Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СУЈЕТА 

Пишеш о својим умишљеним помислима, да те хвале приликом сваког успеха: то је веома опасно и представља почетак прелести. Било би добро када би за сваким успехом следило смирење. Сећај се својих грехова и за себе сматрај да си најмања од свих; тада ће те оправдати благодат Божија. И где су твоји успеси када не подносиш никакве увреде? И како можеш да оставиш млечне производе? То је као доливање уља на ватру – послужиће само као храна за твоју сујету. Употребљавај млечне производе чувајући умереност, у славу Божију, па се ни мало нећеш повредити. А болесна си не због млечних производа, него због нетрпељивости и недостатка смирења.

Сујета уништава и добра дела 
...Сматрам за потребно да вам напоменем, да свако ваше добро дело треба да буде прожето смирењем: и молитва, и пост, и милостиња, и праштање ближњем – све чините у славу Божију и са смирењем. Ово вам предлажем зато што знам да ђаво, који мрзи добро, када не успе да нас одврати од неког доброг дела, труди се да га помрачи умишљеношћу и сујетом.

Церковь Спаса-Преображения, Вел. Новгород

Црква Преображења Спаситељевог / Еglise de la Transfiguration du Sauveur
(фото: Никола Трифуновић)

Са Светим Оцима из дана у дан

Свет и живот у свету

# Побожна душа нема истински дом и отаџбину у овом свету, него је свуда у прогонству (свети Тихон Задонски).

# Нико се не може приближити Богу, ако се не удаљи од света (свети Исак Сиријац).

# Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама (свети Теофан Затворник)

# Буди уверен да ништа не значе ни богатство, ни здравље, ни слава, јер постоје људи, који би могли да се обогате, али не стичу ништа, исцрпљују тело и не живе у слави, него у презиру и смирењу (свети Јован Златоуст).

# Овај свет је налик броду који је велелепно украшен и лепо га је гледати, али је опасно путовати на њему.

# Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија).

# Много је цветова на дрвету, но хоће ли много плодова дати? Тако је и са светом – много нам обећава, али мало даје.

# Оно што је покров, стављен на очи, то су светске помисли и успомене за ум, или око душе (свети Симеон Нови Богослов).

# У овом свету свак попут путника користи земљу као хотел. Једино његово благо, које ће понети са собом, јесу побожност и врлина (свети Јован Златоуст).

# Свеопшта врлина састоји се у томе, да се буде странац и дошљак у овом свету (свети Јован Златоуст).

# Свет воли да одводи са истинског пута, али никада не доводи до циља – он уме да подстакне жеђ, али не може да засити душу; све обећава, али пред крај углавном сам све узима.

# Свет је одувек гонио реч Божију; гоњење од стране света свагда је представљало сведочанство учења које потиче од Бога (свети Игњатије Брјанчанинов).

Софийский собор, Вел. Новгород

Саборни храм Св. Софија / Cathédrale Sainte-Sophie
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

ТРПЉЕЊЕ

А вама саветујем да не посустанете у ношењу тога крста, него да стојите одважно и ударце подносите. Јер се свако добро дело трпљењем и патњом поправља: а после ће они који сада из неразумевања ропћу бити захвални. Апостоли за време проповеди, мада бејаху Јудејцима саблазан а Јелинима безумље, нису престајали да проповедају Христа распетог; и трпљењем својим читав свет прођоше и посејаше веру Христову; а да су они, обазирући се на саблазан и на роптање, проповед напустили, каква би корист била? Ви можете ово у малом узети себи за пример.

…Трпљењу се не треба поучавати онда када нас због кривице прекоревају, него када смо без кривице осрамоћени и прекорени.

Прочитајте код светог Петра Дамаскина у другој књизи, у 5. Беседи, о трпљењу, да се „у умном боју не може пронаћи место на коме боја нема; макар неко и све створено прошао, ма куда ишао, бој ће имати: у пустињи – звери и злодуси и остале патње љуте и немани; у тиховању – злодуси и искушења; међу људима – злодуси и људи који искушавају, и нема било када места без зебње. Зато се без трпљења не може пронаћи спокојство”. А спокојство нам, као што је познато по речи Божијој, дарује смирење; оно пак настаје из мудрости; а мудрост настаје од искушења.

Марфо-Мариинская обитель, Москва

Манастир Св. Марте и Марије / Monastère des Saintes-Marthe-et-Marie
(фото: Никола Трифуновић)

Молите се непрестано

Свети Игњатије Брјанчанинов
Свети Теофан Затворник
МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО


Драгоцени зборник о Исусовој молитви појавио се на српском језику пре више од десет година и доживео неколико издања. Пошто одавно не може да се пронађе у књижарама, на овај начин омогућујемо заинтересованим читаоцима да до њега дођу.

Овде можете да прочитате читаву књигу
Молите се непрестано - зборник о молитви Исусовој

© за превод на српски језик: "Предањске студије" и Младен Станковић, 2000.
Сва права задржана.

Спасо-Андроников монастырь, Москва

Спасо-Андроников манастир/ Monastère St Andronikov
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника

Нада

Нада је – од вере, али када тај осећај постане чест, он онда оснажује и саму веру. Тако нада даје данак вери, као својој родоначалници. Под њиховим узајамним утицајем сазрева свети живот, који као последњи циљ има стварање љубави у срцу (34, стр. 363-364).

Гледајући стално пред собом врата смрти, гаји хришћанску наду и, одагнавајући њоме ужас смрти, радуј се као онај ко ступа у царске палате (2, п. 366, стр. 236).

Добро чините што чувате наду и живо уздање. Они су – луч, који осветљава пут живота и доноси радост сред неизбежних животних тескоба. Нада и уздање су подржавали мученике у трпљењу и преподобне у подвигу. Подстичите их све више и више. Без њих је – само мрак и бескрајна тескоба (5, п. 876, стр. 148).

Нада зна да будућност припада Господу Христу и светој Цркви Његовој. Она као да се већ сели тамо, живећи у тој будућности не само својим мислима, него и осећајем, у уверености да ће се преславни духовни живот – који исходи од прослављеног Господа и који је Његовим удовима данас само унутрашње својствен – у своје време и споља преславно разоткрити, прожимајући собом све... (24, стр. 126).

Нада је најнежнији цветић у духовном врту, али уједно и најјачи. Чим је запахне трулежни задах греха она вене; али кад тога нема, никаква сила не може да је сломи. Напротив, она својим миомирисом оснажује све друго (34, стр. 386).

Манастир Кутлумуш

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

УЗНЕМИРЕНОСТ

Узнемиреност је знак духовне гордости

Ви у себи видите немар за добра дела, и то вас узнемирава, уместо да вас смирава, чиме бисте могли да привучете помоћ Божију; ви се међутим узнемиравате, а узнемиреност, то је ђавоље дело, и представља знак духовне гордости.

Узнемиреност не доноси никакву корист, него највећу штету; то је ђавоље дело, које не допушта да се пред Богом излије своје срце у покајању.

...Ти си за време припреме за Свету Тајну, то јест припреме за причешће, била узнемирена јер се ниси припремала добро – молила си се мало и расејано; и пошто си се тако лоше припремила, питаш да ли смеш да приступиш тој страшној Светој Тајни? Ниси принела ни једну усрдну молитву, ни једно добро дело, твоје покајање је тако хладно и немарно. Ти не видиш да овај немир долази од противника, и да са њим никада не можеш да склопи примирје. Мислила си да када се добро припремиш, онда можеш и достојно да се причестиш. Али то је погрешно. Колико год да се припремамо, ипак не можемо достојно да приступимо. Бог прима само свест о нашој недостојности, срце скрушено и смирено и по Својој неизрецивој благости удостојава нас ове велике Свете Тајне. Ја сам уверен да си ти истински желела да се припремиш за њу, али ту се умешала самоувереност. А када си видела да ниси у стању да испуниш ово или оно, ниси се смирила у својој немоћи; ђаво те зато и напада узнемиреношћу, а у таквом стању нема ни покајања, ни смирења, ни спокојства. Када читамо не само устима, него у срцу осећамо: безакоње своје ја знам, и грех је мој стално преда мном, онда ће бити и плода: срце скрушено и смирено, које Бог неће презрети. Но, ако у себи не осећамо ово, него нам је срце, напротив, хладно и тврдо, онда никако не треба да се узнемиравамо, већ и невољно треба да осетимо смирење; а ако се узнемиравамо, од тога немамо никакве користи...

Обнова Хиландара

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ПРЕМА БЛИЖЊЕМ

# Из учења отаца знамо да постоје две врсте љубави према ближњем: љубав природна и љубав јеванђелска, или у Христу. Природна је у нама засађена приликом стварања, те стога постоји у сваком човеку. Она је, као и друга добра својства, повређена падом, или прародитељским грехом; зато је у сваком човеку подвргнута већим или мањим, краткотрајнијим или дуготрајнијим променама. Христос, Који је на чудесан начин исцелио све наше недуге, исцељује и повређену љубав: Он заповеда да у људима љубимо Њега – Господа. Тиме љубав узводи на највиши степен ревности, дарује јој чистоту, духовност, светост – и пламеном љубави у Христу гаси хаотични и димни пламен телесне љубави која је помешана и састављена од имагинарне, непостојеће насладе и жестоког, убиственог мучења. Осећање духовне љубави водило је перо светог Јована Лествичника када је написао: «Љубав према Богу гаси љубав према родитељима и другима блиским по телу; онај ко каже да има и једну и другу љубав, обмањује себе». Он је такође рекао: «Ватра се ватром гаси, то јест телесна љубав Божанском љубављу». Када пажљиво погледамо себе, с Божијом помоћу увидећемо да у најбољем случају имамо природну љубав, а јеванђелску тек треба да стекнемо. 6. 153

Воденица

Лисине

Манастир Симонопетра

Јован Мајендорф, Православље и савремени свет

Протојереј Јован Мајендорф, стручњак светског гласа у области патристике и византијске историје, један од најзначајнијих православних богослова нашег времена, упокојио се после тешке болести 22. јула 1992. године у Монтреалу (Канада) у својој 66-ој години. На последње путовање испратио га је поглавар Америчке Православне Цркве, митрополит Вашингтонски Теодосије, који је чин погребења обавио у капели Свето-Владимирске Духове Академије у Крествуду (Њујорк, САД).
Отац Јован Мајендорф рођен је 17. фебруара 1926. године у граду Нејли (Горња Сена, Француска), у породици руских емиграната. Студије је завршио на Православном богословском институту Светог Сергија у Паризу и у Школи практичног богословља на Сорбони, где је 1959. године одбранио докторску дисертацију о богословским погледима светог Григорија Паламе. Исте године, након рукоположења за свештеника, био је позван на Духовну Академију Светог Владимира у Њујорку да предаје Историју Цркве и Патрологију. Предавао је такође на Харвардском, Фордхамском и Колумбија универзитету у САД. Године 1977. отац Јован је био изабран за дописног члана Британске Академије Наука. Био је почасни доктор Универзитета Нотр-Дам (Индијана, САД), Богословског института Епископалне цркве у Њујорку и Православне Духовне Академије у Санкт-Петербургу.

Манастир Ивирон

Јован Мајендорф, Православно сведочење у савременом свету

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". Реч је о предавању Јована Мајендорфа, професора и ректора Свето-Владимирске Духовне Академије у Њујорку, које је одржано у Минску и представља један од последњих јавних наступа оца Јована Мајендорфа, мало пре његовог упокојења 22. јула 1992. године.
© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ПРАВОСЛАВНО СВЕДОЧЕЊЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ 
(Предавање одржано у Епархијској Управи у Минску 1992)

Ваше, високопреосвештенство, драги оци, браћо и сестре! Ви знате да су се у савременом свету у XX веку догодиле духовне, политичке и културне трагедије и преокрети. За један од таквих преокрета треба сматрати и следеће: православно богословље, православни поглед на свет и православна Црква престали су да буду оно што су кроз историју били, тј. Црква, територијално и културно ограничена на Блиски Исток и Грчку – колевку свога настанка – као и на Источну Европу са словенским земљама и првенствено, наравно, Русијом.
Православни су сада расути по читавом свету. Ви пред собом имате човека који говори руски, али се родио у Француској, образовање је стекао на Западу и читав свој живот провео је у општењу са западним светом – не само хришћанским, него и са читавом секуларном западном културом. Зато и мислим да за вас најинтересантније може да буде управо моје лично искуство у том погледу и исповедање своје вере.
Православна дијаспора у свету нарочито се везује за руску емиграцију, јер иако су још у XIX веку стотине хиљада православних из Источне Европе прелазили у Америку, то је била економска емиграција и састојала се углавном од необразованих људи, који нису могли нарочито да обогате културни живот западног друштва, него су у Америку долазили у потрази за бољим животом. Но, руска емиграција после 1918. године била је већ другог типа: она је у себе укључивала интелектуалну елиту Русије пре револуције. Била је бројна и, што је најважније, имала је велик интелектуални и културни потенцијал. Ја сам рођен и одрастао сам у Паризу. Још и сад се сећам како су у париској цркви Светог Александра Невског, где сам као дечак прислуживао на богослужењу, недељом стајали бели генерали, Николај Берђајев, Велики кнежеви, покајани есери (социјалисти), и десница и левица, и обичан народ, а у хору је певао Фјодор Шаљапин. То је био некакав микрокосмос руског друштва пре револуције са његовим различитим политичким погледима, али обједињен црквом.

Манастир Григоријат

Јован Мајендорф, Духовни и културни препород у XIV веку и судбина источне Европе

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". Реч је о предавању Јована Мајендорфа, професора и ректора Свето-Владимирске Духовне Академије у Њујорку, које је одржано у Минску и представља један од последњих јавних наступа оца Јована Мајендорфа, мало пре његовог упокојења 22. јула 1992. године.
© за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ДУХОВНИ И КУЛТУРНИ ПРЕПОРОД У XIV ВЕКУ И СУДБИНА ИСТОЧНЕ ЕВРОПЕ 

Могућност духовног и интелектуалног општења са вама за мене представља огромну радост! До пре неколико година, као што сам већ говорио, тако нешто било је потпуно незамисливо. Ја сам прво живео у Француској, а потом у Сједињеним Државама, бавећи се науком и служећи цркви… Читав “руски свет” за мене је био нешто магловито, што се тиче само прошлости и некакве есхатолошке будућности. У стварности није било никаквих могућности за контакт са њим. То што такве могућности сада постоје, представља заиста нјвеће чудо XX века. Дозволите ми да одатле почнем разматрање тако опширне теме као што је духовни и културни препород у XIV веку и судбина Источне Европе.Овом темом се сада баве многи научници: на пример Димитрије Сергејевич Лихачов пише на ту тему, затим Иља Михајлович Прохоров… На Западу се такође многи дотичу теме интелектуално-духовног препорода који је отпочео у Византији, а затим се проширио и на словенске земље. Важност те појаве не изазива никакву сумњу, па бих желео да данас са вама разменим нека моја лична размишљања, јер је тај препород, који се одиграо пре 600 година, у мнго чему важан по своме садржају, као некакав модел, као историјски пример и за наш савремени живот – у сваком случају, то је моје мишљење.

Манастир Пантократор, Света Гора

Тајна манастирске ракије

Године 1992. провео сам неколико дана у манастиру Ковиљ. Ако ме сећање не вара било је то негде с почетка јесени. Помагао сам братији, као што је обичај, у њиховим свакодневним домаћим пословима, укључујући и печење ракије. Пратио сам процес њене производње од почетка до краја. Била је потпуно природна и веома укусна.
Недавно сам поново био у манастиру Ковиљ. Двојица некадашњих ковиљских монаха сада су владике. И сам манастир много се променио у протеклих осамнаест година. Уместо старог сеоског казана за печење ракије, братство сад поседује малу али модерну дестилерију. Пробао сам опет њихову ракију. Уопште се није променила. И даље има исти савршени укус. Донео сам у Београд три флаше (дуња, кајсија, виљамовка). Код нас у Светогорску навраћа много пријатеља, а одржавају се и пробе ваведењског хора. Ракије су се свима мноооого допале. После два или три дана флаше су биле празне, па сам за ову фотографију морао да их напуним водом, што ћете видети и сами ако боље погледате.  Од срца дакле препоручујем ковиљске манастирске ракије као најрепрезентатијвније домаће пиће.

Јован Мајендорф, Православно богословље у савременом свету

Текст који следи до сада није објављиван на српском језику. Преузет је из Saint Vladimir’s Seminary Quaterly. Vol. 13. No. 1-2/1969. Планирано је да се појави у издању "Светигоре" у књизи "Протојереј Јован Мајендорф, Православље и савремени свет". © за превод на српски "Светигора" и Младен Станковић, 2010. Сва права задржана. Сходно одредбама Закона о ауторским и сродним правима текст у целини или деловима није дозвољено умножавати или преносити електронским или механичким средствима, укључујући фотокопирање и снимање, нити је дозвољено похрањивати га у меморију компјутера или га на било који начин дистрибуирати без писменог одобрења носиоца права.

ПРАВОСЛАВНО БОГОСЛОВЉЕ У САВРЕМЕНОМ СВЕТУ

У историји хришћанства једну од најзначајнијих појава представља превладавање лингвистичких, културних и географских граница између хришћана Истока и Запада. Пре само педесет година општење између нас било је могуће једино на техничкој научној основи, али у другим областима православни и римо-католици су толико поистовећивали своју црквену припадност са националном, да је то чинило немогућим осмишљени богословски дијалог. У данашње време слика се из корена изменила у два основна правца:

1.      Како источно, тако и западно хришћанство сада може да се сматра заступљеним у читавом свету. Интелектуално сведочење руске дијаспоре у периоду између два светска рата и постепено сазревање америчког Православља после Другог светског рата, у великој су мери погодовали томе да се Православна Црква нађе у главној струји екуменистичких догађаја.

2.     Сви хришћани стоје пред изазовом једног у корену секуларизованог, расцрквљеног света. Овом изазову треба погледати у лице као таквом, као проблему који захтева богословски и духовни одговор. За младе нараштаје, где год они живели, није суштински значајно од ког тачно духовног родослова зависи тај одговор – западног или источног, византијског или латинског – само ако им зазвучи истином и животом. Зато ће православно богословље да буде или заиста “католичанско”, тј. да буде корисно за све, или уопште неће бити богословље. Оно треба себе да одреди као “православно богословље”, а не као “источно”, и то може да уради не одричући се својих источних корена. Ове очигледне чињенице наше савремене ситуације никако не значе да је нама потребно оно што се обично назива “новим богословљем”, које представља раскид са Православљем и са прејемственошћу; али Цркви је свакако неопходно да богословље разрешава савремена питања, уместо да понавља стара решења старих питања. Кападокијски Оци су били велики зато што су умели да сачувају садржај хришћанске благовести онда када се она нашла пред изазовом јелинистичког философског погледа на свет. Без њиховог делимичног прихватања, а и делимичног одбацивања тога погеда на свет – и пре свега без њиховог разумевања тог погледа – њихово богословље било би бесмислено.

У данашње време, наш се задатак састоји не само у томе да останемо верни њиховој мисли, него и да се угледамо на њих у њиховој отворености за проблеме свога времена. Сама историја нас је извукла из културних ограничености, провинцијализма и психологије гета.

I

Какав је тај богословски свет у коме живимо и са којим смо призвани да водимо дијалог? “Против Паскала је кажем: Бог Аврама, Исака и Јакова, и Бог философа – то је исти Бог”. Иза овог централног става Пола Тилиха, у коме се одражава тежња за премошћавањем провалије која раздваја библијску религију од философије, следи ипак признавање граница људске моћи у познању Бога. Тилих такође пише: “(Бог) је и личност и одрицање Себе као личности”. Вера, која се у његовим очима не разликује од философског знања, “подразумева истовремено и себе и сумњу у себе. Христос је Исус и порицање Исуса. Библијска религија представља и порицање и потврђивање онтологије.