Из дела светог Теофана Затворника

Човек

У човеку постоје две супротности, а једна свест. Таква је људска личност. Карактер ове личности одређује се тиме на коју страну она тежи. Ако тежи на страну духа – човек ће бити духован. Ако пак тежи на страну тела – човек ће бити телесан. Дух не ишчезава ни у телесном, али бива поробљен и остаје без гласа. Он ту постаје подјармљен и служи телу као слуга своме господару, изналазећи све могуће начине како би му угађао. И у духовном човеку тело не ишчезава, него се потчињава духу и служи му, губећи своја природна права – на храну кроз пост, на сан кроз бдење, на мир кроз непрекидни рад и умарање, на чулне насладе кроз усамљеност и ћутање. Бог не пребива тамо где царује тело, јер је орган Његовог општења са човеком дух, који се ту не налази у своме (природном) положају. Приближавање Божије први пут се осећа када дух почне да тражи своја права, кроз покрете страха Божијег и савести. А када свест и слобода пређу на ту страну (на страну духа), онда Бог приступа човеку и почиње да пребива у њему. Од тог тренутка почиње одухотворење душе и тела, читавог унутрашњег и спољашњег човека, Бог човеку постаје све, човек се одухотворује и потом обожује. Какво чудесно преимућство – а тако се слабо схвата, цени и тражи (43, стр. 32).

Тело стално треба држати усправно, као што се војник држи на паради, и никако себи не дозвољавати опуштање удова, не само у ходу и када се седи, него и када се стоји или лежи (2, п. 312, стр. 176).

...Тело треба притегнути – са мање спавања, мање јела и умарањем. Ко је од наших отаца имао успеха без притезања тела?.. Док год будете пазили на тело, не очекујте никакво добро (2, п. 315, стр. 182).

Тело треба измучити глађу, кратким сном, молитвеним напором, избегавањем саблазни и пијења вина (2, п. 354, стр. 222).

Телесно треба одуховљавати благодарењем, одмереношћу и духовним промишљањем (4, п. 654, стр. 121).

Древни старци су писали, да су се сурово односили према телу не зато да би га убили, него да би кроз умртвљивање тела умртвили страсти (4, п. 694, стр. 154).

Нисмо позвани да убијамо тело, него само да старање за тело не претварамо у похоте (Рим. 13,14). Закон је – разумно држање тела, без повлађивања (4, п. 702, стр. 165).

Телесни подвизи су погодни за нас, зато што тело може да се навикне на све. Док се не навикне оно се буни, али после – ућути. То је и граница напора око тела. Тело је – послушни слуга, али треба га научити. Учите га, само са мером (4, п. 735, стр. 223).

Не угађајте телу ни у малом. Самоприморавање и лишавање себе нечега што телу прија, то је исто што и – убацивање дрва у пећ (5, п. 761, стр. 13).

У уобичајеном току нашег живота ми не можемо да се ослободимо колебања. Непромењивост је – дар Божији; она је својствена само Богу, Који је по Својој милости понекад на одређено време дели са нама. Ништа нам се не поверава заувек, јер ћемо се због тога погордити, па ћемо погубити и себе и дар. Бог пројављује у нама Своје добро да не бисмо очајавали, и опет га скрива да се не бисмо гордили и узносили (5, п. 787, стр. 48).

Тело посебно треба изоштрити постом, бдењем и телесним радом, и стално га држати затегнутим, као што се војник држи у строју. Треба избегавати расејаност, празнословље, смех и читање испразне литературе... (5, п. 898, стр. 169).

Телесно смирење нека нас доведе до смирења духом, а ово нека постане дубоки базен, који ће са свих страна да прима благодатне токове... (6, п. 1007, стр. 148).

Направимо следећу разлику... за интелектуалну делатност неопходне су слике; оне постоје и у Светом Писму, о Самом Богу и о божанским стварима. Уобразиља је умна способност. Уобразиља је способност формирања и задржавања слика – најнеугледнија, најнижа! Већ и због тога њој се не може дозволити да са са својим сликама залази у вишу област, каква је молитва... Делатност умног сазерцања је узвишена... а духовна делатност, која се пројављује кроз молитву, још је узвишенија... И како ту да продре уобразиља... Могло би се рећи оно: «пријатељу, откуд ти овде?» (7, п. 1063, стр. 24-25).

Здрава схватања су – велики капитал у животу (8, п. 1401, стр. 141).

Док се човек држи здравих схватања, на њега се још може утицати; но, када их изгуби и прихвати непостојана, на њега се више не може утицати, јер против здравих схватања он истиче нездрава, која му се више допадају, будући да повлађују његовим чулним страстима (8, п. 1411, стр. 150).