи-архимандрита Пајсија Величковског, један је од најдрагоценијих бисера православне отачке аскетске литературе. Први пут се на српском језику појавила у библиотеци „Образ светачки” (Београд,1997). Други пут књигу је објавила ИКЗ „Добротољубље” (Нови Сад, 2001). За ново издање превод смо прегледали и исправили. Будући да је у предговору који следи довољно речено о пореклу књиге „Пољски кринови”, желели бисмо да читаоце на почетку само укратко подсетимо на основне одреднице из житија преподобног Пајсија.
Преподобни Пајсије рођен је 1722. године у Полтави, у свештеничкој породици. Још у раној младости повукао се у самоћу и посветио изучавању Светог Писма, Житија светих и отачких поука. Напустивши школу он одлази у манастир и са 19 година постаје расофорни монах. Пошто у Русији није могао да пронађе старца чијем би се духовном руководству предао, он полази у Влашку где проналази старца схимонаха Василија чијим поукама бива одушевљен. У скитовима Молдавије преподобни је провео три године стражарећи над собом, бавећи се молитвом, читањем Светог Писма и монашке литературе, као и рукодељем. У монашком подвигу толико је узнапредовао да су га прозвали „млади старец”.
Са 24 године полази на Свету гору. Стигавши онамо, никако није могао да препозна место о коме је толико читао, јер је духовни живот на Атосу у то доба био у великом опадању. Настанио се у манастиру Пантократор и отпочео са строгим подвигом: изузев недељом и на празнике, хранио се искључиво сувим хлебом и водом. Није имао никакву имовину осим закрпљене расе и подрасника, те неколико икона и књига. Приликом једне посете Светој гори схимонах Василије је младог подвижника постригао у мантију, давши му име Пајсије. Преподобни је тада имао 28 година.
Временом, око њега су почели да се сабирају иноци, који су га наговарали да прими јерејски чин, што је он на крају морао да прихвати. Потом је старац Пајсије са братијом прешао у скит Св. Илије. Ту је наставио свој подвиг. Дању се бавио рукодељем, док је ноћу преводио црквене књиге са грчког на словенски, а спавао је само три сата.
Књига „Пољски кринови” великог старца, схи-архимандрита Пајсија Величковског, један је од најдрагоценијих бисера православне отачке аскетске литературе. Први пут се на српском језику појавила у библиотеци „Образ светачки” (Београд,1997). Други пут књигу је објавила ИКЗ „Добротољубље” (Нови Сад, 2001). За ново издање превод смо прегледали и исправили. Будући да је у предговору који следи довољно речено о пореклу књиге „Пољски кринови”, желели бисмо да читаоце на почетку само укратко подсетимо на основне одреднице из житија преподобног Пајсија.
Преподобни Пајсије рођен је 1722. године у Полтави, у свештеничкој породици. Још у раној младости повукао се у самоћу и посветио изучавању Светог Писма, Житија светих и отачких поука. Напустивши школу он одлази у манастир и са 19 година постаје расофорни монах. Пошто у Русији није могао да пронађе старца чијем би се духовном руководству предао, он полази у Влашку где проналази старца схимонаха Василија чијим поукама бива одушевљен. У скитовима Молдавије преподобни је провео три године стражарећи над собом, бавећи се молитвом, читањем Светог Писма и монашке литературе, као и рукодељем. У монашком подвигу толико је узнапредовао да су га прозвали „млади старец”.
Са 24 године полази на Свету гору. Стигавши онамо, никако није могао да препозна место о коме је толико читао, јер је духовни живот на Атосу у то доба био у великом опадању. Настанио се у манастиру Пантократор и отпочео са строгим подвигом: изузев недељом и на празнике, хранио се искључиво сувим хлебом и водом. Није имао никакву имовину осим закрпљене расе и подрасника, те неколико икона и књига. Приликом једне посете Светој гори схимонах Василије је младог подвижника постригао у мантију, давши му име Пајсије. Преподобни је тада имао 28 година.
Временом, око њега су почели да се сабирају иноци, који су га наговарали да прими јерејски чин, што је он на крају морао да прихвати. Потом је старац Пајсије са братијом прешао у скит Св. Илије. Ту је наставио свој подвиг. Дању се бавио рукодељем, док је ноћу преводио црквене књиге са грчког на словенски, а спавао је само три сата.
Будући да су им Турци стално досађивали, старац и братија одлучише да се врате у Молдавију, оставивши за собом обновљено светогорско монаштво. Старчев духовни утицај се из Молдо-Влашке брзо проширио по целој Русији. Манастири које је оснивао држали су се строгог типика древног монаштва: монаси су имали заједничку трпезу, заједничку обућу и одећу, бавили су се молитвом и читањем аскетских списа, имали су одређена послушања и свакодневно су се исповедали. Број монаха који су живели у манастирима и скитовима којима је руководио старац Пајсије нарастао је на хиљаду. У то време римокатолици су у Молдавији наступали веома агресивно. Старац је устао у одбрану Православља. Обраћене из латинске јереси или из раскола поново је крштавао. Братију је позивао да у борби за Православље узор траже у светитељима Фотију Константинопољском и Марку Ефеском.
Боравећи на Светој гори старац Пајсије је сакупљао све светоотачке списе до којих је могао да дође. Сам их је преписивао или куповао за новац добијен од рукодеља. Због тога су он и братија често добровољно остајали гладни. Ондашњи словенски преводи били су веома лоши. Старац их је поредио и исправљао. Такође, трагао је за грчким оригиналима, сачуваним понегде на Светој гори. По доласку у Молдавију сакупљене списе почео је да преводи. Најважнији од њих били су „Лествица” и „Поуке Исака Сирина”, као и поуке светих и богоносних отаца о умном делању и молитви Исусовој од којих је састављено „Добротољубље”. Овим послом преподобни је наставио да се бави и онда када је од старости изнемогао и клонуо у кревет, не марећи за ране које су му се услед лежања отварале.
Старчеви ученици одлазили су у најудаљеније крајеве носећи његове преводе. Они су обнављали запуштене и подизали нове манастире, ширећи истински дух православног монаштва у коме их је преподобни васпитавао. Зато сестарац Пајсије са правом слави као препородитељ светогорског и руског монаштва, па и православног монаштва уопште.
Младен Станковић
Боравећи на Светој гори старац Пајсије је сакупљао све светоотачке списе до којих је могао да дође. Сам их је преписивао или куповао за новац добијен од рукодеља. Због тога су он и братија често добровољно остајали гладни. Ондашњи словенски преводи били су веома лоши. Старац их је поредио и исправљао. Такође, трагао је за грчким оригиналима, сачуваним понегде на Светој гори. По доласку у Молдавију сакупљене списе почео је да преводи. Најважнији од њих били су „Лествица” и „Поуке Исака Сирина”, као и поуке светих и богоносних отаца о умном делању и молитви Исусовој од којих је састављено „Добротољубље”. Овим послом преподобни је наставио да се бави и онда када је од старости изнемогао и клонуо у кревет, не марећи за ране које су му се услед лежања отварале.
Старчеви ученици одлазили су у најудаљеније крајеве носећи његове преводе. Они су обнављали запуштене и подизали нове манастире, ширећи истински дух православног монаштва у коме их је преподобни васпитавао. Зато сестарац Пајсије са правом слави као препородитељ светогорског и руског монаштва, па и православног монаштва уопште.
Младен Станковић
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар