Андреј Рубљов, Владимирска Богородица

Са Светим Оцима из дана у дан

Болести 

# Ко болест подноси са трпљењем и благодарењем, њему се она рачуна уместо подвига, па и више (свети Серафим Саровски).
# Каква је корист имати здраво тело, а душу немоћну и раслабљену? (свети Тихон Задонски).
# Када за болести и невоље на благодариш Богу и не радујеш се, онда знај да у теби више живи свет, него Христос. У теби живи оно за шта си превасходно везан. Трпљење мученика, ојачано силом љубави Христове, побеђивало је велик телесни бол и патњу (свети Исак Сиријац).
# Болест, иако мучи твоје тело, спасава ти душу (свети Тихон Задонски).
# Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије. Ономе кога заволи, Господ шаље невоље; оне умртвљују срце изабраника Божијег за свет и уче га да живи у близини Бога. У свим невољама, па и у болестима, следећи лекови доносе корист и утеху за душу: преданост вољи Божијој, благодарење Богу, прекоревање себе и свест о томе да је казна од Бога заслужена, сећање на свете који су пут земаљског живота савршили кроз непрестана и љута страдања, и на то да су невоље – чаша коју пружа Христос. Ко се не причести из те чаше, тај није достојан да наследи вечно блаженство (свети Игњатије Брјанчанинов).
# О болести, горки, али здрави леку! Као што со спречава труљење меса и рибе, и не допушта црвима да се појаве у њима, тако и свака болест чува наш дух од духовног труљења и пропадања, и не допушта страстима, као црвима душе, да се зачну у нама (свети Тихон Задонски).
# Болести се често шаљу због грехова (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Када ти болест, оскудица, исцрпљеност и страх од штетнога за тело помуте мисао дотле да те отргну од радости твоје наде и од старања о угађању Господу, онда знај да у теби живи тело, а не Христос (свети Исак Сиријац).
# Ако те задеси болест, не клони и не падај духом; него заблагодари Богу што промишља како да ти том болешћу пружи добро (авва Исаија).
# У болестима пре лекара и лекова користи молитву (свети Нил Синајски).
# Болешљивошћу се надокнађују подвизи. Болест је – готово спасење, онда када се болесник чува рђавих речи, помисли и маштања, када се предаје вољи Божијој и када благодари за болест која га удаљава од света, што он по сопственој вољи не би учинио (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Ако безбожни људи ради земаљске, пролазне славе подносе напоре, невоље и болести, онда верни, који су призвани на општење са Богом и вечни живот, све треба да трпе са надом (свети Исак Сиријац).
# Један старац често је побољевао. Но, догодило се да током једне године није боловао; почео је да веома тугује због тога и плаче, говорећи: «Оставио ме је Господ мој и није ме посетио» (Древни патерик).
# Ко трпи болести и благодари, тај добија мученички венац (свети Јован Златоуст).
# Ако не можеш да се подвизаваш стојећи, подвизавај се седећи, или лежећи на постељи твојој (свети Исак Сиријац).
# Онај ко се налази у стању болести, налик је на окованога у тешке окове, споља и изнутра. Али то стање шаље се или допушта од Бога, Који бије свакога кога прима. Из тог разлога болест се убраја у оне подвиге којима задобијамо спасење. Потребно је да сваки подвиг буде правилно савршен. Човек се у својој болести правилно подвизава онда када благодари Богу за њу. Болест праћену благодарењем и славословљем Богу, због Његовог очинског кажњавања које усмерава ка вечном блаженству, свети оци стављају одмах уз два највећа монашка подвига – безмолвије и послушање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Болести настају од физичких узрока и ту је корисна лекарска вештина; постоје болести као казне за грехове, где је потребно трпљење и покајање; постоје и болести ради борбе и победе над лукавим, као код Јова, и као пример нетрпељивима, као код Лазара, а свети те болести подносе показујући свима смирење и границе заједничке људске природе. Дакле, не надај се на лекарску вештину без благодати, и не одбацуј је због своје тврдоглавости, него од Бога моли спознају узрока кажњавања, а потом и избављење од слабости, трпећи сечење, спаљивање, горке лекове и сваку лековиту казну (свети Варсануфије Велики и Јован).

# Ако будеш трпео и благодарио Богу за болест, она ће ти се узети уместо подвига (свети Варсануфије и Јован).

Андреј Рубљов, Свети архангел Михаило

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Неколико речи о Писмима преп. Макарија Оптинског


"Писма о духовном животу" светог старца Макарија Оптинског представљају прву заокружену целину објављену на овом блогу. Од 21. новембра 2008. до 8. марта 2010. објавили смо укупно 19 писама. Тиме је и ознака "Макарије Оптински" закључена. Седам таквих писама први пут је објављено на српском језику 1997. године у зборнику "Речник спасења" у издању Мисионарске школе при храму Св. Александар Невски у Београду. Још 19 писама, која се овде налазе под ознаком "Макарије Оптински", објављено је у другом издању поменуте књиге ("Речник спасења", Библиотека "Образ светачки", Београд, 2007).

Старац Макарије био је велики учитељ смирења. Он није рекао ништа ново и своје, него се у његовом учењу, као на тихој површини воде, одразило цело звездано небо светоотачког учења. Ово учење је углавном било похрањено у зборнику његових писама која су објављена у два тома: "Писма монасима" (Москва 1862, 343 стране) и "Писма мирјанима" (Москва 1862, 700 страна). Овде је из друге збирке објављено 19 писама упућених истој особи, а написана су у периоду од јесени 1858. до пролећа 1860. године. 

Андреј Рубљов, Свети апостол Павле

Велики пост

Свети Илија Мињати
Беседа у четврту недељу поста

О вечним мукама

Учитељу, доведох теби сина својега у коме је дух неми.

И кад год га ухвати ломи га, и пену баца,

и шкргуће зубима; и суши се.

(Мк. 9,17-18)

Ко иде путем порока, тај ће на крају неминовно пасти у бездан погибељи. Зла дела увек за собом повлаче несреће, и уопште порочни начин живота завршава се ужасном невољом. За рђав живот – рђава и смрт. Погледајте како изопачено размишља непокорни младић, како се гневи незахвални син – говорим о неваљалом Авесалому, који се под утицајем надмености гордог духа и злих саветника латио оружја и тражи престо и смрт кротког Давида, свог оца и цара. Али погледајте такође и крај те дрске побуне – крај какав такво безакоње у потпуности и заслужује. У неукротивој јарости, одишући смртним непријатељством према оцу, побуњени син је неопрезно на магарцу пролазио испод дрвета; његова дуга коса заплела се у грање па је несрећник остао да виси у ваздуху. У том тренутку пришао му је верни војвода Давидов Јоав и узевши три стреле, погодио га је у срце: Узев три стреле у руку, застрели их у срце Авесалому, јоште живу о храсту (2. Сам. 18,14). Ко би поверовао? Без обзира на страшне, смртне ране и на муке које трпи, он ипак не умире. Како жалостан призор! Виси несрећник на храсту, и то о сопственим власима. Три смртоносне стреле погодиле су му груди, али без обзира на отворене ране његова измучена душа ипак не исходи. Он се отима, клати се, покушава да се отргне, млати ногама по ваздуху, хвата се рукама час за косу, час за ране, дивље колута очима, болно стење, напреже силе до краја али не може ни да умре ни да се спасе. Не умирући једном смрћу, он доживљава муке хиљаду смрти.

Страшног ли суда, душо! Тако сам клицао прошле недеље. А сада кличем: страшних ли мука, душо! Прошле недеље пратио сам несрећног грешника до самих уста ада; с трепетом, са уздасима и сузама показао сам га у дан страшног суда када му суди Бог, Који је сав гнев, без милости; као злочинац он је био осуђен и чуо је пресуду: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41). Данас хоћу да вам прикажем слику истог овог грешника на вечним мукама. Истина, његову живу слику пружа ми и младић из данашњег Јеванђеља: он као живо гнездо немог духа баца пену, шкргуће зубима, суши се, пада као мртав од неиздржљивих мука – све је то налик вечним мукама. Али ја ћу узети слику несрећног Авесалома. Јоав га је још живог погодио у срце са три стреле. А ја ћу вам показати друге три стреле, тј. стреле Моћнога наоштрене (Пс. 119,4), којима правда Божија погађа душу грешника осуђеног на муке. Прва стрела, то је горко али бескорисно кајање, које рањава сећање успоменама на прошли живот. Друга стрела је прекомерна и неисцељива бол која погађа ум свешћу о стању у коме се човек налази. Трећа стрела је крајња али безнадежна жеља: она погађа вољу због лишавања будућег блаженог живота. Авесалом је са својим ранама остао жив, како би осетио још веће муке. Тако и грешник, кога муче све три стреле, не умире, да би осетио вечну смрт. У томе се пре свега и састоји ово мучење о коме ћемо да говоримо.

I

Замислите, слушаоци моји, мрачну подземну тамницу у којој влада непрозирни мрак, најдубљу провалију, смрадни гроб, место неутешног плача и туге, или најгрознију пећ са мрачним огњем, са неугасивим пламеном, безмерно широку и неописиво дубоку, и замислите у њој закључаног и погребеног несрећног грешника како гори у пламену. Моћна десница Вишњег непрестано га погађа трима стрелама у три главне силе душе: ум, вољу и сећање, и причињава му страшне ране: горко кајање без користи, прекомерну муку без утехе, и крајњу жељу без наде. Тако је овај несрећник прикован сећањем за земљу, умом за ад, а жељом за небо. Сећањем за земљу, јер се присећа прошлог живота; умом за ад, јер је јасно свестан својих мука; жељом за небо, јер ће увек безнадежно желети небеску славу. Шта је крст у поређењу са овом муком? Шкргут зуба, неуморни црв, најцрња тама, неугасиви огањ, заједничке муке са демонима, и све слично томе, што нам је познато из Светог Писма, само је мањи део мучења – све су то телесне муке, које су сасвим безначајне у поређењу са душевним мукама на које указујем.

Неспорна је истина, потврђена општим мишљењем богослова, да су сви који силазе у ад, лишени свих натприродних дарова Божанске благодати, ипак чувају све природне дарове. Они имају свих пет телесних чула: вид, слух, мирис, укус и додир; целе су им и три душевне силе: ум, воља и сећање. И не само то, него њихова спољашња телесна чула и унутрашње душевне силе постају још осетљивији, како би и страдали јаче, и били дубље свесни свога страдања. Одатле и произилази истинска, вечна мука.

Дакле, прва стрела која погађа сећање грешника, то је жива успомена на прошли живот. Сећање – авај! – горко, које води ка још горчем кајању. О, када би овај наш кратки живот, који вене као цвет, ишчезава као муња, нестајао и из наших мисли тако брзо као што пролази пред нашим очима! О, кад бисмо губили сваку успомену на насладе у свету тако брзо као што престајемо да уживамо у њима! Али то што је било не може да се промени, било је у времену и прошло, и у времену је окончано. Оно што је свршено одлази иза граница времена и тамо остаје заувек. Све утехе у свету налик су на она слатка али штетна јела, којима се привремено наслађује чуло укуса, али после уз бол остају несварена у желуцу; тако и оне, долазе на трен и наслађују чула, да би потом заувек мучиле сећање. "Неко време – каже Василије Велики – оне пружају насладу човеку ко их окуси, али последице су им горче од жучи". Прошли живот у целини остаје у сећањима грешника и има две супротстављене стране: с једне он изгледа врло кратак, а са друге веома дуг. И као што телескоп са једне стране увећава, а са друге смањује предмете, тако и сећање које се мучи, с једне стране, кад пореди живот са бесконачним боравком у аду, налази да је он врло кратак, трен, ништа, као дан јучерашњи који прође (види Пс. 89,5) – и колико је само мучна свест о томе да је због тако кратког живота душа добила вечне муке! А с друге стране, кад сећање пореди живот са временом, проналази да је он веома дуг – то је путовање које траје много година. Колико је и то мучно, кад схвата да је током толиких година могла хиљаду пута да се покаје, али за све то време увек је бирала мучење! Рана којом ова стрела погађа сећање грешника је горко, али бескорисно кајање. Он се тек сада каје због учињеног, али време праштања већ је прошло. Он тек сада оплакује своје грехе али његове сузе више не могу да их оперу, него још више распаљују пламен његових мука. "У аду нема покајања. Они који су отишли у ад немају више могућност исповести и исправљања" – говори Григорије Богослов. Овде, у овом животу, грешник се каје и има користи од тога, исповеда се и добија опроштај, плаче и добија очишћење, јер ово је погодно време, како вели апостол, време покајања за које је Бог уручио Својим свештеницима кључеве, којима када хоће отварају пред покајницима двери Царства Небеског. Али тамо, у другом животу, није тако. Тамо је време плаћања, кад свако после суда добија оно што је заслужио. Тамо Господ узима кључеве натраг и после суда над праведнима и грешнима закључава врата која заувек остају затворена. И затворише се врата (Мт. 25,10). Тамо унутра, у Царству Небеском, налазе се вечно блажени праведници; а напољу су заувек изгнани грешници; врата се више не отварају јер кључева нема. Зашто кажем да их нема? Кајање постоји, али горко и бескорисно. Саул цар Израиљски једном је ратовао против Филистејаца. Он се обратио свом народу са речима да нико не сме апсолутно ништа да једе у току дана, све док не буде постигнута коначна победа над непријатељем. Страшном заклетвом се заклео да ће онога ко преступи заповест, макар то био и његов син Јонатан, одмах предати на погубљење. И заиста, његов син Јонатан, који се случајно нашао у пољу са кошницама, пошто га је глад приморала умочио је крај свога штапа у мед, и само га је приближио устима, а отац га је осудио на смрт. Смрћу, смрћу да умре данас! Нема му милости, нема опроштаја! Питају несрећног Јонатана шта је учинио а он одговара:  само сам окусио мало меда... хоћу ли погинути? (1. Сам. 14,43). Зар због мало меда? Тако мала сладост, а сад тако горка! Тако безначајна сладост, сада ми доноси тако тешку казну! Проклети мед! Ох, камо среће да никада нисам ни наишао на њега, да га никада нисам дотакао устима својим! Кажи, несрећни Јонатане, шта си учинио? Окусио сам мало меда и сад ћу умрети. Мало меда – то је моја кривица, а смрт ми је казна! Свест о овоме и чини смрт тако горком.

Вишњи Свецаре векова, Ти који имаш, како и Сам кажеш, кључеве ада, дај ми их сада, да отворим ту мрачну тамницу у којој су преступници Твојих заповести, осуђени на вечну смрт. Ја не намеравам да излијем балзам на њихове ране, или воду на њихов пламен. Не. Хоћу само да поставим питање једној од тих грешних душа и да јој кажем: намучена душа, реци ми шта си учинила? Зашто се тако страшно мучиш? Шта си скривила? Вечно се тако мучиш? Шта те је довело у ову тамницу? Шта те је бацило у ту пећ? Шта си учинила? Само сам окусила мало меда, ништа друго. То што сам у трену окусила – то је сва моја кривица, то је разлог и сав разлог мојих мука. Како је велика била та опијеност сатанском похотом због које сам завео толико чистих девојака, или осрамотио толико честитих жена; све што сам имао, душу и срце, дао сам поквареној блудници! А све је то само кап меда! Је ли велико било оно задовољство које сам добијао од пијанстава и теревенки, од гозби и плесова, од излазака и забава, од игара и позоришта? Само кап меда! Је ли велика била радост коју сам доживео када сам задовољио своју осветољубивост, када сам видео несрећу ближњег, када сам укаљао његову част ради своје страсти, ради зависти? Кап меда! А оно богатство за којим је жудела моја страст среброљубља и ради кога сам своју савест оптеретио безбројним неправдама и базакоњима – је ли оно било тако велико? Кап меда! И та слава, част и спокојство у којима сам уживао, наслађујући се својом влашћу, чином и богатством, са толико гордости и надмености, а тако мало страха Божијег – какви су били? Кап меда! Све, баш све је само кап меда, и то затрована толиким бригама, страхом, напорима и болестима! Но, чак и када би читав мој животни пут представљао само низ срећних дана, читав живот, чак и најдужи и испуњен сваким добром – шта је то у поређењу са мучном вечношћу? Кап меда, ништа, као дан јучерашњи који прође (Пс. 89,5). Тешко мени! Сећам се и осећам пламен који мучи моје сећање више но онај који жеже моје тело! Сагрешио сам у трену, а мучим се вечно. О, нека је проклет мед пролазних наслада! Јер он је за мене постао отров вечног мучења. Краткотрајни прошли животе, ти си узрок бесконачних мука! О, најкраћи животе! Али зашто га називам најкраћим? Па он је за мене трајао дуго, врло дуго, да бих стекао спасење. Толико сам година проживео на земљи и имао сам у рукама кључеве раја – знао сам да су таквим грешницима као што сам ја намењене муке, знао сам и како да их избегнем, и лако сам могао то да учиним, али нисам. Био сам слободан човек, обдарен разумом. Ко ме је заслепио, ко ме је завео? О, прошли животе, било да размишљам о томе колико си кратак био, или колико си дуго трајао, једнако си горка успомена за мене. О, златне године, о драгоцени дани, прошли и изгубљени, заувек за мене изгубљени! Ко ће ми сада дати макар један од тих часова који су ми се онда чинили тако дугим? Ко ће ми дати макар мало оног времена које сам протраћио на грехе или провео у сујети? Ко ће ми дати само један једини тренутак за покајање? Али времена више нема, оно је прошло, узалуд га желим и вечно ћу га узалуд желети. О, стрело која погађаш моје сећање! Моја кривица је – кап меда, а казна су вечне муке. О, горко сећање и бескорисно покајање!

Ово су, браћо, речи које поражавају срца слушалаца, а тим пре онога ко их изговара. Замислите како ће он тада проклињати и утробу која га је носила, и груди које су га дојиле, и родитеље, и децу, и пријатеље које је познавао, а понајвише – ту кап меда који постао тако горак. Замислите како ће он, попут данашњег бесомучника, испуштати пену од беса, кључати од гнева као разјарена животиња, устремиће се на самог себе да би се растргао, појешће своју утробу само ако је то могуће. Он је кривац и мучи сам себе; он је жртва и оруђе вечних мука.

А како ће тек велико бити његово страдање када са сећања на прошли живот буде прешао на свест о свом садашњем положају! То је друга стрела која погађа његов ум. Душе Свети, удели ми сада од Твоје Божанствене силе, како бих могао да разјасним својим слушаоцима какву бол причињава ова стрела! Стање грешних у аду, то је вечни живот у мукама, као што је стање праведника на небу вечни живот у блаженству. Али шта уопште значи "вечни живот"? Богослови нам пружају материјалну слику вечног живота и објашњавају га на следећи начин. Велика гвоздена лопта, према својству сферних тела, само у једној тачки дотиче се подлоге и сва тежина лопте усредоточује се у ту једну тачку. Колико је тешка лопта у целини, толико тежи и у свакој појединачној тачки када се на њу ослања. На сличан начин и вечни живот, какав је у целини, такав је и у сваком посебном тренутку, јер је нераздељив. Зато апостол тај блажени живот назива вечним богатством славе (2. Кор. 4,17), а учени богослови кажу да он представља савршену насладу тренутка која траје заувек. "Тренутно и савршено" значи да се праведник у сваком нераздељивом тренутку вечног живота радује свом радошћу којом треба да се наслађује током читавог бесконачног блаженог живота. Он се наслађује свом славом у сваком тренутку вечности. Та вечност се открива у својој пуноћи пред блаженим умом праведника и тако његово блаженство свагда чини безграничним.

Оно што Божанско милосрђе чини с праведницима у рају, то исто са грешницима чини праведни суд Божији у аду. Тегобност бескрајне казне састоји се у томе  што је вечна мука у сваком тренутку потпуна и савршена. Колико је она тешка у читавој вечности, толико је тешка и у сваком тренутку, то јест грешник у сваком нераздељивом тренутку вечних мука трпи одједном и у потпуности ту казну коју треба да издржава у читавом бесконачном мучном животу. Он трпи сву казну и током читаве вечности и у сваком тренутку вечности, тако да се она у исто време и распростире на сву дужину бесконачности, и усредоточена је на сваки посебан тренутак. Њему вечност у сваком тренутку изгледа као једна целина, и прошлост и будућност, и стога увек сву муку чини садашњом; а мука је, даље, како бесконачна у трајању, тако и бескрајна у сваком моменту. Ко је мудар да ово сачува? (Пс. 106,43) Ето у чему се састоји вечност, за разлику од времена које се дели на делове – на оно што је било и што ће бити, на почетак и крај. Управо овим прети Бог у Књизи Поновљених закона када каже: Згрнућу на њих зла, стреле Своје побацаћу на њих (Понз. 32,23). "Згрнућу зла" – стање грешника, то су сабрана или згрнута сва зла. Сва горчина туге сабрана је у једној чаши, сав пламен огња неугасиво је сједињен у једној ватри – у вечној муци. У сваком тренутку она је присутна сва у целини. И стреле Своје побацаћу. Како отровна стрела, како тешко копље за растрзани ум грешника! Сва његова мука му је пред очима и никако се не умањује јер је нераздељива. Она је и свагда пред његовим очима, и никада се не завршава, јер је вечна. Безгранично мучење означава управо то – безнадежно и бескрајно. Када би било само бесконачно, али би постојала нада у макар привремено олакшање мука, оно би и онда било неиздржљиво. Али без олакшања и бесконачно, они је и неиздржљиво и непојмљиво. Ко је мудар да ово сачува? Који ум може да појми ову крајњу несрећу?

Без олакшања? Да! У аду влада најдубља туга, али нема сна да би је утишао. Ту су смртне ране, али нема мелема да би их излечио. Неисцељива болест, али нема лека који би донео олакшање. Неиздржљиви пламен, али нема ни капи воде да би га угасио. Чујте богатог грешника о коме приповеда Лука: Оче Авраме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара нека умочи у воду врх од прста својега да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену (Лк. 16,24). Оче Авраме, ти си отац милости, покажи милост и према мени. Пламен ме је обузео, горим и мучим се у пећи неугасивог огња. О, пошаљи срећног Лазара да умочи само врх прста у кап воде и нека дође да ороси мој распаљени језик... Али шта му Аврам одговара? Не, не, сине мој. Ти си се довољно насладио  својим благом у прошлом животу – примио си добра своја у животу своме (Лк. 16,25), не надај се више ничему. О, како велика несрећа! Он тражи тако мало и не добија ама баш ништа. Долази код самог Аврама, који је отац састрадавања, море милости, тражи од њега само кап воде да би мало расхладио ватру која га пече, и не добија. Дакле, његова молба није услишена. "Не, – каже Златоуст – за грешника у мору нема воде, то јест код Бога милости". Стога, као што сам рекао, огањ ада је само огањ, али без росе, и само мука, али без олакшања.

У садашњем животу нема тако великог зла, које, чак и када је неисцељиво, не би имало краја. Уопште, најужасније зло било би оно које нема краја. Колико год да смо несрећни, умирући, ако је то већ неизбежно, ми се ипак ослобађамо свих патњи. Смрт је наш последњи лекар који нам заједно са животом узима и болести. Но, стање грешника у аду није такво. Јер тамо владају крајње муке и нема олакшања, а што је најгоре оне су вечне, немају краја и никада, никада се не завршавају! Проћи ће хиљаде година, милиони година, а мука ће још бити на свом почетку. Ако грешник сваке године буде проливао по једну сузу, и ако пролије толико суза да од њих потеку читаве реке, и тада ипак још неће проћи ни један минут те мучне вечности. Тамо, у том свету, нема више смрти која би прекратила муке грешника одузимајући му живот. Не, тамо је смрт бесмртна, тамо је и сам живот – постојана смрт! Тамо ће грешни свакога часа да моле за смрт, али је неће пронаћи, како каже Дух Свети у Откривењу: пожелеће смрт и неће је наћи (Отк. 9,6). Докле ће трајати то мучење? Оно је вечно и неће се завршити никада, никада.

Зенон је био најнедостојнији и најгори византијски цар. Због његовог необузданог и развратног живота страдали су и народ и племство и војска, али понајвише његова жена царица Аријадна; и ево шта је она урадила са њим. Једном приликом када је он од силног пијанства изгубио свест и срушио се као мртав, што се иначе често догађало, царица је наредила да га спусте у дубоки гроб и затворе, а наредила је такође да се нико не усуди да га одатле извуче, па да тако цар који није био достојан ни престола ни живота буде жив погребен. Све је ово било извршено. Када се цар коначно пробудио из пијанства и видео себе у мраку и смраду, почео је да виче, да стење, да дозива у помоћ. Али није било никога ко би слушајући његове вапаје осетио саосећање према њему, отворио гроб и извео га оданде. На гроб је положен тежак камен. Он је погребен једном за свагда, погребен заувек.

Са гроба несрећног Зенона преместићу поглед свога ума на најцрњу адску таму, где као да видим јадног грешника кога је тамо затворио праведни суд Божији. Јеванђеље говори о грешном богаташу: Умре богаташ и сахранише га (Лк. 16,22). Ја чујем његов плач, његове жалобне крике: "Оче Авраме, помилуј ме!" Али авај, нико га не чује, јер, како каже Василије Велики, "бездан је дубок, а тама непрозирна". Бог држи у Својим рукама кључеве од те подземне тамнице, и нико не може да је отвори. Најтежи камен вечности покрива несрећника, а на камену Дух Свети је исписао речи: и биће време њихово довека (Пс. 80,16). огребен је једном за свагда, заувек. Одатле никада неће изаћи. Рећи ћеш: зар за један пролазни грех да казна буде такво вечно мучење? Може ли казна да буде прикладнија кривици? Одговорићу ти да ако је могуће поређење између пролазног греха и вечне муке, оно никако није могуће између човека као што си ти, и Свевишњег Бога, Кога си увредио својим грехом. Кад би ти живео вечно, вечно би и грешио. Зато те је и стигла вечна мука. Пред очима ти је пећ неугасивог огња, а ти и даље грешиш? Дакле, заслужујеш вечни огањ. Треба да будеш бескрајно благодаран правди Божијој која је отворила читав бездан бесконачних мука, како би пресекла пут твојих злодела. Какав би тек био твој живот, хришћанине, кад адска казна не би била вечна? Праведан је суд Божији! И биће време њихово довека. Мука заувек, олакшање и крај – никад! То је друга стрела која погађа ум грешника, и изгледа да сама по себи већ представља сву муку.

Али постоји још и трећа стрела, која је можда чак оштрија од прве две. То је она која погађа вољу грешника и гура је у очајање због блаженог живота; то је крајња жеља, али без наде. Овде поново откривам сву дубину бездана: жељу без наде, и жељу за Богом без наде на Бога. Та стрела и јесте, више но остале, сама мука. У овом животу жеља је као огањ који гори у нашем срцу, стремећи као оном добру за које се надамо да ћемо га добити. Ако се до тог добра лако долази, наша нада стишава пламен; а ако је оно недостижно, очајање га гаси у потпуности. На тај начин, ако желимо нешто на земљи, тешимо се надом; ако пак немамо наде, онда ће и сама жеља сасвим да ишчезне. Стога или уопште не патимо, или ако патимо, можемо и да се исцелимо. Али жеља без наде је пламен без росе, а сама жеља чисти је огањ. Управо таква је жеља грешника. Јесте ли видели некада морски талас кога подигне силан ветар па нарасте и запрети да ће потопити земљу, али када дође до тврде стене удари о њу и одбије се натраг, разбијен у хиљаду млазова, и пени се као да је љут? Јесте ли видели жедног јелена када отворених уста и исплаженог, врелог језика хита ка извору? Али ако нађе да су извори и реке пресушили он се избезуми од очаја, па жалобно завија испуњавајући својим криком шуме и честаре. Исто тако, са свом силином и свом жудњом крајње жеље, воља грешне душе стреми ка узвишеном Судији, Богу. Али она наилази на срце Божије које је као тврда стена или пресахли извор, па је тера од себе речима: "Иди од Мене, проклета, у огањ вечни!" О, како је погађа тај ударац и у каквом очајању одлази! И што силније лишеност распаљује жељу, то више жеља појачава мучење. Жеља за Богом најватренија је од свих жеља, баш као што је и Бог – Благо веће од сваког блага. Дакле, жеља за Богом без наде на Бога најјачи је пламен мучења, који ја нисам у стању да вам дочарам: душа увек жели Бога, без наде да ће Га икада видети.

Зашто је грешник без наде? Зато што се одвојио од Бога, а то одвајање је вечно. Ми из искуства у овоме животу знамо како нам тешко пада одвајање од људи које највише волимо, када се раздвоје на пример отац или мајка од деце, брат од брата, или невеста од младожење. У време Михаила Палеолога агарјани су продрли у азијске крајеве царства и многе људе одвели су са собом у ропство. Међу заробљеницима биле су и две сестре које су коцком припале различитим господарима. Требало је да се раздвоје и да пођу за својим господарима на разне стране без наде да ће се икада више видети. Ко би могао да опише њихов плач када је наступио тренутак раздвајања и када су оне, оплакујући своју судбину, пролиле поток суза, чврсто се грлећи и целивајући једна другу? И тако, када су се пољубиле последњи пут, њихове душе као да су прешле у уста и сагласиле се да неће прихватити такво мучно раздвајање. Сјединивши се, оне су се узнеле на небо, оставивши на земљи своја мртва тела. Хоћу да кажем да су у силним мукама раздвајања обе сестре умрле грлећи и љубећи једна другу, као да природа није могла да пристане на раздвајање тела пре раздвајања душа, како вели Нићифор Григора који преноси ову тужну историју.

Ово причам да бисте схватили колико је мучно за душу да се раздвоји од Бога, да жуди за Њим и да вечно буде без наде да ће Га видети. Али то нико не може да схвати, ко претходно није спознао шта је Бог. замислите да се на трен најсветлији и најблаженији Лик Божији сакрије од праведника у рају. Рај би се претворио у ад. И да се на тренутак јави грешницима у аду – ад би се претворио у рај. Нада да ће макар једном видети Божанско Лице претворила би у ништа све муке грешника. Схватите да су све муке које смо претходно описали, чак и бесконачно мноштво таквих мука, ништа у поређењу са тим да будете лишени гледања Божанског Лика. Ово потврђују два велика учитеља Цркве: "Одвраћање и отуђење Бога за палога је много мучније од мука које га очекују у загробном свету" (Василије Велики); "подврнути се хиљадама мука, то није ништа у поређењу са лишавањем блажене славе" (Златоуст). На основу тога можете да закључите како је мучно одвајање од Бога – како је мучно за душу да жели Бога, без наде да ће Га икада видети. То је најоштрија стрела, одапета у вољу грешника. О, жељо без наде, жељо за Богом без наде на Бога! О, муко коју испитује воља, а ум не може да је докучи! Нама то ипак ништа не значи. За нас би била велика несрећа да макар на један дан изгубимо милост нашег претпостављеног, блискост са пријатељем, или везу са блудницом. Али ништа нам не значи губитак љубави, милости и славе до Бога. Кажу нам да постоје муке, а ми и даље идемо путем који у њих води. Ко се каје? Ко се исправља? Ко напушта погибељни пут? Ради се о једноме од ова два: или у нама нема вере, јер не верујемо да нас очекују муке, или смо неразумни, ако верујемо а водимо живот којим заслужујемо муке. Дакле, подвргавамо се мукама или због нашег неверовања, или зато што смо неразумни.

II

Древни нам предају приче о Ахиловом копљу које је имало чудесно својство – да погађа и исцељује. Заиста, и три стреле мучења, које сам вам описао, имају то чудесно својство да погађају онога ко је на мукама, а исцељују грешника у овом животу. Прва стрела погађа сећање мученог и буди у њему бескорисно кајање, када се каје због грехова протеклог живота, али више не може да добије опроштај. Но, ако грешник током живота буде чувао у своме сећању мисли о тој стрели, како би имао на уму своје грехе и казну која га због њих очекује, он ће се покајати и добиће опроштај. Друга стрела погађа ум онога ко је на мукама и причињава му силни и неисцељиви бол тиме што ће заувек имати пред очима бесконачне муке. Ако грешник буде чувао у свом уму мисао о тој стрели, увек ће себи представљати велику опасност од мучења којој се стално излаже. Онда ће да болује скрушеног срца и у тој боли ће пронаћи исцељење исцељење и крај свог злог живота. Трећа стрела погађа вољу мученог подстичући у њему крајњу жељу без наде, када он непрестано жели да види Лице Бога од Кога се заувек одвојио, али нема никакве наде да ће то остварити. Ако грешник сада прими тај погодак у вољу, да уистину жели Бога, онда он наравно може изнова да се нађе у Његовом наручју, јер је Он Сам рекао: И онога који долази Мени нећу истерати напоље (Јн. 6,37). Краће речено, казна, која за тело и душу осуђенога представља бесконачно мучење, за размишљања грешника представља спасоносно исцељење. Ко не заборавља на муке, тај им се и не подвргава. "Сећање на пакао не допушта да се у пакао падне" – говори Златоуст. У време када су монаси живели више у пустињи него у свету, и када су се подвизавали а не бавили мољакањем, један свети подвижник био је силно искушаван од стране тела и ђаво је одмах искористио прилику да га појавом жене још више узнемири. Но, Бог је желео да га сачува, како несрећник у трену не би изгубио све плодове пређашњих подвига, па му је послао следећу мисао. Пре но што ће пасти у грех, он је приближио прст пламену светиљке, али није издржао бол него га је одмах склонио, и тада је у себи помислио: ја нисам у стању да издржим кад прст један тренутак гори на пламену свеће; а ако паднем у грех, горећу сав, душом и телом, у пламену вечних мука; иди од мене сатано! Отерао је жену, победио тело, посрамио ђавола, избегао грех, спасао душу. Ко има на уму мучења, тај ће да их избегне. Када нас искушавају тело, свет, ђаво, свако од нас, пре но што учини зло, треба да каже себи: због овог мог поступка бићу подвргнут вечним мукама у аду. Мислите ли да би нас тада грех и даље привлачио? Не, не. Понављам: неће се изложити мукама онај ко мисли на њих. А ко мисли на њих? Најправеднији Боже! Ради обуздавања мојих грехова пошаљи ми овде смрт, болести и несреће, како одреди Твоја света воља. Нека тако буде све време? То је веома дуго, али једном ће се завршити. Само ме не кажњавај вечним мукама које немају краја. Авај мени! Ако ме глава боли један дан, или зуб један час, бол изгледа неиздржљив. А шта ће тек бити када читав будем горео у вечном огњу?! Мене чак и гозбе умарају ако предуго трају – шта би тек било са бесконачним мукама? За једно прељубочинство – хиљадугодишња казна. Но, некако се претрпи и хиљаду година има свој крај. Мучити се десетине хиљада година због једног злочина. Нека је тако, и то ће се завршити. Али вечно, бесконачно мучење! О, када бих се над тим добро замислио, читав свет требало би да изгуби вредност у мојим очима; требало би да побегнем у пустињу и да се жив сахраним у гробу, дан и ноћ да плачем, и да стењем у сваком тренутку! И колико би то потрајало? Десет, двадесет, тридесет година, али једном би дошао крај. А адске муке га немају! О муке, о муке – три стреле које причињавају троструку смртну рану! Кад само помислим на то, срце ми се раздире. Али погађајте га стреле, погађајте моје срце, да бих се увек сећао тебе аде, и да тако избегнем твој огањ.

Андреј Рубљов, Спаситељ

Из дела светог Теофана Затворника

Човек

У човеку постоје две супротности, а једна свест. Таква је људска личност. Карактер ове личности одређује се тиме на коју страну она тежи. Ако тежи на страну духа – човек ће бити духован. Ако пак тежи на страну тела – човек ће бити телесан. Дух не ишчезава ни у телесном, али бива поробљен и остаје без гласа. Он ту постаје подјармљен и служи телу као слуга своме господару, изналазећи све могуће начине како би му угађао. И у духовном човеку тело не ишчезава, него се потчињава духу и служи му, губећи своја природна права – на храну кроз пост, на сан кроз бдење, на мир кроз непрекидни рад и умарање, на чулне насладе кроз усамљеност и ћутање. Бог не пребива тамо где царује тело, јер је орган Његовог општења са човеком дух, који се ту не налази у своме (природном) положају. Приближавање Божије први пут се осећа када дух почне да тражи своја права, кроз покрете страха Божијег и савести. А када свест и слобода пређу на ту страну (на страну духа), онда Бог приступа човеку и почиње да пребива у њему. Од тог тренутка почиње одухотворење душе и тела, читавог унутрашњег и спољашњег човека, Бог човеку постаје све, човек се одухотворује и потом обожује. Какво чудесно преимућство – а тако се слабо схвата, цени и тражи (43, стр. 32).

Тело стално треба држати усправно, као што се војник држи на паради, и никако себи не дозвољавати опуштање удова, не само у ходу и када се седи, него и када се стоји или лежи (2, п. 312, стр. 176).

...Тело треба притегнути – са мање спавања, мање јела и умарањем. Ко је од наших отаца имао успеха без притезања тела?.. Док год будете пазили на тело, не очекујте никакво добро (2, п. 315, стр. 182).

Тело треба измучити глађу, кратким сном, молитвеним напором, избегавањем саблазни и пијења вина (2, п. 354, стр. 222).

Телесно треба одуховљавати благодарењем, одмереношћу и духовним промишљањем (4, п. 654, стр. 121).

Древни старци су писали, да су се сурово односили према телу не зато да би га убили, него да би кроз умртвљивање тела умртвили страсти (4, п. 694, стр. 154).

Нисмо позвани да убијамо тело, него само да старање за тело не претварамо у похоте (Рим. 13,14). Закон је – разумно држање тела, без повлађивања (4, п. 702, стр. 165).

Телесни подвизи су погодни за нас, зато што тело може да се навикне на све. Док се не навикне оно се буни, али после – ућути. То је и граница напора око тела. Тело је – послушни слуга, али треба га научити. Учите га, само са мером (4, п. 735, стр. 223).

Не угађајте телу ни у малом. Самоприморавање и лишавање себе нечега што телу прија, то је исто што и – убацивање дрва у пећ (5, п. 761, стр. 13).

У уобичајеном току нашег живота ми не можемо да се ослободимо колебања. Непромењивост је – дар Божији; она је својствена само Богу, Који је по Својој милости понекад на одређено време дели са нама. Ништа нам се не поверава заувек, јер ћемо се због тога погордити, па ћемо погубити и себе и дар. Бог пројављује у нама Своје добро да не бисмо очајавали, и опет га скрива да се не бисмо гордили и узносили (5, п. 787, стр. 48).

Тело посебно треба изоштрити постом, бдењем и телесним радом, и стално га држати затегнутим, као што се војник држи у строју. Треба избегавати расејаност, празнословље, смех и читање испразне литературе... (5, п. 898, стр. 169).

Телесно смирење нека нас доведе до смирења духом, а ово нека постане дубоки базен, који ће са свих страна да прима благодатне токове... (6, п. 1007, стр. 148).

Направимо следећу разлику... за интелектуалну делатност неопходне су слике; оне постоје и у Светом Писму, о Самом Богу и о божанским стварима. Уобразиља је умна способност. Уобразиља је способност формирања и задржавања слика – најнеугледнија, најнижа! Већ и због тога њој се не може дозволити да са са својим сликама залази у вишу област, каква је молитва... Делатност умног сазерцања је узвишена... а духовна делатност, која се пројављује кроз молитву, још је узвишенија... И како ту да продре уобразиља... Могло би се рећи оно: «пријатељу, откуд ти овде?» (7, п. 1063, стр. 24-25).

Здрава схватања су – велики капитал у животу (8, п. 1401, стр. 141).

Док се човек држи здравих схватања, на њега се још може утицати; но, када их изгуби и прихвати непостојана, на њега се више не може утицати, јер против здравих схватања он истиче нездрава, која му се више допадају, будући да повлађују његовим чулним страстима (8, п. 1411, стр. 150).

Андреј Рубљов, Света Тројица

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЗАПОВЕСТИ БОЖИЈЕ

# Онај ко жели да разуме Истину – да Њоме буде очишћен и ослобођен – треба да изучава јеванђелске заповести разумом и на делу, чак и када је то повезано са насиљем над срцем, које је падом у грех добило богопротивне склоности и нагоне. У заповестима је – Истина; у заповестима је – смирење; у заповестима је – љубав; у заповестима је – Дух Свети. Све је то посведочено Светим Писмом. Све су заповести Твоје Истина – певао је богонадахнути Давид. Ко има заповести Моје и држи их – рекао је Господ – то је онај који ме љуби (Јн. 14,21). Останите у љубави Мојој. Ако заповести Моје одржите остаћете у љубави Мојој (Јн. 15,9-10). Речи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6,63).
На онога ко је исправљен и очишћен Истином, неочекивано долази Дух Свети; као Дух Истине, Он на несхватљив начин продире у ум, душу и тело, обнављајући и препорађајући човека за духовни живот. Привукох Дух, јер заповести Твоје зажелех (Пс. 118,131).
Нека јеванђелске заповести буду предмет твога учења, размишљања, деловања и читавог твог живота. Ко остаје у Мени и Ја у њему кроз чување јеванђелских заповести – рекао је Господ – тај доноси многи плод. Напротив, без Мене не можете чинити ништа, тј. никакву духовну добродетељ. А добродетељи својствене читавом палом људском роду су ништа – оне немају никакву вредност пред Богом и подлежу адском огњу. Ко у Мени не остане, чувањем јеванђелских заповести, избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је и у огањ бацити, и спалити (Јн. 15,5-6), без обзира на све добродетељи пале природе. 6. 266
# Ако водиш грехован живот и удовољаваш страстима, а уједно мислиш да љубиш Господа Исуса Христа, онда љубљени ученик Господњи, који се за време Тајне Вечере наслонио на прса Његова, и тебе оптужује за самообмањивање. Он вели: Онај који говори: познао сам га, а заповести Његове не држи, лажа је, и у њему истине нема. А који држи реч Његову, заиста је у њему љубав Божија достигла савршенство (1. Јн. 2,4-5).
Ако испуњаваш своју огреховљену вољу и тиме нарушаваш јеванђелске заповести, онда те Господ Исус Христос убраја међу оне који га не љубе. Ко Мене не љуби – каже Он – речи Моје не држи (Јн. 14,24). 1. 103
# Потпуно је недовољно са задовољством прочитати заповести Јеванђеља и задивити се узвишеном моралу који оне у себи садрже. Но, нажалост, многи се задовољавају само тиме.
Када приступиш испуњавању јеванђелских заповести, господари твога срца ће се томе из све снаге успротивити. Ти господари су: твоје сопствено стање телесности, у коме си потчињен телу и крви, и пали духови, којима је подређено човеково стање телесности.
Телесно мудровање, његова истина и истина палих духова захтевају од тебе да не угрозиш своју част и друге пропадљиве вредности, него да их штитиш. Али ти храбро издржи невидљиву борбу, вођен Јеванђељем, вођен Самим Господом.
Ради испуњавања јеванђелских заповести жртвуј све. Без таквог жртвовања, нећеш моћи да их испуњаваш. Господ је Својим ученицима рекао: Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе (Мт. 16,24). 1. 123
# Тек што почне да испуњава (заповести), подвижник увиђа да то чини сасвим недовољно и нечисто, и да својим страстима, тј. повређеном вољом, сваки час бива привучен на дела која су заповестима забрањена. Затим јасно види да је пала природа непријатељски расположена према Јеванђељу. Деловање према Јеванђељу све јасније и јасније му открива недовољност његових добрих дела, многа одступања и поразе, као и несрећно стање пале природе која се отуђила од Бога и постала непријатељски оријентисана према Њему. Посматрајући свој протекли живот, он види да је то непрекидни ланац прегрешења, падова и дела која разгневљују Бога, те искрена срца признаје за себе да је највећи грешник, који заслужује и пролазне и вечне казне, и коме је крајње неопходан Искупитељ, јер у Њему има природну наду на спасење. Такво мишљење о себи код њега се на неприметан начин образује услед извршавања заповести. Поуздано се може тврдити да онај ко се у животу руководи Јеванђељем, неће оклевати да покаже доказ да не зна ни за једно своје добро дело. 1. 306-307
# Страдање и смрт због јеванђелских заповести – такође су дело живе вере у Христа, такође су мучеништво. 1. 503
# Испуњавање заповести или, правилније, труд око испуњавања заповести, нужно ће разобличити грех који живи у нама и покренуће жестоку унутрашњу борбу, у којој духови злобе узимају најактивније учешће. 2. 369-370
# Повратак из стања које припада палој природи у стање које припада обновљеној природи, догађа се путем одлучног и потпуног одбацивања деловања по разуму и вољи палога човека, као и одлучног и потпуног прихватања деловања према учењу и завештању Богочовека. При томе у човеку започиње духовна борба, јер се животом који је претходио покајању човек свесно лишио духовне слободе и предао у ропство греху и ђаволу. Покајник се труди да поступа по јеванђелским заповестима, а грех и ђаво, добивши власт која им је добровољно дата претходним животом, труде се да заробљеника задрже у ропству, у оковима, у тамници! Опитно познање тога ропства, кроз осећај потлачености и присиле, опитно познање душевне смрти кроз осећај умирања, појачавају и утврђују плач покајника. «Та борба је духовна – каже преподобни Марко Подвижник – она се не води споља, ми не треба да се боримо против наше браће. Она је унутра у нама и нико од људи не може у њој да нам помогне. Имамо само једног помоћника: Христа, Који је крштењем тајанствено скривен у нама, Њега, непобедивог и неуништивог. Он ће нам давати снагу, ако према својим моћима будемо испуњавали Његове заповести». 2. 397
# Онај ко себи у животу за циљ постави испуњавање воље Божије, труди се да детаљно и са највећом тачношћу сазна ту свесвету вољу посредством брижљивог изучавања Светог Писма, нарочито Новог Завета, посредством читања светоотачких дела, као и посредством испуњавања јеванђелских заповести својим спољашњим понашањем, и умом, и срцем. «Закон слободе –рекао је преподобни Марко Подвижник – чита се истинским разумевањем, разумева се чињењем заповести, а испуњава се дарежљивошћу Христовом». Када хришћанин почне да живи по вољи Божијој, доброј и угодној (Рим. 12,2), или по заповестима Новога Завета, онда му се изненада открива палост и слабост људске природе. Слабост му не дозвољава да чисто и свето извршава заповести Божије, како то захтева Бог, док се пад, често и на најокрутнији начин, противи испуњавању тих заповести. Он хоће и тражи да се испуњава пала воља и захтеви палог људског разума. Тежње те воље и представе тога разума скривају се иза различитих облика најузвишеније правде и добродетељи. Познавање ове унутрашње борбе, разобличавање и показивање греха који живи унутар човека, познавање његове насилне власти над човековим добрим поступцима и стремљењима, омогућују хришћанину да правилно доживљава себе и људе уопште. Он у себи види пад људског рода, а на основу личног опита увиђа немогућност да из тог палог стања изађе само сопственим напорима; тако задобија истинско смирење и почиње да приноси Богу најтоплије молитве за помоћ, из свог скрушеног срца, на које Бог увек пази. Научи ме да творим вољу Твоју! (Пс. 142,10). Научи ме законима Твојим! (Пс. 118,12). Не сакриј од мене заповести Твоје! (Пс. 118,19) Утврди ме у речима Твојим! (Пс. 118,29) Пут неправде удаљи од мене и законом Твојим помилуј ме! (Пс. 118,29). Опитно спознавши да се заповести Божије испуњавају само уз обилно садејство благодати Божије, и непрестано тражећи у молитвама то садејство за себе, хришћанин не може да не приписује сва своја добра дела благодати Божијој. Уједно, он не може да себе не сматра грешником. С једне стране, он је опитно постао свестан својих падова и неспособности за испуњавање воље Божије само сопственом снагом, а са друге, и у самом испуњавању заповести Божијих уз помоћ благодати он види непрестане погрешке које изазива људска немоћ и пад. То се сасвим јасно види из мишљења светог апостола Павла о себи. У једној од посланица он каже: Потрудих се више од свију њих (апостола), али не ја, него благодат Божија Која је са мном (1. Кор. 15,10); а у другој: Христос Исус дође у свет да спасе грешнике од којих сам први ја (1. Тим. 1,13). Каква богољубљена праведност! Она се јавља у човеку осењеном Божанском благодаћу, који благоугађа Богу делима праведности Њему посвећеним! Богоугодни праведник не престаје да себе сматра за грешника, не само због својих очигледних грехова, него и због оне своје праведности која је природна, те се налази у жалосном стању пада и помешана је са злом, тј. оскврњена примесом греха. Блажен је онај ко је праведан праведношћу Божијом и чија је нада усредсређена на Христа, Који је извор његове праведности. Несрећан је онај ко је задовољан праведношћу својственом људима: њему није потребан Христос Који је о Себи објавио: Нисам дошао да зовем праведнике но грешнике на покајање (Мт. 9,13). Преподобни Пимен Велики је говорио: «Мени је бољи човек који греши и каје се, него онај ко не греши и не каје се; први исправно мисли кад себе сматра за грешника, а други лажно, кад себе сматра за праведника». Усвојена лажна мисао чини сав живот који је на њој заснован недоличним. То је доказао опит: јавни грешници, цариници и блуднице поверовали су у Христа, а фарисеји су га одбацили. Умишљеност и гордост се у суштини састоје у одбацивању Бога и поклоњењу самоме себи. Оне представљају лукаво скривено и тешко препознатљиво идолопоклонство, које је тешко одбацити. Фарисеји су споља били најближи и најупућенији служитељи и ревнитељи истинског богопоштовања, док су се у суштини сасвим отуђили од Бога и постали Његови непријатељи, деца сатане (Јн. 8,44). 4. 23-25
# Услед наше небриге око чувања драгоценог Дара који смо добили Крштењем, услед деловања по безаконом закону пале природе, власт греха увлачи се у нас и ми неприметно губимо духовну слободу. Најтеже ропство многима остаје невидљиво и сматра се за највећу могућу слободу. Наше стање потчињености и ропства постаје нам видљиво тек онда када приступимо испуњавању јеванђелских заповести: тада наш разум бесно устаје против разума Христовог, а срце дивље и непријатељски гледа на испуњавање воље Христове, као на своје убиство и смрт; тада опитно спознајемо жалосни губитак слободе и свој страшни пад; тада увиђамо сву дубину тог пада, која сеже све до адских понора. Пред таквим призором не смемо да паднемо у униније: треба храбро и одлучно да се посветимо покајању, као свемоћном лекару који има заповест и власт од Бога да лечи и исцељује све грехе, ма колико да су велики и многобројни, ма колико да је навикнутост на њих стара и утврђена у нама. Христос нам је дао Себе, ушао је у нас посредством светог Крштења, а потом се скрио од нас – онда када нисмо показали вољу да Он у нама обитава и управља; Христос ће се свакако јавити у нама, ако истинским покајањем докажемо одлучну вољу да Он ту обитава. 2. 400-401

Црноришчев светлопис

Храм Светог Георгија
на Равној Гори

Са Светим Оцима из дана у дан

Искушења

# Сатана протреса душе решетом, то јест земаљским делима просејава читав грешни људски род (свети Макарије Египатски).

# Несреће добрих боље су од среће злих.

# Као што су у древна времена мученицима говорили: одрекните се Христа и заволите славу овога века – тако и ми данас ово чујемо (блажени Дијадох).

# Свако добро дело привлачи на себе пажњу непријатеља нашег спасења – ђавола, који се својски труди да га омете. Он се труди да свакога ко у добром делу учествује одврати од њега, да искористи људске слабости, произведе спорове и тиме дело упропасти (свети Јован Шангајски).

# Ако је настало благостање – благодари Богу и благостање ће се утврдити. Ако су наступиле несреће – благодари Богу и несреће ће се прекинути (свети Јован Златоуст).

# Искушење је од користи сваком човеку. Ако је оно чак и Павлу од користи, онда – нека се свака уста затворе, и сав свет нека буде крив Богу (Рим. 3,19) (свети Исак Сиријац).

# Ако човек не буде искушан напорима и слабостима, он не може да прими печат врлине (блажени Дијадох).

# Не узнемиравај се у искушењима. Ко шаље прилику за борбу, Тај ће дати и снагу за победу.

# У време радости радо веруј и у време искушења не отпадај (Древни монашки устави).

# Бог на Своје истинске слуге никада не допушта искушење које превазилази њихове снаге. Веран је Бог – каже свети апостол Павле – који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10,13) (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Онај ко је испунио заповест, нека због тога очекује искушење. Јер љубав према Христу испитује се тешкоћама (свети Марко Подвижник).

# Они који се силније прихватају молитве, подвргавају се страшнијим и свирепијим искушењима (свети Јован Карпатски).

# Почетнике и слабе нападају слабији духови, а када они буду побеђени, шаљу се јачи, те тако војник Христов постепено треба да издржи све тежу и тежу борбу (свети Јован Касијан).

# Вера у Христа није само то да се не мари за угодности живота, него и то, да се трпељиво и спокојно подноси свако искушење које се појави, кроз жалости, невоље и непријатности, док Бог не благоизволи да погледа на нас... (свети Симеон Нови Богослов).
# Ако никакво искушење не може да се косне човека без воље Божије, онда су жаљење, роптање, огорченост, самооправдавање, сваљивање кривице на ближње и на околности – покрети душе против воље Божије и покушаји противљења и супротстављања Богу (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Уништи искушења и помисли, па неће бити ниједног светог. Онај ко бежи од спасоносног искушења, бежи и од вечног живота (авва Зосима).

# Као што је за оне који су изгубили апетит и осећају одвратност према храни користан горки пелен, тако је за бескарактерне корисно да трпе недаће (свети Исихије Јерусалимски).

# Знај, да ни демони, ни звери, ни људи не могу да учине зло, ако Бог то не допусти. У искушењима се испуњавај радошћу, као онај ко је увидео и тачно спознао да њиме управља и о њему одлучује Владика (свети Исак Сиријац).

# Онај ко се истински каје, бива изложен порузи неразумних. Но, то му је знак да је његово покајање угодно Богу (свети Марко Подвижник).

# Када душа буде обузета тамом, не узнемируј се, него трпи, читај отачке књиге, приморавај се на молитву и очекуј помоћ. Ова молитва расејаће облак страсти, а дела светих испуниће душу недокучивом задивљеношћу и Божанским весељем (свети Исак Сиријац).

# Нека те ђаво не узнемирава у твојој невољи. Зар се искушење или невоља икоме догађају без допуштења Божијег? (свети Варсануфије Велики и Јован).

# Ко је обавио дело угодно Богу, нека очекује искушење, јер оно што је чињено ради Бога бива испитано (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).

# Немој да мислиш да свака невоља наилази на људе због грехова. Јер догађа се да неки угађају Богу, а ипак трпе искушења. Та искушења нас уче да будемо трудољубиви и спонтано нас привлаче на покајање (свети Марко Подвижник).      

# Када било чиме будеш кажњен од Бога, не ропћи; јер Он кажњава као Отац, и заслужује благодарност, као Добротвор (свети Нил Синајски).

# Срећа или несрећа су пробни каменови врлине: док се на њима не испита, на њену поузданост не може се ослонити.

# Узети крст и ићи за Христом, значи спремност да се угађа Богу до смрти, јер ко има жељу да умре за Христа, тај се неће ражалостити због подношења напора и увреде. У томе и јесте љубав, када са надом подносимо сваку невољу (свети Макарије Велики).

# Сатана се посрамљује пред онима који храбро трпе напасти и искушења (свети Макарије Велики).

# Искушења и испитивања која се храбро подносе, очигледно показују љубав према Владики, јер је у њима скривена слава небеских блага (свети Макарије Велики).

# Они који су васпитани на мору, науче да пливају, па се не ужасну када се подигну буре и таласи. Такви су и хришћани (свети Макарије Велики).

# Ко мрзи понижење – мрзи смирење; и ко избегава оне који му наносе бол, тај бежи од кротости (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).

# Какво год искушење да задеси човека, он треба да говори: «То је по милости Божијој!» (авва Сисој).

# Кад искушење дође, не тражи одакле је и ради чега дошло, него (се потруди) да га поднесеш са благодарношћу, без жалости и злопамћења (преподобни Марко Подвижник).

# Бог у данашње време не допушта таква искушења од ђавола каквих је било пре; пошто зна да су данас људи слаби и да их неће поднети (свети Антоније Велики).

# Бог познаје потребе сваког човека, меру снага и слабости свакога.

# Бог не оставља људе заувек ни у несрећи, да не би изнемогли, ни у срећи, да не би постали немарни, него на различите начине уређује њихово спасење (свети Јован Златоуст).
# Потребно је благодарити Богу када даје добра, и не губити стрпљење када их ускраћује (свети Василије Велики).

Манастир Ђурђеви Ступови

Поглед из манастира
Ђурђеви Ступови

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 19.
Припремала си се за причешће Пречистим Христовим Тајнама, и претпостављам да си се удостојила њиховог примања заједно са својом породицом на дан спомена Тајне Вечере у Велики Четвртак, због чега се радујем са вама. Али примећујем да си у време припреме за Свету Тајну, то јест током поста, била узнемирена зато што се не припремаш на прави начин – зато што си се мало молила, неуредно постила, па си питала смеш ли онда уопште да приступиш страшној Тајни? Кажеш да ниси принела ни једну усрдну молитву, ни једно добро дело, да је твоје покајање тако хладно и друго. Ти не видиш да то узнемирење долази од противника који те никада неће оставити на миру. Мислила си да када се добро припремаш, онда можеш достојно да приступиш причешћу? Али то је погрешно. Ма колико да се припремамо, не можемо достојно да приступимо. Бог прима само срце скрушено и смирено, само свест о нашој недостојности, и по Својој неизрецивој доброти и милосрђу удостојава нас ове велике Свете Тајне. Ја сам уверен да си ти истински желела да се припремиш за њу, али те је омела твоја самоувереност; када у себи ниси видела снагу да испуниш ово или оно, ниси се смирила у својој немоћи; зато те је ђаво и напао узнемиреношћу, у којој нема ни покајања, ни смирења, ни спокојства.
Када не само устима, него и са осећањем срца читамо: безакоње своје ја знам и грех је мој стално преда мном (Пс. 50,5), онда ће и плод тога да буде срце скрушено и смирено које Бог неће презрети (Пс. 50,19). Но, чак и када у себи не бисмо осећали ово, него равнодушност и хладноћу, ни онда не би требало да се узнемиравамо, него напротив – да се смиримо; јер када се узбуђујемо од тога немамо никакве користи. И од молитве Исусове коју си имала удаљила си се због разговора са другима. Јасно, теби је било неприметно да си маштала о тој молитви, па ти је зато ради твоје користи показано колико си слаба, да би се смирила. Ко употребљава овај духовни мач, тај треба да се смири, јер само на тај начин ће њиме поразити непријатеље, а без тога многи падају у неизлечиву прелест. Саветујем ти да не тежиш ка таквој висини. Него када се појаве покрети страсти и немоћи, у слободи смирено призивај Бога овом молитвом.

Молећи на вас и на вашу децу мир и благослов Божији, остајем ваш недостојни молитвеник пред Богом, многогрешни јеромонах Макарије

9. април 1860. године

Скит Света Ана

Смирај дана
у светогорском скиту
Света Ана

Велики пост

Свети Илија Мињати

Беседа у трећу недељу поста

О будућем суду

Јер ко се постиди Мене и Мојих речи

у роду овоме прељуботворном и грешном,

и Син ће се Човечији постидети њега

кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима.

(Мк. 8,38)

Род овог варљивог и пролазног века род је прељуботворни, а његова дела су мрачна и безакона! Род грешни, отац грешних синова и, како је у старини рекао пророк: род покварен и преогорчујући, нараштај који није исправљао срце своје, и није поверио Богу дух свој (Пс. 77,8).

О времена, о обичаји! Лаж заклања истину, увреда надвисује праведност, порок гази врлину, закон се повлађује страсти, свет је устао на Јеванђеље, људи се не боје Бога, хришћани се стиде Христа, грех царује, вера је мртва, све је развраћено. Сви застранише, уједно неваљали посташе (Пс. 13,3). Али зашто људи овог века живе тако неопрезно и погибељно? Како? Зар није на небу један свевидећи и праведни Бог, Који сада све јасно види и када дође време тачно ће да пресуди? Да, браћо, постоји Бог Судија, постоји будући суд; доћи ће време када ће се судити овом прељуботворном и грешном роду који ће добити према својим делима. О томе врло сликовито говори у данашњем Јеванђељу говори Син Божији: Јер ко се постиди Мене и Мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца Својега са светим анђелима (Мк. 8,38). Тако Он говори и шаље мене да вам то подробније објасним у данашњој проповеди. Али какво ће дејство на ваше срце произвести моја порука? Мислим да су људи када су први пут видели муњу и чули гром били тако потресени да су скоро умрли од страха. Претпостављам да су побегли и сакрили се на најмрачнијим, дубоким местима, само да не гледају и не слушају тако страшне ствари. А сада их и виде и чују, али се уопште не боје, или се боје врло мало, пошто су се њихов вид и слух на то навикли. Многи без икаквог страха спавају дубоким сном чак и онда кад муње севају и небо грми тако силно, као да ће ваздух да се запали од силних муња, а од страшних громова и брда се потресају, као да небо ратује са земљом. Чини ми се дакле да су прве речи о суду који долази чули са великим трепетом, а сад су често привикнути да о томе слушају без страха. Ево јасног показатеља: чују да се приближава суд, али безбрижно спавају погружени у дубоко неосећање својих грехова, и не буде се нити се кају. Шта очекујем кад излазим да проповедам о будућем суду? Па ви сте навикли да слушате о њему и да се не бојите. Ипак ћу да вам беседим, како бих у часу суда имао право да кажем да сам вам говорио о њему.

I

Када у свету треба да се догоди нешто важно, Бог то обично дуго унапред најављује. Јосиф Флавије прича о знамењима која су се јављала пре но што је римска војска продрла у Јудеју да би разорила Јерусалим и истребила јеврејски народ. Као прво, то је била комета у виду мача која је стајала над Палестином. Као друго, млада крава (теле) која је приликом одвођења на жртвовање успут родила јагње. Даље, сама су се отворила бронзана источна градска врата, која је иначе са напором отварало двадесет људи. На небу као да се видела војска под оружјем. Много дана се из унутрашњости храма чуло запомагање: "Бежимо одавде, бежимо одавде!" Све су то била страшна знамења рата, освајања, поробљавања и коначног уништења богоубица.

Бог ће уочи свог другог доласка показати неупоредиво страшније знамења и чудеса. Тако Он преко пророка Јоила говори: Учинићу чудеса на небу и на земљи (Јоил 2,30). Слично представља и Исус Христос у Јеванђељу по Матеју. Чудеса на небесима: сунце ће се помрачити и претворити у хладно, тамно тело, месец без сјаја постаће тамно-црвени крвави круг. Звезде ће, изгоревши у сопственом пламену спасти са својих места као угашено угљевље. Читав небески свод ће се променити и неће више бити азурно плав, како га сада видимо, него ће га покрити дубока и мрачна ноћ. Знамења на земљи: ратови људи и звери међу собом и једних против других, тако да ће лице земље прекрити крв и реке ће постати црвене. Кога не убије рат, погубиће га глад. А ко прежив и глад погинуће од куге. С једне стране море на коме ће се подићи буре, а с друге копно које ће потрести земљотрес, биће последњи предзнаци краја света. Јер море ће на крају изићи из својих обала и потопити копно, а копно ће се померено са свога темеља сурвати у море, и од тог мешања копна и мора настаће један безоблични хаос. Он ће бити гроб за васељену и оне који живе у њој.

Такво ће бити последње стање овог сујетног света. Када се зачује звук трубе васкрснуће сви мртви, сви које је земља сахранила под собом, или их је прогутало море, они које су растргле звери, птице небеске и морска чудовишта. Сви који су рођени од Адама па до тада, мушкарци, жене, деца, млади и стари, праведни и грешни, сви ће устати у истом узрасту  и стању, и разликоваће се само по једном – каква су им била дела. Сви ће се обући у пређашња тела и биће позвани пред страшног, великог Судију. И видех мртве, говори Јован, велике и мале, где стоје пред престолом... и море даде мртве који су у њему, и смрт и пакао дадоше мртваце који бејаху у њима, и бише осуђени сваки по делима својим (Отк. 20,12-13). Апостол вели: Свима нам се ваља јавити на суду Христовом, да прими сваки оно што у телу учини, било добро или зло (2. Кор. 5,10). Када сви васкрсну, подићи ће се погледи верних у висину и неће видети небо, нити ће када погледају доле видети земљу; а када не буду видели више ништа ни на небу ни на земљи, угледаће Сина Човечијег где долази на облацима небеским са силом и славом великом (Мк. 24,30). То је довољно. Ја немам ни снаге ни времена да опишем све околности тог страшног дана, на чији спомен сви свети задрхте. Оставићу то и прећутаћу, а своје ћу речи ограничити само на два предмета.

Брате, замисли некако да је настао тај час и да стојиш пред судом Божијим. Не подижи своје очи горе, где са страхом и трепетом око престола стоје хиљаде хиљада анђела и велики број арханђела. Не спуштај их ни доле, где испод огњеног престола протиче огњена река. Не гледај ни лево ни десно где стоји безбројно мноштво праведника и грешника и подрхтавају мирно и ћутке ишчекујући последњу одлуку. Усмери свој поглед напред и види Ко ти суди. Затим окрени поглед ка себи и види коме се суди. Суди Бог, а суди се – грешном човеку. Бог Судија сав је гнев, без милости; а грешник коме се суди је кривац за кога нема оправдања. Размисли само о те две ствари.

Почнимо од прве. Да би схватио шта значи Бог Судија, попни се на врх Тавора. Тамо ћеш видети како се Богочовек Исус преображава, како његово лице светли као сунце, како Његове ризе постају беле попут снега. Али у исто време ћеш видети како су тројица ученика, Петар, Јаков и Јован, заслепљени јарким зрацима Његове божанствене светлости, у страху пали ничице овим призором. Но, то ипак није била сва светлост божанске славе, већ само мали зрак те светлости. Свети Теофилакт вели: "Божанство је показало тек мали део Својих зрака". Са Тавора пређи на Синај. Бог је сишао на ту гору, и она је одједном, како саопштава Свето Писмо, постала веома страшно место. Појавио се пламен као да гори велика пећ, дим се дизао до облака, муње су севале и громови ударали, чуо се звук налик трубном од кога се сва гора затресла и израиљски народ је задрхтао од страха, мада су све то гледали и слушали из даљине. А Бог ту није сишао као Судија, него као Законодавац, и није се јавио у самом Божанском лицу, већ некако прикривено, као у причи и символу. Сад обрати пажњу: Бог на Тавору показује само један зрак Свога блаженства, на Синај силази да би даровао Свој закон, али ни тамо ни овде Он се није јавио у свој Својој слави. Ипак, Његово јављање било је тако страшно, да су и ученици и сав израиљски народ били силно поражени. Али кад Бог буде дошао у време страшног суда, да покаже не Своје блаженство, него Своју праведност, и не да би даровао закон већ да би судио нарушиоцима тога закона, кад дође Син Човечији у слави Својој (Мт. 25,31), то јест не покривен нечим тајанственим, као што се јављао Мојсију, него јавно и отворено, у Своме сопственом природном величанству, какво ће бити, о хришћани, то јављање?

Бог се у овом свету никада не јавља у свој Својој слави, и зато људи тако дрско хиљадама грехова вређају Бога, Кога не виде у свој слави. Тек тада ће се јавити, и тек тада ће Га први пут видети и спознати. А када буду спознали Лице Које су вређали, схватиће како су велико зло учинили. Да, једна лукава помисао је већ други трнов венац на главу Владике. Једна ружна реч представља пљување у Његов божанствени Лик. Телесна похота је други друга рана у Његова света ребра. Сваки смртни грех Га још једном прибија на крст, како каже блажени Павле. Грешници сада не виде и не схватају шта чине. Као што слепи одапињу стреле и не виде кога рањавају. Јер Бог као да је сакривен под покровом вере. Али када Он дође и јави се у Својој слави, онда ће они видети на Кога су насртали и какву су му рану причинили – погледаће на Онога Кога прободоше (Јн. 19,37). Како ће теби изгледати тај призор, грешниче?

Сиђимо у Египат и уђимо у шаторе Јосифове. Тамо су његова браћа, незахвална браћа која су ковала план да га убију, па су га на крају из зависти продали, само да га што више удаље од себе. Испрва га нису препознали. А када им је рекао: Ја сам Јосиф (Пост. 45,3), они су се узнемирили, помели и остали без речи од стида и страха – не могаху му одговорити јер се препадоше (тамо). Но, Јосиф их не оптужује, не прети им, не прогони их; прима их, грли и позива да се заједно са њим наслађују влашћу и благом египатским, и управо због тога – не могаху му одговорити. Тако је велик стид и страх када видимо лице човека кога смо увредили. Но, како је тек гледати лице Божије и чути речи Његове – "Ја Сам Бог Кога си понижавао својим говором, Кога си продао ради користи, Кога си рањавао својим блудом, распео својим грехом. Ја Сам Онај Кога си вређао, Ја Сам Онај Чије си име презрео и Чију си крв погазио. Ја Сам Онај Кога си онолико пута подигао на крст, колико си се пута недостојно причестио, или Ми служио недостојно"... – Ето, тада ћеш видети и упознати Бога Кога раније ниси видео ни знао, гледаћеш Га право у лице и видети свој грех као рану на Његовом божанском лицу! Реци, каквим ћеш га очима гледати? Каквим ћеш срцем поднети тај призор? – пита те божанствени Златоуст.   

Ово је још мало. Ако Бог Судија изгледа тако страшно када се јави у свој Својој слави, колико ће страшнији бити онда када се буде јавио у свом Своме гневу? Ово заиста ни ум не може да схвати, ни језик да објасни. Ко познаје моћ гнева Твога, и од страха Твога љутњу Твоју да измери? – говорио је Давид Богу (Пс. 89,11). Људи су видели силу Божанског гнева у потопу који је покрио сву васељену, у огњу који је пао са неба и спалио Пентапољ, у казнама које су савладале фараонову немилосрдност, па ипак, у овом свету Бог још није плануо свим Својим гневом – не распаљује сав гнев Свој (Пс. 77,38) – јер Он овде не показује сву праведност Свога суда. Сада се Он, као правда, гневи, али и дуго трпи. Милост Његова помешана је са праведношћу Његовог суда. Стога је сада, како вели апостол, погодно време, и ми лако можемо да умилостивимо Бога молитвама, сузама, покајањем, заступништвом светих. Сада је милосрдан и очишћује грехе њихове (тамо). Али време Његовог другог доласка је време суда. Сам апостол назива га даном гнева и откривења, даном у који ће Бог показати сав Свој Божанствени гнев. Јован каже да ће несрећни грешници молити планине и стење да се обруше на њих и покрију их – и говораху горама и стенама: падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова (Отк. 6,16). Праведни Јов силно жели да избегне такав гнев и да се жив сакрије у аду: О, да ме хоћеш – моли он Бога – у гробу сакрити и склонити ме докле не престане гнев Твој (Јов 14,13).

Божанствени Златоуст се гнева боји више него многобројних мука: "И пакао и те муке неиздржљиви су. Али ни мрак пакла не значи ништа у поређењу с тим, ако видимо то кротко лице како се одвраћа од нас, и то милостиво око које не трпи да погледа на нас". Зашто то? Зато што је Он сав само гнев, који Давид пореди са чашом пуном неразређеног вина. Бог је држи у Својим рукама и поји из ње све грешнике. Чаша је у руци Господњој, испуњена пићем вина нераствореног... пиће је сви грешници земље (Пс. 74,9). Нерастворено чисто вино без воде означава само гнев без дуготрпљења, само праведни суд без милосрђа. Заступништва и молитве тамо више нису у стању да смекшају гнев Божији, нити сузе покајања да умилостиве праведни суд Божији. Облаци и примрак су око Њега (Пс. 96,2). Бог тада неће гледати на лица како би се умилостивио. Правда и суд су утврђење престола Његовог (тамо). Он ће тада судити и испитиваће дела. Неће више бити Бог милости и великодушности, него Бог освете. Како ће нам се осветити? Рећи ћу ти. Пођи за мном и одвешћу те на поља моавска, да видиш страхоту која се тамо догодила. Три цара – Јорам Самаријски, Јоасаф Израиљски и цар Едомски – удружили су се и са многобројном војском победили Моавског цара. Изненада су продрли у његову земљу сејући свуда смрт и пропаст, пустош и страх. Затрпали су све изворе, посекли сво дрвеће, изгазили траву, спалили села, поклали њихове становнике, да би се на крају са својом силом упутили ка престоници у којој су са свих страна опсели цара. Притешњен споља непријатељима а изнутра недостатком залиха, он се налазио у опасности да изгуби царство, слободу и живот. И шта је учинио? Видећи да се више не може надати на људске снаге, окренуо се сили сунца које је поштовао као Бога. Да би спасао свој народ и сачувао царство, он је по савету дворских мудраца решио да принесе на жртву свог сина првенца, кога је одредио за наследника царства. Тако се водећи га за руку као овцу на заклање – пред својим поданицима, који су га пратили уз велики плач, и пред непријатељима, који су га такође посматрали у великом чуду – попео на зид утврђења држећи у једној руци нож, а другом придржавајући сина. О сунце – чини ми се да је тако узвикнуо – немој да се помрачиш кад угледаш сада овакав призор, какав ни ти још не виде на земљи. Гледај и светли јаче, да би то видели и моји непријатељи! Ја не могу да ти принесем на жртву ништа драгоценије од сопственог сина, мог првог детета, наследника мог царства. На то ме је навела мржња коју према мени гаје моји непријатељи, и љубав коју осећам према свом народу. Прими ову невину царску крв, прими је из мојих руку и пошаљи ми своју силу како бих се осветио својим непријатељима и спасао народ свој. Сине мој, прими смрт из руку свог оца и веруј да обојица данас постајемо једна паљеница и једна жртва: ти заклан мојом руком, а ја убијен тугом. Незаобилазна нужност тебе данас води у превремену смрт, а мене у страшно убиство сина. Твоја смрт је живот и слобода за мој народ, одбрана и част мог царства. Цареви који сте се удружили против мене – самарјани и израиљци, ви који против мене водите неправедан рат, погледајте какав је ваш непријатељ! Погледајте, ако имам довољно одлучности да закољем свог сина, имаћу и толико гнева да се осветим непријатељима за њега. Овај нож, који могу да умочим у крв свог сина, умећу да оперем крвљу својих непријатеља. Сунце, прими сина и услиши оца! Са овим речима пружио је руку и зарио нож у синовљево грло, приневши га као жртву за заједничко спасење. Непријатељи су видели овај страшни призор, па су се покајали због онога што су учинили, са великом журбом су повукли опсаду и дали се у бег. Тад узе сина својега првенца који шћаше бити цар на његово место, и принесе га на жртву паљеницу на зиду. И би кајање велико у Израиљу, те отидоше оданде и вратише се у своју земљу (2. Цар. 3,27). Зашто беже ови цареви? А шта су друго могли да учине? Замислите, молим вас, стање тог несрећног оца и цара. Ко је њега тако притиснуо, да ге је принудио да принесе на жртву сопственог сина? Та тројица царева који су кренули у неправедни рат и довели га у такво стање, да му је претила опасност да изгуби свој престо. И сад, питам вас, да се ратна срећа окренула у његову корист, да је изашао против њих у бој, да их је победио и натерао у бекство, да су му пали у руке, шта би учинио са њима тако дубоко огорчени отац? Колико је била велика његова туга када је сопственим рукама убијао сина, толико би велик био и његов гнев приликом освете због синовљеве смрти. Гнев би му увећао снагу. Он би их напао као лав против кога је подигнута хајка и незасито би им пио крв. И то какав гнев! Зар би човек који није жалио свог сина, жалио непријатеље? Боље размислите. Добро су учинили ти цареви што су побегли од њега, јер су побегли од његовог бескрајно праведног гнева.

Са примера Моавског цара вратимо се на наш предмет. Предвечни Бог Отац је на брду Голгота принео на жртву оваплоћеног Јединородног Сина Свога, овенчаног трновим венцем, прибијеног на крст, прекривеног ранама, обливеног крвљу, између двојице разбојника, као злочинца. Страшан, ужасавајући призор! Пред таквим призором сунце се помрачило, земља се затресла, подерала се завеса и гробови су се отворили. Ко је Њега на то приморао? Наши греси. Па хајде онда немој да покајањем загладиш своје грехе у овом животу, него стани са њима пред Лице Бога Оца како би примио пресуду приликом другог доласка. Тамо ће бити присутан и Сам Јединородни Син Његов, са још незацељеним ранама; тамо ће бити и крсно дрво на које је Он био распет. Он ће дакле с једне стране видети Свог љубљеног Сина Кога је заклао, а са друге твоје грехе који су Га подстакли да то учини. Зар се надаш да ће показати било какву милост према теби? Незахвалниче – рећи ће ти – живот Мог Сина, који је драгоценији од живота свих људи и анђела заједно, предао сам смрти. Крв Мог Сина, драгоценију од свих бисера раја, сву Сам излио на земљу. Моју љубав према Сину, која је ватренија него сав пламен што гори у срцима серафима, одложио Сам у страну. Нисам имао ништа тако вредно, драго и вољено, као Мог Сина, Кога Сам принео на жртву. Зар ти ни то није било довољно да схватиш каква је Моја мржња према греху? И ти Ми са гресима излазиш на очи? Подстакао си ме да Свог Сина умртвим ради твојих грехова. Сада ме Син Мој покреће да ти судим за Његову смрт. Његова крв, страдања и ране вапију за осветом против тебе. Ја Сам и Судија и Отац. Као Судија судим ти по правди Својој. Као Отац осуђујем те за смрт Мога Сина. Грешниче, ти очекујеш милост од таквог Судије и Оца? Не, не, несрећниче! Размисли – ако Свога Сина није поштедео, како каже Павле (Рим. 8,23), неће се сажалити ни над тобом, Својим непријатељем. Размисли, јер Његова правда ти суди за грех, а истовремено Његова љубав ти се свети за смрт Сина Његовог. На тај начин против тебе су и правда и љубав Божија, Бог ти истовремено суди и свети ти се. Измери љубав коју Он гаји према Своме Сину – безгранична је! Измери Његову мржњу према греху, која Га је подстакла да принесе на жртву Сина кога толико воли – она је такође безгранична! На основу такве љубави и мржње представи себи са каквим ће ти гневом Он судити; и тај гнев је безграничан – без милости, чисти гнев! Шта може да заустави такав гнев? Ко га може поднети? Ја са страхом и трепетом говорим о томе. Ужасавам се, остајем без снаге и без речи, и не могу о томе више да говорим. Дајте ми да се мало опоравим од ужаса који је обузео моју душу. О, грешна душо! Како је страшан будући суд!

II

Бог Судија сав је гнев, без милости! А онај коме се суди је грешник, кривац за кога нема оправдања! Све кривице, за које ће сваки човек дати пред Богом тачан одговор у часу суда, деле се на четири врсте. У прву спадају она зла дела која смо учинили сами; у другу спадају дела која су учинили други  због нас; у трећу спадају добра дела која нисмо учинили; у четврту дела која другима нисмо дали да учине. Све ће то, не само велико него и мало, бити истражено. "Биће испитани и најситнији преступи" – каже Григорије Ниски. Све у чему смо сагрешили, чак и најмање помисли; оно у чему смо згрешили речима, укључујући и празнословље; оно у чему смо погрешили делом, чак и најлакше погрешке. Све – од првог до последњег. Тад ништа нећемо моћи да сакријемо, као што сакривамо од људских очију, чак и од духовника. Све ће се показати у онаквом облику и у онаквим околностима, у каквима се заиста догодило. Ми тада нећемо моћи ништа да изменимо, као што то чинимо сада, када обмањујемо људе представљајући једно као нешто сасвим друго, чиме уместо врлине показујемо лицемерје. Не. "Одједном ћемо – каже Василије Велики – сва дела видети пред собом, она ће се појавити пред нашим разумом управо у оном облику у коме су изговорена или учињена". Сада, у овом животу, неке ствари се чине у потпуној тајности; а ако су јавне, онда нам није познат њихов починилац. Колико тога скрива ноћ! Колико скривају осамљена места! Шта све крије вео тајновитости? Ево, пронађе се анонимно писмо. Не знамо ко га је написао. Преварена је невина девојка. Ко је отац детета, није нам познато. Пронео се глас осуде. Не знамо од кога је потекао. У некој кући нестала је драгоценост, није познато ко ју је украо. И што је најгоре од свега – невин буде осуђен, док се кривац подсмева. Да ли је ова или она љубав искрена или притворна, или се ту можда чак ради о зависти или љубомори? Је ли то искрена похвала, или ласкање? Врлина или лицемерје? Ми ништа не знамо. Овде има много таме. Али тамо, кад Бог осветли мрачне тајне, све ће се открити. Све ће се појавити у свом правом облику, у коме је изречено или учињено.

О свему ће судити Бог – сав гнев, без милости! Време је да размислиш, грешниче, имаш ли за тебе икаквог оправдања?

Најпре, размисли о злим делима која си учинио. У овом животу Бог ти је дао веома лак начин да добијеш опроштај за сва своја безакоња, за све своје неправде, за блудочинства и за све твоје велике и страшне грехе. Требало је само да се исповедиш пред духовником коме је Бог поверио сву власт да ти опрости, и било би ти опроштено, али ти то ниси учинио. Знао си то, али ниси учинио. О томе су ти говорили проповедници и духовници, али ипак ниси учинио. Толико си година проживео, имао си довољно времена да то учиниш, али ниси. И ја те питам: имаш ли било какво оправдање пред Богом?

Затим, као друго, размисли о злим делима која су други учинили због тебе. Овај није хтео лажно да сведочи, онај није хтео да убије. Ти си их подстакао. Она сирота девојка се чувала колико је могла; а ти си је на превару или на силу извео на општи пут погибељи и гурнуо у грех. Младић још није знао ни за какву злобу, био је попут цветка и по узрасту и по невиности. Ти си га само дотакао и он је увенуо – твоје речи и твоји говори затровали су његов слух и покварили његову добру нарав. Био си свештеник, а све си световњаке превазилазио саблажњивим понашањем. Био си ожењен – и пред очима своје жене држао си блудницу. Био си отац – а за сопствену децу постао си учитељ сваког зла. Био си погибељан пример међу тим људима. Брате ако си ти хтео да будеш кажњен, нека ти, властан си над својом душом, али својим саветом, својим саблажњивим понашањем, својим рђавим примером многе си одвукао у пропаст. Питам те: имаш ли какво год оправдање пред Богом?

Као треће, добра дела која си пропустио да учиниш. Бог ти је дао много дарова – природних, материјалних и духовних. Био си даровит, могао си да постанеш узор врлине и мудрости – а скренуо си у пропаст. Био си богат, могао си да учиниш толико добра удовицама и сирочићима, али твоје среброљубље није то допустило. Био си у стању да постанеш лучоноша у Цркви, али тело, свет и ђаво су те победили, мада врлина и светост за тебе нису били недостижни. Тамо ћеш видети толике пророке, апостоле, мученике, девственике, подвижнике које је осветила Божанска благодат. Да ниси изгубио добру вољу, ова Божанска благодат те никада не би напустила, па би и ти постао као они. Колико си само времена, драгоценог времена, неразумно протраћио или узалуд изгубио. Током тог времена могао си да учиниш толико добра, али ништа ниси учинио. Питам те: имаш ли икакво оправдање пред Богом?

Четврто, добро које другима ниси дао да учине. Један је хтео да пође у Цркву на проповед или исповест, да учини нешто корисно за своју душу, али твоја злоба то није допустила. Други је хтео да учини нешто на опште добро, да донесе корист многима, али то се супротставила твоја завист. Ја те питам: имаш ли за то било какво оправдање пред Богом?

Али да затворимо ту књигу у којој су закључани твоји греси. Отворимо другу у којој су записане твоје врлине. Сматраш да си учинио и нешто добро у свом животу. Погледајмо какво је то добро. Помолио си се. Али где је блудео твој ум када су ти се уста отворила на молитву? Дао си милостињу, али колико? Врло мало, па и то пре да би добио похвалу од људи, него награду од Бога. Постио си (Ја плачем због начина на који хришћани посте: управо током поста за њиховим столовима царују преједање и опијање). Али док си се уздржавао од рибе и меса, да ли си се уздржавао и од страсти и телесних наслада? Исповедао си се. Али од многих исповести, да ли си макар после једне показао уздржање? Кајао си се. А да ли си се поправио? То је дакле добро које си учинио? И тиме мислиш да се оправдаш код Бога? Покажи ми макар једно беспрекорно добро дело. У пет, шест, десет или чак сто година које си проживео, покажи ми макар један дан, један час који си у потпуности посветио Богу! Где је то савршено добро? Где је такав дан?

Дакле, ако је Судија Бог – сав гнев, без милости, а ти си онај коме се суди – грешник, кривац без оправдања, каква те коначна пресуда очекује? Ужасавам се да је изговорим: Идите од Мене, проклети, у огањ вечни који је припремљен ђаволу и анђелима његовим (Мт. 25,41) О, страшног суда Божијег! О, још страшније пресуде! Одакле одлазиш и куда идеш с таквим оправдањем, тужни, несрећни, бедни грешниче! Из раја у ад, из светлости у вечни огањ, из бесконачне славе у бесконачне муке, од Бога – ђаволу! О, страшног суда Божијег! О, страшне пресуде! Идите од Мене. 

Сад не могу да вам кажем шта се крије у тим страшним речима. О томе ћу говорити други пут. Овога пута саветујем, молим и заклињем: бежи од таквог суда и такве пресуде. Може ли се она избећи? Слушај. Бог је за све људске грехе уредио два судилишта. Једно је овде, на земљи, у овом животу. Друго је на небу, о Његовом другом доласку. Тамо је судија Бог – сав гнев, без милости. Овде је судија свештеник, човек, сав милост, без гнева. Тамо кривац нема оправдања. Овде прима опроштај. Коме овде буде судио духовник и добије опроштај, биће му опроштено и тамо на суду код Бога. Ко се овде каје, тамо бива оправдан. "Ако се у овом животу – вели утешитељ грешника Златоуст – кроз исповест оперемо од прегрешења, отићи ћемо одавде чисти од грехова". Често сам ти говорио, хришћанине, како је лако добити опроштај грехова кроз исповест. А данас сам испричао како ће страшно бити испитивање грехова на будућем суду. Понудио сам ти огањ и воду. Изабери шта хоћеш.