Православље и хомеопатија

Православна Црква и хомеопатија

Повремено се на црквеним сајтовима поведе расправа о хомеопатској медицини. Најчешће је у питању њено исмевање и ниподаштавање. Ретке присталице хомеопатије ту се обично позивају на лична позитивна искуства са овим видом лечења, док противници у њему виде нешто блиско окултизму и магији.
Ево како отприлике изгледају те дискусије:
"Мој син има 6 година и до пре девет месеци стално је био болестан –  готово непрекидно је имао упале грла, дисајних путева и уха. Веома често пио је антибиотике. Чим би прекинуо терапију антибиотицима и пошао у вртић, болест би се враћала. Његов имунитет је сасвим ослабио, изгледао је лоше и били смо веома забринути. А онда смо га на препоруку пријатеља одвели код хомеопатског лекара. Треба да напоменем да ја нисам био сигуран да ли је у реду да се као православни хришћанин обратим за помоћ хомеопати, а уз то сам сумњичав према свим видовима алтернативне медицине изузев народне, јер ме подсећају на некакво шарлатанство. Одмах након што је мој син почео да узима хомеопатску терапију (која је узгред и јефтинија од лечења антибиотицима) оздравио је, и од тада се већ готово девет месеци ни једном није разболео, а све време иде у вртић и свакодневно је у контакту са другом децом".
"Хомеопатија је веома штетна и изазива трајне последице по духовно здравље. Употребљава се на сопствени ризик. Она у нашем универзуму не може да функционише јер је у супротности са основним законима физике. Сва срећа, па су хомеопатски 'лекови' практично 100% вода. Заправо је алтернативна медицина та од које се згрћу силне паре".
"Муж моје пријатељице је хомеопата. Завршио је класичну медицину и потом је почео да се бави хомеопатијом. За тридесет година праксе успешно је лечио пацијенте са алергијама, анорексијом и свим другим болестима, осим штитне жлезде и карцинома. И ја сам користила хомеопатске лекове, али невоља је у томе што западни човек хоће излечење за три дана, а хомеопатско лечење траје дуже – онолико колико болест настаје, толико треба и да нестане. Оно што поуздано знам је да деца ових мојих пријатеља апсолутно никада нису користила антибиотике а сада имају преко двадесет година. Такође, знам да се и у званичној медицини користе одређени хомеопатски препарати. Свако добро у Господу!"
"Ја не знам никога коме је хомеопатија ишта помогла, нити да је неког излечила. У најбољем случају то је само скупо шарлатанство. Ево са сајта манастира Л. шта Православна Црква мисли о хомеопатији: 'ПИТАЊЕ: Чула сам нешто о томе да хомеопатија није благословена од стране Православне Цркве. Веома бих желела да чујем квалификовани одговор свештеника са медицинским образовањем. ОДГОВОР: Никад нисам дубоко размишљао о значењу хомеопатије, сматрајући је шарлатанством своје врсте. Сада сам за неколико недеља много тога прочитао и оценио многе чињенице. Ја сам по професији лекар-педијатар и дошао сам до закључка да хомеопатија није шарлатанство – то је опасна духовна заблуда, која је обавијена тајанственошћу и псеудонауком... Свештеник В. Б."
Овде треба приметити како свештеник В. Б. и сам признаје да никад није дубоко размишљао о значењу хомеопатије и да је потом "за неколико недеља много тога прочитао". Ми смо за мишљење питали још једну особу која је завршила и богословске студије и студије медицине (лекар специјалиста), а од детињства је васпитана у Православној Цркви у којој је подигла и сопствену децу, и током двадест година своју породицу је, увек када је то било могуће, лечила хомеопатским лековима. Ево шта смо добили као одговор: "Хомеопатија је врло ефикасна ако се правилно одреди супстанца, и то према карактеру и морфологији детета и осталим факторима. То значи да хомеопата треба да буде добро школован, а лек прописно направљен".
Но, какав је став Светих Отаца Цркве о хомеопатској медицини?
Овом темом први су почели да се баве знаменити руски светитељи XIX века, јер се хомеопатска медицина у свом класичном виду јавила управо на самом почетку тог века. Мада се трагови хомеопатије могу пронаћи и у средњевековним трактатима па чак и у античким изворима (Хипократова изрека: "Слично се сличним лечи"), овај метод лечења открио је и систематизовао немачки лекар Ханеман (1755-1843). Захваљујући добрим резултатима које су постизали оснивач хомеопатије и његови ученици, хомеопатија је брзо узбуркала јавност, стичући и присталице и противнике. Ондашњи лекари оптуживали су Ханемана за шарлатанство па је чак био приморан да напусти Немачку и пресели се у Француску. Али и поред противљења медицинских ауторитета хомеопатија је доживела велики процват захваљујући првенствено успесима у лечењу болести које је официјелна медицина сматрала неизлечивим. У Русији су најистакнутије присталице хомеопатије били знаменити хирург Пирогов, и филолог и академик Владимир Даљ, аутор чувеног петотомног "Речника живог Великоруског језика".
Међу присталицама хомеопатије био је и светитељ Теофан Затворник који у једном писму између осталог вели: "...Ако желите да знате нешто о мени, онда знајте да сам не само на речима, него и на делима старчић: ослабио сам и телом и духом. Нема неке одређене болести, него само жеља да лежим и лежим, што усрдно и испуњавам. Ово уосталом чиним по савету хомеопатских лекара из књига. Желим вам здравља, бодрости духа и издржљивости" (Писмо из 1890). На другом месту светитељ Теофан каже: "Хомеопатија може да помогне код свакојаких болести, али треба погодити одговарајући лек. То се може учинити на основу симптома, односно по ономе кроз шта се болест пројављује. Хомеопатијом се може лечити и да се доктор не види - путем дописивања" (8, п. 1402, стр. 142).
Руско духовништво заинтересовало се за хомеопатију половином XIX века. Већина руских села у то доба није имала лекара, а пошто су свештеници били најобразованија лица, народ им се обраћао и за медицинску помоћ. Сеоски свештеници су уочили успехе хомеопатских лекара који су радили у удаљеним провинцијама, па су полако почели да сарађују са њима и показују занимање за овај вид лечења. Према извештајима из тог времена није био мали број свештеника у Уфимској, Оренбуршкој, Вјатској и Тулској губернији који су практиковали хомеопатију. Око 1880. године Епископ семипалатински Кипријан је чак био председник локалног хомеопатског друштва. Тачан број руских православних свештеника који су се бавили хомеопатијом тешко је установити, али је познато да су у три хомеопатске апотеке лекове узимала хиљаду сто седамдесет и два свештена лица. Покровитељ хомеопатије постао је будући цар-мученик Николај II.
Игњатије Брјанчанинов, још један велики руски светитељ, хвалио је хомеопатију, чак је и сам својим духовним чедима справљао хомеопатске лекове. Његово житије пружа опис ситуације у Николо-Бабајевском манастиру између 1862. и 1865. године: "Болесника је долазило тако много, да је један од келејника записивао у књигу њихова имена, годиште и болести. А владика је одређивао коме да се да какав лек и дијету ако је била потребна..."
Свети Јован Кронштатски је шеснаест година био почасни члан хомеопатског удружења Санкт-Петербурга и сваке године давао је прилоге за развој хомеопатије у износу од 100 до 120 рубаља. Седмог октобра 1892. он је свечано осветио нову апотеку Санкт-Петрбуршког хомеопатског друштва на адреси Невски проспект 82 и том приликом је у беседи између осталог рекао: "Ваше удружење, или ваш метод лечења болести, за своју мото има пословицу древних мудраца-хомеопата: similia similibus curantur (слично се сличним лечи) – то је најразумнији и најтачнији метод".
По благослову светог Јована Кронштатског хомеопатију је практиковао и Л. М. Чичагов, потоњи митрополит и свештеномученик Серафим, и излечио је многе пацијенте од којих су лекари дигли руке. У својој књизи "Шта је основ сваке науке?" (Что служит основанием каждой науки) будући свештеномученик Серафим је писао: "Господ је човеку дао биље ради здравог живота. Из биља треба добити лекове посредством уситњавања материјала и ослобађања божанске исцељујуће силе која је у њему похрањена. Уз високу професионалност и морал, хомеопата може да по принципу сличности изабере лек из извора који је створио Бог (на пример из биља) ради лечења Богом створеног човека".
Л. М. Чичагов је написао двотомно дело о историји хомеопатије "Медицинске беседе" и објавио га 1891. године. Дело је у време комунизма дуго било забрањено и тек 2003. године преиздала га је унука светитеља, игуманија Серафима. У основи теорије Л. М. Чичагова стоји уверење да су узрок болести страсти и да је задатак лекара да пронађе корен обољења.
Са доласком комуниста на власт хомеопатски метод лечења је забрањен, а апотеке и болнице затворене. Хомеопатски лекари подвргнути су прогону зато што се њихов приступ лечењу није уклапао у оквире тзв. "научног", материјалистичког погледа на свет. Многи лекари били су приморани да своје пацијенте лече тајно, па се може рећи да је хомеопатија под новим совјетским властима била приморана да попут цркве сиђе у катакомбе.
Током XX века међу свештенством су се о хомеопатији позитивно изражавали између осталих чудотворац Серафим Вирицки, митрополит Антоније (Блум) и архимандрит Јован (Крестјанкин). Но, без обзира на готово двовековно искуство Цркве са хомеопатским начином лечења, горке речи митрополита Серафима (Чичагова) до данас остају актуелне за сваког православног лекара-хомеопату:
"Да би нова метода лечења задобила присталице, она треба да чини чудеса, да постиже тако крупне резултате који су у постојећем систему незамисливи: нужно би било извлачити људе из чељусти смрти. С друге стране, такве резултате лечења друштво везује за сферу натприродног, а аутору такве методе приписује извесне духовне силе, што у очима људи ову врсту лечења опет своди у област фантазије, шарлатанства и екплоатације. Потребна су чудеса, али према онима који их чине изражава се неповерење и сумња. Сходно томе, преостаје нам једно: да слушамо приговоре, ћутимо и трпимо. Без помоћи Божије човек не може да поднесе таква искушења..."
Међу савременим православним богословима, као бранилац хомеопатског метода лечења од бројних критичара унутар Цркве, посебно се истиче архимандрит Рафаил (Карелин) који сматра за могуће да у људском организму постоји некакав "други сигнални систем парадоксалног карактера, чији су рецептори тако удешени да реагују само на микронадражаје, и што су ти надражаји слабији, то већу резонанцу постижу у људском организму..." Архимандрит Рафаил даље вели: "Могуће је да наш организам непрекидно добија огромну струју импулса од микростимулатора које технички уређаји не могу да ухвате или региструју. Хомеопатски лекови могу да се уброје међу овакве микростимулаторе. У таквој схеми постаће јасније зашто раствори са ниским степеном концентрације активне материје добијају такву снагу и интензитет, делујући на дубоке, још неистражене структуре организма. Наравно, то је тек претпоставка која не може бити научно доказана, али истовремено не може бити ни оповргнута услед свог теоријског карактера".
А што се тиче најчешћих оптужби на рачун хомеопатије, да је повезана са окултизмом и магијом, архимандрит Рафаил каже следеће: "Нажалост, нека духовна лица, која не схватају о чему је реч, на основу таквих оптужби без размишљања одбацују хомеопатију. Додуше неки од хомеопата и сами су пружили повод за то, јер употребљавају терминологију која је налик окултној, нпр. 'флуиди, астрална тела' и слично. Већ је и сам Ханеман, иако је био верујући католик и учествовао у католичким обредима, допуштао неке сумњиве термине у свом делу 'Органон'. Познати розенкројцер Штајнер дискредитовао је хомеопатију сједињујући је с астрологијом. Он је хомеопатију користио у циљу популаризације свог антропософског система, мада хомеопатија, као метода лечења, нема никакве везе ни са теософијом ни са антропософијом. Поједине савремене хомеопате, желећи да под хомеопатију подведу и теоријско објашњење њених феномена, стварају теорије које противрече православној теологији и антропологији. Често су у тим теоријама присутни и елементи теософског карактера који изазивају узнемирење код православних хришћана, посебно међу свештенством. Таква негативна реакција спречава верујуће да се обраћају лекарима-хомеопатама како не би били подвргнути дејству окултних сила. Стога у питањима која се тичу антропологије и погледа на свет, православне хомеопате треба да се обраћају православном богословљу, а не да полазе од личних мишљења или ставова који се могу тумачити на различите начине.
Наравно, позиција свештенства које из поменутих разлога пориче хомеопатију – није исправна: треба најпре објаснити хомеопати, који покушава да створи сопствену теорију, које су његове погрешке и у чему се не слаже са хришћанским учењем, нарочито учењем о људској души; треба му предложити да преиспита и исправи такве погрешке. Уколико он одбије то да учини, онда може бити речи о неправославности тога човека, а не хомеопатије у целини.
Оптуживање хомеопатије за окултизам и приближавање магији је – апсурдно. За магију су потребна најмање три услова: 1. маг-чаробњак који има тесно општење са демонским светом; 2. присуство враџбина, заклињања, магијских формула и уопште различитих врста обраћања сатани (где се његово име често употребљава у шифрованом облику а речи су праћене магијским ритуалима); 3. конкретно лице против кога су усмерене магијске силе.
Ко је маг у хомеопатији? Лекар који проучава болесника или фармацеут који припрема лекове? Које мантре или заклињања изговарају хомеопате? Где је то објављено, или се можда усмено преноси? У том случају пријем у хомеопатско друштво био би праћен некаквим иницијацијама, као код ступања у окултни савез. Зар би тако нешто могло да остане скривено током две стотине година? Маг се обраћа одређеном лицу или аудиторијуму, а хомеопатски лекови се сасвим слободно продају у апотекама и припремају их углавном машине.
Хомеопате могу да припадају различитим религијама или да буду неверујући људи. Они могу да подржавају различите философске погледе или да буду скептици-агностици, али то се тиче њиховог унутрашњег, духовног света, а не хомеопатије. Хомеопатија остаје практична медицина, заснована на чињеницама, и веома је опасно приписивати јој некакву теорију с елементима општег погледа на свет. То значи правити вештачке моделе од сопствених представа узетих из различитих извора. Онда ти измишљени модели лако могу да постану повод за напад на хомеопатију.
Нарочито је опасно ако хомеопата користи антропологију адвајта-јоге или Штајнера, и у лекарску праксу или хомеопатску литературу уводи термине као што су "астрална, ментална етерична тела", представљајући самим тим људску душу као некакво сложено јединство различитих природа и елемената. Таква теософска лексика тесно је повезана са учењем о реинкарнацији душе и добрано је ушла у језик окултних секти, нарочито источних.
Хришћанство учи да је душа проста, хомогена твар и недељива монада. Уопште, душа не представља предмет науке, него вере. Психологија као наука бави се разматрањем и уопштавањем одређених својстава психике (онога у чему се испољава морални, мисаони и осећајни лик човека као појединца и друштвене заједнице) али оставља отворено питање да ли постоји или не постоји душа као твар одвојена од тела? Стога изводити закључке у овој области без поузданих сазнања хришћанске антропологије значи дискредитовати не само себе, него и саму хомеопатију...
Делотворност хомеопатије као метода не доказује се личним претпоставкама или апстрактним дискусијама, него у постељи болесника. Стога што се пре хомеопатија буде ослободила личног теоретисања самих хомеопата, и прихватила себе као практичну науку, то ће недоступнија постати за тенденциозне критике, и тим ће већу популарност имати међу православним хришћанима".
Да закључимо речима светог Теофана Затворника које најбоље илуструју његово одушевљење за овај метод лечења: "Каква је хомеопатија! Где алопатија (тј. класична медицина) током пет недеља није имала успеха, она је за пола дана показала приметно дејство. Споменик јој треба подићи!" (4, п. 580, стр. 54).
Младен Станковић

Историја узајамних односа хомеопатије и Цркве у Русији детаљно је описана у дисертацији др А. Котка (кликни).

На веб сајту архимандрита Рафаила (Карелина) пронаћи ћете више интересантних чланака на тему хомеопатије. Ево једног од њих: "Хомеопатија – наука а не идеологија".