Обнова Хиландара

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

# Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна је у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или прародитељским грехом; зато је у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајнијим или дуготрајнијим променама. Христос, Који је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређену љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега – Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духовност, светост – и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави која је помешана и састављена од имагинарне, непостојеће насладе и жестоког, убиственог мучења. Осећање духовне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао: «Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе». Он је такође рекао: «Ватра се ватром гаси, то јест телесна љубав Божанском љубављу». Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо природну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6. 153

Воденица

Лисине

Манастир Симонопетра

Јован Мајендорф, Православље и савремени свет

Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД).
Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу.

Манастир Ивирон

Јован Мајендорф, Православно сведочење у савременом свету

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". Реч је о предавању Јована Мајендорфа, професора и ректора Свето-Владимирске Духовне Академије у Њујорку, које је одржано у Минску и представља један од последњих јавних наступа оца Јована Мајендорфа, мало пре његовог упокојења 22. јула 1992. године.
© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ПРАВОСЛАВНО СВЕДОЧЕЊЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ 
(Предавање одржано у Епархијској Управи у Минску 1992)

Ваше, високопреосвештенство, драги оци, браћо и сестре! Ви знате да су се у савременом свету у XX веку догодиле духовне, политичке и културне трагедије и преокрети. За један од таквих преокрета треба сматрати и следеће: православно богословље, православни поглед на свет и православна Црква престали су да буду оно што су кроз историју били, тј. Црква, територијално и културно ограничена на Блиски Исток и Грчку – колевку свога настанка – као и на Источну Европу са словенским земљама и првенствено, наравно, Русијом.
Православни су сада расути по читавом свету. Ви пред собом имате човека који говори руски, али се родио у Француској, образовање је стекао на Западу и читав свој живот провео је у општењу са западним светом – не само хришћанским, него и са читавом секуларном западном културом. Зато и мислим да за вас најинтересантније може да буде управо моје лично искуство у том погледу и исповедање своје вере.
Православна дијаспора у свету нарочито се везује за руску емиграцију, јер иако су још у XIX веку стотине хиљада православних из Источне Европе прелазили у Америку, то је била економска емиграција и састојала се углавном од необразованих људи, који нису могли нарочито да обогате културни живот западног друштва, него су у Америку долазили у потрази за бољим животом. Но, руска емиграција после 1918. године била је већ другог типа: она је у себе укључивала интелектуалну елиту Русије пре револуције. Била је бројна и, што је најважније, имала је велик интелектуални и културни потенцијал. Ја сам рођен и одрастао сам у Паризу. Још и сад се сећам како су у париској цркви Светог Александра Невског, где сам као дечак прислуживао на богослужењу, недељом стајали бели генерали, Николај Берђајев, Велики кнежеви, покајани есери (социјалисти), и десница и левица, и обичан народ, а у хору је певао Фјодор Шаљапин. То је био некакав микрокосмос руског друштва пре револуције са његовим различитим политичким погледима, али обједињен црквом.

Манастир Григоријат

Јован Мајендорф, Духовни и културни препород у XIV веку и судбина источне Европе

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". Реч је о предавању Јована Мајендорфа, професора и ректора Свето-Владимирске Духовне Академије у Њујорку, које је одржано у Минску и представља један од последњих јавних наступа оца Јована Мајендорфа, мало пре његовог упокојења 22. јула 1992. године.
© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ДУХОВНИ И КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД У XIV ВЕКУ И СУДБИНА ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ 

Могућност духовног и интелектуалног општења са вама за мене представља огромну радост! До пре неколико година, као што сам већ говорио, тако нешто било је потпуно незамисливо. Ја сам прво живео у Француској, а потом у Сједињеним Државама, бавећи се науком и служећи цркви… Читав “руски свет” за мене је био нешто магловито, што се тиче само прошлости и некакве есхатолошке будућности. У стварности није било никаквих могућности за контакт са њим. То што такве могућности сада постоје, представља заиста нјвеће чудо XX века. Дозволите ми да одатле почнем разматрање тако опширне теме као што је духовни и културни препород у XIV веку и судбина Источне Европе.Овом темом се сада баве многи научници: на пример Димитрије Сергејевич Лихачов пише на ту тему, затим Иља Михајлович Прохоров… На Западу се такође многи дотичу теме интелектуално-духовног препорода који је отпочео у Византији, а затим се проширио и на словенске земље. Важност те појаве не изазива никакву сумњу, па бих желео да данас са вама разменим нека моја лична размишљања, јер је тај препород, који се одиграо пре 600 година, у мнго чему важан по своме садржају, као некакав модел, као историјски пример и за наш савремени живот – у сваком случају, то је моје мишљење.

Манастир Пантократор, Света Гора

Тајна манастирске ракије

Године 1992. провео сам неколико дана у манастиру Ковиљ. Ако ме сећање не вара било је то негде с почетка јесени. Помагао сам братији, као што је обичај, у њиховим свакодневним домаћим пословима, укључујући и печење ракије. Пратио сам процес њене производње од почетка до краја. Била је потпуно природна и веома укусна.
Недавно сам поново био у манастиру Ковиљ. Двојица некадашњих ковиљских монаха сада су владике. И сам манастир много се променио у протеклих осамнаест година. Уместо старог сеоског казана за печење ракије, братство сад поседује малу али модерну дестилерију. Пробао сам опет њихову ракију. Уопште се није променила. И даље има исти савршени укус. Донео сам у Београд три флаше (дуња, кајсија, виљамовка). Код нас у Светогорску навраћа много пријатеља, а одржавају се и пробе ваведењског хора. Ракије су се свима мноооого допале. После два или три дана флаше су биле празне, па сам за ову фотографију морао да их напуним водом, што ћете видети и сами ако боље погледате.  Од срца дакле препоручујем ковиљске манастирске ракије као најрепрезентатијвније домаће пиће.

Јован Мајендорф, Православно богословље у савременом свету

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Преузет је из Saint Vladimir’s Seminary Quaterly. Vol. 13. No. 1-2/1969. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". © за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

У историји хришћанства једну од најзначајнијих појава представља превладавање лингвистичких, културних и географских граница између хришћана Истока и Запада. Пре само педесет година општење између нас било је могуће једино на техничкој научној основи, али у другим областима православни и римо-католици су толико поистовећивали своју црквену припадност са националном, да је то чинило немогућим осмишљени богословски дијалог. У данашње време слика се из корена изменила у два основна правца:

1.      Како источно, тако и западно хришћанство сада може да се сматра заступљеним у читавом свету. Интелектуално сведочење руске дијаспоре у периоду између два светска рата и постепено сазревање америчког Православља после Другог светског рата, у великој су мери погодовали томе да се Православна Црква нађе у главној струји екуменистичких догађаја.

2.     Сви хришћани стоје пред изазовом једног у корену секуларизованог, расцрквљеног света. Овом изазову треба погледати у лице као таквом, као проблему који захтева богословски и духовни одговор. За младе нараштаје, где год они живели, није суштински значајно од ког тачно духовног родослова зависи тај одговор – западног или источног, византијског или латинског – само ако им зазвучи истином и животом. Зато ће православно богословље да буде или заиста “католичанско”, тј. да буде корисно за све, или уопште неће бити богословље. Оно треба себе да одреди као “православно богословље”, а не као “источно”, и то може да уради не одричући се својих источних корена. Ове очигледне чињенице наше савремене ситуације никако не значе да је нама потребно оно што се обично назива “новим богословљем”, које представља раскид са Православљем и са прејемственошћу; али Цркви је свакако неопходно да богословље разрешава савремена питања, уместо да понавља стара решења старих питања. Кападокијски Оци су били велики зато што су умели да сачувају садржај хришћанске благовести онда када се она нашла пред изазовом јелинистичког философског погледа на свет. Без њиховог делимичног прихватања, а и делимичног одбацивања тога погеда на свет – и пре свега без њиховог разумевања тог погледа – њихово богословље било би бесмислено.

У данашње време, наш се задатак састоји не само у томе да останемо верни њиховој мисли, него и да се угледамо на њих у њиховој отворености за проблеме свога времена. Сама историја нас је извукла из културних ограничености, провинцијализма и психологије гета.

I

Какав је тај богословски свет у коме живимо и са којим смо призвани да водимо дијалог? “Против Паскала је кажем: Бог Аврама, Исака и Јакова, и Бог философа – то је исти Бог”. Иза овог централног става Пола Тилиха, у коме се одражава тежња за премошћавањем провалије која раздваја библијску религију од философије, следи ипак признавање граница људске моћи у познању Бога. Тилих такође пише: “(Бог) је и личност и одрицање Себе као личности”. Вера, која се у његовим очима не разликује од философског знања, “подразумева истовремено и себе и сумњу у себе. Христос је Исус и порицање Исуса. Библијска религија представља и порицање и потврђивање онтологије.

Манастир Есфигмен

Јован Мајендорф, Свети Григорије Палама

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". © за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана.

Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА, ЊЕГОВО МЕСТО У ЦРКВЕНОМ ПРЕДАЊУ
И У САВРЕМЕНОМ БОГОСЛОВЉУ


Увод
Током последњих деценија у многим земљама се код најширих кругова појавило необично интересовање за религиозни, друштвени и општекултурни покрет који се појавио у XIV веку у Византији и другим земљама Источне Европе. Нарочито је важно то, да се ово интересовање није пробудило само међу богословима и философима, него и међу историчарима, историчарима уметности и истраживачима византијске и старословенске књижевности.
У богословском и философском погледу представници византијског мистичког богословља, настављајући духовну традицију источно-православног монаштва, управо у XIV веку су препородили представу о опитном познању Бога и целовито учење о човеку и људској судбини које је са тим повезано. Овај приступ привлачи многе наше савременике, разочаране разједињеношћу која у савременој култури постоји између разума и чула, материје и духа, лепоте и добра.
С друге стране, историчари словенских земаља и древне Русије су последњих година уложили много труда у појашњавање културног наслеђа које је под ударима Турака умирући Византија завештала јужнословенским земљама, а преко њих и младој Великој кнежевини Владимирској. Преображај ове кнежевине у моћну државу која је била у стању да почне процес ослобађања од татарског јарма, био би незамислив без културних и идеолошких утицаја који су дошли из Византије. Као пример за то може да послужи учешће преп. Сергија Радоњешког и митрополита Кипријана – тј. ученика византијских исихаста – у догађајима који су довели до победе на Куликовом пољу. На крају, историчар уметности не може а да не види везу између тзв. Ренесансе Палеолога у Византији и уметности Теофана Грка и преп. Андреја Рубљова у Русији. О повезаности ових узлета стваралаштва у области сликарства са препородом монашког исихазма, савремени историчари се много споре, али нико не пориче неопходност упоредног проучавања споменика уметности и литературних дела тога времена ради разумевања истинског смисла и једних и других.

The Church of Saints Sergios and Bacchos (built by Justinian in 527)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

УМИШЉЕНОСТ

Добро пази да ти се не поткраде лоповска помисао да живиш боље и пажљивије од других; она је тако опасна да, ако је присутна и у најмањој мери, нећеш ни приметити када порасте у џиновског фарисеја и када те потпуно обузме гордост. А пред Богом је бољи грешник који се каје, него умишљени праведник. Присети се, у кратким поукама за 25. јануар на крају стоји: «јер чак и да је неко безбројна добра дела учинио и сваку врлину стекао, а сам о себи има високо мишљење – јаднији је и грешнији од свих». Зато те молим: чувај своје срце од умишљености. А ђаво ће у сваком случају убацивати помисли: чим обавиш правило, одмах за себе умислиш да си нешто. Овоме су супротстављај заповест Божију (Лк. 17,10)(1), сећај се својих грехова и себе сматрај за последњу од свих, па ће те Господ сачувати!

Кажеш да осећаш духовни губитак, дакле – раније си мислио да имаш оно што си сада изгубио. Управо та мисао – која нас обузима а да је ми сами и не примећујемо – мисао да имамо нешто духовно, и јесте најопаснија, јер нас увлачи у фину умишљеност, која је противна Богу. Боље нам је да видимо своје падове, да се смиравамо и да себе и невољно сматрамо за најгоре, него да видимо своје умишљено напредовање и да се тако не погружавамо у дубину смиреномудрености: јер кроз прво спознајемо своје слабости и стичемо неотуђиво богатство смирења, док се кроз друго неприметно удаљавамо од Бога. Боље је да мислимо како никада нисмо имали ништа добро, и да га ни сада немамо, већ да смо одувек били грешници, и да смо и сада грешници који очекују да ће добити спасење само по милости Божијој: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10) – учи нас Господ. Можда ти је зато и допуштено да имаш искушење, јер се у теби појавила фина умишљеност, која те је довела до прелести; а да не би потпуно пао у прелест, уследиле су невоље. Никога немој да сматраш узрочником својих невоља – у томе треба да видиш дело Промисла Божијег који те испитује, док су људи само оруђа Промисла. А то што о мени говоре лоше – тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Лк. 6,26); Оци су писали још и ово: «тешко ономе човеку, чије је име веће од његових дела»; а пошто ја за себе знам да сам ништа, и када би о мени говорили добро – не би ваљало; но, има и оних који желе да буду вређани.

The church of the Holy Peace (Hagia Eirene)

Најстарија црква у Цариграду...

Из дела светог Теофана Затворника

Вера

Вера није нешто неважно, као вишак преко онога што је неопходно, него насушна и животна потреба, као дисање, храна, сан и друго слично. Познавање вере представља најнеопходније дело, те стога и ревност за њу треба да буде на првом месту (56, стр. 345).

Ја сам у Оцу, ви сте у Мени и Ја у вама. То је ланац који нас повезује са Богом. То је и сав систем вере. Ја не видим  да код вас постоје сумње у то. Сматрам да их и нема... Ви само искушавате себе, када се убрајате у неверујуће људе (1, п. 140, стр. 161).   

...Суштина наше вере је скривена, како услед њене недокучивости, тако и услед скривености њеног дејства у нама. Она се пре свих векова зачела у тајни Троипостасног Бога, доведена је до испуњења на начин сасвим недокучив за сваки створени ум, а усваја се, то јест верујуће чини причаснима себи, такође на тајанствен начин (47, стр. 311).

Вера је – дар, али не безусловни и непосредни. Дару вере претходе лична вера којој се покорава ум, као и жеља и тражење вере (46, стр. 203).

The Monastery of Saint John of the Studion

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

УТЕХА 

Духовне утехе се шаљу по милости Божијој

…И сама помисао да „Онај Који је неприступан по бићу, постаје ми доступан” – произвела је у твоме срцу духовну утеху. То је дело милости Божије, а не наших снага и напора.

…У цркви си осетила радост – не мисли да си сама од себе могла да имаш такво осећање, него ти је оно дато благодаћу Божијом, за охрабрење и оснажење.

Утеха нам не долази без крста
Прочитао сам писмо А. Ј. Очигледно да она има велику жељу да ступи у манастир, али не са надом на Бога… Боравећи код вас она је окусила умиљење па мисли да ће оно увек неодвојиво пребивати с њом, зато стреми на Тавор; али најпре је потребно пребивати на Голготи, примити крст телесних и душевних страдања. Тада ће нам по мери нашег трпљења и смирења бити дарована и утеха. Кад пострадамо са Христом онда ћемо и да се прославимо са Њим (Рим. 17,8)… Она жели брзо да узлети на небо: нека не жури – тако ће дело бити солидније. А овако, и ако ступи у манастир мир неће пронаћи…

The Monastery of Saint John of the Studion

Са Светим Оцима из дана у дан

Истинска слобода човекова

# Слобода је избављење од страсти (авва Исаија).

# Будући да си створен слободан и призван на слободу, не допусти себи да робујеш нечистим страстима (авва Таласије).

# Слободан је онај ко не робује сластима и чулним задовољствима, него душом, у расуђивању и целомудрености, господари над телом (свети Антоније Велики).

# Човек који још није постао прави хришћанин, не чини оно што хоће, него оно што неће – он робује својим страстима.

# Господ је рекао: Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни (Јн. 8,36). Ето где је слобода! Ум је везан оковима незнања, заблуде, сујеверја и недоумица; он се бори, али не може да их скине и да се ослободи. Приљуби се уз Господа, Он ће просветити твоју таму и раскинути све окове којима је спутан твој ум. Страсти свезују вољу и не дају јој простора за деловање. Она се отима, као онај коме су везане и руке и ноге, али не може да се ишчупа. Али приљуби се уз Господа и он ће ти дати Самсонову снагу да покидаш све окове неправде који те везују. На срце насрћу непрестани немири, не дајући му предаха; али приљуби се уз Господа и Он ће ти дати спокојство; бићеш миран у себи, и све около видећеш светло, ићи ћеш за Господом без препрека и спотицања, кроз мрак и тмину овога живота, ка свеблагој вечности, пространој и пуној радости (свети Теофан Затворник).

# Демони нас воде у грех увек лажљивим маштањима. Тако су маштањем о богатству и добити безбожног Јуду наговорили да изда Господа и Бога... (свети Исихије Јерусалимски).

The Monastery of Saint John of the Studion