Из дела светог Теофана Затворника

Савест

Савест називају практичном спознајом. У том смислу може се рећи да она представља силу духа која спознајући закон и слободу одређује њихов међусобни однос (56, стр. 266).

Савест нам је дата зато да би судила нама самима; ако суди другима, треба рећи да је почела да се бави туђим послом (56, 272)

Чиме се све не oоправдавамо! Истичемо час слабост, час незнање, час околности, час саблазни, час туђе примере, час бројност оних који чине исто (56, стр. 272).

Дело савести, као законодавца, јесте да показује законе по којима разумно-слободно биће треба да живи и да силом своје обавезности подстиче вољу на то (56, стр. 267).

...Неумитни закон је – да се не допушта ништа против чега устаје савест... Кроз савест говори Сам Бог. Сходно томе њу треба слушати изнад свега... А шта Бог говори – познато је из прекора савести (1, п. 117, стр. 120).

Шта значи – имати чисту савест у односу на ствари? Не злоупотребљавати их, користити их разумно и придавати им што је могуће мањи значај. То је манастирско правило (1, п. 113, стр. 114).

...Спаљивање савешћу – то је у потпуности духовно дело... Сама пак савест никада не изгори. Но, душа може доћи до такве безосећајности у односу на приговоре и оптужбе савести, као да ње уопште нема, као да је изгорела (47, стр. 325).

Спаљена савест ништа не чује... она свесно греши и свеједно јој је, не узнемирава се. То је страшна ствар! Али ви сте добро учинили што сте туговали и оптуживали себе. Бог ће то да прими као исповест... А када саопштите духовнику, онда ће бити коначно готово и завладаће спокојство (6, п. 1003, стр. 141).

Већ самим тим што се грешник одвојио од Бога, треба претпоставити да његова савест не може да буде исправна. Јер ако постоји, савест је глас Бога у души (законодавац), она је Његово око (сведок), она је намесница Његовог правосуђа (судија и извршилац пресуде). А приликом отпадања од Њега, сва ова Божанска, да тако кажемо, осењења кроз дух, морају да ослабе и смање се по броју и интензитету (56, стр. 267).

Код човека који се окренуо Богу и успоставио благодатно општење са Њим, заблудела савест се уразумљује, искривљена исправља... (56, стр. 275).

Духовна слабост се очишћује исповешћу, кроз коју се започиње са њеним лечењем. А само лечење се наставља... и довршава подвизима против ње (слабости). Лечење ће се завршити тек када страст постане противник и престане да привлачи. Док се овај процес одвија, борац стоји у милости Врховног Војсковође, и мада задобија опипљиве ране, он пада и устаје. Ова милост одступа само онда кад неко падне и не устаје, него настави да се ваља. А ако је пао, па истога часа устаје и поново се прихвата оружија да би се супротставио, милост га не напушта. Овим разблажујте горчину ваше савести (1, п. 88, стр. 71).

Савест се умирује исповешћу и скрушеношћу, заједно са епитимијом (6, п. 980, стр. 108).

Савест види да грешимо и узнемирава се. Она је у праву. Није требало везивати се – «бавићу се тим и тим обликом подвижништва» – кад нисте били сигурни да ћете сваки пут савладати себе. На пример: одредили сте да не пијете чај, а онда сте попили шољицу. И узнемирили сте се. Није ништа страшно да се попије шољица чаја, али је страшно то што је савест увређена и што се допуштају ствари које нарушавају ваше пређашње одлуке. Тиме се разара унутрашњи поредак и ствара навика да се не пази на савест, када она указује шта је потребно. Одмах потом... појавиће се дрскост и потпуна равнодушност према Богоугађању... (2, п. 316, стр. 186).

Ма колико ми скривали своја зла дела, она се, независно од нас, записују, и те ће нам белешке кад дође време бити испостављене. На каквој се хартији све то записује? – На нашој савести (43, стр. 390).

Подвизавајте се без лењости, како вас савест ни за шта не би оптуживала... Спокојна савест је предуслов за мирне односе са Богом, а ови последњи су први услов за напредовање у духовном животу (3, п. 534, стр. 231).

Савест нека увек буде чиста. Али њу треба просветити речју Божијом, јер се она овако често узнемирава због непотребних ствари... Зато треба читати Јеванђеље и одатле црпсти правила којима савест потом треба да се руководи (2. п. 327, стр. 200).