Из дела светог Теофана Затворника

Воља човекова

Одрицање од своје воље може се чинити на сваком кораку... То је духовно дело. Узмите за правило да не поступате према захтевима тела... ради угађања њему, а не по неопходности... и добићете опит одрицања од своје воље у сваком тренутку... Али, не узнемирујте се због неуспеха... Нека их буде... Само не одустајте од намере да идете насупрот телу, и у великом и у малом (4, п. 591, стр. 70).

Погледајте још пажљивије, па ћете у себи увидети, испод те пометње помисли у уму, да је ваша воља стално заузета бригама о уређењу (спољашњег) живота, да те бриге непрестано нагризају душу као црв и терају напаћеног човека из једног дела у друго, јер не може да га задовољи ништа што постигне, и чим обави једно, он увек смишља стотине других дела, као да су неизбежна (13, стр. 37).

Датум празновања Васкрса

Како се израчунава датум празновања Васкрса?

Први Васељенски сабор, одржан у Никеји 325. године, унео је ред у до тада неуједначену праксу одређивања датума празновања Васкрса, и одлучио да сви хришћани Васкрс прослављају у исто време: прве недеље после пролећног пуног месеца (уштап), то јест пуног месеца који пада на сам дан пролећне равнодневице (еквиноција), или непосредно после ње. Васкрс тако може да падне најраније 22. марта (тј. 4. априла по новом календару), а најкасније – 25. априла (тј. 8. маја по новом календару). Ова одлуку потврђују многи црквени канони: «Ако који епископ, или презвитер, или ђакон буде светковао свети дан Пасхе пре пролећне равнодневице заједно са Јудејцима, нека се свргне» (7. апостолско правило), «Сви они који се усуде да повреде наредбу светог и великог сабора одржаног у Никеји, у присуству благочестивог и Богу омиљеног цара Константина, о светоме празнику свете и спасоносне Пасхе, имају бити одлучени и искључени из Цркве» (1. правило Антиохијског сабора) итд.
Међутим, папа Григорије је у шеснаестом веку дрско погазио ову одредбу Светих Отаца Цркве, па тако римокатолици до дана данашњег датум прослављања Васкрса одређују противно свештеним канонима Цркве. Светитељ Теофан Полтавски пише: «Први Васељенски сабор (325. године) узео је исконски, првобитни, старохришћански календар за основ како хришћанског рачунања времена, тако и одредбе о празновању Васкрса. Покушај римокатолички цркве у 16. веку, за време папе Григорија, да уведе нови, 'научни' календар, довео је до стварања само псеудонаучног и противканонског календара. Дакле стари календар је символ јединства хришћана у читавом свету, а нови календар је символ бунта, револуције и разједињења хришћана».

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

ПОСТ

Постове су установили Сабори свете Цркве, садејством Духа Светога, и њихово нарушавање сматра се за грех
Држање постова и посних дана неопходно је потребно. То није људска измишљотина: њих су, садејством Духа Светога, установили и озаконили Црква и Сабори, а темељ и Глава Цркве је Сам Господ наш Исус Христос. Он је Својој Цркви дао такву власт, да ко не послуша Цркву, нека буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17); апостолима, а преко њих и пастирима, рекао је још и ово: ко вас слуша Мене слуша, и ко се вас одриче, Мене се одриче; а ко се Мене одриче, одриче се Онога Који је Мене послао (Лк. 10,16). Једино покајање може да избрише овај преступ...

Што се тиче разрешења поста понедељком, ми не можемо да вас умиримо, јер су Свети Оци одредили као обавезно правило за монахе да се понедељак не разрешава на мрсну храну; како бисмо онда ми могли да допустимо употребу такве хране? У овом случају закључак донесите сами. Јер то није врлина, него дужност. За врлину се добија награда, а за неиспуњавање дужности казна.

Пост треба да буде не само телесни него и духовни
Ево нас у предворју светог поста! Тим поводом желим вам све најбоље и саветујем вам да не постите само «постом телесним», него и «постом духовним», као што нас Црква позива овим поздравним речима пред свету Четрдесетницу; а од тога ћете се удостојити да задобијете и плод духовни.

...Приближио се и већ је готово наступио пост. Како да постимо? Телесни пост, тј. уздржавање од хране, не можемо да држимо онако како су држали наши оци и учитељи; али и ако бисмо га држали, каква ће корист бити без духовног поста, на који нас подсећа Црква: «постимо постом духовним, благопријатним Господу» и остало (стихира Триода). Дакле, сећајући се својих грехова, треба да се трудимо, као прво, да имамо срце скрушено и смирено (Пс. 50,19); затим, да не гледамо на туђе недостатке и да им не судимо, и пре свега да пазимо на своје страсти и да им не допуштамо да делују.

Дела Светих Отаца (најважније едиције)

О главним едицијама које садрже дела православних Светих Отаца
(Радио "Глас" Епархије Нишке, "Православна е Мисија", из разговора са Младеном Станковићем) 

...Када је реч о озбиљним издањима дела православних светих Отаца, много више од Срба учинили су на пример Французи или Белгијанци. Сетимо се само крупних издавачких пројеката у области православне светоотачке литературе као што је Мињова "Патрологија Грека". Током само једне деценије, половином 19-ог века, она је донела преко 160 великих томова са делима хришћанских писаца од другог па све до петнаестог века, који садрже грчки изворник и превод на латински. Интересантно је да, колико је мени познато, ми данас имамо само један читав комплет ове патрологије у јавној библиотеци у Србији, и то оној патријаршијској. Тај комплет на себи носи печате Карловачке богословије, а доспео је у Београд, у зграду Патријаршије, за време Другог светског рата када је пред усташама склоњен из Сремских Карловаца. Замислите ту свест: Србину је глава у опасности али он товари пуна кола књига, Патрологије на грчком, и носи је са собом у бежанију преко Дунава. Но, то није ништа чудно. Наши преци су имали јасну представу о томе какво се благо крије у оваквим књигама, и увек су их, остављајући због њих неке друге драгоцене ствари, носили са собом у сеобе.
После Мињове Патрологије, такође у Француској, појавила се Патрологија Оријенталис која излази од 1904. године, па кроз читав двадесети век, и има неких педесет томова, а садржи дела источних Отаца писана на грчком и латинском језику, али још више на етиопском, коптском, арапском, сиријском, затим старословенском, јерменском или грузијском језику, понекад са преводом на француски језик.
Ту је затим чувена едиција Сурс Кретјен, Хришћански извори, коју је негде у време почетка Другог светског рата покренула група младих католичких богослова у Лиону, са идејом да издају само грчке свете Оце, то јест критичка издања њихових дела на грчком уз превод на француски. Основна покретачка идеја ове групе била је обнова хришћанске културе, заснована на већем и лакшем приступу делима православних светих Отаца који су писали на грчком. Видите, то је време када је Француска била под Хитлеровом окупацијом, можда најгоре време које је та земља преживљавала у читавом двадесетом веку, а они су се прихватили посла да у таквим очајним околностима покрену једну од најзначајнијих светоотачких едиција. То је дух! Ми у Србији увек можемо да се вадимо на кризу и на то како нема средстава. Заправо ради се само о ентузијазму. До данас је у едицији Сурс Кретјен објављено преко четри стотине томова.
Даље, у Белгији излази едиција Корпус Kристијанорум, грчка и латинска серија, за коју се сматра да је на неки начин наставак Мињове Патрологије. Настала је почетком педесетих година двадесетог века и до данас има више од 60 томова са делима источних Светих Отаца.
Отац Јован Георгијевски, парох српске цркве Свети Сава у Паризу, током својих постдипломских студија патристичког богословља на Сорбони говорио је – и његов чланак о томе објављен је у часопису Св. Кнез Лазар – како је време да православни престану да се хвале својом неорганизованошћу и несистематичношћу. Време је да се коначно и на српском језику појаве озбиљна издања дела Светих Отаца, јер је то наша духовна баштина. Њихово проучавање и издавање не би требало да буде само ствар Цркве, богослова и појединих ентузијаста. Јер то је потреба наше културе. Тако велики и скупи пројекти захтевају вишедисциплинарни приступ, где треба да имате класичне филологе, историчаре, богослове, историчаре књижевности. У свету се такви пројекти финансирају из државног буџета и из посебних фондова. Реч је о послу коме не може да се приступа онако како се то ради код нас – да се тиме бави понеки ентузијаста о споственом трошку. Никада нећемо моћи да достигнемо Русе, Грке или Французе ако том послу не будемо приступили много озбиљније и организованије. Место светоотачке књижевности је на Универитету. Катедре за историју хришћанске књижевности, за византијско богословље и философију нису само потреба, него и обавеза наше просвете. Француски пример показује да неговање хришћанске традиције, хришћанског предања, не представља нешто назадно и заостало...
(Март 2011)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МИР БОЖИЈИ

# Мир Божији је – удео светих Божијих; посредством светог мира хришћанин који је прешао стазу покајања мири се са Богом, са свим околностима, са свим ближњима и са самим собом; он постаје син Божији по благодати (Мт. 5,9).

Мир Божији праћен је очигледним присуством Духа Светога у човеку; он је – дејство, плод Духа Светога.

Онај ко је стекао мир Божији у себи, способан је и за друга коначна блаженства: за добродушно трпљење, са радошћу, срамоте, клевета, прогонстава и свих других искушења.

Онај ко је стекао мир Божији не плаши се спољашњих узнемирења: на тасовима његовог срца благодатна утеха уништила је сву вредност онога што је на земљи велико и сладосно, као и сву тежину онога што је на земљи болно и горко. 1. 520-521

# Благодатни мир Христов, којим се подвижник уводи у чисту молитву, у потпуности се разликује од обичног, спокојног и пријатног људског расположења: уселивши се у срце он окива узнемирујуће покрете страсти и уклања страх не удаљавањем онога што је страшно, него блаженим и одважним стајањем у Христу, при чему страшно није страшно, како је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји (Јн. 14,27). У миру Христовом скривено живи таква духовна сила, да он њоме гази сваку земаљску патњу и искушење. Ова сила се позајмљује од Самог Христа: У Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет (Јн. 16,33). Призиван срчаном молитвом, Христос шаље у срце духовну силу која се назива миром Христовим, која је умом недокучива, речима се не може описати, а на несхватљив начин схвата се једино блаженим опитом. Мир Божији, – говори апостол хришћанима – који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7). 

Божићни обичаји

РЕЧНИК БОЖИЋНИХ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА

Божићни пост почиње 28. новембра по новом календару и траје 40 дана. Прва писана сведочанства о овом посту потичу из четвртог века, а у петом веку Лав Велики га назива древном установом и приписује му значење жртве за прикупљене плодове. Трајање овог поста у старини није било једнако у разним црквама. Свој коначни облик Божићни пост је добио на Константинопољском сабору 1166. године. Овим постом се завршни период године освећује обнављањем духовног јединства са Богом, а ми се телесно и духовно припремимо да бисмо Божић дочекали како доликује. "Господ се родио од Пресвете Дјеве - вели митрополит Амфилохије - али Он треба да се роди и у срцу сваког од нас, да га изнутра озари и обасја својом вечном Истином и Светлошћу. Но, како ће се Он у нама родити и срце наше вечном Истином обасјати, ако је стомак постао наше божанство коме служимо и коме се дан и ноћ клањамо, ако нам је срце испуњено похотом плоти, злим жељама и мислима, а ум демонском похлепом, гордошћу и тамом помрачен". Праслика божићног четрдесетодневног поста био је Мојсијев пост, јер он је 40 дана и ноћи постио како би примио речи Божије исписане на каменим таблицама, док ми, постећи 40 дана, примамо живу Реч од Дјеве, записану не на камену, него оваплоћену и рођену.
Током овог поста строго, то јест "на води", пости се у понедељак, среду и петак. Уторком и четвртком допуштена је употреба уља и вина, а суботом и недељом рибе. За одређене празнике разрешавају се уље и вино, док се риба разрешава за Ваведење и Светог Николу. Последњих пет дана пост бива строжи и разрешења на рибу више нема. Најстрожи пост је на Бадњи дан.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СМИРЕЊЕ

О, смирење! Ти си одећа Божанства
– каже свети Исак Сирин.

Христос – учитељ смирења
Питате како и одакле се научити смирењу? Сам Господ наш Исус Христос је рекао: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). То је основа нашег учења – смирење. Свети оци, подражавајући то учење, и поред све своје светости сматрали су себе за горе од свих и ниже од сваког створења, томе они уче и нас. И јасно су показали, да где год се догодио пад, тамо је претходила гордост…
Тражите од мене савет: како савладати страсти и стећи смирење? Ваша жеља је добра, али треба уложити труд ради стицања смирења, треба одбацити и уништити гордост у себи и у сваком делу и речи смиравати се и сматрати себе за горег од свих. Када бисмо и могли нешто добро да учинимо, то не чинимо нашом силом, него помоћу Божијом. Господ нас је научио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10), и још је заповедио: научите се од Мене… (Мт. 11,29). Ето од Кога да се учите смирењу; оно вам дарује мир, а са њим лако можете савладати страсти, јер је самољубље и гордост основа свих страсти и њихов узрок. Њеним уништењем све страсти нестају, јер за сваку ћете страст наћи заповест Божију и, трудећи се да ту заповест испуните, лако ћете је, уз помоћ Божију, савладати.

Представљање нове књиге

Позивамо вас на промоцију књиге

Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства

која ће бити одржана у Парохијском дому храма Св. Саве у Београду

у понедељак 10. октобра 2011. године у 19 часова

На промоцији ће учествовати:

свештеник мр Александар Средојевић, парох храма Св. Саве

Драгослав Бокан, уредник часописа "Водич за живот"

Дивна Љубојевић и студијски ансамбл хора "Мелóди"

Младен Станковић, преводилац и приређивач књиге

Водитељ: Јања Тодоровић

НОВО! Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства

Поручите књигу у претплати (за више информација кликни овде)

Царски пут

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Цар­ски Пут - Истин­ско Пра­во­сла­вље у до­ба апо­ста­си­је
(Скра­ће­на вер­зи­ја овог тек­ста у пре­во­ду на срп­ски је­зик об­ја­вље­на је у ча­со­пи­су „Цр­кве­ни жи­вот”, из­да­вач: Вер­ско до­бро­твор­но ста­ра­тељ­ство Ар­хи­е­пи­ско­пи­је Бе­о­град­ско-Кар­ло­вач­ке, бр. 4/2003)

"Ка­ко ка­жу Оци, крај­но­сти и са јед­не и са дру­ге стра­не, јед­на­ко су штет­не... Ми тре­ба да иде­мо цар­ским пу­тем, кло­не­ћи се крај­но­сти обе­ју стра­на" (Св. Јо­ван Ка­си­јан).

Пра­во­слав­ни хри­шћа­ни жи­ве да­нас у јед­ној од нај­кри­тич­ни­јих епо­ха у исто­ри­ји Цр­кве Хри­сто­ве. Не­при­ја­тељ чо­ве­ко­вог спа­се­ња, ђа­во, на­па­да че­сто и са свих стра­на, тру­де­ћи се да на сва­ки на­чин скре­не вер­не са пу­та спа­се­ња ко­ји им по­ка­зу­је Цр­ква и да пот­чи­ни се­би чак и са­му Цр­кву Хри­сто­ву, без об­зи­ра на обе­ћа­ње Спа­си­те­ље­во (Мт. 16,18), те да истин­ско Те­ло Хри­сто­во пре­тво­ри у „еку­ме­ни­стич­ку” ор­га­ни­за­ци­ју ко­ја при­пре­ма до­ла­зак ње­го­вог лич­ног иза­бра­ни­ка, Ан­ти­хри­ста, ве­ли­ког свет­ског вла­да­ра по­след­њих да­на.Ми сва­ка­ко зна­мо да тај по­ку­шај Са­та­не не­ће ус­пе­ти: Цр­ква ће оста­ти Не­ве­ста Хри­сто­ва све до кра­ја све­та; она ће Же­ни­ка Хри­ста, при­ли­ком Ње­го­вог Дру­гог до­ла­ска, до­че­ка­ти чи­ста и нео­сквр­ње­на пре­љу­бо­твор­ним са­ве­зом са от­пад­ни­штвом овог ве­ка. Али пред све пра­во­слав­не хри­шћа­не по­ста­ви­ће се глав­но и нај­ва­жни­је пи­та­ње на­шег вре­ме­на: Цр­ква ће оп­ста­ти, али ко­ли­ко ће нас оста­ти у њој, су­прот­ста­вља­ју­ћи се моћ­ним по­ку­ша­ји­ма ђа­во­ла да нас од ње одво­ји? 

Са Светим Оцима из дана у дан

Време и вечност

# Ако неко изгуби злато или сребро, он уместо њега може да нађе друго; ако пак губимо време, живећи у доконости и лењости, нећемо моћи да нађемо друго уместо изгубљеног (авва Доротеј).

# Време лети и вечност се приближава.

# Када ме не питају шта је то време, ја знам шта је; а када хоћу да га објасним, више ми није познато (блажени Августин).

# Вечност је увек и никад, то јест, увек ће бити и никад се неће завршити (свети Тихон Задонски).

# Увек имај на уму вечност и ништа у свету нећеш пожелети (свети Тихон Задонски).

# Живи мислећи на то да ће се твој живот окончати, па нећеш бити привезан за овај живот. Живи мислећи на вечност, која следи после пролазног живота, па ћеш живети хришћански.

# Цени време. Оно је скупље од злата: њиме се купује блажена вечност.

# Не губи ни један тренутак, а да не сабереш нешто за вечност.

# Гледај корисно, слушај корисно, говори корисно, одговарај корисно (свети Василије Велики).

# Када вам исцури вино ви се растужите, а када губите време весели сте?! (блажени Августин).

# Нема времена које би се безбедно могло потценити; јер се у свако време може спасити, или погинути (свети Филарет митрополит Московски).

# Тешко лењивцу! Тражиће оно време које је лоше употребио и више га неће наћи (свети Нил Синајски).

International Convention: The Religious Underground in the USSR

Call for Papers

The Religious Underground in the USSR

November 18 to 19, 2011

Chernigov, Ukraine

The Shevchenko University of Chernigov

with the participation of members of the Keston Institute (Oxford, U.K.) 

Dear Colleagues: 

We invite you to participate in Ukraine's first international convention examining «The Religious Underground in the USSR», organized by a group of Ukrainian educational and cultural organizations under the leadership of the Shevchenko University of Chernigov. The conference will be held in Chernigov, Ukraine, on the 18^th and 19^th of November 2011. The organizing committee is being advised by members of the Keston Institute (Oxford, U.K.).
   
Although religious resistance to the totalitarian regime in the USSR has been studied in the West for over fifty years, it lacks attention of a similar scope from native scholars. Such attention is critically important now, because of the dangerous trend in Russian and Ukrainian scholarship that many Western scholars have noted, of rewriting recent Russian and Ukrainian history to reflect the politics and concerns of current regimes. This is especially true in matters concerning the Church.

Годишњица пада Константинопоља 29. мај / 11. јун

Последња беседа Константина XI Драгаша Палеолога
(на данашњи дан пре 558 година последњи Ромејски василевс одржао је својим ратницима беседу, храбрећи их пред одлучујући бој са Турцима. Сутрадан у подне Константинов Град био је у рукама турских освајача. Цариград је пао 29. маја по старом или 11. јуна по новом календару, након што је 57 дана одолевао неупоредиво јачем непријатељу. Беседа која следи наћи ће се у нашој новој књизи: "Георгије Сфранцес: ХРОНИКА - Пад Византијског царства". Промоција књиге и њено појављивање у књижарама биће у понедељак 26. септембра 2011)

"...Исто је тако и цар те тужне вечери у понедељак сабрао без изузетка све архонте и старешине, димархе, војне заповеднике и друге изабране ратнике, па им је рекао следеће: 'Најблагороднији архонти, најсјајнији димарси, војводе и најодважнији моји ратници, сав верни и уважени народе! Ви добро знате да је наступио час: непријатељ наше вере хоће да нас свим својим машинама и вештином још више притисне, и да свим својим силама, са копна и мора, уз велику борбу, крене у одлучујући напад, како би, ако може, попут змије излио у нас свој отров, или да нас прогута као свирепи лав. Зато вам кажем и молим вас, да храбро и јуначки стојите против непријатеља наше вере, као што сте увек до сада и чинили. Вама ћу поверити овај најблиставији и преславни Град, царицу свих градова (βασιλεύουσαν τῶν πόλεων) и нашу отаџбину. Добро вам је познато, браћо, да смо у четири случаја сви ми заједно обавезни да смрт претпоставимо животу: прво, ради наше вере и побожности, друго, ради отаџбине, треће, ради цара – помазаника Господњег, и четврто, ради наших ближњих и пријатеља.
Дакле, браћо, ако смо обавезни да се боримо до смрти за једно од ова четири, онда јасно видите да смо тим пре обавезни да се боримо за сва четири заједно, јер све је угрожено.

Катакомбна Црква

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Ка­та­комб­на Ти­хо­нов­ска Цр­ква 1974. го­ди­не (1)

Мно­ги пра­во­слав­ни хри­шћа­ни у сло­бод­ном све­ту би­ли су за­пре­па­шће­ни и уз­не­ми­ре­ни оним што је у свом пи­сму упу­ће­ном Тре­ћем Све­за­гра­нич­ном Са­бо­ру Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве, ко­ји се са­стао у сеп­тем­бру 1974. го­ди­не у Све­то-Тро­јиц­ком ма­на­сти­ру у Џор­дан­ви­лу, на­пи­сао у све­ту по­зна­ти ру­ски пи­сац Алек­сан­дар Сол­же­њи­цин, ко­ји са­да (2) жи­ви у из­гнан­ству у Швај­цар­ској. Он је на­пи­сао да „да­нас не тре­ба под­ме­та­ти има­ги­нар­ну сли­ку Ка­та­комб­не Цр­кве, уме­сто ре­ал­ног ру­ског пра­во­слав­ног на­ро­да”, по­ри­чу­ћи и са­мо по­сто­ја­ње „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је” и од­вра­ћа­ју­ћи је­рар­хе Ру­ске За­гра­нич­не Цр­кве од „со­ли­да­ри­са­ња са та­јан­стве­ном, без­гре­шном, али и бес­те­ле­сном ка­та­ком­бом”. Не­при­ја­те­љи истин­ског Пра­во­сла­вља и за­штит­ни­ци сер­ги­јан­ске Мо­сков­ске па­три­јар­ши­је, од­мах су ис­ко­ри­сти­ли ове фра­зе за сво­је соп­стве­не про­па­ганд­не ци­ље­ве, об­ја­вљу­ју­ћи их под на­сло­ви­ма као што је „Не­ма Ка­та­комб­не Цр­кве” (3). За­и­ста, успе­ху об­но­вљен­ског „пра­во­сла­вља” мно­го би до­при­не­ло ка­да би им по­шло за ру­ком да до­ка­жу - или, у крај­њој ли­ни­ји, да до­вољ­но гла­сно об­ја­ве - ка­ко у Ру­си­ји не­ма Кат­комб­не Цр­кве, и да у Со­вјет­ском Са­ве­зу пра­во­сла­вље по­сто­ји са­мо у сво­јој об­но­вљен­ској, сер­ги­јан­ској ва­ри­јан­ти, ко­ју све­ту при­ка­зу­је Мо­сков­ска па­три­јар­ши­ја, ко­ја, по ми­шље­њу Сол­же­њи­ци­на, ни нај­а­ма­ње ни­је „па­ла”, не­го пред­ста­вља истин­ску Ру­ску Пра­во­слав­ну Цр­кву. Ова­кве Сол­же­њи­ци­но­ве из­ја­ве иза­зи­ва­ју ва­жна пи­та­ња, и прак­тич­на и бо­го­слов­ска.
Исти­на, у по­чет­ку свог пи­сма Сол­же­њи­цин пи­ше: „Све­стан сво­је не­при­пре­мље­но­сти за исту­па­ње по цр­кве­ном пи­та­њу пред са­бра­њем све­ште­но­слу­жи­те­ља и је­ра­ра­ха, ...ја са­мо мо­лим за раз­у­ме­ва­ње у од­но­су на мо­је евен­ту­ал­не гре­шке у тер­ми­но­ло­ги­ји, или у ра­су­ђи­ва­њу о са­мој ства­ри”, а на кра­ју се по­но­во огра­ђу­је: „Ја не ми­слим за се­бе да сам по­зван да ре­ша­вам цр­кве­на пи­та­ња”. За­то је, без ика­квог ома­ло­ва­жа­ва­ња Сол­же­њи­ци­на, ко­ји је та­ко убе­дљи­во и прав­до­љу­би­во го­во­рио на дру­ге те­ме, а ра­ди оних ко­ји же­ле да зна­ју исти­ну, по­треб­но ука­за­ти на ње­го­ве по­гре­шке у од­но­су на Истин­ски-Пра­во­слав­ну Ру­ску Цр­кву, ка­ко у чи­ње­ни­ца­ма та­ко и у бо­го­сло­вљу.
Ис­па­ло је да су ове Сол­же­њи­ци­но­ве по­гре­шке има­ле сре­ћан за­вр­ше­так: за­хва­љу­ју­ћи њи­ма, не­ки љу­ди, ко­ји су рас­по­ла­га­ли тач­ни­јим све­до­чан­стви­ма о цр­кве­ном жи­во­ту у Со­вјет­ском Са­ве­зу, ди­рект­но су се из­ја­сни­ли, опо­вр­га­ва­ју­ћи ње­го­ву тврд­њу да та­мо не­ма „тај­не цр­кве­не ор­га­ни­за­ци­је”.

Свештеномученик Григорије, К Светлости Јеванђеља Христовог

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ
К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ
(Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку)

Епископ Григорије Лебедев (1878-1937), ученик Митрополита Антонија Храповицког, професор омилитике и литургике, након што га је свети патријарх Тихон посветио за епископа три пута је био хапшен, да би му се у лето 1937. године изгубио сваки траг у лавиринтима Гулага. Епископ Григорије припада лику новомученика и исповедника Христових, који су показали велику славу Православне Цркве у тешким временима гоњења и искушења.

Овде можете да прочитате читаву књигу
Свештеномученик Григорије, К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ


© за превод на српски језик: "Светигора" и Младен Станковић, 2000.
Сва права задржана.

Красная площадь

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Красная площадь

Шта је Сергијанство?

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 

Шта је сергијанство?
Ше­сна­е­стог/два­де­сет де­ве­тог ју­ла 1927. го­ди­не ми­тро­полит Ни­же­го­род­ски Сер­ги­је, ко­ји је у то вре­ме оба­вљао ду­жност Чу­ва­ра па­три­јар­шиј­ског тро­на, об­ја­вио је сво­ју не­слав­ну „Де­кла­ра­ци­ју” о ода­но­сти Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве со­вјет­ској вла­сти и со­ли­дар­но­сти са ње­ним „ра­до­сти­ма” и „пат­ња­ма”.
Овај до­ку­мент био је од­штам­пан у зва­нич­ном со­вјет­ском ча­со­пи­су „Из­ве­сти­ја” 6/19. ав­гу­ста исте го­ди­не, по­став­ши по­вод за фун­да­мен­тал­ну по­де­лу ко­ја се по­ја­ви­ла у Ру­ској Цр­кви и тра­је до на­ших да­на. По ре­чи­ма јед­ног ис­тра­жи­ва­ча исто­ри­је Цр­кве у том пе­ри­о­ду (ко­ји се лич­но др­жи „сер­ги­јан­ства”), го­ди­на у ко­јој се по­ја­ви­ла „Де­кла­ра­ци­ја” за­и­ста пред­ста­вља „пре­крет­ни­цу”: „До да­на да­на­шњег, сав жи­вот Цр­кве проитче у зна­ку те го­ди­не”.(1)
По­ме­ну­та по­де­ла не пред­ста­вља про­сто ме­ђу­соб­но одва­ја­ње пот­пу­но не­за­ви­сних цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја (ма­да и та стра­на не­спор­но по­сто­ји). У су­шти­ни, она пред­ста­вља су­прот­ста­вља­ње две пот­пу­но раз­ли­чи­те тач­ке гле­ди­шта на пи­та­ње шта је Цр­ква Хри­сто­ва и ка­ко она тре­ба да де­лу­је у овом гре­шном све­ту, као пу­те­во­ди­те­љи­ца сво­је де­це ка оба­ла­ма веч­ног жи­во­та у Цар­ству Не­бе­ском.
Јед­на тач­ка гле­ди­шта, ко­ја при­па­да да­на­шњој Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, Цр­кву пред­ста­вља пре све­га као ор­га­ни­за­ци­ју чи­ји спо­ља­шњи из­глед тре­ба са­чу­ва­ти по сва­ку це­ну; не­по­слу­шност или одва­ја­ње од ове ор­га­ни­за­ци­је до­жи­вља­ва се као „рас­кол” или чак „сек­та­штво”. Апо­ло­ге­ти сер­ги­јан­ства, ка­ко уну­тар та­ко и из­ван Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу да је по­ли­ти­ка ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја са­чу­ва­ла је­рар­хи­ју, цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, бо­го­слу­же­ње, при­ступ све­тим Тај­на­ма, и да је то глав­на ду­жност Цр­кве, или чак уоп­ште раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Та­ква оправ­да­ња... са­ма по се­би већ пред­ста­вља­ју симп­то­ме сер­ги­јан­ства као оп­ште­цр­кве­не бо­ле­сти – гу­бит­ка ве­зе са ду­хов­ним из­во­ри­ма Пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства и за­ме­не жи­вог и це­ло­ви­тог Пра­во­сла­вља ка­нон­ским фор­ма­ма. Ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња по свој при­ли­ци пред­ста­вља и глав­ни раз­лог ши­ре­ња про­те­стант­ских сек­ти у да­на­шњој Ру­си­ји: та­мо где се чи­ни да ду­хов­ни жи­вот сто­ји на пр­вом ме­сту (чак и ако не­ма истин­ског хри­шћан­ског ве­ро­у­че­ња), то већ би­ва до­вољ­но да се рас­ки­не са­мо по­вр­шна при­ве­за­ност за спо­ља­шње про­ја­ве ве­ре код мно­гих ми­ли­о­на Ру­са, ко­ји су по­гре­шно убе­ђе­ни у то, да сер­ги­јан­ска цр­ква – је­ди­на ко­ја је у њи­хо­вом ви­до­кру­гу – пред­ста­вља оли­че­ње Пра­во­сла­вља.

Троице-Сергиева лавра

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Троице-Сергиева лавра

Богослужбени типик

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Бо­го­слу­жбе­ни Ти­пик (1)

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и сла­ви­мо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам на­у­чио да га сла­ви­мо, ка­жи­те ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли не­у­по­ре­ди­вој ле­по­ти и уз­ви­ше­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко за­ди­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Ве­ли­ког Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и ра­зно­ли­ко­сти бо­го­слу­же­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном да­ре­жљи­во­шћу и не­ис­црп­но­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се до­слов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­ме­њи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме пра­во­слав­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно по­кло­ње­ње Бо­гу?

Ка­ко је ту­жно што има та­ко ма­ло пра­во­слав­них хри­шћа­на ко­ји у пу­ној ме­ри по­зна­ју Бо­го­слу­же­ње и про­же­ти су ње­го­вим ду­хом. Јер Бо­го­слу­же­ња за нас пред­ста­вља­ју стал­ни из­вор на­дах­ну­ћа, и, по ми­шље­њу Све­тих Ота­ца, ко­ји су их уз Бо­жи­ју по­моћ и ство­ри­ли, она тре­ба да у на­ма са­чу­ва­ју искру спа­со­но­сне пра­во­слав­не ве­ре, те да из ње рас­плам­са­ју ве­ли­ки пла­мен љу­ба­ви. Ма­ло ко да­нас по­зна­је и во­ли цр­кве­ни Устав - Ти­пик, ко­ји ука­зу­је на пра­ви­ла и по­ре­дак цр­кве­них слу­жби, ко­ји до­во­ди у ред, ако уме­мо да га схва­ти­мо, и са­ма на­ша ср­ца, ука­зу­ју­ћи сви­ше на пут ка Ис­то­ку, пре­ма ко­ме нас по­зи­ва Цр­ква!

Још ту­жни­је је то, што има оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма, а кри­ви­цу за са­да­шње јад­но ста­ње Пра­во­слав­не ве­ре не при­пи­су­ју мла­ким вер­ни­ма ко­ји од­ба­цу­ју зах­те­ве Ти­пи­ка, не­го са­мом Ти­пи­ку, ко­ји, по њи­хо­вом ми­шље­њу, тре­ба „пре­и­спи­та­ти” и „об­но­ви­ти”.

Полагање у гроб

Icon of the Burial of Christ by Fr. Gregory Krug

Георгије Сфранцес, Хроника

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)

Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.

Соловке

Соловке (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

О заједничкој молитви са инославнима

Циркуларно Бр. 889/1974.

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(13/26. септембра 1974. г.)

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.