Красная площадь

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Красная площадь

Шта је Сергијанство?

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз) 

Шта је сергијанство?
Ше­сна­е­стог/два­де­сет де­ве­тог ју­ла 1927. го­ди­не ми­тро­полит Ни­же­го­род­ски Сер­ги­је, ко­ји је у то вре­ме оба­вљао ду­жност Чу­ва­ра па­три­јар­шиј­ског тро­на, об­ја­вио је сво­ју не­слав­ну „Де­кла­ра­ци­ју” о ода­но­сти Ру­ске Пра­во­слав­не Цр­кве со­вјет­ској вла­сти и со­ли­дар­но­сти са ње­ним „ра­до­сти­ма” и „пат­ња­ма”.
Овај до­ку­мент био је од­штам­пан у зва­нич­ном со­вјет­ском ча­со­пи­су „Из­ве­сти­ја” 6/19. ав­гу­ста исте го­ди­не, по­став­ши по­вод за фун­да­мен­тал­ну по­де­лу ко­ја се по­ја­ви­ла у Ру­ској Цр­кви и тра­је до на­ших да­на. По ре­чи­ма јед­ног ис­тра­жи­ва­ча исто­ри­је Цр­кве у том пе­ри­о­ду (ко­ји се лич­но др­жи „сер­ги­јан­ства”), го­ди­на у ко­јој се по­ја­ви­ла „Де­кла­ра­ци­ја” за­и­ста пред­ста­вља „пре­крет­ни­цу”: „До да­на да­на­шњег, сав жи­вот Цр­кве проитче у зна­ку те го­ди­не”.(1)
По­ме­ну­та по­де­ла не пред­ста­вља про­сто ме­ђу­соб­но одва­ја­ње пот­пу­но не­за­ви­сних цр­кве­них ор­га­ни­за­ци­ја (ма­да и та стра­на не­спор­но по­сто­ји). У су­шти­ни, она пред­ста­вља су­прот­ста­вља­ње две пот­пу­но раз­ли­чи­те тач­ке гле­ди­шта на пи­та­ње шта је Цр­ква Хри­сто­ва и ка­ко она тре­ба да де­лу­је у овом гре­шном све­ту, као пу­те­во­ди­те­љи­ца сво­је де­це ка оба­ла­ма веч­ног жи­во­та у Цар­ству Не­бе­ском.
Јед­на тач­ка гле­ди­шта, ко­ја при­па­да да­на­шњој Мо­сков­ској па­три­јар­ши­ји, Цр­кву пред­ста­вља пре све­га као ор­га­ни­за­ци­ју чи­ји спо­ља­шњи из­глед тре­ба са­чу­ва­ти по сва­ку це­ну; не­по­слу­шност или одва­ја­ње од ове ор­га­ни­за­ци­је до­жи­вља­ва се као „рас­кол” или чак „сек­та­штво”. Апо­ло­ге­ти сер­ги­јан­ства, ка­ко уну­тар та­ко и из­ван Ру­си­је, стал­но ис­ти­чу да је по­ли­ти­ка ми­тро­по­ли­та Сер­ги­ја са­чу­ва­ла је­рар­хи­ју, цр­кве­ну ор­га­ни­за­ци­ју, бо­го­слу­же­ње, при­ступ све­тим Тај­на­ма, и да је то глав­на ду­жност Цр­кве, или чак уоп­ште раз­лог ње­ног по­сто­ја­ња. Та­ква оправ­да­ња... са­ма по се­би већ пред­ста­вља­ју симп­то­ме сер­ги­јан­ства као оп­ште­цр­кве­не бо­ле­сти – гу­бит­ка ве­зе са ду­хов­ним из­во­ри­ма Пра­во­слав­ног Хри­шћан­ства и за­ме­не жи­вог и це­ло­ви­тог Пра­во­сла­вља ка­нон­ским фор­ма­ма. Ова­кав на­чин раз­ми­шља­ња по свој при­ли­ци пред­ста­вља и глав­ни раз­лог ши­ре­ња про­те­стант­ских сек­ти у да­на­шњој Ру­си­ји: та­мо где се чи­ни да ду­хов­ни жи­вот сто­ји на пр­вом ме­сту (чак и ако не­ма истин­ског хри­шћан­ског ве­ро­у­че­ња), то већ би­ва до­вољ­но да се рас­ки­не са­мо по­вр­шна при­ве­за­ност за спо­ља­шње про­ја­ве ве­ре код мно­гих ми­ли­о­на Ру­са, ко­ји су по­гре­шно убе­ђе­ни у то, да сер­ги­јан­ска цр­ква – је­ди­на ко­ја је у њи­хо­вом ви­до­кру­гу – пред­ста­вља оли­че­ње Пра­во­сла­вља.

Троице-Сергиева лавра

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Троице-Сергиева лавра

Богослужбени типик

Је­ро­мо­нах Се­ра­фим (Ро­уз)

Бо­го­слу­жбе­ни Ти­пик (1)

Кад до­ла­зи­мо у на­ше све­те пра­во­слав­не хра­мо­ве и сла­ви­мо Бо­га она­ко ка­ко нас је Он Сам на­у­чио да га сла­ви­мо, ка­жи­те ми, че­му тре­ба нај­ви­ше да се ди­ви­мо? Да ли не­у­по­ре­ди­вој ле­по­ти и уз­ви­ше­но­сти Бо­жан­ске слу­жбе ко­ја је пре хи­ља­ду го­ди­на то­ли­ко за­ди­ви­ла иза­сла­ни­ке Све­тог Ве­ли­ког Кне­за Вла­ди­ми­ра, да ни­су мо­гли да раз­ли­ку­ју зе­мљу од не­ба? Или нео­пи­си­вом бо­гат­ству и ра­зно­ли­ко­сти бо­го­слу­же­ња ко­је мо­же да се упо­ре­ди је­ди­но са бес­ко­нач­ном да­ре­жљи­во­шћу и не­ис­црп­но­шћу са­ме при­ро­де, у че­му се до­слов­но од­ра­жа­ва да­ре­жљи­вост Не­бе­ског Твор­ца? Или пак за­ди­вљу­ју­ћем по­рет­ку ко­ји не­из­ме­њи­во пре­би­ва у цен­тру ове ра­зно­ли­ко­сти, бла­го­да­ре­ћи ко­ме пра­во­слав­на слу­жба до­би­ја хар­мо­нич­ну це­ло­ви­тост и уз­но­си нас у јед­но­ду­шно по­кло­ње­ње Бо­гу?

Ка­ко је ту­жно што има та­ко ма­ло пра­во­слав­них хри­шћа­на ко­ји у пу­ној ме­ри по­зна­ју Бо­го­слу­же­ње и про­же­ти су ње­го­вим ду­хом. Јер Бо­го­слу­же­ња за нас пред­ста­вља­ју стал­ни из­вор на­дах­ну­ћа, и, по ми­шље­њу Све­тих Ота­ца, ко­ји су их уз Бо­жи­ју по­моћ и ство­ри­ли, она тре­ба да у на­ма са­чу­ва­ју искру спа­со­но­сне пра­во­слав­не ве­ре, те да из ње рас­плам­са­ју ве­ли­ки пла­мен љу­ба­ви. Ма­ло ко да­нас по­зна­је и во­ли цр­кве­ни Устав - Ти­пик, ко­ји ука­зу­је на пра­ви­ла и по­ре­дак цр­кве­них слу­жби, ко­ји до­во­ди у ред, ако уме­мо да га схва­ти­мо, и са­ма на­ша ср­ца, ука­зу­ју­ћи сви­ше на пут ка Ис­то­ку, пре­ма ко­ме нас по­зи­ва Цр­ква!

Још ту­жни­је је то, што има оних ко­ји се­бе на­зи­ва­ју пра­во­слав­ним хри­шћа­ни­ма, а кри­ви­цу за са­да­шње јад­но ста­ње Пра­во­слав­не ве­ре не при­пи­су­ју мла­ким вер­ни­ма ко­ји од­ба­цу­ју зах­те­ве Ти­пи­ка, не­го са­мом Ти­пи­ку, ко­ји, по њи­хо­вом ми­шље­њу, тре­ба „пре­и­спи­та­ти” и „об­но­ви­ти”.

Полагање у гроб

Icon of the Burial of Christ by Fr. Gregory Krug

Георгије Сфранцес, Хроника

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)

Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.

Соловке

Соловке (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

О заједничкој молитви са инославнима

Циркуларно Бр. 889/1974.

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(13/26. септембра 1974. г.)

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СМРТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Дивна Љубојевић и Хор "Мелόди" до сада су објавили осам музичких дискова од којих је сваки имао по неколико домаћих и иностраних издања.

Из дела светог Теофана Затворника

Ревност за Бога и спасење

То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).

Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).

Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).

Ревност је дело благодати и сведочанство да је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр. 24-25).

Литија

Васкршња литија у Курској губернији (Иља Јефимович Рјепин, уље на платну, 1883)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СПАСЕЊЕ

Почетак је спасења у свести о сопственој грешности

…Почетак је нашега спасења у најискренијој свести о сопственој грешности и самопрекору и смирењу себе пред Богом и људима које одатле проистиче. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,17). И при томе треба имати самоодрицање; тј. одрећи се своје воље и разума и покоравати се старешинама и учитељима, као што поучавају Свети Оци…

Покај се због сагрешења која исповедаш и отпочни поправљање. А почетак је свега добра смирење и самопрекор, коме се не можемо научити само кроз говоре; него треба, најпре, читати књиге Светих Отаца, које поучавају монашком животу и борби са страстима и наговорима непријатеља и, читајући, подвизавати се колико је у нашој моћи на вршење заповести Божијих са самопрекором, тражећи помоћ Божију.

Пут је ка спасењу извршавање заповести Божијих

Свима који траже спасење Господ је показао пут – извршавање заповести Његових, које су нам дате у светоме Еванђељу, а то су љубав према Богу и ближњему: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21 и даље). Свети Оци, који су делатно овај пут прошли, оставили су нам учење, како да и ми тим путем идемо, и показали су нам различите методе против свакога настројења нашега, које могу допринети нашем спасењу. И као што је гордост одговорна за сва наша сагрешења, недаће и немире, тако је, насупрот томе, смирење погубно за све страсти и грехове и доноси спокојство, по речи Господњој: „научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11, 29).

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Хор "Мелόди" са Дивном Љубојевић као диригентом и солистом од 1991. године пева у београдском манастиру Ваведење на Сењаку.

Старац

Раб Божији Аврамије (Михаил Несторов, уље на платну, 1915)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МИЛОСРЂЕ
# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.

Философи

П. Флоренски и С. Булгаков (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СПОКОЈСТВО 

Спокојство се даје смирености и кротости 
Ако хоћеш да добијеш истинско душевно спокојство, послушај Господа који Који нам је заповедио: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29). Видиш чему, према заповести Господњој, понајвише треба да се научимо: смирењу и кротости, јер једино они могу да нам донесу спокојство; али то није наука која се савладава одједном, нити за дан, нити за годину, него је потребно много времена, самоприморавања и помоћи Божије.

...Када се смириш, добићеш спокојство...

Мислиш да ћеш, ако одеш у други манастир, пронаћи спокојство? Спокојство се проналази у смирењу; тако нас је научио Господ (Мт. 11,29). Не гледај на туђе слабости, него пази на себе и противи се страстима, па ће Господ да те уразуми и утврди на путу истине.

...Немогуће је да немамо никакве невоље и да одједном задобијемо смирење. Када победимо све страсти, уништимо гордост и задобијемо смирење – тек тада проналазимо и спокојство. Јер и Господ је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, како бисмо пронашли спокојство.

Осуђујући друге, ми за себе мислимо да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства; вама су познате Господње речи: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29); дакле, ако немамо душевно спокојство, значи да немамо смирење и кротост.

Христос се роди!

Христос се роди! Драги пријатељи, поштовани читаоци, желимо вам срећне Божићне празнике и наступајућу годину!

На почетку 2011. године хтели бисмо да вас упознамо са нашим издавачким планом за наредни период.

Током ове године у библиотеци "Филокалија" требало би да се појаве нова издања неколико књига које су одавно распродате али и даље изазивају велико интересовање. Реч је пре свега о књизи "Духовник царске породице – Житије и дела светитеља Теофана Полтавског, Новог Затворника" која би требало да изађе у тврдом повезу.

Но, главно дело на коме тренутно радимо и које би требало да се појави до лета или јесени је "Хроника" Георгија Сфранцеса (1401-1477), достојанственика и дипломате у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота Сфранцес се замонашио и саставио ово историјско-мемоарско дело у коме описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. Наше издање овог дела имаће 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре, што ће га чинити несвакидашњим подухватом за српске прилике.

До краја 2011. године требало би да изађе, као четврта књига у библиотеци "Котва", први том "Библиотеке" ("Мириовивлон") светог Фотија Цариградског (IX век), дело од огромног значаја за историју византијске књижевности. Реч је о најдрагоценијој књизи византијске учене прозе и уједно примеру Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – богословља, историје, реторике, философије, медицине, природних наука и поезије. Од ових дела 56 припада хришћанским ауторима, док су остало писци хеленске књижевности. Фотијеви прикази су сажети али увек веродостојни. Осим основне схеме у њима нема никакве једнообразности. Нарочито су важни подаци о делима историчара који су писали пре IX века. Фотијева "Библиотека" није писана с намером да буде историја књижевности, но свакако представља прворазредни извор за историју хеленске књижевности и световне књижевности Византије, као и старохришћанске и рановизантијске богословске литературе. Будући да су неке од ових књига касније изгубљене, Фотијев опис представља једино сведочанство о њиховом садржају. Реч је дакле о још једном капиталном делу чије превођење и објављивање несумњиво има шири значај за домаћу културу.

Овакав издавачки план подразумева прилично велик буџет који свакако превазилази наше могућности. Ми ћемо се као и до сада ослонити пре свега на вас – наше читаоце – јер управо ви, куповином наших књига, омогућујете да се најављени наслови појаве. Стога вам још једном благодаримо на поверењу: трудићемо се да ваша очекивања не изневеримо.

Нека вам 2011. година буде благословена и спокојна, нек буде успешна, нек вам се све лепе жеље остваре!

Андреј Рубљов

Изложба у Третјаковској галерији (децембар 2010)

Са Светим Оцима из дана у дан

Неизвесност будућег

# Сећај се прошлог; ослањај се на Господа за будуће; корисно употребљавај садашње (свети Филарет митрополит Московски).

# У будућности нема ничег извесног за нас, осим саме неизвесности.

# Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Не буди знатижељан у односу на будућност, него корисно употреби садашњост. Каква ти је предност да нешто сазнаш унапред? Ако ти будућност носи какво добро, оно ће доћи, чак и ако теби то не буде унапред познато. А ако је тужна – какав ти је добитак да те унапред мучи туга? (свети Василије Велики)

# Претерана знатижеља у односу на будућност, као и прибегавање недопуштеним средствима ради задовољења те знатижеље, представља грех. Такође, грешна је и није угодна Богу ни претерана брига о будућем – та нестрпљивост приликом очекивања нечег радосног, или униније приликом очекивања тужног – јер показује нашу малодушност и недостатак наде на Промисао Божији.

# Демони не знају будућност, која је позната једино Богу и оним Његовим разумним створењима за која Бог благоизволи да им будућност открије; но, као што мудри и опитни људи на основу протеклих или актуелних догађаја могу унапред да предвиде и наговесте будуће, тако и лукави и веома искусни духови понекад могу да поуздано претпоставе и предскажу будућност. Но, они често и греше, а веома често лажу и нејасним наговештајима доводе у недоумицу и сумњу (свети Игњатије Брјанчанинов).

Благовештење

Dragoljub Stankovic Civi, Annunciation monastery, oil on canvas, 80x60 cm (2010)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЕДЊИ ПУТ

Не одлазите у гору, не тражите узвишене дарове, него поступајте са смирењем: размислите у срцима својим, на креветима својим (Пс. 4,5); презрите и укорите себе због промашаја, то ће бити боље но ваши подвизи праћени уображеношћу. Док се овако боримо не треба да будемо дрски, нити да очајавамо. О томе вам је много било писано. Уосталом, нека вас поучи благодат Божија која све испуњава.

Умерено делање је непроцењиво
Док си у подвигу… у свему избегавај како претеривање тако и оскудевање, него иди средњом стазом памтећи речи светог Исака Сирина да је „умерено делање непроцењиво”.