(Радио "Глас" Епархије Нишке, "Православна е Мисија", из разговора са Младеном Станковићем)
...Када је реч о озбиљним издањима дела православних светих Отаца, много више од Срба учинили су на пример Французи или Белгијанци. Сетимо се само крупних издавачких пројеката у области православне светоотачке литературе као што је Мињова "Патрологија Грека". Током само једне деценије, половином 19-ог века, она је донела преко 160 великих томова са делима хришћанских писаца од другог па све до петнаестог века, који садрже грчки изворник и превод на латински. Интересантно је да, колико је мени познато, ми данас имамо само један читав комплет ове патрологије у јавној библиотеци у Србији, и то оној патријаршијској. Тај комплет на себи носи печате Карловачке богословије, а доспео је у Београд, у зграду Патријаршије, за време Другог светског рата када је пред усташама склоњен из Сремских Карловаца. Замислите ту свест: Србину је глава у опасности али он товари пуна кола књига, Патрологије на грчком, и носи је са собом у бежанију преко Дунава. Но, то није ништа чудно. Наши преци су имали јасну представу о томе какво се благо крије у оваквим књигама, и увек су их, остављајући због њих неке друге драгоцене ствари, носили са собом у сеобе.
После Мињове Патрологије, такође у Француској, појавила се Патрологија Оријенталис која излази од 1904. године, па кроз читав двадесети век, и има неких педесет томова, а садржи дела источних Отаца писана на грчком и латинском језику, али још више на етиопском, коптском, арапском, сиријском, затим старословенском, јерменском или грузијском језику, понекад са преводом на француски језик.
Ту је затим чувена едиција Сурс Кретјен, Хришћански извори, коју је негде у време почетка Другог светског рата покренула група младих католичких богослова у Лиону, са идејом да издају само грчке свете Оце, то јест критичка издања њихових дела на грчком уз превод на француски. Основна покретачка идеја ове групе била је обнова хришћанске културе, заснована на већем и лакшем приступу делима православних светих Отаца који су писали на грчком. Видите, то је време када је Француска била под Хитлеровом окупацијом, можда најгоре време које је та земља преживљавала у читавом двадесетом веку, а они су се прихватили посла да у таквим очајним околностима покрену једну од најзначајнијих светоотачких едиција. То је дух! Ми у Србији увек можемо да се вадимо на кризу и на то како нема средстава. Заправо ради се само о ентузијазму. До данас је у едицији Сурс Кретјен објављено преко четри стотине томова.
Даље, у Белгији излази едиција Корпус Kристијанорум, грчка и латинска серија, за коју се сматра да је на неки начин наставак Мињове Патрологије. Настала је почетком педесетих година двадесетог века и до данас има више од 60 томова са делима источних Светих Отаца.
Отац Јован Георгијевски, парох српске цркве Свети Сава у Паризу, током својих постдипломских студија патристичког богословља на Сорбони говорио је – и његов чланак о томе објављен је у часопису Св. Кнез Лазар – како је време да православни престану да се хвале својом неорганизованошћу и несистематичношћу. Време је да се коначно и на српском језику појаве озбиљна издања дела Светих Отаца, јер је то наша духовна баштина. Њихово проучавање и издавање не би требало да буде само ствар Цркве, богослова и појединих ентузијаста. Јер то је потреба наше културе. Тако велики и скупи пројекти захтевају вишедисциплинарни приступ, где треба да имате класичне филологе, историчаре, богослове, историчаре књижевности. У свету се такви пројекти финансирају из државног буџета и из посебних фондова. Реч је о послу коме не може да се приступа онако како се то ради код нас – да се тиме бави понеки ентузијаста о споственом трошку. Никада нећемо моћи да достигнемо Русе, Грке или Французе ако том послу не будемо приступили много озбиљније и организованије. Место светоотачке књижевности је на Универитету. Катедре за историју хришћанске књижевности, за византијско богословље и философију нису само потреба, него и обавеза наше просвете. Француски пример показује да неговање хришћанске традиције, хришћанског предања, не представља нешто назадно и заостало...
(Март 2011)
После Мињове Патрологије, такође у Француској, појавила се Патрологија Оријенталис која излази од 1904. године, па кроз читав двадесети век, и има неких педесет томова, а садржи дела источних Отаца писана на грчком и латинском језику, али још више на етиопском, коптском, арапском, сиријском, затим старословенском, јерменском или грузијском језику, понекад са преводом на француски језик.
Ту је затим чувена едиција Сурс Кретјен, Хришћански извори, коју је негде у време почетка Другог светског рата покренула група младих католичких богослова у Лиону, са идејом да издају само грчке свете Оце, то јест критичка издања њихових дела на грчком уз превод на француски. Основна покретачка идеја ове групе била је обнова хришћанске културе, заснована на већем и лакшем приступу делима православних светих Отаца који су писали на грчком. Видите, то је време када је Француска била под Хитлеровом окупацијом, можда најгоре време које је та земља преживљавала у читавом двадесетом веку, а они су се прихватили посла да у таквим очајним околностима покрену једну од најзначајнијих светоотачких едиција. То је дух! Ми у Србији увек можемо да се вадимо на кризу и на то како нема средстава. Заправо ради се само о ентузијазму. До данас је у едицији Сурс Кретјен објављено преко четри стотине томова.
Даље, у Белгији излази едиција Корпус Kристијанорум, грчка и латинска серија, за коју се сматра да је на неки начин наставак Мињове Патрологије. Настала је почетком педесетих година двадесетог века и до данас има више од 60 томова са делима источних Светих Отаца.
Отац Јован Георгијевски, парох српске цркве Свети Сава у Паризу, током својих постдипломских студија патристичког богословља на Сорбони говорио је – и његов чланак о томе објављен је у часопису Св. Кнез Лазар – како је време да православни престану да се хвале својом неорганизованошћу и несистематичношћу. Време је да се коначно и на српском језику појаве озбиљна издања дела Светих Отаца, јер је то наша духовна баштина. Њихово проучавање и издавање не би требало да буде само ствар Цркве, богослова и појединих ентузијаста. Јер то је потреба наше културе. Тако велики и скупи пројекти захтевају вишедисциплинарни приступ, где треба да имате класичне филологе, историчаре, богослове, историчаре књижевности. У свету се такви пројекти финансирају из државног буџета и из посебних фондова. Реч је о послу коме не може да се приступа онако како се то ради код нас – да се тиме бави понеки ентузијаста о споственом трошку. Никада нећемо моћи да достигнемо Русе, Грке или Французе ако том послу не будемо приступили много озбиљније и организованије. Место светоотачке књижевности је на Универитету. Катедре за историју хришћанске књижевности, за византијско богословље и философију нису само потреба, него и обавеза наше просвете. Француски пример показује да неговање хришћанске традиције, хришћанског предања, не представља нешто назадно и заостало...
(Март 2011)
.jpg)
.jpg)
Нема коментара:
Постави коментар