Лепа Србија

Водопад Велики бук,

стотинак километара од Београда.

Са Светим Оцима из дана у дан

Самоукоревање

# Круна мудрости је – себе прекоревати и стављати испод свих (авва Исаија).
# Треба да постоји стално окривљавање и осуђивање самог себе (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Вид смирења, који припрема за трпљење невоља пре но што се појаве и помаже њихово мирно подношење када се појаве, свети оци су назвали самоукоревањем (окривљавањем себе због грешности) (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Богољубиви муж не укорева никог другог, јер зна да и сам греши. То је обележје душе која се спасава (свети Антоније Велики).
# Кроз самоукоревање благоразумни разбојник на крсту постаје богослов, а учени људи, свештеници, архијереји јудејски, фарисеји, који су почивали на закону Божијем, постали су Богоубице (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Они који хоће да се спасу не обраћају пажњу на недостатке ближњих, него увек гледају на своје сопствене и напредују (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Самоукоревање, када достигне своју пуноћу, коначно из срца уклања злобу, искорењујући лукавство и лицемерје, које не престаје да живи у срцу све док је у њему присутно самооправдање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Апостол Павле је до крштења био хулник, гонитељ, мучитељ, и мада су му греси били опроштени, по своме смиреноумљу, он је себе прекоревао и због тога (свети Јован Златоуст).
# Бављење самоукоревањем претвара то укоревање у навику. Када онога ко је стекао ту навику задеси нека невоља, истога часа у њему се јавља дејство навике и невоља се доживљава као заслужена... Започињући са прекоревањем себе нехотице и на силу, ми на крају постижемо да самоукоревање буде толико убедљиво и делотворно, да помоћу њега подносимо не само уобичајене невоље, него чак и највеће несреће. За онога ко је узнапредовао искушења више немају такву силину, него по мери напредовања постају лакша, чак и када су сама по себи тежа. У мери напредовања душа јача и добија снагу да трпељиво подноси све што се догађа (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Главни узрок сваког узнемирења, ако пажљиво испитамо, јесте то што не укоревамо себе. Одатле проистиче свако растројство; због тога никада не налазимо спокојство. И онда не изненађује што од свих светих чујемо: 'Нема другог пута осим тог'. Не видимо да је било ко од светих пронашао спокојство идући неким другим путем! А ми хоћемо да се држимо правог пута, а да при томе никада не укоревамо себе. Заиста, ако човек саврши мноштво добродетељи, а не буде се држао тог пута, он никада неће престати да се вређа и да вређа, уништавајући тиме све своје напоре. Напротив: онај ко прекорева себе увек је у радости, увек је у спокојству. Онај ко прекорава себе, куд год да пође, како је рекао и авва Пимен, шта год да му се догоди, штета, или срамота, или каква невоља, већ унапред сматра да је заслужио сваку неугодност и никада се не узнемирава. Може ли бити ишта спокојније од тог стања? Но, неко ће рећи: ако ме брат увреди, а ја нађем да му за то нисам дао никакав повод, како могу да прекоревам себе? Онај ко себе испитује са страхом Божијим, свакако ће наћи да је дао повод, или речју, или делом, или на било који начин. Ако пак и види, како каже, да у том тренутку није дао никакав повод, увредио га је некада раније, њега или другог брата, у тој ствари или у било којој другој, и требало је да пострада због тога или због каквог другог греха, што често бива. Дакле! Ако неко погледа себе, како сам рекао, са страхом Божијим и истражи своју савест, тај ће свакако наћи да је крив (свети авва Доротеј).
# Најискреније самоосуђивање пред Господом одагнава гордост и отвара врата смирењу (свети Јован Лествичник).
# Онај ко окривљује себе одолеће свим искушењима! Која патња може да савлада онога ко за себе сматра да заслужује сваку патњу? Која патња може да свлада онога ко све што наилази дочекује са речима блаженог разбојника: «Примам по делима својим, како сам заслужио; сети ме се, Господе, кад дођеш у Царству Своме» (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Ко је одбацио оптужбу, исправну или неисправну, тај је одбацио своје спасење (свети Јован Лествичник)
# Ако увек и у свему будемо окривљавали себе онда ћемо свуда пронаћи мир (свети Пимен Велики).
# Ми смо оставили лако бреме, које се састоји у оптуживању себе, а узели смо тешко, које се састоји у оптуживању других.
# Корисно је осуђивати себе: то води ка смирењу. Но, престрого суђење себи је штетно: то човека гура у униније и раслабљеност (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Почетак спасења је – осуђивање самог себе (свети Нил Синајски).

Дневник уредника

Поздрав из Херцег Новог

Будући да сам одавно увидео како ми херцег-новска клима изузетно прија, до пре неколико година имао сам обичај да месец или два проведем у овом лепом граду и да ту радим, па су тако многе књиге преведене управо овде. На крају радног дана прошетао бих покрај мора, попео се уза скале и певао на вечерњу у цркви св. Архангела Михаила на тргу Бела Виста. За празнике сам пешачио нешто даље, до манастира Савина. Овога пута боравак је био краћи и мање везан за посао, а више за одмор и дружење са мојим драгим и љубазним овдашњим пријатељима.

Сваки пут у Херцег Новом откријем нешто ново. Сада је то била кућа Николе Пашића која

се налази одмах уз градске зидине, ако се не варам са њихове источне стране. Двоспратна, пространа зграда стоји у прилично лошем стању, запуштена као и мали парк који је окружује. Иначе Пашићева супруга била је Новљанка. Велики српски државник је радо боравио у овом граду, баш као и неколико деценија касније славни Иво Андрић, чија се кућа, у којој је данас Клуб књижевника, налази у лепом врту уз Његошеву улицу.

Кад дођем овамо помишљам на то како би било лепо када би постојао широки ауто-пут који би ишао од Златибора преко Вишеграда и Дучићевог Требиња до Херцег Новог. Херцег Нови је од Требиња удаљен четрдесетак километара, док је Дубровник Требињцима двоструко ближи.

Шетње се кумом Александром Петијевићем искористио да допуним своја знања о херцегновској флори. Увек сам се дивио магнолијама у цвату, палмама, чемпресима, стаблима маслине, смокве, лимуна и наранџе. Он ми је сада показивао чудесне примерке ловора, чије дрво расте у висину шест метара и више, чесвине, затим мирту, акантусе...

Младен Станковић

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 12.

Сада не могу до краја да одговорим на твоје писмо од 26. овог месеца, него ћу се осврнути само на једну ствар – на то што си се увредила због неумесног приговора! Ми у себи још нисмо истребили страсти самољубља и гордости, па нам је зато тешко да претрпимо увреде које су по нашем мишљењу незаслужене. А ако се будемо руководили духовним разумом, наћи ћемо да је овај случај послат од Бога како би била испитана и како би твоје стање било исправљено, јер приликом таквих сучељавања спознајемо дејство наших страсти и трудимо се да их уз помоћ Божију исцелимо самоукоревањем, смирењем и љубављу. Док су страсти ускомешане ми не можемо здраво да расуђујемо, али када утихну онда увиђамо своју кривицу због тога што нисмо претрпели увреде. Господ нам је заповедио да трпимо, али шта да трпимо? Не то када смо криви, па нас ради тога оптужују, него када смо невини а оптужују нас, што је и сам свети апостол јасно растумачио. Нико не може да нас увреди нити да нам досађује ако му то Господ не допусти, на нашу корист, или ради кажњавања, или ради испитивања и исправљања. А када помислимо на заповест Божију о љубави, која се простире све до љубави и према непријатељима, наћи ћемо да смо без одговора у случајевима као што је твој.

Молећи за тебе, Н. Н., и за вашу децу благослов Божији, остајем онај који вам жели здравље и спасење – недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.

У припреми

Света ИПОМОНИЈА

– српска принцеза на византијском престолу,

мајка двојице последњих византијских царева

Предговор (радна верзија)

Чудесна је подударност да су почетак и крај Источног Римског Царства обележиле две свете царице-мајке Јелене и два њихова сина цара Константина. Једна је Јелена мајка великог римског императора Константина I, духовног оца Византије и оснивача Града над градовима, Новог Рима, који је касније по њему назван Константинополис. Друга Јелена, у монаштву Ипомонија, мајка је Константина XI, последњег господара Источног Римског Царства и византијског самодршца, који је смирено жртвовао живот на бедемима Константинопоља у тренутку када се хиљадугодишње царство после дуге агоније коначно срушило и када је древна престоница за дуге векове пала у руке иноверних. Поменута подударност била је и предмет врло старог пророштва: царство ће престати да постоји онда кад се на престолу поново нађе цар са именом Константин, чија ће се мајка звати Јелена. Но, о овоме ће пророштву нешто више речи бити касније, кад дође време.

Византијско царство се угасило тек када је његова мисија била испуњена. Наиме, након што су варвари заузели Рим и загосподарили над већим делом западне половине Империје, нова Константинова престоница на Босфору и источни део Царства, данас познат као Византија, преживели су још цео миленијум како би сачували најбоље плодове јелинско-римске цивилизације – оличене у јелинској философији и уметностима, те римском праву и државној идеологији – и предали их европским народима када су они сазрели да приме ово драгоцено наслеђе. За све то време грађани Константинополиса и други поданици Царства себе су и даље називали Ромејима – Римљанима.

Из дуге поворке ликова који су током 1.123 године седели на константинопољском престолу, један бисмо овде желели посебно да осветлимо: заборављени лик што нас посматра из сумрака царства чије је сунце већ увелико зашло и из примрака светости чији су зраци неугасиви – лик царице Јелене Палеологине. Мајка Константина XI, последњег императора Ромеја, и његовог старијег брата и претходника на престолу Јована VIII, царица Јелена, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, изданак владарске светородне лозе Немањића, под старост замонашена са именом Ипомонија, готово шест деценија седела је на трону византијских царица. У животу православне Византије царица Јелена била је присутна у последњем и најтежем периоду (1391-1450. године), када је Источно Римско царство већ закорачило у други миленијум свога постојања.

Господарка Ромеја постала је удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског порекла и једина српског. Њен супруг, Његово величанство (Μεγαλοπρεπους) христољубиви император (автократор, самодржац) Манојло II Палеолог, владар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању. Јелена, директна потомкиња српских владара Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према бројним сведочанствима савременика, била украшена сваком сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: историчар династије Палеолога и хроничар пада Византије Георгије Сфранцес назива је "светом госпођом", а отац ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон за њу вели да је "добротом ограђена душа". Набрајајући врлине које је поседовала, оне које се иначе најређе јављају, будући патријарх Георгије Схоларије за њу вели да их је имала "готово једина међу људима", и назива је "најсветијом међу царицама".

Ми о царици Јелени – светој Ипомонији – знамо врло мало, може се рећи: готово ништа. Хајде зато да се потрудимо да на основу малобројних и рудиментарних података покушамо макар донекле да реконструишемо њен животопис. 

Из дела светог Теофана Затворника

Свете Тајне

Тражиш препород? Потражи га у светој Православној Цркви. Она и само она родиће те водом и Духом, у Тајинству светог Крштења. Тражиш дар Духа Светога? Потражи га у светој Православној Цркви. Она и само она предаће ти га у Светој Тајни Миропомазања. Сагрешио си, кајеш се и тражиш излечење душевних рана и разрешење уза савести? Иди у свету Православну Цркву. Она и само она, у лицу својих пастира који су добили дар да узимају и отпуштају грехове, лековитим обавезама (које ти наметне) разрешиће те од грехова и исцелити ране твоје душе. Потребно ти је и тражиш најприсније општење са Господом? Иди у свету Православну Цркву. Она и само она даће ти да окусиш Тело и Крв Господњу од Жртве Његове, коју она свагда приноси, и учиниће да будеш Господу и Господ у теби, по нелажном обећању Његовом (46, стр. 239).

Свете Тајне је установио Господ... И ту нема шта да философирамо. О условима спасења ви кажете: апостол Павле је рекао – веруј у Господа и спасићеш се. Шта значи веровати у Господа? Значи одбацити идолопоклонство и прихватити хришћанство, дакле прихватити све што оно садржи: и веру, и заповести, и Свете Тајне, и сва правила (6, п. 493, стр. 7).

Крштење препорађа, а Миропомазање укрепљује и украшава даровима новорођени дух. Покајање умива, а Тело и Крв Христова хране – свака Света Тајна врши своје духовно дејство у нама (59, стр. 52).

«Крштење» је на нашем језику сродно са речју «крст». Срећно сродство. Јер иако је видљиви акт крштења погружење, његова суштина је сараспињање са Христом на унутрашњем духовном крсту. Апостол Павле вели: Стари наш човек разапе се са њиме у крштењу (Рим. 6,6). То није некаква механичка радња, него духовна промена, или преокрет мисли, циљева, жеља и склоности. Пре је све то било упрљано самоугађањем; сада је све самопожртвовано посвећено Богу, у Христу Исусу, благодаћу Духа Светога. Рећи ћеш: ја то нисам схватао када сам био крштен. Сада схваташ, и нека ти је на савести да испуњаваш назначење Крштења, јер оно је неизбрисиво. На суду ће печат крштења сведочити или за тебе, или против тебе (43, стр. 38).

Света Тајна Свештенства је врхунац благодатних тајинстава; јер без њега би и сва друга тајинства остала неделотворна, а Црква би се претворила у безблагодатну (46, стр. 240).

У смрти Његовој сви смо ми умрли, и у Васкрсењу сви васкрсли. Свак постаје причасник ових блага у светом Крштењу, где умире за један живот, а оживљава и васкрсава за други (3, п. 535, стр. 232-233).

Вера овоме претходи и прати га, али сама по себи, без крштења, она не усваја искупљујућу силу крсне смрти Господње. И на крштењу, не служи она сама као пријемник такве силе, него заједно са покајањем и чврстом решеношћу да се преостало време живи свето. Када пак ово постоји, онда се сила искупљења истински прима, а крштени се одмах изузима из круга оних који подлежу вечној погибељи и укључује у круг оних који се спасавају (46, стр. 196).

...Крштење и јесте препорађање или ново рођење, које човека поставља у обновљено стање. Апостол Павле све крштене пореди са Васкрслим Спаситељем, дајући до знања да и они имају такво светло и обновљено биће, каквим се људска природа показала у Господу Исусу Христу, кроз Његово Васкрсење у слави (Рим. 6,4) (68, стр. 19).

...Крштени добија опроштај грехова и сасвим умире за греховни живот; излазећи из воде он се присаједињује сили Васкрсења Христовог и препорађа за нови духовни и свети живот. Крштени је чист и свет не само по имену, него и суштински (38, стр. 422).

У светом Крштењу облачимо се у Христа. То облачење је тајанствено-благодатно усвајање у дух прволика. А потом следи преношење свих црта Христа Господа на одговарајуће удове наше природе. То подразумева напор воље, подвиг који траје читав живот, спровођење обнављања... (41, стр. 185-186).

Осећајући силу у Господу, крштени се са смртном мржњом односи према сваком облику греха. У томе је суштина смрти за грех (39, стр. 330-331).

Благодатна сила за продужење апостолског дела подизања Цркве, даје се кроз рукоположење архијереја и свештеника (46, стр. 64).

Полагање руку Апостола замењено је потом Миропомазањем, које су они предали својим наследницима као Свету Тајну, као дар Духа Светога вернима. Оно и данас дејствује у светој Цркви (46, стр. 64).

...Јован Претеча проповеда покајање, Спаситељ је своје служење отпочео благовешћу покајања, и прва реч из уста Апостола по примању Духа Светога била је: Покајте се (51, стр. 181-182).

Спознавши своју грешност, не буди њен хладни посматрач, него се труди да подстакнеш и одговарајућа спасоносна покајна осећања срца (68, стр. 154).

Оно што Свету Тајну покајања чини нарочито неопходном, јесте, с једне стране, природа самог греха, а са друге – природа наше савести. Када грешимо ми мислимо да грех не оставља трагове ни изван нас, ни у нама самима. Међутим, грех оставља дубоке трагове и у нама и на свему што нас окружује, а нарочито на небу, у одлукама праведног Суда Божијег (68, стр. 160).        

Чим сте се скрушили и покајали, већ вам се на небу пресуђује опроштај, а у тренутку исповести објављује вам се та небеска пресуда (62, стр. 387).

Присетите се да у духовном животу ништа не можете да урадите без покајања. Шта год неко тражио, свему нека почетак буде покајање. Као што се кућа не може подићи без темеља, и као што се у пољу не може сејати ни садити док се оно претходно не очисти, тако се у нашим духовним тражењима ништа не може предузети без покајања (51, стр. 45).

Покајао си се, поверовао си, одлучио си да служиш Господу, одрекао си се сваке безбожности, сваке неправде, и зато си примио благодатну силу: сада служи, не жалећи себе (46, стр. 222).

...Сваку помисао, сваку жељу, осећање и покрет – све порочно и нечисто одмах треба уз скрушеност духа исповедити свевидећем Богу, измоливши опроштај и снагу како би то убудуће било избегнуто (68, стр. 262).

Изгнаник плаче и жали за домовином; тако и онај ко је почео да иде ка своме очишћењу треба да жали и тугује, и да са сузама тражи повратак у рај чистоте (68, стр. 200).

Бескрвна жртва није нова, него иста она која је принесена на Голготи. Она се дотиче ове последње и, примајући снагу од ње, доноси је у оне који се причешћују. Жедан узима чашу, захвата њоме воду из реке и напија се. Голготска жртва је река која свагда тече и вечно је жива; чаша која захвата из ње је – Света Тајна Тела и Крви; захватање је – свештенодејство; пијење је – причешћивање са вером и страхом, након потребне припреме (66, стр. 362-363).

Сви који се сједињују са Господом, сви који се у Њега облаче и хране Његовим Телом и Његовом Крвљу – једно су са Њим и чине Његово Тело. Тело Његово чине зато, што су од плоти Његове и од костију Његових (46, стр. 108).

Света Тајна Тела и Крви је за хришћане Божанска храна и жртва. Не причешћују се увек сви на Литургији, али жртва се приноси од свих и за све. Зато сви и треба да учествују у њој. А учествују вером, скрушеношћу због грехова и самопрезирним падањем ничице пред ноге Господу, Који жртвује Себе, као Јагње, за живот света. Већ и само живо сазерцавање ове тајне силно оживљава и подстиче дух (68, стр. 263).

Приступајући Светим Тајнама, чините то у простоти срца, са потпуном вером да у себе примате Господа и са одговарајућом побожношћу. А шта ће после бити на души – то препустите Самом Господу. Многи унапред желе да од светог Причешћа добију то и то, а онда, када не добију, узнемиравају се, па се чак и колебају у вери у силу Светих Тајни. А проблем није у Светој Тајни, него у том непотребном нагађању. Ништа себи не обећавајте, него све препустите Господу, молећи од Њега само једну милост: да вам да снаге за свако добро, ради угађања Њему. Плод причешћа у срцу најчешће се осећа као слатки мир; понекад оно доноси просвећење у мислима и одушевљење у преданости Господу; понекад се готово ништа не види, али се после показује чврстина у делима и непоколебљивост у обећаној исправности. Овде ћу напоменути да очигледне плодове светог Причешћа не примећујемо зато што се причешћујемо ретко. Одредите себи као правило да се причешћујете што је могуће чешће, па ћете видети утешне плодове те Свете Тајне (68, стр. 257).           

Господ је Источник живота, Који оживљује оне што се Њиме причешћују, а уједно је и огањ који гута. Онај ко се достојно причешћује,  храни се животом, а ко се причешћује недостојно, храни се смрћу. Иако та смрт не следи видљиво, ипак се невидљиво свагда догађа у духу и срцу човековом (68, стр. 257).

У браку муж жену осећа као део самог себе; и жена осећа да је привијена уз мужа, те на делу произилази да су њих двоје – једно тело, то јест једно биће, једно лице (38, стр. 427).

О јелеоосвећењу свештеник право говори... За онога ко одлази, јелеоосвећење није неопходно у тој мери у којој су неопходни исповест и причешће. Јелеоосвећење следи болеснику који очекује оздрављење. Оно не представља попутнину за онај свет, него лек за овај живот, да би поживео у покајању (8, п. 1329, стр. 85).

Можете бити помазани маслом (јелејем). И више се ништа не премишљајте. На крају, сва је нада у Господу. У Њему пронађите мир, вапијући: помилуј ме! (2, п. 318, стр. 191).

Ви сте још увек болесни. Нека Вас Господ спасе! То што сте решили да се помажете, веома је добро. Ова Света Тајна за хришћане треба да буде јединствено средство лечења у болестима... (5, п. 881, стр. 152).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

Добро - разликовање добра од зла


# Света истина се срцу саопштава тишином, спокојством, јасноћом, миром, расположењем за покајање и удубљивање у себе, неверовањем себи и утешном надом у Бога. Лаж, чак и када стави маску добра, препознаје се по узнемирењу које производи, по мраку, неодређености, променљивости, доколици, маштању; или пак само обмањује срце – доноси му лажно задовољство, опијеност собом и некакву нејасну, мутну насладу. 6. 358

# Људски ум није у стању да разликује добро од зла; замаскирано зло га лако и готово увек обмане. И то је сасвим природно: људски ум је млад, а зло које га напада помислима, има више од седам хиљада година искуства у лукавству и лову на људске душе. Разликовати добро од зла, то припада срцу – то је његово дело. Али опет, потребно је време и непоколебљиво држање јеванђелских заповести, како би срце стекло истанчаност укуса за разликовање неразблаженог вина од његове имитације. Да је разликовање добра и зла дело срца, и да срце не стиче одједном способност да савршава то своје дело – и о једном и о другом посведочио је апостол: Јака храна је за савршене – вели он – чија су чула навиком извежбана за разликовање добра и зла (Јевр. 5,14). Стога, докле год срце не стекне навику да разликује добро од зла, веома је користан опитни савет ближњега – васпитаника Источне Цркве, једине свете, једине истинске – онога ко је у покорности њој тражио и нашао блажену слободу. «Од послушања – рекао је свети Јован Лествичник – рађа се истинско смирење; од смирења – истинско духовно расуђивање, или разум». Дакле, изван непоколебљивог послушања Цркви нема ни истинског смирења, ни истинског разума; тамо је пространа област – мрачно царство лажи и самообмане коју лаж производи. Добро се од зла разликује по многим обележјима, која се препознају у мери духовног напредовања. 6. 358-359

# Потребно је веома узнапредовати у добру, да би се духовним осећајем срца одмах препознало зло када се приближи, ма како било прикривено и замаскирано, и да се са храбром одлучношћу одмах одбаци. 6. 454

# Чувај се мрежа разапетих изван и унутар човека, и на сваки начин прикривених сличношћу са правдом, али препознатљивих по томе што души одузимају мир. 6. 833

# Приликом изучавања јеванђелских заповести и након њиховог изучавања неопходно је да веома пажљиво пратимо жеље и склоности срца. Уз строгу пажњу постаје могуће да просуђујемо о својим жељама и склоностима. Услед навике и страха Божијег то просуђивање претвара се у природно занимање. Потребно је да буде одбачена не само свака жеља и склоност која је очигледно противна јеванђелским заповестима, него и свака жеља и склоност која нарушавају мир срца. Све што потиче од Божанске воље, по опитном учењу светих отаца, праћено је светим миром; напротив, све што је праћено узнемирењем има за узрок грех, иако споља делује као најузвишеније добро. 4. 264

Васкршња беседа светог Јована Златоуста

Ко је благочестив и богољубив, нека се наслади овим прекрасним слављем. Ко је слуга благоразумни, нека уђе у радост Господара свога. Ко се потрудио постећи, нека сада прими динар. Ко је радио од првог часа, нека данас добије заслужену плату. Ко је дошао после трећег часа, нека с благодарношћу празнује. Ко је дошао после шестог, нека никако не сумња, јер ничега се неће лишити. Ко је закаснио и стигао у девети, нека приступи без страха. Ко је дошао чак и у једанаести, нека приђе и нека се не плаши. Јер наш Владика је милосрдан, прима и последњег као и првог; умирује онога ко је дошао у једанаести сат, исто као и онога ко ради од првог; и последњег милује, и првог награђује; и ономе даје, и овога дарива; и дела прима и намеру поздравља; и делање поштује и усрдност хвали. Тако, дакле, уђите сви у радост Господара нашег; и први и други примите плату; богати и сиромашни ликујте заједно; уздржани и немарни поштујте овај дан; ви који сте постили и ви који нисте постили – радујте се сада. Трпеза је припремљена, насладите се сви (у новогрчком: Света Тајна је припремљена, причестите се сви); теле је угојено, нека нико не изађе гладан; сви се насладите богатством доброте. Нека нико не плаче због сиромаштва, јер се показало заједничко Царство. Нека нико не плаче због прегрешења, јер је опроштај засијао из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас је ослободила смрт Спаситељева. Он ју је, држан њоме, умртвио; Онај Који је сишао у ад, покорио је ад; ад је осетио горчину окусивши тело Његово; о томе је пророк Исаија у старини рекао: ад доле огорчи се Тебе ради, да те срете кад дођеш (Ис. 14,9). Огорчи се јер се умртвио; огорчи се јер је осрамоћен. Примио је тело, а сусрео Бога; примио је земљу, а сусрео небо; примио је оно што је видео и потчинио се ономе што није видео. Где ти је смрти жалац? Где ти је, аде, победа (1. Кор. 15,55)? Васкрсе Христос – пали су демони. Васкрсе Христос – радују се анђели. Васкрсе Христос – обнавља се живот. Васкрсе Христос – ни једног мртвог нема у гробу. Јер Христос је васкрсао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли (1. Кор. 15,20). Њему слава и сила у векове векова. Амин.

превод: Младен Станковић

(из књиге «Пост», издање Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског, Бгд. 2000; прештампано у "Христос Воскресе" CD & књига, издање Политика АД Бгд 2007)

Са Светим Оцима из дана у дан

Праштање увреда и љубав према непријатељима

# Штедите један другога, да би вас поштедео Господ (свети Антоније Велики).
# Злопамтити и молити се, то је исто што и сејати у море и очекивати жетву (свети Исак Сиријац).
# Где нема мира, тамо нема Бога (авва Исаија).
# Ко може да са радошћу поднесе увреду, тај је примио утеху од Бога (свети Исак Сиријац).
# Ако злопамтиш некоме, моли се за њега, па ћеш молитвом одагнати тугу због сећања на зло које ти је учинио и зауставићеш страсне покрете (свети Максим Исповедник).
# Грех мрзи, а брата жали; уразумљуј га и моли се за њега пред Вишњим, који нас све види, испитује срца наша и оно што је у нама (свети Јован Кронштатски).
# Када нам чине добро, захвалност налаже да се тога сећамо; а када чине зло, љубав нас подстиче да то заборавимо (свети Амвросије Милански).
# Труди се колико можеш да љубиш сваког човека. Ако то још не можеш, онда макар никога немој да мрзиш. Но, ни то нећеш бити у стању да учиниш ако не презреш све земаљско (свети Максим Исповедник).
# Очишћуј ум твој од гнева, злопамћења и срамних помисли, па ћеш тада моћи да препознаш да се Христос уселио у тебе (свети Максим Исповедник).
# Дух свети учи да се непријатељи љубе тако, да их душа жали као рођену децу (старац Силуан Атонски).
# Ко враћа зло за зло, тај је далеко од истинског покајања. Ко је поробљен славољубљем и уплео се у светске послове, тај не може да од срца плаче због својих грехова (авва Исаија).
# Онај ко се удостојио светог познања не треба да се суди било са ким, јер је правда власти овога света испод правде Божије (блажени Дијадох).
# Ако те брат увреди, уведи га у свој дом и не буди лењ да одеш код њега, те једи са њим хлеб твој. Чинећи тако, избавићеш душу своју и неће бити спотицања за време молитве (авва Евагрије).
# Сунце нека не зађе у гневу нашем, него праштајмо све дужницима и утврдимо љубав, јер она покрива мноштво грехова (свети Јефрем Сиријац).
#...Може се и без љубави не узвраћати злом на зло, према заповести. Но, није тако лако узвраћати добром на зло, не приморавајући се на то, јер чинити добро са наклоношћу према онима који нас мрзе својствено је само духовно савршеној љубави (свети Максим Исповедник).
# Ко се моли за непријатеље, тај се неће сећати зла, и ко пази на језик, неће увредити ближњег (авва Евагрије).
# Ако негодујеш када будеш изложен погрдама, онда не знаш за истинско покајање (авва Исаија).
# Добро дело је претрпети насиље од оних који хоће да нам учине неправду и молити се за њих, како би им ради њиховог покајања, а не због враћања онога што су нам узели, био опроштен грех зеленаштва. То од нас тражи правда Божија (блажени Дијадох).
# Ако те ко неправедно прекори за какав грех, смири се и добићеш венац (свети Антоније Велики).
# Врлини праштања увреда препрека су две страсти – сујета и сластољубље (свети Марко Подвижник).
# Онај ко се моли за непријатеља неће злопамтити. «Боже, помози брату моме и мени ради молитава његових» (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Искоренити зло и грех није твоје дело, него Божије, јер без Исуса немогуће је спасити се (свети Макарије Велики).
# Дакле, не нападај онога ко лежи, него га жали. Ако испуњаваш заповест о љубави према непријатељима живећеш са Богом, а ако је оставиш, са цариницима (свети Јован Златоуст).
# Од суза потиче то, да неко љуби своје непријатеље и моли Бога за њих, радује се у искушењима и хвали се невољама, на туђе грехе гледа као на сопствене и плаче због њих, спреман да положи живот за своју браћу (свети Симеон Нови Богослов).
# Кад будеш изложен клевети, ћути. Сам никога не вређај, а када те други вређају, трпи (Древни монашки устави).
# Немогуће спасити се другачије, него кроз ближњег – «праштајте и биће вам опроштено», то је испуњење закона (свети Макарије Велики).
# Доброчинства записуј на металу, а увреде – на води (свети Исидор Пелусиот).
# Бог нам је заповедио непријатељство само према змији (Пост. 3,15) – према човекоубици ђаволу.
# Какво расположење треба да имамо према непокајаном грешнику? Онакво какво нам је Господ заповедио када је рекао: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17) (Древни монашки устави).
# Кад чиниш добро непријатељу, себи чиниш добро; а свако ће примити према својим делима (свети Варсануфије Велики и Јован).
# Када из саосећања чине добро злима, често се догађа да смекшају њихово срце и врате их на пут добра (Древни монашки устави).
# Људи су пре слаби него зли.
# Благодари ономе ко те вређа, па ћеш Бога имати за пријатеља (свети Антоније Велики).
# Срце које прашта, када се присећа читаве творевине – људи, птица, демона, због сваког створења лије сузе, и моли се за непријатеље, да би били помиловани (свети Исак Сиријац).
# Љуби непријатеље и полажи душу своју за пријатеље (свети Василије Велики).
# Хришћанска победа не састоји се у освети, него у кротости и трпљењу (свети Тихон Задонски).
# Чим увреда распали твоје срце, сети се Христа и Његових рана – размисли колико је то што ти трпиш мало важно у поређењу са Владикиним страдањима: тако ћеш као водом угасити своју патњу (свети Григорије Богослов).
# Буди спреман да трпиш више него што би онај ко те вређа хтео.
# Боља је туга онога ко трпи неправду, него радост онога ко неправду чини (блажени Августин).
# Није оштећен онај ко трпи зло, него онај ко га чини (свети Јован Златоуст).
# Не буди злопамтило, ако нећеш да увредиш самога себе (свети Јован Златоуст).
# Ко се свети сам за себе, тај као да осуђује Бога због недостатка правичности (свети Марко Подвижник).
# Када се светиш ближњем за увреду, Бог му се не свети; а када прашташ, онда се Бог или свети њему, или теби прашта грехе (свети Јован Златоуст).
# Постоји много облика милосрђа, посредством којих можемо да добијемо од Бога опроштај својих грехова, али најважнији је – праштати непријатељима (блажени Августин).
# Будимо снисходљиви према својим непријатељима, да би и Бог био снисходљив према нама (свети Јован Златоуст).
# Не гаји непријатељство ни према коме; иначе твоја молитва неће бити угодна Богу (авва Исаија).
# Ни поста ни празника не може бити тамо где владају непријатељство и злоба.
# Ко живи у раздору за хришћанима, тај не може да буде у јединству са Христом (блажени Августин).
# Смирењем и друге можемо да научимо смирењу; гордошћу не можемо да смиримо горде (свети Филарет митрополит Московски).
# Хоћете да избегнете непријатеље? Љубите свога непријатеља. Таква је сила љубави (влажени Августин).
# Ако опростиш непријатељу, можеш га учинити својим другом.
# Твој непријатељ је – твој лекар.
# Увреде које неоправдано трпимо од било кога, Бог нам урачунава или за опроштај грехова, или за награду коју добијамо (свети Јован Златоуст).
# Када претрпиш било какво понижење од људи, сматрај да ти је послано од Бога на спасење (свети Филарет митрополит Московски).
# Боље је ћутке поднети увреду, него победити одговором (свети Григорије Двојеслов).
# Давид је већу победу однео када је поштедео Саула, него када је оборио Голијата (свети Јован Златоуст).
# У свету нема ничег што би више заслуживало дивљење од љубави према непријатељима (блажени Августин).
# Боље је да те грде, него да грдиш; да те бију, него да бијеш; да трпиш увреду, него да вређаш (свети Василије Велики).
# Воли непријатеље своје и постаћеш пријатељ Божији.

Из наших књига

Архиепископ Аверкије (Таушев)

САВРЕМЕНОСТ И ДУХОВНИ ЖИВОТ

Напомена приређивача: «Савременост и духовни живот» наслов је предавања из моралног богословља и аскетике која је архиепископ Аверкије држао у другој половини четрдесетих година прошлог века, у време док је као архимандрит служио у Европи. Текстови ових предавања пронађени су 2004. године у његовој рукописној заоставштини у Светотројицком манастиру у Џорданвилу (Њујорк, САД), а штампани су у наставцима у часопису «Православнаја Рус» за 2004. и 2005. годину. На српском језику објављен је само један њихов део који смо превели и приредили за зборник "Бог и душа у XXI веку" (Издање Православне Мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, 2006).

I Увод у аскетику

Суштина и значај аскетизма

Шта је то «аскетизам»? Ко је то «аскета»? Многи савремени хришћани, који живе у свету, чули су за речи «аскета» и «аскетизам», али је сасвим мало оних који имају исправну представу о значењу ових речи и о томе шта оне изражавају. Код савремених људи, који себе сматрају за хришћане али не живе по духу Цркве, код људи којима су црквеност и духовни живот страни и који су се потпуно предали расејаном светском животу, ове две речи обично изазивају некакво сујеверно згражавање.

Под «аскетизмом» се у савременом светском друштву обично подразумева нешто прилично мрачно, готово злослутно, нешто бескрајно далеко од «нормалног» људског живота. Многи аскетизам доживљавају као некакав фанатизам, мучење самога себе – нешто попут ходања босим ногама по ужареном угљу или вешања за ребро, чиме се, изазивајући свеопште дивљење, баве, на пример, хиндуски јогини и факири.

Такво изопачено и једнострано схватање аскетизма у савременом свету само показује колико су се савремени хришћани удаљили од правилног схватања јеванђелског учења, колико су «посветовњачени» и колико је њиховој свести туђ постао истински духовни живот, на који наш Спаситељ, Господ Исус Христос, није призвао некакве изабране, изузетне личности, него све хришћане уопште.

У савременом друштву наилази се на још једно схватање израза «аскета» и «аскетизам» - схватање које је ближе истини, али је ипак сасвим плитко и површно, и далеко од тога да исцрпљује сву дубину ових појмова, а осим тога, у основи је такође неправилно, као одвећ субјективно и оно које се дотиче само једне, мање битне стране, док занемарује оно најважније – саму суштину ових појмова. Тако, на пример, за сувоњавог човека, бледог и испијеног лица кажу: «он је изгледа прави аскета», а да уопште и не размишљају о томе зашто је он толико мршав и зашто му је лице бледо: да ли због изнуђеног или добровољног гладовања, због слабог варења хране, или због подвига уздржања кога се прихватио и умерености у исхрани. Није тешко видети колико је такав суд површан, јер он се дотиче само човекове спољашњости, његовог физичког изгледа, а пренебрегава унутрашњи садржај, расположење његовог духа. Уобичајено је да се под «аскетизмом» подразумева такво самоограничавање и свођење природних личних потреба на минимум, а да се при томе уопште не помишља на то ради чега и са каквим циљем се ово чини, или се пак погрешно мисли да је такво самоограничавање само по себи циљ некаквим чудацима који се из непознатог разлога добровољно одричу онога што за човекову телесну природу представља природно, па стога и законито задовољство и насладу. Како год било – у савременом друштву нећемо наићи на правилно схватање аскетизма. Узрок томе је једино чињеница да савремено друштво не живи духовним животом. Ономе ко не живи духовним животом, тешко је да разуме у чему се састоји суштина и значај аскетизма. Људи који живе по духу овога света никада неће схватити значење аскетизма, ма колико им то тумачили, и о аскетизму  ће увек имати искривљену или непотпуну представу која пати од једностраности.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 11.

Слово о љубави је узвишено, па га није лако изразити нашим оскудним умом и још оскуднијим делањем. Ти си код себе приметила да имаш мало љубави, а ако погледаш боље, видећеш да уствари ниси имала ни представу о њој. Хтела би да знаш на који начин да стекнеш ту врлину. Господ је рекао: Ја Сам пут и истина и живот (Јн. 14,6). Тај пут је – чување заповести Господњих. Који Мене љуби, заповести Моје чува. А заповести Његове су све љубав и смирење. Ми треба да их испуњавамо у сваком случају, колико можемо, и да при томе никако не мислимо да смо нешто већ испунили; ма шта добро да учинимо, нисмо учинили својом снагом, него уз помоћ Божију, јер Он је рекао: без Мене не можете чинити ништа (Јн. 15,5), стога сви треба себе да сматрамо за непотребне слуге, према заповести Божијој: јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). Ти би хтела да видиш како стичеш врлине, али то није могуће, јер бисмо тиме само давали подстицај своме самољубљу. Богу треба да препустимо да оцени наша добра дела, а сами треба да Га молимо: «даруј ми да уочим своја прегрешења», а не врлине, чак и када би их било. Пишеш да ти се догађа да видиш страдалника или убогога, а не будеш у могућности да му пружиш помоћ, па се после испостави да си могла то да учиниш, али ниси. То ти управо и служи за покајање и смирење, како би се убудуће више пазила, а такође привлачи ти помоћ Божију.

Пишеш о крсном знамењу, како данас у свету није уобичајено да се неко прекрсти. На пример, хтела би да се прекрстиш приликом поласка воза, али се плашиш подсмеха; на овакву ситуацију сама дајеш одговор речима: ко се постиди Мене и Мојих речи њега ће се Син Човечији постидети када дође у слави својој  (Лк. 9,26) и тако даље... Постоји још много тога у хришћанском учењу, што се односи на одвраћање од света и његових обичаја: јер не можете служити двојици господара – свету и Богу, и који хоће свету пријатељ да буде, непријатељ Божији постаје (Јак. 4,4). «Свету», то значи обичајима света, који нису у складу са религиозним обичајима. Ђаво се посебно противи осењивању крсним знамењем. Свети Јефрем Сиријац пише: «Тај покварењак стављаће свој печат не на било који телесни уд, него, да би олакшао ствар, на десну руку човекову; а такође и на чело човеково ставиће безбожни жиг, да човек не би имао могућности да десном руком ставља на себе знамење крста Христа Спаситеља нашег, и да тако не би могао да на своме челу изображава без сумње страшно и свето име Господње, и славни и страшни крст Спаситељев. Јер овај нечастиви зна да ће крст Господњи, ако буде на коме изображен, разорити сву силу његову. Зато ће полагати печат на десну руку човекову, јер она запечаћује крстом све наше удове; на сличан начин и чело на своме врху носи Спаситељево знамење, као што свећњак на себи носи извор светлости». Како то ђаво ставља печат на чело и на десну руку? Не другачије но тако што своја лукавства постепено уводи као обичаје света, па се још и вешто скрива са својим делима, убеђујући људе како ђаво не постоји.

Питаш како да се држиш у том случају? По моме мишљењу не треба да повлађујеш свету, јер си се и у много чему другом удаљила од њега, нити треба да се бојиш подсмеха.

Остаје још само питање о четрдесетодневној молитви са бројним мољењима и поклонима, после којих ћеш тобоже добити тражено. Ја на то не могу ништа да ти кажем, јер нигде у отачким правилима и поукама нисам био у прилици да чујем за такву молитву, а не усуђујем се да сам од себе нешто измишљам. Ако они који су ти указали на ово средство имају сведочанство Светог Писма или светоотачке поуке о њему, онда можеш да га прихватиш, а без тога оно није безбедно. Господ је заповедио: иштите, и даће вам се (Мт. 7,7), али није саопштио број молитава које треба произнети за сваку ствар, него нам даје само оно што је корисно, а што није – то и не даје.

Молим за Н. Н., тебе и вашу децу благослов Божији, остајући онај који вам жели здравље и спасење, ваш молитвеник пред Богом, многогрешни јеромонах Макарије.

6. новембар 1859. године

Византијски Цариград, 5. део (од 5)

Византијски Цариград, 4. део (од 5)

Са Светим Оцима из дана у дан

Кротост

# Шта је кротост? Тихо расположење духа, сједињено са опрезношћу да никога не раздражимо и да се ничим не раздражимо (Велики хришћански Катихизис).
# Ако те нападне гнев, пожури да га отераш што даље од себе, па ћеш се радовати у све дане живота свога (свети Антоније Велики).
# Како треба обуздавати гнев? Почетак обуздавања гнева је – не говорити док траје гневна раздраженост... Натерати себе на ћутање, значи привући благодат Божију себи у помоћ (авва Зосима).
# Гнев заустављају великодушност и незлобивост, а уништавају га љубав и саосећање (снисхођење). Коме је дато знање, дата му је светлост ума. Али ко га добије, па га обесчасти, тај ће угледати таму (авва Таласије).
# ...Како достићи то, да се не гневимо када нас други понижавају и клевећу? Ко у срцу своме сматра себе најништавнијим, тога никакво понижење неће узнемирити, и ако понизиш себе имаћеш мир... На сваки начин труди се да ћутиш док се твоје срце не укроти непрестаном молитвом. А онда замоли опроштај од онога ко те је увредио (авва Зосима).
# Кротост је претеча смиреноумља, као што светлост зоре претходи изласку сунца; она је мајка љубави, темељ расуђивања (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Кротост је непроменљиво стање духа, истоветно у понижењу и у почасти. Кротост се састоји у томе да се без узбуђења, искрено молимо за онога ко нас вређа (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако не можеш да останеш негневљив, прекори себе када се разгневиш, покај се пред Богом и пред оним ко је чуо од тебе неку злу речи или пострадао. Јер ко се каје у зачецима греха, тај неће доћи до његовог краја: и ко не тугује због малих грехова, тај ће кроз њих пасти и у велике (свети Григорије Палама).
# Ко мрзи понижења – мрзи смирење; и ко избегава оне што му наносе бол – бежи од кротости (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Сваког хришћанина треба исто да посматрамо, и да мислимо да у свакоме од њих живи Христос, те да према њему будемо тако расположени, да будемо спремни и душу своју да положимо за њега. Никако не треба да говоримо или мислимо да је неко зао, него да све видимо као добре, како је речено. Чак и када видиш да су некога опхрвале страсти, немој да мрзиш брата, него страсти које га нападају. А када видиш да над неким господаре похота и зле навике, имај према њему још више саосећања, како не би и сам био искушан попут њега, јер си променљив и налазиш под утицајем променљиве материје (свети Симеон Нови Богослов).
# Четири врлине ограђују душу: милосрђе, кротост, великодушност и заборављање увреда (авва Исаија).
# Нема веће победе, него победити свој гнев и негодовање (свети Тихон Задонски).
# Труди се да у срцу имаш незлобивост, а у телу – чистоту; јер те две особине чине те храмом Божијим (свети Нил Синајски).
# Покајање и смирење подижу душу. А милостиња и кротост јој дају снагу (авва Евагрије).
# Нека гнев буде поражен милошћу, нека праштање укине освету. Јер наш Бог нам је тако обећао Своју милост, да само онај може бити уверен у то да ће му греси бити опроштени, ко их и сам опрости другима (свети Лав папа Римски).
# Кроти гнев; јер када преврши меру, он постаје отац помаме (свети Нил Синајски).
# Кротост својим узама свезује гнев (свети авва Доротеј и Јован лествичник).
# Веруј да све што добијеш, добијаш од Бога (авва Исаија).
# Треба чувати мир и не спорити се, јер свако дело је једна осмина онога што се тражи, док чување душевног мира, чак и уколико се то дело не испуни, чини седам осмина (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Страх Божији помаже да се сатре гордост, а смирење душу узводи у доброту (свети Симеон Нови Богослов).
# Ко је незлобив, тај је савршен и богосличан. Он је испуњен радошћу и представља почивалиште Духа Божијег (свети Антоније Велики).
# Гневом се треба наоружати само против демона (свети Филотеј Синајски).
# Безгневље је чежња за понижењима, исто онако незасита као што је код сујетних људи незасита тежња за похвалама (свети Јован Лествичник).
# Почетак безгневља је ћутање уста када је срце узбуђено; средина је ћутање мисли при тананом узнемирењу душе; а врхунац – непоколебљиви мир и поред тога што дувају нечисти ветрови (свети Јован Лествичник).
# Ако се обележје најдубље кротости састоји у томе да и у присуству онога ко нас изазива сачувамо спокојство срца и залог љубави према њему, онда се, без сумње, крајњи степен гневљивости показује тако, што човек када је сам са собом, речима и покретима тела као да се свађа и бесни на онога ко га је увредио (свети Јован Лествичник).
# Сав гнев усмеравај на ђавола – он је твој једини непомирљиви непријатељ; а човек, ма шта чинио, увек је наш друг и брат (свети Јован Златоуст).
# Ако се Дух Свети назива, и јесте, мир душе, а гнев јесте и назива се узнемирење срца, онда ништа толико не омета долазак Духа Светога у нас као гневљивост (свети Јован Лествичник).
# Пријатан призор пружа – спокојно море; али још је пријатније – мирно стање духа (свети Нил Синајски).
# Где је мир, тамо је и Бог мира.
# Где су злоба и гнев, ту се не спушта Дух кротости (свети Јован Златоуст).
# Истреби две мисли у себи: не сматрај да заслужујеш било шта велико, и не мисли да је неко други мање вредан од тебе. У том случају, они који нас понижавају никада нас неће разгневити (свети Василије Велики).
# Само Богу припада власт да оправдава и осуђује, пошто Он познаје расположење душе сваког човека, његову снагу, стремљења и дарове, као и телесну грађу и способности (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ко се увреди када о њему говоре лоше, тај својим поступком показује да је свестан оправданости онога што је о њему речено; а ко се смеје, исправља код присутних свако подозрење у односу на себе (свети Јован Златоуст).
# Када те клевећу, види да ниси учинио нешто чиме си заслужио клевету. А ако ништа ниси учинио, онда клевету сматрај за дим који ишчезава (свети Нил Синајски).
# Ми не треба да тугујемо онда када чујемо клевету о себи, него онда када је она оправдана (свети Јован Златоуст).
# Ни у ком случају не инсистирај да буде по твојој вољи, јер се од тога рађа гнев (свети Варсануфије и Јован).
# Гневна реч и добре чини лошима, док је кротка реч од користи свима (Древни Патерик).
# Боље је осмехом пресећи раздраженост, него се неукротиво гневити (свети Јефрем Сиријац).
# У природи човека је да се гневи, али у природи хришћанина је да гуши гнев (блажени Јероним).
# Када осетиш у себи наилазак силног гнева, потруди се да оћутиш. А да би ти и само ћутање донело више користи, у мислима се обраћај Богу и истовремено изговарај у себи неке кратке молитве, на пример Исусову, или друге.
# Када се ум покори Богу, срце се покорава уму. У томе се састоји кротост. Шта је то кротост? Кротост је смирена преданост Богу, сједињена са вером, осењена Божанском благодаћу (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Кад се у твоме срцу распали непријатељство према коме, тад свим срцем поверуј да оно представља дело ђавола који делује у твоме срцу: замрзи и њега и његов пород, па ће те оставити (свети Јован Кронштатски).
# Кад видиш да се неко љути на тебе, немој да његову љутњу сматраш за директно његово дело; не, он је само страдално оруђе свезлобног ђавола, још није у потпуности спознао његове лажи и допустио је да буде обманут (свети Јован Кронштатски).
# Треба се од срца молити Богу за све људе подвргнуте страстима: у њима делује ђаво (свети Јован Кронштатски).
# Зло и недостаци, исправљају се добротом, благонаклоношћу, кротошћу, смирењем, трпљењем. Себе сматрај за најгорег међу онима који ти се чине грешни, или су заиста грешни; сматрај да си гори и нижи од свих... (свети Јован Кронштатски).
# За горепоменуте (душевне) мане – мислим на гнев, свадљивост, насилништво – добар лек може да буде кротост, ако је истинска, која се рађа од духовне скромности по Богу и страха Господњег, и која се не пројављује кроз спољашње, претерано, телесно унижење, него кроз унутрашње понижавајуће мишљење о себи («О дужностима парохијских свештеника»).
# Нема никаквог основа за хришћанина да у срцу гаји непријатељство према било коме; непријатељство као непријатељство дело је ђавола; хришћанин је дужан да у срцу има само љубав; а пошто љубав не мисли зло, ни о другима никако не треба мислити зло (свети Јован Кронштатски).

Византијски Цариград, 3. део (од 5)

Византијски Цариград, 2. део (од 5)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

Добра дела

# Сва добра дела наилазе на препреке, међутим Свето Писмо каже да онај ко је започео добро дело треба да га саврши до краја. Таква дела управо и бивају посведочена невољама. Напротив, дела која се савршавају у духу овога света, на штету и осуду својој души и душама ближњих, одвијају се као подмазана. 6. 604
# Свети оци саветују: када замишљено и предузето добро дело не може да се обави са потребном тачношћу, недостатак испуњења надокнађује се смирењем. У том случају треба се смирити пред Богом: замолити од Њега опроштај због претераног полета и мањкавости у извршењу доброг дела. 6. 682
# “Добру се обавезно супротставља невоља од ђавоље зависти, али молитвом се то добро умножава” (свети Варсануфије Велики). 6. 766
# Ону добродетељ која није праћена невољама свети оци сматрају за одбачену од Бога. 6. 741

Путопис: Византијски Цариград (филм)

Византијски Цариград 1. део (од 5)

Дневник уредника

Кула Галата. Трамвајем смо преко моста прешли залив Златни Рог и нашли се у Галати. Стрмим степеништем попели смо се до куле Галата која представља један од главних симбола Цариграда. Реч је о кули која чини део древног утврђења које је опасивало ову знамениту цариградску четврт са друге стране Златног Рога (сама реч "Галата" долази од италијананског "калата" – степениште). Стари грчки назив овог кварта био је Пера. Почетком V века Пера (Галата) била је цариградско предграђе, а у време Теодосија II (408-450) ту је подигнуто прво утврђење. Кула Галата изграђена је 528. године, за време Јустинијана I, као Велики Бастион. Пера посебно добија на значају када је постављен ланац који се пружао од њених бедема до градских зидина Цариграда, затварајући непријатељима улаз у залив Златни Рог. Развојем трговине између Византије и Западне Европе Пера постаје центар западних трговачких колонија, и то претежно венецијанске, а ту се настањују и западни најамници. Западњачка колонија у Пери добија од византијског цара трговачке привилегије и известан облик аутономије. Но, управо су млечани из Галате 1204. године уклонили ланац са улаза у Златни Рог и тиме омогућили крсташкој флоти да уплови у залив, након чега су крсташи са морске стране продрли у Влахерну и тако освојили и опљачкали Цариград. Зато је цар Михајло VIII Палеолог по ослобођењу Цариграда 1261. године протерао млечане из Пере и 1273. предао овај кварт Ђеновљанима, у знак захвалности за помоћ коју су му пружили приликом ослобађања престонице. Ђеновљани су 1348. године обновили кулу Галата и дали јој назив Христов торањ (њено данашње име Кула Галата појавило се тек знатно касније, према називу тог дела града). Интересантно је да се у XVII веку са ње уз помоћ вештачких крила отиснуо у ваздух Хезарфен Челебија, поставши тако један од првих људи којима је пошло за руком да полете. Кула има кружну основу, а налази се на на врху брда које доминира над местом где се спајају Златни Рог и Босфор. Висока је 61 метар, пречник јој је 9 метара (од чега готово четири метра отпада на дебљину зида), а око највишег спрата налази се узана тераса (0,6m) која служи као видиковац. Врх куле завршава се купастим кровом. На последњем спрату данас се налази кафић из кога се пружа фантастичан поглед на читав Цариград. Ту смо се одморили и попили кафу уживајући у погледу. Око куле се налази мали трг на коме се могу видети остаци бедема некадашњег ђеновљанског насеља.

Маркијанов стуб. Када смо се покрај Валенсовог аквадукта упутили ка Фетих Султан Мехмед џамији, на чијем се месту некад налазио други по важности хришћански храм у Цариграду, црква Светих Апостола, и када смо код Фетих џамије скренули лево, тј. на југ, у потрази за манастиром Константина Липса, на једном малом тргу угледали смо на стуб на чијем постољу стоји да га је подигао император Маркијан (450-457). Маркијанов стуб представљао је део трга Леонтес (Лавови) који се налазио на том месту. Стуб је готово у потпуности сачуван (изузев скулптуре императора на врху).

Црква Марија Ђакониса. Трећега дана боравка у Цариграду, када смо се запутили ка манастиру Пантократор, пролазили смо испод Валенсовог аквадукта на његовој источној страни, једном споредном уличицом, и на том месту видели смо џамију која нас је по својој архитектури одмах подсетила на византијску цркву. Прекључе, док сам у хотелу поново читао књигу "Византијске цркве Константинопоља" наишао сам на следећи речи: "близу источног краја Валенсовог аквадукта и са његове јужне стране, у четврти џамије Шахзаде, налази се дивна византијска црква, данас позната као Календер Ханех џамија". Величина и богата декорација сугеришу да је реч о важној цркви, па се са великом вероватноћом може претпоставити да је реч о цркви Богородице Ђаконисе, код које су се заустављале царске поворке на путу од Велике палате до цркве Светих Апостола, како би цар могао да упали свећу и постави је на олтар у крипти.
Зато смо последњег дана нашег боравка у Истанбулу решили да поново посетимо ту цркву и да је пажљивије погледамо. Црква Марија Ђакониса по свему судећи подигнута је на самом крају шестог века, за владавине цара Маврикија.

Младен Станковић

Дневник уредника

Теодосијев славолук, чији су остаци сачувани и могу се видети у улици Орду (у византијском Цариграду туда је пролазила главна улица Месе), представљају део једног од главних градских тргова, Теодосијевог форума чија је изградња завршена 393. године. Стуб који је стајао у центру форумa срушен је 1500. године, разбијен, а његови делови уграђени су у темеље Бајазитовог купатила, где се још увек могу видети неки фрагменти, нпр. група римских војника.

Богородица Панахрантос (касније Фенари Иса џамија) – манастир је познат и под именом свог ктитора, великог Адмирала и победника многих битика Константина Липса. Он је 907. године подигао северну цркву и посветио је Богородици Панахрантос (Пречиста). Манастир се налазио у долини реке Ликус, јужно од цркве Светих Апостола (царског маузолеја и друге по величини цркве у Цариграду од које до данас ништа није остало и на чијем се месту налази Султан Мехмед џамија). Јужну цркву је 1280. године дозидала царица Теодора, жена цара Михаила VIII Палеолога и посветила је Светом Јовану Крститељу. Од тада је манастир добио на значају, па је током XIV и почетком XV века ту сахрањено неколико чланова царске продице. Александар Ван Милинген сматра да манастир Константина Липса треба разликовати од манастира Богородице Панахрантос који се налазио недалеко од Св. Софије.

Стуб Милион остатак је споменика којим је почињала улица Месе, а налазио се између Свете Софије, Хиподрома и Базилике. За византинце ово место представљало је центар света и одатле су мерили сва растојања.

Младен Станковић

Дневник уредника

Златна капија се налази на јужном делу Теодосијевих копнених бедема, изнад Мраморног мора. До ње смо стигли возом. Ова капија коришћена је у свечаним приликама, када су цареви тријумфално улазили у град, на пример после успешних војних похода. Подигнута је 413. године и смештена између две велике мермерне куле. Испред ње налазили су се пропилеји, тј. монументални трем који је представљао неку врсту предворја. Капија је добила име по томе што је била прекривена позлаћеним плочама, а пошто је била огромних димензија, лако се видела издалека. Украшавао ју је велики број скулптура, а међу њима су се, на централном месту изнад улаза, посебно истицали упрегнути слонови који вуку кола са водичем. Претпоставља се да је Теодосије на тај начин ушао у град. Од Златне капије водила је дванаестак километара дуга главна улица која је пролазила поред манастира Студион, преко Аркадијевог форума до Филаделфиона, где се спајала са другом главном улицом која је почињала од Адријанопољске капије, да би одатле та главна улица (Месе, "средишња") ишла преко Теодосијевог и Константиновог форума до Августеона (главни трг окружен Великом Палатом, Светом Софијом и Хиподромом). По освајању Цариграда Турци су зазидали Златну капију.
Манастир Студион је удаљен непун километар од Златне капије, када се пође улицом којом данас иду аутобуси а која се у том делу отприлике поклапа са древном улицом која је водила ка Августеону. Пешачећи у правцу овог знаменитог манастира оријентисали смо се пратећи обалу Мраморног мора која се повремено видела кад бисмо погледали низ споредне улице са наше десне стране. Главни оријентир била нам је новија грчка црква (која изгледа прилично запуштено, а налази се у самој улици којом смо се кретали). Манастир Студион данас се налази у рушевинама (Имрахор џамија). Подигао га је конзул Студије у педесетих година V века у кварту Псаматија. У првим деценијама IX века њиме је као игуман управљао свети Теодор Студит, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богонадахнути учитељ Православља и чудесни подвижник. Од тог времена овај манастир постао је највећи у Константинопољу.
После обиласка остатака Студитског манастира ушли смо у локални аутобус који води ка центру града и пре него што смо се вратили у хотел отишли смо још да видимо манастир Мирелеон. Претходно смо га тражили и никако нисмо могли да га пронађемо. Овога пута имали смо више среће. Проблем је био у томе што се он данас налази окружен модерним зградама, практично у њиховом дворишту, до кога води једно степениште које са улице изгледа прилично неупадљиво.

Манастир Мирелеон (сада Бодрум џамија) подигнут је у VII веку или раније, недалеко од Теодосијеве луке на Мраморном мору. Монаси овог манастира иступали су у заштиту икона, па је цар Константин Копроним, ватрени иконоборац, половином VIII века наредио да буду избачени из манастира, а сам манастир је, да би показао презир према монаштву, преименовао из Мирелеон (од речи "миро" и "уље", тј. место миомирисног уља, "мира") у Псарелеон (место рибљег уља).
Монашки живот у Мирелеону обновљен је половином X века, у време цара Романа I Лакапина, који је у непосредној близини направио и своју резиденцију, па се зато за овај манастир понекад каже да се налази "у палати Мирелеон". Цар је у манастиру и сахрањен, као и многи чланови његове породице.

Дневник уредника

Палата Влахерна служила је као царски двор од краја XI века па до последњег дана Византијског царства. Сама четврт Влахерна, у северном делу Цариграда, на обали залива Златни Рог, првобитно се налазила изван Теодосијевих зидина. Будући да је на простору Влахерне изграђено много цркава и капела, углавном заслугом Пулхерије и Јустинијана, међу којима се посебно истицала Богородица Влахернска, као и царски летњиковац, читав кварт је још у VII веку заштићен зидинама. Мада су бедеми на Влахерни додатно ојачани са премештањем царског двора у палату Влахерна, они су представљали најслабију тачку одбране Цариграда, јер су се, за разлику од Теодосијевих бедема – који су се састојали од воденог шанца, спољашњег зида и вишег, унутрашњег зида – састојали само од једног реда зидина. Цариград је током дванаест векова много пута опседан, али су његове бедеме пробили само крсташи 1204. и Турци 1453. године. Оба пута то се догодило управо на бедемима Влахерне.
Једини остатак палате Влахерна је такозвани Такфур сарај. Овај дворац се налази баш на месту где се Теодосијеви бедеми спајају са Влахернским, покрај некадашње капије Керкопорта (Циркуска врата), кроз коју су се први турски одреди пробили у византијску престоницу. Последњи византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог, иначе чукунунук светог Стефана Дечанског, до последњег дана опсаде Цариграда боравио је у палати Влахерна, иако је тај део града био изложен непрестаној топовској ватри и најжешћим нападима.
Теодосијеви копнени бедеми пружају се од Влахерне па до Златне капије и до Мраморног мора. На повратку у град кретали смо се час са њихове спољашње час са унутрашње стране, пролазећи покрај Адријанопољске (Једренске) капије, кроз коју је увече 29. маја 1453. године у Град ујахао Мехмед II Освајач, што је обележено натписом на великој мермерној плочи, као и покрај капије Св. Романа где су у мају 1453. такође вођене жестоке борбе. Одатле смо се пешке вратили до Аксараја где смо ухватили трамвај и одвезли се натраг у центар древног Константинопоља.