Барон Врангель

Генерал Петр Николаевич Врангель,
Главнокомандующий Русской (Белой) армией

- памятник в Сремских Карловцах (Сербия)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЦЕ 

...Срце је пространа њива, зарасла у трње и коров страсти. Како на њој посејати благодатно семе? Оно ће пропасти и неће донети плода: зато треба свакодневно, макар и помало, чупати трње страсти, не допуштајући му да делује.

...Прати покрете свога срца и уништавај страсти које се појављују, пре свега гордости, гнева и осуђивања ближњих. Зашто да плачемо за туђим мртвацима, када наш мртвац лежи пред нама – наша гресима умртвљена душа.

Духовни плач због грехова неопходан је у покајању
Духовни плач нам је веома потребан, о чему говори старац Пајсије, наводећи сведочанства многих светих; у делима Отаца је доста писано о томе; ми треба да их читамо са вером и смирењем, пазећи на себе, а не на друге; осим тога, ми се задовољавамо само простим читањем, које душу оставља гладну и хладну.

Леснинский монастырь

Са Светим Оцима из дана у дан

Таштина земаљска

# Стицање обиља злата, гомиле слугу, гордост и сујета, умишљеност и надменост – све је то таштина над таштинама, јер не долази од Бога и нема добар циљ (свети Јован Златоуст).

# Ми хришћани не само да не сматрамо за нешто велико ни знаменитост предака, ни телесну снагу, ни лепоту, ни господство, ни славу, па ни само царско достојанство, нити икакву другу људску предност, него све то чак сматрамо недостојним жеље (свети Василије Велики).

# Не примај са медом отровне материје (свети Василије Велики).

# Какву корист ми је донео свет? И шта добијају данас они, који се налазе у свету? Заиста ништа, него као што су се наги уселили у гробове, тако ће наги и васкрснути, и сви ће заплакати што су оставили истински живот, што су оставили Светлост света – Христа, и заволели таму (свети Симеон Нови Богослов).

# Опијање сујетним бригама исушује главу (авва Исаија).

# Мамон – то је свако дело овога света (авва Исаија).

# Истинско служење Богу, то је – немати у уму ништа страно Богу (авва Исаија).

# Овдашња слава, земаљско богатство и благородство су – само дечије играчке (свети Григорије Богослов).

# Онај ко је рођен у овом свету, нека не мисли да се родио зато да би се наслађивао тим светом и уживао у његовим радостима, јер, када би то био циљ рођења, он не би умирао (свети Симеон Нови Богослов).

# Као што ноћ следи после дана, тако и зло следи после добра (свети Марко Подвижник).

# Свињске очи имају такво природно устројство, да су окренуте ка земљи и никако не могу да погледају на небо. Тако и код оних који се наслађују чулним задовољствима, душа, која је пала у муљ сладострашћа, тешко може да подигне поглед ка Богу, или да мисли нешто достојно Бога (древни Патерик).

# Што се човек више удаљава од сваке земаљске утехе, то је ближи Богу.

# Привремена сладост припрема човеку вечну горчину, ако се неко неразумно везује за њу (свети Димитрије Ростовски).

# После неколико тренутака насладе предстоје вечне муке (свети Филарет митрополит Московски).

# Пријатно је садашње, али оно је сан у поређењу са будућим (Духовни Маргарит).

# Шта значи наслађивање земаљским задовољствима у поређењу са стањем будућег блаженства, ако не сновиђење једнога дана у поређењу са читавим животом? Зар не би био безуман човек који би пристао да читав живот трпи казну, како би видео један пријатан сан? (свети Јован Златоуст).

# Душа почиње да кружи: када мисли о вечном, бира добродетељ, а кад поглед усмери ка садашњем, одлучује се за задовољства. Овде је хладовина за тело, а тамо његово покоравање. Овде је пијанство, а тамо пост. Овде је смех, плес, блуд, а тамо сузе, молитва, девственост (свети Василије Велики).

Андреј Рубљов, Рождество Христово

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски

ОДГОВОР НА АНОНИМНУ ДОПИСНИЦУ

(Рукопис је писан најпре својеручно, а затим прекуцан на 17 страна, са потписом и датумом: „О Св. Сави 1971, у ман. Ћелије". Пронађен је у Авиној архиви и издат тек недавно. Ради јасноће, дати су и сви уводни текстови, тј. анонимна дописница и акт Св. Синода)

Повод:         

Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачко-ваљевском - Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр. 681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485 / зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

бp. 3485 / зап. 663

16. oктoбpa 1970. године

Београд

Ваше Преосвештенство,

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем,

Један православац"

* * *

Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат

За Председника Светог архијерејског синода члан, (М. П.) Епископ браничевски Хризостом"

Georgia - საქართველო

View of Tiflis (Tblisi) from the grounds of Saint David Church, ca. 1910.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Друга Посланица Туге
Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве
(1972)
Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.
Сваком епископу поверен је народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По 34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају".
Ипак, догађа се да неке појаве по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни. Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и идеје тако брзо шире.
Наша паства, која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу односи и више него на било кога другог.
Услед тога и наши епископи на својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети спасењу душа многе наше браће у Христу?

Святая Русь

Factory in Kyn, Russia, belonging to Count S. A. Stroganov, photographed in 1912.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Трећа Посланица Туге
Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне
Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".
Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

Истинска и лажна мистика

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

Овом књижицом закључује се низ издања којима је (почев од 31. свеске религиозно-философске библиотеке) циљ да разграниче Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од католичког раскола и многобројних протестантских секти које су са њом у додиру.

Свеска 37. посвећена је појашњењу необично важног питања – питања о правилном «душевном устројству», које је дотицано и у другим свескама, као на пример у првој, двадесет осмој и тридесетој. За ову свеску карактеристично је то, да се у њој, насупрот исправном путу духовног живота, разоткрива понор духовне заблуде у који се лако скреће са пута спасења, што се понекад догађа чак и истакнутим подвижницима, уколико се строго не држе упутстава која су нам за руковођење дали православни Оци. 

Објашњено је такође да се оно духовно стање које се у Православљу сматра за одступање према лажи и обмани, у католицизму доживљава као стање благодатне светости.

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух... Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство. Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Православље и његова будућност

Свештеник Алексеј Јанг
НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ*

«Христов позив и даље стиже до нас; хајде да почнемо да обраћамо пажњу на њега»
- јеромонах Серафим (Роуз)

Шта је Православље и има ли оно уопште будућност?

Године 1976. покојни јеромонах Серафим (Роуз) написао је следеће:
«Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада на свим фронтовима и на сваки начин се труди, не само да скрене верне са пута спасења који им показује Црква, него да, упркос обећању Спаситељевом (Мт. 16,18), потчини себи чак и саму Цркву Христову, те да истинску Тело Христово претвори у «екуменистичку» организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.
Ми наравно знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?»[1]

Святая Русь

А chapel sits on the site where the city of Belozersk was founded in ancient times, photographed in 1909.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СТРАСТИ

Наш подвиг се и састоји управо у томе да побеђујемо страсти, а њих је много и веома су различите. Свети Оци (Касијан, Нил Сорски,..) наводе осам главних страсти, док свети Јован Лествичник, спајајући гордост и сујету, наводи седам. Ови Свети Оци нас уче како против које страсти да се боримо и чиме да их побеђујемо. Читај места на која ти је указано и руководи се њима. Али треба знати да све наше страсти снагу да нас победе добијају од гордости, док их напротив смирење уништава. Ипак, догађа се, по речима светог Јована Лествичника (у 26. поуци), да се од неких све страсти удаље, осим гордости, која тада сама замењује све остале страсти; зато треба бити опрезан, да уместо плодова не родимо кукољ. Одсецање своје воље и разума управо зато нам је и неопходно, што се од њега рађа смирење; а и борба против страсти нас смирава.

Сретенский монастырь, Москва

Сретењски манастир / Monastère de la Sainte Rencontre
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника

Љубав према Богу и ближњима

Суштинска, изворна заповест је – «љуби». Мала реч, а изражава свеобухватно дело. Лако је рећи «љуби», али није лако постићи потребну меру љубави. Није сасвим јасно ни то како се ово може постићи; управо зато Спаситељ ову заповест окружује другим, појашњавајућим правилима: љуби, као самога себе; и како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6,31). Ту се указује на меру љубави, која је, може се рећи, безмерна; јер, постоји ли мера љубави према самоме себи и постоји ли добро, које неко не би пожелео себи од других? Међутим, овај пропис ипак није неостварив. Суштина је у томе, да се уђе у савршено саосећање са другима, тако да се њихова осећања у потпуности преносе на себе, да се осећа то што они осећају. Кад ово буде случај, онда неће бити потребе да се указује на то шта у конкретном случају треба учинити за друге: само срце ће показати. Ти се само постарај да подстакнеш саосећање, иначе ће се одмах појавити егоизам, који ће те вратити к себи и закључати у себе. Тада ни прстом нећеш хтети да мрднеш за другога, нити ћеш га погледати, чак и ако умире. Када је Господ рекао: љуби ближњег као самога себе, хтео је да уместо нас у нама, то јест у нашем срцу, стоји ближњи. Ако пак тамо по старом буде стајало наше «ја», онда не очекуј добра (43, стр. 142-143).

Церковь Св. Архангела Михаила (Спасо-Андроников монастырь), Москва

Црква Светог Архангела Михаила (Спасо-Андроников манастир)
Eglise du Saint Archange Michel (monastère St Andronikov)
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СУЗЕ 

Пре очишћења од страсти сузе су лажне
У своме писму саопштавате ми о стању у коме се налазите... да силно тугујете због вашег пређашњег живота, да чак плачете и ридате. Ми и треба да плачемо. Истинско покајање захтева сузе, и то многе сузе. Само што се сузама, док човек није очишћен од страсти, не може веровати да су праве. Свети Јован Лествичник у 7. поуци каже: не веруј изворима твојих суза пре потпуног очишћења од страсти. И још у истој поуци: «када код оних који мисле да плачу по Богу приметимо гнев и гордост, њихове сузе не треба да сматрамо за праве, јер какву заједницу светлост има са тамом?» Овај свети на истом месту каже да сузе код почетника бивају услед многих и различитих разлога: од природе, од неправилне туге (тј. увређености, самољубља), од сујете, од блудног демона и из других разлога, и саветује да такве сузе истражујемо са страхом Божијим и очишћујемо сећањем на одлазак из овог живота, како бисмо стекли чисте и нелажне сузе, у којима нема обмане или гордости, сузе које очишћују и умивају од греха. При томе увек треба да имамо на уму речи светога изговорене у истој поуци: «велика је злоба наших непријатеља; они мајку врлина претварају у мајку страсти, и узрочник смирења претварају у повод за гордост».

Знаменский собор, Вел. Новгород

Знамењска црква / Еglise de Notre-Dame-du-Signe / Cathedral of Our Lady of the Sign
(фото: Никола Трифуновић)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ДУХОВНА

# Све људе треба предати Богу. Томе нас учи и Црква; она каже: «Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо». Ко преда себе и све Богу, тај може да умре за свет, а без те смрти у човековој души не може да засија духовно оживљење. Ако останеш веран Богу и мртав за људе, онда ће се, кад дође време, у твојој души појавити духовна ризница и видећеш васкрсење своје душе дејством Духа. 6. 330

# Свету љубав према ближњем сачуваће онај ко са њим има општење Бога ради; сачуваће је и онај ко се Бога ради удаљава од таквог општења. Наша природа је повређена падом, њиме је повређена и наша природна љубав. Стога се за испуњавање услова свете љубави треба руководити не осећањима и склоностима срца, него заповестима Јеванђеља – свесветим заповестима Господа нашег Исуса Христа. Једна од тих заповести каже: Ако ли те десна рука саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт. 5,30), то јест, ако неки човек, који ти је потребан и близак као твоја десна рука, наноси штету твојој души – прекини општење са њим. Такво поступање заповеда нам Законодавац савршене љубави. А маштања и осећања нашег палог срца лако могу да нас одвуку у пропаст! 6. 331

Церковь Св. Прокопия и церковь Жен Мироносиц, Вел. Новгород

Црква Св. Прокопија / Еglise de St. Procope
Црква Св. Жена Мироносица / Еglise de Saintes Femmes Myrophoresс
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СУЈЕТА 

Пишеш о својим умишљеним помислима, да те хвале приликом сваког успеха: то је веома опасно и представља почетак прелести. Било би добро када би за сваким успехом следило смирење. Сећај се својих грехова и за себе сматрај да си најмања од свих; тада ће те оправдати благодат Божија. И где су твоји успеси када не подносиш никакве увреде? И како можеш да оставиш млечне производе? То је као доливање уља на ватру – послужиће само као храна за твоју сујету. Употребљавај млечне производе чувајући умереност, у славу Божију, па се ни мало нећеш повредити. А болесна си не због млечних производа, него због нетрпељивости и недостатка смирења.

Сујета уништава и добра дела 
...Сматрам за потребно да вам напоменем, да свако ваше добро дело треба да буде прожето смирењем: и молитва, и пост, и милостиња, и праштање ближњем – све чините у славу Божију и са смирењем. Ово вам предлажем зато што знам да ђаво, који мрзи добро, када не успе да нас одврати од неког доброг дела, труди се да га помрачи умишљеношћу и сујетом.

Церковь Спаса-Преображения, Вел. Новгород

Црква Преображења Спаситељевог / Еglise de la Transfiguration du Sauveur
(фото: Никола Трифуновић)