Преподобни Максим Исповедник, "Питања и недоумице" (Quaestiones et dubia)

Преп. Максим Исповедник,
византијски мозаик из XI века

Ево још једне прилике да завирите у нашу преводилачку радионицу, где се, поред других посластица за љубитеље византијске књижевност које смо спомињали, сада спрема и превод познате књиге преп. Максима Исповедника (581-662) "Питања и недоумице"[1], која ће се на јесен појавити у издању "Очевог дома" из Београда...

Подсећамо да је ово још увек радна верзија превода.

Преподобни Максим Исповедник 

"ПИТАЊА И НЕДОУМИЦЕ"

(Quaestiones et dubia)

- одломак -  

...

19. Молим да ми се објасни, чиме Григорије Ниски, онима који не схватају узвишеност његовог божанског сазерцања, често својим делима даје повод да га окриве за учење о апокатастази?

Црква познаје три апокатастазе (обновљења): прва се извршава у свакоме, према логосу врлине, и у њој се обнавља његов логос врлине; друга је апокатастаза читаве природе приликом Васкрсења - у непропадљивост и бесмртност; а трећа, управо она која се понајвише оспорава, по речима Григорија Ниског је следећа: то је апокатастаза грехом повређених душевних сила, пресазданих у (првобитно) стање.[2] Јер потребно је да у очекивано време и целокупна људска природа добије у Васкрсењу непропадљивост тела, и да грехом током векова повређене душевне силе, које су пролазиле кроз све векове не налазећи мира, и (истребивши) сећање на грех које им је постало својствено, буду приведене безграничном Богу. Тада ће (душе), самоспознајом а не учествовањем у добрима, добити (те) силе натраг и биће обновљене у првобитно стање, како би се показало да Творац не представља узрочника греха.[3]

...

Превод: Младен Станковић (сва права задржана)
© Предањске студије и Младен Станковић, 2015.
Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима овај текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или је на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

---

[1] По општем закључку науке егзегетска дела су најранији радови Максима Исповедника (581-662). Писана су углавном у облику питања и одговора. Прво његово дело у том жанру су "Питања и недоумице" (Quaestiones et dubia) из 626. године. Реч је о кратким питањима и одговорима на библијске теме и поводом проблема догматског карактера који се у вези с тим јављају (види: Д. Богдановић, Свети Оци и Учитељи Цркве, Београд 1989, стр. 167).

[2] "Погледи Григорија Ниског на 'последње ствари', на исход егзистенцијалне драме, јесу оптимистички. Ту је добрим делом прихватио Оригеново учење о апокатастази, о обнављању првобитне хармоније бића. Зло није 'биће', зло је 'небиће', а зато, по логици Григорија Ниског, не може постојати вечно чак ни у парадоксу вечите казне" (види: Д. Богдановић, Исто, стр. 107).

[3] Преподобни Максим, који је гајио велико поштовање према светитељу Григорију Ниском, овде брани његово учење о апокатастази и показује различита значења тог оспораваног термина – сва у потпуности црквена. Тако на пример преп. Максим – следећи преп. Макарија Великог (Macar. Aeg. De libertate mentis, 34 // PG T. 34. Col. 965D.) – првом апокатстазом назива обновљење људске природе које је у Богооваплоћењу савршио Исус Христос, у складу с логосом врлине према коме је природа у почетку била створена, а који верујући усваја кроз делатно остварење хришћанских врлина вером и љубављу, уподобљавајући се Христу. Под другом апокатастазом он подразумева свеопште Васкрсење као обнављање људских тела, а под трећом – обнављање природних сила разумне творевине у Васкрсењу. Ипак, ово треће обновљење у корену се разликује од оригенистичког поимања (које је донекле прихватио и свети Григорије Ниски), као свеопштег, не само за људе, него и за демоне – и то не само онтолошког, него пре свега моралног обновљења. По схватању преп. Максима свети Григорије је својим речима о апокатастази хтео да изрази идеју да је Господ, Искупљењем које је извршио и Својим Васкрсењем, обновио људску природу, а свеопште Васкрсење ће коначно обновити не само тела свих људи (па и грешника), него и њихове природне душевне (и спознајне) силе. Ипак, то обновљење душевно-спознајних способности и сила грешницима никако неће бити извор радости, као што ће бити за праведнике, јер ће оно учинити мучење њихове савести још силнијим, кроз свест о непоправљивој погрешности животног пута изван Бога који су сами изабрали. "Преподобни никако не критикује светитеља из Нисе, него напротив, он чак прихвата једну од његових идеја – о свеобухватном есхатолошком обнављању људске природе" (Малков П. Ю. Антопологические предпосылки учения од апокатастасисе у восточных Отцов Церкви // Богословский вестник ПСТБУ, No 10, М. 2001, с. 93). Но, преп. Максим ту идеју озбиљно коригује, чистећи је од оригенистичког схватања.