Из дела светог Теофана Затворника

Воља човекова

Одрицање од своје воље може се чинити на сваком кораку... То је духовно дело. Узмите за правило да не поступате према захтевима тела... ради угађања њему, а не по неопходности... и добићете опит одрицања од своје воље у сваком тренутку... Али, не узнемирујте се због неуспеха... Нека их буде... Само не одустајте од намере да идете насупрот телу, и у великом и у малом (4, п. 591, стр. 70).

Погледајте још пажљивије, па ћете у себи увидети, испод те пометње помисли у уму, да је ваша воља стално заузета бригама о уређењу (спољашњег) живота, да те бриге непрестано нагризају душу као црв и терају напаћеног човека из једног дела у друго, јер не може да га задовољи ништа што постигне, и чим обави једно, он увек смишља стотине других дела, као да су неизбежна (13, стр. 37).



Слобода воље

Свако добро у нама настаје узајамним дејством слободе и благодати... То се, уопште узев, изражава овако: почни да се трудиш око нечега и не посустај... Бог ће видети да то искрено желиш и даће ти... Ако хоћеш да задобијеш молитву... труди се око ње... и Господ ће ти дати молитву... Ако хоћеш да се избавиш од гневљивости – труди се око тога... и Бог ће ти, видећи твоју усрдност, дати негневљивост... Човек не постиже ни једно унутрашње добро сам по себи, ако не дође благодат; и благодат не даје човеку ништа ако се сам не потруди... Запамтите ово (6, п. 957, стр. 57).

...Подстицај није неопходност да се учини, него предлог дела. Дело се предлаже, а душа просуђује и одлучује – да чини или или не. Ту одлуку у души нико не може да изнуди. Она сама решава. Божанска сила се у то не меша и никаквим утицајем не свезује слободу душе.
Прародитељи су пали. Зашто? Нашли су да је тобоже боље не испуњавати заповест, па су је нарушили. Змија им је предложила. Ева је размислила и дошла до закључка да змијин предлог није лош, па је на основу тог свог закључка решила да откине плод и окуси га. Ту одлуку нико није изнуђивао.
Духови су такође пали – свакако услед расуђивања и самовољне одлуке да је боље да не слушају Бога и да живе по своме. Тако су закључили и отпали од Бога. Ту одлуку нико није изнуђивао.
Овако поступа и свака душа. Подстицаја може бити много, па и најсилнијих и најубедљивијих, али одлука увек зависи од воље душе. Она може да реши нешто сасвим супротно свим принудним подстицајима. Узмите пример мученика! Пред њим су оруђа за мучење, обећава му се спокојан живот, понекад покрај њега стоје мајка и отац који га наговарају да баци мало тамјана на жар пред идолом, ту је можда и жена, млада и љубљена, па још и са дететом. Колико подстицаја! А мученик доноси одлуку насупрот свему томе. Зар није слободан?! И онај ко падне – падне по сопственој одлуци.
Пошто сте тако сазнали да слободна одлука потиче увек од нас, ви треба да схватите да свезнање Божије нема на њу одлучујући утицај. То питање је одавно решено на сасвим задовољавајући начин. Наиме – Бог предвиђа, јер види слободне одлуке воље. Те одлуке чине предмет његовог свезнања и то у оном облику у коме се јављају – управо као слободне одлуке (8, п. 1462, стр. 214-215).

О слободи. Ма колико да су силни подстицаји, одлука у потпуности припада лицу које делује; и свако је свестан момента када се у њему зачује: треба да се учини то и то. У овоме и јесте суштина слободе. И никаква сила то не може да истргне из душе (8, п. 1465, стр. 221).

Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца Мојега Који је на небесима (Мт. 7,21). Само молитвом нећеш се спасити; са молитвом треба сјединити и испуњавање воље Божије – свега што је нечија обавеза, према његовом звању и начину живота. За свој предмет молитва треба да има првенствено мољење да нас Бог удостоји да ни у чему не одступамо од Његове свете воље. И обратно, ко има ревност да у свему испуњава вољу Божију, њему је молитва одважнија пред Богом, он лакше приступа престолу Његовом. А тамо где молитву не прати живот по вољи Божијој, ни сама молитва не бива права, трезвена и срчана, него тек спољашња, прочитана, током које се духовна неисправност као маглом прикрива мноштвом речи, уз пометњу и лутање помисли. И једно и друго треба зачинити побожношћу, па ће се и плод појавити (43, стр. 74).

Ви нападате слободу, као да се све одвија тако да човек мора да поступи на одређени начин, хтео он то или не. Треба само пажљивије преиспитати сопствена дела, макар и током једног дана, или половине дана, па ћете увидети да сви ми деламо сами, зато што тако хоћемо. Ко вас је довео у Вишу? Је ли вас неко свезаног довукао, или сте сами одлучили и дошли? То што ви називате принудом, то је подстицај који увек прати слободна дела. Али подстицај није неопходност да се дела, него предлог. Дело се предлаже, а душа просуђује да ли да дела и доноси одлуку... Сама решава...
...Тако су пали прародитељи и духови. Пали су слободно, мада је Бог то предвидео. Са стране Божије, учињено је све да не би пали. Он је прародитељима јасно рекао: немојте јести. Указао је и на последице. Нешто слично треба претпоставити и за пале духове.
Нису послушали, ко је крив? Зашто је Бог то допустио? Зато што би иначе требало да одузме слободу, или да уништи слободна створења у свету. А без њих, свет би био неупоредиво нижи него што је сада. Бог је допустио да падну и – уредио начин устајања из пада. Ми устајемо кроз борбу... Такав је закон! И сви који га следе, бивају награђени успехом... Када се појаве сумње и када упорно буду опстајале – седите и детаљно их опишите. Уверен сам да ће се расејати. Код вас је све здраво. Непријатељ сеје пусте привиде (8, п. 1462, стр. 213-216).