петак, 30. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 10.

Пишеш да ти је тешко када видиш да су други неправедни према теби и да не можеш да се примораш да мислиш како си крива ти, што те лишава спокојства. Управо то показује да си још далеко од онога што нам је Господ заповедио: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5,44). И на многим другим местима у Јеванђељу Господ нас подстиче на трпљење; а шта ћемо да трпимо, ако нас нико не вређа и није неправедан према нама? Ми треба да се научимо управо ту – када се појави прилика да спознамо своју немоћ и несавршенство стања у коме се налазимо. Када се услед тога будемо смирили, пронаћи ћемо спокојство. Искушења нам доносе корист. Речено је: «смиреномудреност је плод разума, а разум – плод искушења».
Питаш због чега си се узнемирила током свеноћног бденија, када си толико желела усрдно да се помолиш? Ту је изгледа у питању самоувереност – желела си да се помолиш и мислила си «помолићу се», али испречило се искушење. Јер сваком добром делу или претходи или за њим следи искушење, и без њега оно неће бити постојано. Што се твога искушења тиче, требало је да се смириш, па до њега не би ни дошло; а кад си се већ узнемирила, онда за то прекори себе, а не друге. Немир потиче од залога који пребива у нашем срцу; и кад мислимо да је неко други крив за то – грешимо: јер тај други нам, по промислу Божијем и ради нашег исправљања, само показује стање у коме се налазимо.
Питаш: да ли да тражиш опроштај од оних којима си учинила некакву непријатност? Јер када затражиш опроштај, то буде пропраћено подсмесима и грубим речима којих се плашиш. Ту треба имати расуђивање, узимати у обзир људе и случајеве – расположење првих и важност последњих. Ако си некога увредила и знаш да ће он са љубављу примити твоје извињење, онда можеш затражити опроштај, посебно ако си га јако увредила. Но, то се не може учинити док претходно не спознаш своју кривицу и не оптужиш себе. А ако знаш да ће она лица која си увредила примити твоје извињење са подсмехом, онда нема ни потребе да им се извињаваш, него окриви себе у срцу, и у мислима затражи њихов опроштај – то би требало да те умири.
Питаш за поклоне, колико треба да их чиниш? Ја то не могу тачно да ти одредим – њих свако треба да чини по својој снази, према могућностима и усрдности. Свакако најмање тридесет поклона, али у случају слабости може и мање од тога. Ако постоји воља и усрдност, можете и више, али треба да избегавате сујету и умишљеност, и да поклоне чините са смирењем.
Изјављујем своје поштовање најуваженијем Н. Н. и молим на вас и на вашу децу благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
15. јул 1859. године

уторак, 27. јануар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан


Буди задовољан оним што имаш

# Сиромаштво уз побожност служи као најпоузданије средство за очување смирења (свети Григорије Богослов).
# Што мање желимо, то више поседујемо.
# Није богат онај ко има много, него онај ко је и малим задовољан.
# Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).
# Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.
# Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (свети Јован Златоуст).
# Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (свети Јован Златоуст).
# Не презири сиромаштво када га срећеш код других; не плаши га се ако тебе хоће да посети; не стиди га се, ако се већ настанило код тебе (свети Филарет митрополит Московски).
# Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (свети Димитрије Ростовски).
# Богатима су потребни војници и слуге, а сиромашноме није потребан ни сам цар (свети Јован Златоуст).
# Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (свети Антоније Велики).
# Са Тобом, Владико, ми смо у немоћи – силни, у сиромаштву – богати, и у свакој невољи се радујемо (свети Симеон Нови Богослов).
# Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.
# Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».
# Благостање може бити опасније од сиромаштва, а сиромаштво спасоносније од благостања. Не завиди благостању и не клони духом у сиромаштву (свети Филарет митрополит Московски).
# Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (свети Тихон Задонски).
# Оставите тугу због онога што немате и научите да благодарите на ономе што имате (свети Василије Велики).
# Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (свети Јован Златоуст).
# Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (свети Јован Златоуст).
# Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (свети Исидор Пелусиот).
# Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (свети Василије Велики).
# Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (свети Исак Сиријац).
# Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (свети Василије Велики).

субота, 24. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




ВОЉА БОЖИЈА

# Наша воља, у свом палом стању, непријатељски је оријентисана према вољи Божијој; у своме слепилу и непријатељству према Богу, она се стално супротставља вољи Божијој. Када њени напори остану безуспешни, она човека доводи до раздражености, негодовања, узнемирености, огорчености, унинија, роптања, хуле и очајања. У одрицању од сопствене воље ради следовања вољи Божијој, састоји се одрицање од себе које је заповедио Спаситељ, а које представља неопходни услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без његовог испуњења немогуће спасење, а тим пре хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој – рекао је пророк (Пс. 29,6).
Воља Божија откривена је људском роду у Закону Божијем, а објавила нам ју је, пре свега, и то са нарочитом тачношћу и подробношћу, оваплоћена Реч Божија. Као недокучива за људски разум, она се прима вером. Изучавање воље Божије – то је напор испуњен радошћу и духовном утехом, но напор који је уједно повезан са великим невољама, патњама и искушењима, као и самоодбацивањем, умртвљавањем пале природе и спасоносним умирањем (за свет). Тај напор је повезан са распињањем старог човека (Гал. 5,24; Кол. 3,9-10). Он захтева да телесно мудровање буде одбачено, погажено, уништено. Преображавајте се обновљењем ума свога – каже апостол – да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,2). 5. 82-83
# Своју вољу не треба претпостављати вољи Божијој, него, учинивши са своје стране све што је потребно, остало препустити Богу. 6. 721.
# Све што не зависи од нас препустимо вољи Божијој, а оно што зависи од нас прилагодимо вољи Божијој, било испуњавањем, било покајањем због неиспуњавања. 6. 581
# Правилно и тачно испуњавање воље Божије немогуће је без познавања судова Божијих. Шта су – заповести Божије? То је – воља Божија, објављена људима да би се њоме руководили у делима која зависе од њихове слободне воље. Шта су – судови Божији? То су – дејства или допуштења воље Божије, на које човекова слободна воља нема никаквог утицаја. Очигледно да је за потпуно испуњење воље Божије од стране човека неопходно да човек заузме правилан однос и према заповестима и према судовима Божијим. 2. 78
# Свети Јован Златоуст и други свети оци, када је требало да говоре било о чему, трудили су се да беседу увек започну следећим речима: “Нека воља Божија буде над свим људима. Слава Богу за све што се догађа, чак и ако је тешко и горко”. Бог је многомилостив како у доброчинствима тако и у казнама Својим. До сваког хришћанина је да призна ту истину. Неретко се догађа да се по промислу Божијем одузме нешто материјално и пролазно, а у замену се даје духовно и вечно. Људи везани за материјално и за пролазни живот тугују не схватајући да се на тај начин узводе ка драгоценом, вечном благу. Препуштање себе вољи Божијој доноси умирење и утеху срцу у свакој невољи. 6.797-798

четвртак, 22. јануар 2009.

Дневник уредника



Смисао предањских студија

У редакцију у Светогорској понекад сврати чика Жарко Видовић од кога се увек може чути лепо и здраво расуђивање и нешто научити. Јуче је тако дошао у посету па смо причали о разним стварима, нпр. о проблему непостојања живих парохијских заједница Београду и Србији, и о томе како немамо кључ за разумевање веома измењених околности у свету које је донео крај XX и почетак XXI века. Овај разговор навео ме је на размишљање и подстакао да се запитам – ако је у прошлости поменути кључ могло да пружи свето Предање, може ли оно то и данас? Може ли? Али најпре, шта је Предање? "Предање је оно што је теби поверено – каже архиеп. Аверкије – а не оно што си пронашао; предање је оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај ко је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени". Како је Црква успела да сачува неповређено свето Предање? Тако што су се њени Оци клонили духа овог света и што се нису усуђивали да богословствују без преке потребе. "Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго"...
Младен Станковић

Из дела светог Теофана Затворника




Богоустановљеност пастирства

Ко видљиво управља Црквом? Пастири. А ко њих поставља? Бог Отац (1. Кор. 12,28), Бог Син (Еф. 4,11) и Бог Дух Свети (Дап. 20,28). Сходно томе, Црквом преко пастира не управља само једно Лице искључиво, него Један Троипостасни Бог. Стога се она и назива Црквом Божијом (1. Кор. 10,32; 11,16; 15,9), или Црквом Бога живога (2. Кор. 6,16; 1. Тим. 3,15) (7, п. 1182, стр. 204).

...У сваком месту они (Апостоли) су установили посебну парохију са посебним свештеником. То је управо оно што се код нас и данас ради. Сада се поставља питање – да ли су ти свештеници, које су рукоположили Апостоли, носили само име свештеника, или су и дејствовали као свештеници? О чему се ту ради? Они су верне сабирали на молитву, понављали су им апостолско учење, причешћивали су их Светим Тајнама Тела и Крви: ако би се ко нов обраћао, или би се коме деца рађала, крштавали су их и миропомазивали; кад би се ко разболео – помазивали су га маслом (освећеним јелејем – уљем); ако би ко умро – предавали су га земљи уз молитву, и тако даље. Да су свештеници постављени од стране апостола чинили све то, може се видети из многих места Посланица и Дела Апостолских... Начин својих свештенодејстава, нарочито савршавања Светих Тајни, верни су чували у тајности, преносећи га само усмено на делу; нису га посебно записивали, да не би постао познат неверујућима, те да се они сами не би нашли кривима против заповести Господње: Не бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7,6) (5, п. 789, стр. 56-57).

Епископство и пастирство у Цркви потичу од пастирства Христа Спаситеља и представљају његов продужетак у Цркви (6, п. 962, стр. 70).

Апостоли су све изнова преуредили утемељивши ново свештенство, које верне храни речју живота (6, п. 966, стр. 70).

Светлости сина учини ме служитељем. Светлост Сина – то је спасење које је устројио Господ и које се свима нама даје по вери и животу заснованом на вери. Служитељ те светлости је онај ко свеусрдно служи Господу, вером и сваким добрим делом. Силу да се буде такав даје Господ, у Кога се облачимо на крштењу и са Којим се најприсније сједињујемо у Светом причешћу. Светлости сина учини ме служитељем, биће: кроз Свето причешће испуни ме силом да верујем и живим како је узаконио Господ и Спаситељ, да бих се удостојио спасења... (2, п. 337, стр. 207).

Пастири и учитељи после Апостола, само су чувари апостолских предања и установа. Сваки апостол имао је по неколико најближих ученика, који су били нераздвојни са њим и који су усвојили апостолску премудрост у сваком детаљу. Ти најближи ученици били су њихови наследници (прејемници) у управљању Црквом и у чувању свега онога што су Апостоли предали (6, п. 974, стр. 95).

Мада промена свештеника није увек пријатна, то није превелика несрећа. Господ управља Црквом и свиме што је у њој. Свештеници су – Његова оруђа. Шта је коме потребно, Господ ће дати преко свештеника, ма какав он био – уколико онај ко тражи, тражи са пуном вером и усрдно... (8, п. 1391, стр. 134).

среда, 21. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке






ВРЛИНЕ

# 1. Уздржање. Уздржање од претеране употребе хране и пића и нарочито од сувишне употребе вина. Тачно држање постова које је Црква установила. Обуздавање тела умереном и стално једнаком употребом хране, од чега почињу да слабе све страсти уопште, а нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према телу, према његовом животу и спокојству.
2. Целомудреност. Клонити се сваке врсте блудних дела, Клонити се сладострасних разговора и читања, изговарања прљавих, сладострасних и двосмислених речи. Чување чула, нарочито вида и слуха, а још више додира. Одбацивање блудних помисли и маштања. Ћутање. Молитвено тиховање. Служење старима и болеснима. Сећање на смрт и ад. Почетак целомудрености је – ум кога не могу поколебати блудне помисли и маштања; савршенство целомудрености је – чистота која види Бога.
3. Нестицање. Бити задовољан само оним што је неопходно. Мрзети раскош и благостање. Бити милосрдан према сиромасима. Волети јеванђелско сиромаштво. Уздати се у промисао Божији. Следити Христове заповести. Имати спокојство и слободу духа. Немати бриге. Имати меко срце.
4. Кротост. Избегавање гневних помисли и помућења срца јарошћу. Трпљење. Следовање за Христом Који свога ученика позива на ношење крста. Мир срца. Тишина ума. Хришћанска чврстина и храброст. Неосетљивост на увреде. Незлобивост.
5. Блажени плач. Осећај пада, заједничког свим људима, и сопственог духовног сиромаштва. Туговање због њих. Плач ума. Болна скрушеност срца. Као последица тога појављује се спокојство савести, благодатна утеха и радост. Нада на милосрђе Божије, благодарење Богу у невољама, њихово покорно подношење услед сагледавања мноштва својих грехова. Спремност на трпљење. Очишћење ума. Олакшање од страсти. Умирање за свет. Жеља за молитвом, усамљеношћу, послушањем, смирењем и исповедањем својих грехова.
6. Трезвеност. Усрдност за свако добро дело. Савршавање црквеног и келијског правила без лењости. Пажња приликом молитве. Брижљиво пажење на сва своја дела и помисли. Крајње неповерење према себи. Непрестано пребивање у молитви и Речи Божијој. Побожност. Стално бдење над собом. Уздржавање од дугог сна, самосажаљења, празнословља, шала и грубих речи. Љубав према ноћним бдењима, чињењу поклона и другим подвизима који пружају бодрост души. По могућство ретко излажење из келије. Сећање на вечна добра, жеља и очекивање тих добара.
7. Смирење. Страх Божији. Осећај тог страха приликом молитве. Овај страх се рађа код посебно чисте молитве, када се нарочито јасно осећа присуство и узвишеност Божија. Дубока свест о сопственој ништавности. Измена погледа на ближње, при чему ономе ко се смирио они делују бољи од њега у сваком погледу. Појава простодушности услед живе вере. Мржња према похвалама од људи. Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и искреност. Непристрасност. Умирање за све (светско). Умиљење. Спознаја тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди, или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непотребне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а гадост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размишљања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђивању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна послушност Цркви у свему.
8. Љубав. Промена страха Божијег за време молитве у љубав Божију. Верност Господу која се доказује постојаним одбацивањем сваке греховне помисли и осећаја. Неисказива и сладосна занесеност читавог човека љубављу према Господу Исусу Христу и Светој Тројици којој се клања. Гледање образа Божијег и Христовог у ближњима. Стављање свих ближњих изнад себе и њихово поштовање у Господу које одатле потиче. Љубав према ближњима – братска, чиста, иста према свима, непристрасна, радосна, једнако пламтећа и према пријатељима и према непријатељима. Одушевљење молитвом и љубав ума, срца и читавог тела према њој. Неописива наслада тела духовном радошћу. Духовна опијеност. Опуштање тела приликом духовне утехе. Мировање телесних осећаја током молитве. Ослобађање језика срца од занемелости. Прекид молитве услед духовне сладости. Ћутање ума. Просвећивање ума и срца. Молитвена сила која побеђује грех. Мир Христов. Одступање свих страсти. Апсорбовање сваког познања познањем Христовим. Богословље. Познање бестелесних бића. Слабост греховних помисли које не могу да се представе у уму. Сладост и обиље утеха у невољама. Сагледавање људских поредака. Дубина смирења и најскромније мишљење о себи. 1. 171-173

понедељак, 19. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу




Писмо 9.

Слава Богу Који те је уразумио, најпоштованија Н. Н., и даровао ти спокојство уз свест о твојим слабостима, како би се смиравала због њих! Уз одлучност да извршавамо вољу Божију, нама је потребна и Његова помоћ; при томе не треба да заборављамо следећу заповест: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). То је смирење. Ако нешто због слабости или лењости и не испунимо, опет треба да прибегнемо смирењу и покајању. А да стојимо непоколебљиво и постојано – то је немогуће. Ти живиш окружена светом, у коме има много ситуација када долази до сукобљавања и спотицања, но када се то догоди не треба да клонеш духом, него да се смириш и покајеш. Познато је да наш непријатељ не спава, него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8); ако не успе да нас увуче у некакве грубе пороке, онда у нама буди умишљеност и подстиче нас да осуђујемо друге, стога се кроз наше мале погрешке које Бог допушта задржавамо у границама смирења. Мислим да би то требало да ти буде јасно, и нека ти Господ помогне да идеш средњим путем, путем смирења.
На твоје питање о откривању својих поступака када је неопходно дотаћи се туђих дела – како се плашиш да кроз то не паднеш у осуђивање ближњих, па зато и не пишеш о томе – одговорићу ти следеће: када је неопходно, не треба се тога плашити; ти не пишеш са намером да осудиш друге, него желиш решење своје недоумице, које ће ти Господ по твојој вери и послати.
На све вас молим благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.

среда, 14. јануар 2009.

Са Светим Оцима из дана у дан


Живот будућег века

# Заборављање будућег живота води ка заборављању свих врлина и обавеза, и претвара човека у стоку или звер (свети Филарет митрополит Московски).
# Између садашње и будуће славе иста је разлика као између сновиђења и стварности (свети Јован Златоуст).
# Тело је творевина Божија, а труљење и смрт су уведени грехом; ако благодат укине труљење и смрт, дарује нам се тело небеско, вечно (свети Јован Златоуст).
# Колико је сунчана светлост боља од светлости светиљке, толико је, или још много више, будуће боље од садашњег (свети Јован Златоуст).
# Овде немојмо тражити спокојство, како бисмо га пронашли тамо, на небу (свети Јован Златоуст).
# Пред вечношћу су једнако неприметни и један тренутак, и читав ток времена. Шта значи тренутак лишавања, за којим следи вечно поседовање блага; тренутак страдања, који је припрема за вечну сладост; тренутак подвига ради врлине, коју очекују вечне награде и слава? (свети Филарет митрополит Московски).
# У дворовима праведних нема плача ни уздисања, него непрестано појање, хвале и вечна радост (свети Јефрем Сиријац).
# У пристаништу смрти праведници налазе мир од исцрпљујућих страдања, а смрт их узводи ка обећањима вишњег Царства (свети Јефрем Сиријац).
# Праведнима Творац дарује бесконачни живот и вечну слободу (свети Јефрем Сиријац).
# На земљи тела светих служе као извор исцељења и чудеса; а колико ће пута већа бити она слава у коју ће се они обући у дан Васкрсења (свети Јефрем Сиријац).
# Блаженство праведних је неисцрпно (свети Јефрем Сиријац).
# Блажени праведни који су себи на небесима припремили вечно благо (свети Јефрем Сиријац).
# Савршени ће се обрадовати у Царству небеском, придружиће се зборовима анђела, чуће радосни глас трубе и уз победне песме обориће смрт (свети Јефрем Сиријац).
# Рајске двери ће се саме од себе отворити за праведнике, чим им се приближе; Херувим који их чува дочекаће праведнике са почастима, ударајући у струне инструмента (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници ће угледати Женика, Који ће се појавити и доћи са истока; Он ће им дати крила, како би могли брзо да лете ваздухом и да му се поклоне (свети Јефрем Сиријац).
# Проћи ће праведници кроз огњену реку и огањ ће бити миран (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници ће о Васкрсењу откривена лица стати пред Сина Благога. И као што су они исповедали име Његово, тако ће Он исповедити њих пред Оцем Својим (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници умрли са надом на Христа наследиће живот и Царство, у Едему ће се прославити због напора својих (свети Јефрем Сиријац).
# Христос ће сабрати праведнике у пристаниште Живота и вечну радост, како би се тамо обрадовали и насладили највећим блаженством са бесмртним Жеником у рају сладости, у двору небеском (свети Јефрем Сиријац).
# Радују се праведници што су њихова страдања прошла, што су њихове патње биле привремене и пост као сан, после кога као да се буде и проналазе рај и трпезу Царства припремљену пред њима (свети Јефрем Сиријац).
# Обитавалиште светих, то је светла, славна и величанствена висина. Свето Писмо је назива Едемом, јер је на њој врх сваког блаженства (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се удостоји раја, по праведности или по благости, по напорима или по милосрђу (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се подвизавају у бдењу и посту, насладиће се утехом, напасаће се на рајским пашњацима радости (свети Јефрем Сиријац).
# Рајска красота је незамислива, тим пре одушевљава лепота духа (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се удостоји да види светлу ризу светих (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се труди да има удео са светима (свети Јефрем Сиријац).
# Ко љуби свете, тај је у Едему (свети Јефрем Сиријац).
# Међу становницима раја нема гнева, јер су слободни од раздражљивости; не повређују један другог и не гаје непријатељство у себи, јер су слободни од сваке зависти (свети Јефрем Сиријац).
# Пред оним ко је пружао руку да би давао сиромасима, само од себе нагињаће се плодови рајског дрвећа (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници постају сити без хране и напојени без пића (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници (у рају) не осећају оптерећеност окружени радостима, него се непрестано без презасићености напајају њима (свети Јефрем Сиријац).
# На збор оних који сазерцавају, изливају се потоци блаженства и благодат од Оца преко Јединородног Његовог Сина, и стално се наслађују сазерцањем (свети Јефрем Сиријац).
# Ризе праведних су – светлост; њихова су лица – сијање. У устима је њиховим – источник мудрости, у мислима – мир, у познању – истина, у истраживањима – страх, у славословљима – љубав (свети Јефрем Сиријац).
# Не може се једним оком гледати на небо, а другим на земљу.
# Не надај се узалуд да ћеш задобити небо, ако не живиш достојно неба.
# Земља је расадник и школа за небо; зато треба да се обучавамо макар неким зачецима онога што чине на небу, како нас оно после земаљског живота не би одбацило као неспособне (свети Филарет митрополит Московски).
# Умом стално живи у Царству Небеском и брзо ћеш наследити то Царство (авва Иперехије).
# Ко не тугује и не уздише као страник на земљи, тај неће бити грађанин неба (блажени Августин).
# Ходи по земљи, а живот нека ти буде на небесима.
# У ад се може доспети, или пасти, чак и ако то не желиш, или не размишљаш о томе, док се на небо не може узићи када то нећеш и када не мислиш о томе (свети Филарет митрополит Московски).
# Сећај се Царства Небеског, да би те сећање на њега мало-помало надахњивало (да га задобијаш) (авва Исаија).
# Чешће помишљај на лепоту небеских блага, па у тебе неће ући никаква љубав према земљи и земаљским насладама (свети Нил Синајски).
# Ко жели велико, тај не мари за мало, и ко тражи вечно блаженство, тај не брине ни о чему пролазном (свети Тихон Задонски).
# Сам је себи убица, онај ко себе чини недостојним вечног живота.
# Они који верују у Васкрсење из мртвих не треба да тугују због упокојених.
# У будућем веку очекује нас живот анђеоски и слободан од сваке потребе (свети Василије Велики).

понедељак, 12. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


ДЕЦА – Васпитање

# У мојој и вашој младости било је много саблазни за младе, но данас су се саблазни до бесконачности умножиле, обузетост њима постала је готово свеопшта и скоро да им се не види супротстављање. Стога савремена омладина мање пада под осуду и заслужује велико сажаљење и снисхођење. 6. 105
# Наручи себи књигу “Поуке преподобног аве Доротеја”, који се са изузетних успехом бавио васпитањем младих монаха. Та књига ће ти бити најбољи наставник, како за тебе саму, тако и за васпитање ћерки. Читај је и проучавај. Знај да ће најважнија поука за ћерке, важнија од сваког усменог савета, бити твој живот. 6. 915
# Данас је за сваког младог човека неопходно да добије одговарајуће образовање, како би могао да буде заиста користан отаџбини и да добије добар положај. Кад погледаш нашу омладину, не можеш да се не сажалиш на њу! Како је лакомислена! Како не мисли ни о чему, осим о задовољствима која нарушавају морал и здравље, и припремају јој најжалоснију будућност. Мени се чини да је узрок свему томе - неправилно васпитање, које младим људима даје неправилан поглед на себе и на живот. Наравно, од глупог детета или детета са лошим карактером и уз најбрижљивије васпитање не може се очекивати ништа нарочито: где је људска природа, тамо је и зло – без њега људско друштво не може да прође; ипак, правилно васпитање може да доносе, уз доста изузетака, и много прекрасних резултата. 6. 675
# Често размишљам: како ће неописива туга обузети на Страшном суду Христовом оне родитеље које нелицемерни Судија гневно и страшно разобличи и осуди због тога што су своју децу принели на жртву свету и његовом кнезу! А каква ће неупоредива радост обузети оне родитеље које тај Судија благослови и похвали зато што су своју децу принели на жртву Богу, зато што су их припремили за житеље светлога раја! 6. 193
# Велики преподобни отац Исак Сиријац каже да је Бог послао Свога Сина у свет у време када су људи били нарочито огрезли у грехе, када су се испунили нарочитим непријатељством према Богу. Из тога преподобни изводи закључак да је много узвишенија добродетељ – очување љубави према људима онда када они падају у грехе, него када воде праведан живот. Теби сада предстоји извршење управо те добродетељи у односу на твоју децу. Ми живимо у страшно време. Земљу је захватило неверовање и све више је обузима; саблазни су се умножиле без броја и све се више умножавају. Па како да се млади људи не поколебају? Погледај их са милосрђем и од срца се помоли Богу за њих, поверавајући их Богу и Његовој светој вољи. 6. 671
# Децу у молитвама треба поверити Богу, а затим бити спокојне савести, не препуштајући се узнемирењу душе. Бог је свемоћан: по усрдној и смиреној молитви родитеља Он може деци да дарује хришћанско усмерење. Ти си се много потрудила око васпитања своје деце, али непромењива Реч Божија каже: Ако Господ не сазида дом (нерукотворени, словесни дом Божији је човек, нарочито – хришћанин), узалуд се труди онај ко зида. Прибегни Богу, Који је у стању да твој напор око васпитања деце крунише успехом, пошто га претходно очисти тешкоћама. На многим људима приметио сам да су неко време били обузети (грехом), но потом је семе побожности и пристојности, посејано у њих васпитањем, дало своје плодове. 6. 673

четвртак, 8. јануар 2009.

Из дела светог Теофана Затворника


Епископ

Дух Свети је на Апостоле сишао непосредно, док су га њихови прејемници (наследници) добијали и добијају кроз рукоположење (48, стр. 511).

Црква као заједница верујућих је дом Божији. Епископ се поставља да надгледа тај дом и пази на потребан ред у њему (49, стр. 53).

Апостолска власт и сила остали су у Цркви, само што не припадају појединачним лицима, него целокупном корпусу епископа, који, када делује саборно, и јесте законодавац и управитељ Цркве (38, стр. 291-292).

Светитељ – то је епископ који је угодио Богу и прослављен је. Понекад тако називају и живе архијереје, који су заслужили уважавање (6, п. 945, стр. 16).

Као што уредна одећа добро лежи на читавом телу, тако да је код ње све по мери и на месту и одговарајуће, тако и лик епископа достојанствено треба да украшавају разборито вођени послови (47, стр. 283).

Свештеници су очи, ноге и руке епископа. Епископ и свештеници – то је једно и нераздељиво пастирско служење (38, стр. 291).

...Ако је он (архијереј) истински строг по Богу, онда не може да не буде уједно и благ... (6, п. 997, стр. 132).

понедељак, 5. јануар 2009.

У припреми

Свети Оци о молитви
друго издање
Прво издање:
Србски Образ - издавачка установа Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, Библиотека "Образ Светачки", књига 3. Бг. 1997.

Зборник "Свети Оци о молитви" препоручујемо пажњи свих који ревнују на спасењу; он има задатак да нам помогне да нађемо одговоре на следећа питања: шта је молитва, у чему је њена суштина, какви су њени степени, који су услови нужни да би се задобио истински молитвени дух, какви су плодови молитве - те, по речима Светих Отаца, "уметности над уметностима" и "вештине над вештинама". Књига садржи поуке светих Василија Великог, Макарија Великог, Јована Златоуста, Јефрема Сирина, Јована Лествичника, Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског, Исака Сирина, Серафима Саровског, Теофана Затворника и Игњатија Брајнчанинова.
Наслов оригинала:
Сборник о молитве Иисусовой
Издальство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, Москва, 1994.
Излази у 3. колу библиотеке Филокалија до краја 2011. године.

субота, 3. јануар 2009.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 8.

Питаш: постоји ли средство да се у потпуности искорени осећај раздражљивости? Уместо да се гневимо на ближње, требало би да имамо ревност против греха; када се пак гневимо на ближње, то чинимо против природе. Раздражљивост у нама добија снагу од гордости. Господ нам је заповедио да се научимо од Њега, јер је Он кротак и смирен срцем, па ћемо пронаћи мир душама нашим (види: Мт. 11,29). Како се супротставити гневу и раздражљивости, о томе прочитајте код светог Јована Лествичника, у поукама 8 и 24, код светог Касијана у четвртом делу Добротољубља о осам страсних помисли, као и код преподобног Нила Сорског, и супротстављајте им се колико можете, а када их будете побеђивали смиравајте се.
Неодлучност у делима сведочи о нашем лицемерју. Ти поступаш исправно када се молиш Богу да те поучи шта да радиш, и то по наговору своје савести. А ако не испадне онако како би хтела, прекори себе и почни да размишљаш на смиренији начин, па тако више нећеш претрпети штету. Мишљење «једног благочестивог човека» о томе како није добро да се навикнеш да износиш све што ти оптерећује срце, него да срце треба научити да прерађује у себи оно што га оптерећује, није у сагласности са поукама Светих Отаца који саветују да се не верује своме разуму, него онима који су узнапредовали. Такав начин живота неопходан је онима који живе у подвигу; али када стекну навику и узнапредују у делању са тражењем савета, онда могу и сами у себи да савладавају оно што их оптерећује, поготово када немају коме то да открију. Ипак, и такви прибегавају одређеним отачким учењима о предмету поводом кога имају недоумицу. А овако, да још необучени у духовном делању сами у себи превазилазите оно што вас оптерећује, то је блиско самоуверености и умишљености. Можда и има таквих подвижника и тако смирених људи, али они су ретки; а оно што је ретко свакако не може да представља општи пут.
У другом писму питаш зашто ти се догађа то да у време када читаш отачке књиге твоје срце гори од жеље да идеш напред, а када чујеш да и међу људима у свету има оних који живе духовним животом, обузима те тешка туга и као да губиш наду да ћеш постати боља. Изгледа зато што сматраш да је твој живот нижи од монашког, а виши од живота људи у свету; тебе заправо узнемирава фино самољубље. Како да у свету не буде богоугодних људи, када град не може да стоји без њих? Ово нам доказује и одговор Господа Аврааму да град неће бити уништен ако се у њему нађе десет праведника; а када је извео Лота и његову породицу из Содома, град је био уништен.
Још питаш шта да се ради када се појави страх који подсећа на грижу савести, а није ти познат разлог за то? Иако имаш добру намеру да пазиш на себе и да се исправљаш у свему, ипак, фина сујета те подстиче да се прихваташ онога што надилази твоје снаге, па зато не можеш да избегнеш узнемирење. То дакле треба да презреш и да се трудиш да видиш своје грехе и слабости, о чему сам ти већ писао; јер када увидимо колико смо лоши, то нас и невољно чини смиренима, а смирење нам доноси спокојство. Уосталом, Богу је угоднији смирени грешник који се каје, него горди праведник који се не каје. Кад неко живи спокојно са својом побожношћу и не узнемирава се, то је зато што не тежи ка узвишеним стварима, него живи једноставно; а ти се трудиш да пазиш на себе, али не на смирен начин, па те ђаво напада немиром. Тако можеш и у прелест да паднеш. Веома је опасно то што на сваком кораку наилазиш на недоумицу и немир, мада избегаваш све светско. У питању је демонско лукавство и ђавољи напад који те лишава спокојства. Свети Петар Дамаскин пише да када видимо своја сагрешења као песак морски – то је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења. Од тога душа постаје смирена и срце скрушено, а одатле се рађа спокојство.
Опет питање: идеш ли ка правом циљу? Наш циљ треба да буде: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест треба да испуњавамо заповести Божије, које очишћују наше страсти и дарују нам спокојство и наду на спасење, по неизрецивом човекољубљу Божијем, а не по нашим делима, јер ми, чак и када извршимо све што нам је заповеђено, за себе треба да сматрамо да смо непотребне слуге (види: Лк. 17,10). Док год смо испуњени страстима, неопходан је напор како бисмо очистили тај коров из нашег срца. Али не треба стремити ка томе да брзо достигнемо бестрашће и спокојство; јер за ово су потребни време, труд и помоћ Божија; а све што се брзо достиже, брзо и пропада. Не клони духом и не узнемируј се, већ се препусти вољи Божијој. Када је реч о помоћи ближњима, и ту се мора поступати са расуђивањем: треба давати према могућностима и саосећати са њима. Но, чак и када би дала сву своју имовину, да ли би могла да задовољиш све њихове потребе? Ти имаш породицу и треба да живиш, не раскошно, него како доликује. Ту се такође види ђавоље лукавство, које на тебе наводи узнемирење; али чак и када би дала много, то лукавство би опет навело узнемирење на узнемирење, јер би тиме породицу лишила онога што јој је потребно. Зато је боље да се смиримо, па ћемо тако пронаћи спокојство.
Молећи за вас и за вашу децу мир и благослов Божији, остајем желатељ вашег здравља и спасења, недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
13. јун 1859. године

петак, 2. јануар 2009.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке


ГОРДОСТ

# Кнез овога света се на сваки начин труди да човека задржи унутар његове пале природе – што је довољно, и без тешких падова у грех, да се човек отуђи од Бога. Према тачном прорачуну ловца, тешки падови у грех у потпуности бивају замењени гордим мишљењем хришћанина о себи, јер он се задовољава добродетељима своје пале природе и предаје самообмани, отуђујући се тиме од Христа. 1.394
# Страст гордости делује другачије него блудна или гневна страст. Ове две страсти делују очигледно, а јаснија су и сама њихова оправдања и лукавство у оправдањима. Гордост се пак прикрада неприметно. Њу посеју даровитост, раскош и пре свега људске похвале. Мада ми те похвале наоко не примамо и у себи се не саглашавамо са онима који нас хвале, тајни печат похвала ипак остаје у уму и срцу, и када дође до неког понижења, оно се тешко подноси – тим теже, што смо више били засићени похвалама. На тај начин се доказује постојање печата гордости и то да се она тајно уселила у нас. Тешко нама! Сами благодатни дарови били су људима повод за гордост и њене плодове – падове! Главна обележја гордости су захлађење у односу према ближњима и остављање исповести. 6. 225-226
# Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљом. 6. 227-228

среда, 31. децембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан





«Чекам васкрсење мртвих»

# Смрт није ништа друго, него дуготрајан сан (свети Јован Златоуст).
# Сан је слика смрти, а буђење – васкрсења.
# Као што се онај ко заспи ујутро буди са обновљеном силом за живот, тако се онај ко је уснуо телесном смрћу буди у дан свеопштег Васкрсења у нови, бесмртни живот (свети Филарет митрополит Московски).
# Шта су наши гробови? Њива Божија, где се бацају тела, као семе из кога ће на нама непознати начин једном израсти ново, бесмртно тело, баш попут малог семена које иструли и из кога чудесно никне лепи клас (1. Кор. 15,35-38).
# Зар Бог, који нас је створио из небића, не може опет да нас подигне, када већ имамо биће и када смо оборени (свети Кирил Јерусалимски).
# За Бога је мање важно обнављање онога што је било, него стварање онога чега није било (свети Григорије Двојеслов).
# Ко хоће да поново сазида оронулу кућу, најпре изводи оне који живе у њој, па је руши и изнова подиже у бољем облику. Њени станари не тугују због тога, него се радују, јер не обраћају пажњу на видљиво рушење, него замишљају будуће здање које се још не види. Тако чини и Бог: Он разара наше тело и прво изводи душу која у њему живи, као из какве куће, да би га потом подигао у бољем облику и изнова увео душу, са већом славом. Дакле, не обраћајмо пажњу на рушење, него на будућу славу (свети Јован Златоуст).
# Ми смо у крштењу васкрсли првим Васкрсењем кроз отпуштење грехова, а друго Васкрсење је – Васкрсење тела. Прво Васкрсење је много важније од другог, то јест важније је избавити се од грехова и живети, и онда чекати Васкрсење тела (свети Јован Златоуст).
# Стварање је недокучивије од васкрсења, јер није једно те исто – упалити угашену свећу, или произвести ватру која никада није постојала; није једно те исто обновити разрушени дом, или сазидати онај који дотле уопште није постојао. Овде постоји, у крајњој линији, готов материјал, а тамо није било ни материјала (свети Јован Златоуст).
# Ниједна честица нашег тела, ма како расејана била, макар наша тела потпуно иструлила, макар била спаљена, неће пропасти за Бога. Те честице прелазе у оне елементе из којих су узете руком Сведржитеља (блажени Августин).
# Постоји рођење: 1) телесно; 2) рођење кроз крштење; 3) рођење кроз Васкрсење (свети Григорије Богослов).

четвртак, 25. децембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника




Црква Православна

Црква је живи савез свих верујућих, који се сви сједињују под једном главом – Христом Господом, чинећи једно тело. Сачињавају је верујући – и живи и умрли. Неверујући – и живи и умрли – налазе се изван ње и изван Господа Спаситеља, Који је њена Глава. Неверујући се овде (тј. за живота) позивају, и ако то искористе и уђу у Цркву, онда ће такви да буду и тамо, то јест биће чеда Цркве (3, п. 479, стр. 129).

Шта је то Света Црква? То је заједница верујућих, сједињених међу собом јединством исповедања богооткривених истина, јединством освећења богоустановљеним Светим Тајнама и јединством управљања и руковођења богодарованим пастирством (16, стр. 250).

Христову Цркву подигли су свети Апостоли по нацрту и плану Самог Господа, појашњеном и утврђеном Духом Светим (46, стр. 231).

Они који су у Цркви, њена истинска чеда, чувају јединство духа у свези мира, и стога се налазе у живој заједници са њом; они који поново ступају у њу, дају завет да ће се сјединити са њом и ступивши у њу заиста се сједињују; они који се рађају унутар Цркве, препорађају се за нови живот и затим се васпитавају у њеном духу, према устаљеном начину живота у њој. Сви такви представљају живе удове Цркве, и од њене Главе, преко Духа Светога, удостојавају се свих благодатних духовних дарова, уз обећање вечних. Они пак који одступају од установљеног Црквеног поретка, мада се убрајају у Цркву, не налазе се у живом заједништву са њом, јер нису живи, него су умрли или обамрли. Њих Црква и даље држи, чекајући да се уразуме, да покидају мреже које их спутавају и похитају да обнове савез који су нарушили – савез са Црквом и Господом, Главом њеном, те да тако ступе у ред оних који се спасавају. Све оно чега се Црква држи, није такве природе да би могло бити препуштено појединачној вољи, него је неопходно за спасење, будући да представља остварење, или пројаву на делу, домостроја оваплоћења, без кога нема спасења. Зато онај ко је стран Цркви, стран је и Христу Господу, и спасењу у Њему (56, стр. 29).

Када је дошао, Господ нам је спустио са неба другу скинију – свету веру и Цркву, устројену... према ономе што је Он видео и чуо од Оца – у предвечном Савету Троипостасног Бога. Али, појавили су се самовољни фотографи: дај да дотерамо ту слику, дај да начинимо нове снимке – тако су нагрдили једиствени Лик Цркве; на тим рукотвореним снимцима код једнога су искрсле две главе, код другога нема ни руку, ни ногу, тамо су измењене очи, онде је одећа сасвим другачија, и тако даље... А код свих један натпис: Црква... Човек посматра, посматра и принуђен је да каже: не, то није она. Је ли после тога долично да ми, који чувамо изворни лик Цркве, стављамо себе у исти ред са другима? Који други? Њих препустимо Домаћину. Он нам пружа опипљиво сведочанство да је изворни лик код нас: то су свима очигледни дарови чудотворства, прозорљивости, нетљености моштију, чудесних појава; све то видимо и данас... Шта још хоћемо? Господ неће гледати кроз прсте лажовима. Он је с нама и Његов Дух обитава у нашој Цркви... То осећамо... наша Црква је истинска, сведена са неба и настањена на земљи (56, стр. 19).

Дом Божији је Црква Бога живога, стуб и тврђава истине (1. Тим. 3,15). Сходно томе, не треба да гледамо тамо-амо како бисмо видели има ли где истине. Она је – близу. Буди у Цркви, држи све што она држи – и бићеш у истини, поседоваћеш истину и живећеш по њој и у њој, те ћеш стога заиста бити испуњен животом. Изван Православне Цркве истине нема. Она је једина верна чуварка свега што је Господ заповедио преко светих Апостола, те зато и јесте истинска Апостолска Црква. Неки су изгубили Апостолску Цркву, а пошто се, по хришћанској свести, држе убеђења да само Апостолска Црква може тачно да чува и показује истину, смислили су да сами направе такву цркву, што су и учинили, па су јој дали такво име. Име су дали, али суштину нису могли. Јер Апостолску Цркву је по благовољењу Оца створио Господ Спаситељ, благодаћу Духа Светога, преко Апостола. Људи тако нешто не могу да створе. Они који мисле да је створе такву, налик су деци која се играју луткама. Ако на земљи нема истинске Апостолске Цркве, узалудно је трудити се око њеног стварања. Али хвала Богу, Он није допустио вратима ада да савладају Свету Апостолску Цркву. По његовом обећању, она постоји и постојаће до краја века. То је наша Православна Црква (43, стр. 8).

Као што тело има разне удове и сваки од њих има своју сопствену улогу, коју кад испуњава служи читавом телу, тако је и са телом Цркве, којој је глава Христос Господ... сваки уд од Њега добија духовно битије; Он му одређује место у телу Цркве и даје дар благодати за служење (38, стр. 276-277).

Изволите да чешће долазите до овог слатког духовног меда (Цркве) (4, п. 691, стр. 147).

Сви ми верујући смо – тело Христово; а Христос је Господ и Глава тога тела. Као што у телу сваки уд живи не својим животом, него животом читавог тела, и ако се одвоји од тела умире и труне, тако ниједан верни не живи сам за себе, него живи заједничким животом читавог збора верних, или читаве Цркве, и ако се одвоји од њих или буде одбачен, духовно умире и пропада (46, стр. 67).

Ако вам ко рече: Ево овде је Христос; или: ено онде – не верујте (Мк. 13,21). Христос Господ, Спаситељ наш, устројивши на земљи Свету Цркву, изволео је да пребива у њој, као њена Глава, Оживитељ и Управитељ. Овде је Христос – у нашој Православној Цркви, и нема га у било којој другој. Не тражи га другде, јер га нећеш наћи. Зато, ако ти дође неко из неправославног зборишта и почне да те наговара: код нас је Христос, не веруј му. Ако чујеш од кога: ми имамо апостолску заједницу и код нас је Христос – не веруј. Црква коју су основали апостоли и даље пребива на земљи; то је – Православна Црква. Ту је Христос. А та јуче основана заједница не може да буде апостолска и у њој Христа нема. Ако чујеш некога да каже: у мени говори Христос, а стран је Православној Цркви, неће да зна за њене пастире и не освећује се њеним Светим Тајнама – не веруј му: није у њему Христос, него неко други, ко је себи присвојио име Христово како би одвлачио од Христа Господа и Свете Цркве Његове. И не веруј никоме ко ти буде говорио било шта што је Цркви страно. Све такве сматрај за оруђа улагивачких духова и лажљиве проповеднике лажног учења (43, стр. 17).

У њој (Цркви) су све тајне вере и сво познање истине; у њој је сва благодат и све Свете Тајне које ту благодат дају; у њој је истинско пастирство, које заиста руководи ка спасењу; на њој почива благовољење Божије, које је чува и слуша њен молитвени глас; Анђели и људи, и сва разумна створења, сједињени служе Јединоме – Свеблагом Богу (46, стр. 67).

Наша брижна мајка – Црква, руковођена својом Главом, припремила је све што нам је потребно; она то чува и великодушно даје својим чедима, у одговарајуће време и у одговарајућој мери (46, стр. 246).

Жена која је боловала од течења крви говорила је: Ако се само дотакнем хаљине Његове (Господње), оздравићу (Мт. 9,21) – и добила је по вери својој. За нас, будући да смо чулни, неопходан је чулни додир како бисмо примили нематеријалну силу. Господ је тако и уредио. Његова света Црква има видљиво устројство. Окружују нас њени различити видљиви делови и ми ступамо у додир са њима. Кроз такав додир прима се сила Божија која почива унутар Цркве. Пријемник је вера која говори: Ако се само дотакнем, оздравићу. Црква је – тело и хаљина Господња. Најистакнутији њени делови којих се дотичемо јесу Божанске Тајне, а нарочито, после Крштења и Миропомазања, Света Тајна Тела и Крви Господње, у свези са Тајном Покајања. Но, и у свим другим деловима, додир праћен вером може да привуче неопходну силу од Господа, Који је свуда присутан и види свакога ко тако поступа, говорећи му у срцу његовом: Имај смелости, чедо! Они пак који су самовољни и ненаклоњени спољашњем поретку Цркве, сами себе на тај начин лишавају могућности да ступе у додир са духовном, божанском и свеоживљујућом силом. Зато остају болесни, исцрпљују се својим сујетним мислима и осећањима, духовно се гасе и одумиру (43, стр. 90-91).

Као што семену које клија храну пружају природни стихије око њега, тако се и новорођеноме благодаћу у Цркви кроз Свете Тајне и сав поредак црквених свештенодејстава као храна пружају духовне стихије. Истовремено, унутрашња сила долази му од целог тела уз које је привијен, од тела Цркве, у коме се од њене Главе спуштају кроз жиле духовни живоносни сокови (56, стр. 122).

...Изван Цркве нема духовног живота, нити лица која живе духовно. Зато је пребивање у Цркви, у живом јединству са њом, неодложан услов за оне који желе да живе духом и да напредују у хришћанском животу (56, стр. 32).

У Цркви се добро молите и не примећујете како се одвија служба. Добро је! Ако можете, будите што чешће у цркви. Она је истински дом Божији, мада је сазидана од цигала и малтера. Срце осећа да се налази у Очевом дому, слатко му је... За неговање молитве најбоље је одлазити у цркву. Код куће човека савлађује лењост, а тамо за лењост места нема: јер шта друго да ради, него да се моли (2, п. 256, стр. 92-93).

Не размишљај и ником другом не дозвољавај да размишља о томе је ли тобоже могуће устројити своје спасење без живог савеза са Црквом, када се без тог савеза нигде не могу наћи и добити благодатне силе за спасење (46, стр. 240).

Црква коју ми исповедамо је наша мајка. И истинита је реч да коме Црква није мајка, њему Бог није Отац (46, стр. 67).

среда, 24. децембар 2008.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке





ВЕРА

# Ко не верује у Сина Божијег? Не само онај ко га отворено и одлучно одбацује, него и онај ко себе назива хришћанином, али води грешан живот и јури за телесним насладама; онај коме је бог – стомак; онај коме је бог – сребро и злато; онај коме је бог – земаљска слава; онај ко земаљску мудрост, непријатељску Богу, сматра за бога. 1. 495
# Без одбацивања себе човек није способан за веру; његов пали разум супротставља се вери и дрско тражи од Бога објашњење за Његова дела и доказе за истине које Он открива човеку. Пало срце хоће да живи палим животом, чијем умртвљењу стреми вера; тело и крв, без обзира на то што им можда већ следећег часа предстоји одлазак у гроб, такође хоће да живе својим животом, животом пропадљивости и греха. 1. 496
# Вера је природно својство људске душе које је у њу посадио милосрдни Бог приликом њеног стварања. 1. 496
# Мртва вера и признавање Христа само невољним интелектуалним убеђењем може да припада и демонима! Таква вера послужиће верном само за још већу осуду на суду Христовом. Прођи се, шта хоћеш од нас, Исусе, Назарећанине? – вапио је нечисти дух Господу – Дошао си да нас погубиш? Знам те ко си, Светац Божији (Мк. 1,24). Вера у Јеванђеље треба да буде жива: треба веровати умом и срцем, исповедати веру устима, изражавати је и доказивати животом. 1. 497
# Православна вера у Христа, запечаћена Светом Тајном Крштења, и сама је довољна за спасење, без дела, када човек нема времена да их саврши, јер Христос замењује човека, а заслуге Христове – људска добра дела.
Но, ако земаљски живот потраје, дела су обавезно потребна. 1. 499
# У догматима је – Богословље предато од стране Самог Бога. У одбацивању догмата је – богохуљење, које се назива неверовањем; у искривљавању догмата је – богохуљење, које се зове јерес.
Када се ум који још није очишћен покајањем, који још блуди у мрачној области пада, који још није просветљен и вођен Духом Светим, усуди да сам од себе, сопственим слабим силама, из мрака гордости, расуђује о Богу, онда он неизоставно пада у заблуду. Таква заблуда је – богохуљење. О Богу можемо да знамо само оно што нам је Он по Своме великом милосрђу открио.
Светим Тајнама хришћанске Цркве верни хришћанин се доводи до сједињења са Божанством, у чему је стварно спасење, печат вере делом вере, и одатле – примање залога вечних блага. 1. 409
# Истинска жива вера, само ако је човек исповеда устима, пружа му спасење. Она је донела спасење разбојнику на крсту; путем покајања донела је спасење многим грешницима у последњим предсмртним тренуцима њиховог живота. 1. 501
# Сходно важности вере за дело спасења, и греси против ње имају посебну тежину на ваги праведног суда Божијег; сви су они смртни, то јест са њима је повезана смрт душе и прати их вечна погибија и вечна мука у адским безданима.
Смртни грех је – неверовање: он одбацује једино средство за спасење – веру у Христа.
Смртни грех је – одрицање од Христа: онога ко се одриче, он лишава живе вере у Христа, која се показује и садржана је у усменом исповедању.
Смртни грех је – јерес: он у себи садржи богохуљење, и онога ко је њиме заражен чини туђим истинској вери у Христа.
Смртни грех је – очајање: он представља одбацивање делатне, живе вере у Христа.
Исцељење од свих ових смртних грехова је – света, истинска, жива вера у Христа. 1. 502
Они који су се обогатили живом вером у Христа, као окриљени прелећу преко свих невоља и свих тешких околности. Одушевљени вером у свесилног Бога, они у напору не виде напор, у болестима се не осећају болесно. За јединог делатника у васељени они сматрају Бога, Кога су учинили својим кроз живу веру у Њега. 1. 503-504
# Онима који га љубе Он (Господ) шаље невоље, а одмах за њима – утехе. То што невоље бивају замењене утехама, а утехе невољама, рађа веру у Бога и смрт за свет. Вера узима човека за руку и поставља га пред Бога. Такав човек се уздиже изнад света: под његовим ногама је мрачни хаос сумњи, неверовања, заблуда и извештачених и уједно сујетних умовања, баш као што су под ногама онога ко се попео на врх високе горе облаци, литице, провалије и водопади који шуме и скакућу по стенама. 6. 343
# Неке јеванђелске заповести нас уче да поступамо богоугодно; друге нас уче да се код утицаја споља држимо богоугодно. Теже је изучити ово друго него прво; али и прво ће бити на задовољавајући начин схваћено онда када душа изучи и прихвати друго. Неопходно је уверити се да Бог управља судбином света и сваког човека. Искуство живота брзо ће потврдити и утврдити ово учење Јеванђеља. Резултати прихватања овог учења вером јесу – смирена покорност Богу, удаљавање узнемирења, душевни мир и велика храброст. Ко на тај начин прима учење Јеванђеља, тај ће добити штит вере о који ће моћи да погаси све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ову веру свети оци називају делатном, за разлику од догматске. Она се у човеку појављује услед испуњавања јеванђелских заповести, расте у мери њиховог испуњавања, а вене и пропада у мери у којој се оне занемарују, и у своје време се, осењена благодаћу, преображава у живу веру, испуњавајући хришћанина духовном снагом којом свети Божији победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима, угасише силу огњену, утекоше од оштрице мача, од немоћних постадоше јаки, беху силни у рату, поразише војске туђинске (Јевр. 11,33-34). 5. 83-84
# Сматра се да је један од главних квалитета војсковође у биткама овога света то да не пада духом код сваког преокретања среће, него је непоколебљив, као каменог срца, и у својој чврстини доноси најразумније и најкорисније одлуке, доводећи том чврстином у недоумицу своје непријатеље, слабећи њихову дрскост и надахњујући храброшћу сопствену војску. Овакав карактер војсковође бива разлог необичних успеха, па се изненада читав низ пораза и несрећа крунише одлучујућим победама и слављем. Такав треба да буде и ум – тај вођа у невидљивој борби против греха. Ништа, никакво искушење које дође од људи или демона, које се појави из пале природе, не треба да га узнемири. Извор непоколебљивости и снаге нека буде вера у Бога, Коме смо се посветили на служење и Који је – свемогућ. Малодушност и смушеност рађају се од неверовања; но, чим подвижник прибегне вери – малодушност и смушеност ишчезавају као ноћна тама уочи свитања сунца. 5.148
# А изнад свега узмите штит вере, о који ћете моћи да погасите све огњене стреле нечастивога (Еф. 6,16). Ове стреле, то су различита дејства демона у нама, која покрећу слабости наше пале природе: распаљивање срца гневом, разгоревање помисли и маштања, пориви за осветом, многобројна и оптерећујућа а углавном неостварива и бесмислена размишљања о супротстављању непријатељу, о победи над њим и његовом унижењу, као и о омогућавању себи поузданог и потпуно безбедног положаја. Онај ко је задобио веру, задобио је Бога да га покреће на делање и стао је изнад свих подвала, не само људских него и демонских. Онај ко је задобио веру, добија могућност да досегне истинску, чисту молитву, која није оштећена никаквим бригама о себи, никаквим стрепњама, никаквим маштањима и сликама које уобразиљи подмећу лукави духови злобе. 5. 299-300

уторак, 23. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу



Писмо 7.

Христос Воскресе!
Најуваженија Н. Н., желим да макар укратко одговорим на твоје писмо од 26. априла. Пишеш да си тога дана открила много лошег у себи. И, шта је било? Ја мислим да је корисно ако у себи видимо нешто лоше, јер се онда и невољно смиравамо и кајемо пред Богом. А када у себи видимо нешто добро, то није за похвалу. Треба да чинимо добро, али да не мислимо да смо га ми учинили. Нека то оцени Бог, а не ми сами. Ми треба да гледамо своја прегрешења и да не осуђујемо своје ближње. Управо то смо молили Господа током читаве Четрдесетнице. Као узор имамо подвижнике побожности, свете мужеве који су за себе сматрали да су испод сваког створења, да су најгори од свих, а и нас су учили да себе сматрамо за такве; но пошто су стекли залог смирења у своме срцу, добра дела која су чинили нису сматрали ни за шта велико, него за обраду земље и сетву која временом уз помоћ Божију може да донесе плод бестрашћа.
Пошто си бригу за своју децу положила на Господа, сада си спокојна, јер ће Он по Својој доброти да их доведе у ред; уколико Његовој вољи буде угодно да они спознају сујету овог света раније него ти, Он је и то у стању да уреди, ако ће за њих бити корисно. Ти се труди да их васпитаваш у православној вери, смирено: посеј у њихова млада срца семе врлина, па ће то што је у младости посејано у своје време донети плод, чак и ако би мало скренули због лошег друштва. Ја то видим код многих, па и ближњих. Што се тиче позоришта – сада је могуће одвојити их одатле, јер су млади и то им је још незанимљиво и неразумљиво; а браћа ако и иду, они су старији – наведите им овај, или неки други разлог; после, када уђу у друштво, нећете моћи то да спречите, али сада их не пуштајте због њихове младости. Уосталом, они треба Вас да имају као пример – да ви не идете на те представе, јер сте схватили како оне само заводе чула, а души не доносе корист, и да се ту новац троши узалуд, уместо на нешто корисно.
Што се тиче читања светоотачких књига, не могу да ти дам тачно упутство. Оне нису писане као научни систем, него једноставно говоре о различитим страстима и врлинама – како се противити првима и како задобијати друге. Постоје у њима и узвишени предмети, намењени савршенима. Читајући те књиге усвајај оно што ти је схватљиво и што одговара твоме положају; а оно што превазилази твоје разумевање, то када прочиташ остави тако, не упуштајући се у дубље разматрање: временом ће ти се можда и то открити; тврда храна није погодна за малу децу. Књиге читај по реду, али не стално исту, него ујутро једну, а увече другу; не читај из радозналости, него да би се научила побожности и спознала своје слабости, услед чега ћеш постати смирена. Употреба месне хране у дозвољено време ни мало није штетна за световњаке, него је допуштена; али умерено уздржање корисно је у свему. Не узимајте на себе прекомерне подвиге. Помисли које оптерећују и узнемиравају човека веома се разликују међу собом: наговор или појављивање помисли не представља грех, него је реч о искушавању наше слободне воље – да ли ће се приклонити помисли, или ће јој се супротставити. А када дође до пристајања и када се томе придруже страсти, онда је се већ ради о греху, и потребно је покајати се. Будући да нисмо у стању да им се сами супротставимо, треба да прибегавамо Богу, показујући му своју слабост и тражећи Његову помоћ. Ради помоћи треба да се молитвено обраћамо и Мајци Божијој. Кад неко буде савладан помислима, то значи да је претходно била присутна гордост, стога се кроз њих треба више смиравати.Молим Господа да пошаље Свој благослов на Вашег супруга, Вас и вашу децу. Остајем онај који вам свима жели мир, здравље, благостање и спасење – ваш недостојни молитвеник пред Богом, многогрешни јеромонах Макарије.

понедељак, 22. децембар 2008.

У припреми

Наслов оригинала:
"Востани спяй"
Издание Афонского Русского Пантелеимонова монастыра.
Москва, 1911.
Свети ТИХОН Задонски
Устани ти који спаваш
Зборник светоотачких поука усмерених на буђење човека из греховног сна како би био бодар у Христу (саставио св. Теофан Затворник)
Шта читати? Па свакако само духовне књиге. Од њих вам ништа толико нећу препоручивати, као дела светитеља Тихона. Међу делима светитеља Тихона постоји књижица "Устани, ти који спаваш"... Бољу литературу за вас не могу да нађем.
Свети Теофан Затворник (из књиге "Шта је духовни живот и како се за њега оспособити")

Предговор
Устани ти који спаваш
и васкрсни из мртвих,
и обасјаће те Христос

(Еф. 5,14)
Стање човека који живи у греху и не мари за своје спасење, реч Божија пореди са сном. Баш као што онај ко спава не види ништа око себе, не чује шта се око њега прича, нити осећа опасност која му прети, тако и немарни грешник не види својим умом оно што је у њему, у каквом се духовном стању налази, нити горку судбину коју сам себи припрема својим лошим животом и која свакога трена може да га задеси. Ништа духовно као да га се не тиче: он спава, и ко ће да га пробуди?
Човекољубиви Бог на најразличитије начине подстиче успаваног грешника како би се пренуо, отворио очи и схватио све ово: буди га Својом Божанском речју, пророчком и апостолском, подстиче га гласом савести који се разлеже у срцу и изазива зебњу, узнемирава различитим спољашњим догађајима који задесе самог грешника или његовог ближњег. Равнодушном и немарном грешнику са свих страна долазе позиви: Устани, ти који спаваш, устани! Зашто спаваш?
Када Бог да, па неко чује такав позив и послуша га, прва је последица да се грешник замисли над собом и почне да се пита: "Шта да радим? Тешко мени ако остане овако. Хоћу ли се коначно оканути својих бестидних дела?"
Тренутак када се појаве таква узнемиравајућа питања, веома је драгоцен у животу грешника. Тиме започиње његово обраћење. То што су су се појавиле такве мисли, благодат је Божија. Сада грешнику предстоји да се заузме за себе и да наговори своју душу да коначно остави самоугађање, те да се потруди око угађања Богу, ради свог вечног спасења.
Чини се да би свако могао да убеди своју душу, али на делу то не бива тако. Необразован човек, због неукости, не може да одабере довољно јаке речи; а образован, због своје велике учености, пун је речи које имају сасвим другачији тон и смисао од онога који се тражи за саветовање душе. Услед тога се, између осталог, и догађа да се не обрати Богу свако ко се замисли над собом, него размишља, размишља и – опет се прихвата пређашњег греховног начина живота.
Ради помоћи у наговарању душе, и сопствене и других људи, састављен је овај зборник светоотачких дела која су усмерена на уразумљивање грешника и његово обраћење на прави пут. Свети Оци су намерно проучавали греховно стање човека, опширно и поражавајуће јасно описивали су његову беду, како би омогућили грешнику да увиди опасност положаја у коме се налази и тиме подстакли његову ревност да се избави од погибељи која му прети. Очистивши се од грехова они су били живо свесни свег зла које грех причињава човеку, зато су га и описали тако силним и делотворним речима: други то не би могао да учини тако успешно. И сам грешник то не може, вероватно зато што још пребива у греху. Управо зато сматрали смо за целисходније да не полазимо од својих размишљања, него да понудимо светоотачке савете, којима је, поврх тога, приступ душама унапред већ припремљен високим достојанством лица од којих нам долазе, а дејство на срце обећава сила помазања која прожима отачка дела.
Овај зборник започињемо делима светитеља Тихона. За њим ће уследити изводи из дела светог Јефрема Сирина, светог Златоуста, Василија Великог, Григорија Богослова, Макарија Великог, светог Димитрија Ростовског и других. Највећи део позајмљен је од св. Тихона, св. Јефрема Сирина и св. Златоуста, јер они су се у својим делима чешће окретали овој теми и детаљније су представили стање грешника и потребу за покајањем.
Сами чланци нису распоређени по некаквом нарочитом плану, у уверењу да је план потребан у делу познања, док је у делу умекшавања срца излишан, а понекад је, уместо да користи, и штетан, јер скреће пажњу са суштине ствари на форму. Нико не може тачно да каже која ће реч да утиче на срце како би га усмерила где треба. Понуди много и различито – нешто од тога дотаћи ће се душе.Овај зборник пратимо искреном жељом да послужи уразумљењу нама сличних грешника и помогне им да се обрате на пут покајања и хришћанског живота.

субота, 20. децембар 2008.

Са Светим Оцима из дана у дан




Бесмртност душе

# Бесмртност човека је бесмртно, вечно доброчинство Божије (свети Филарет митрополит Московски).
# Идеја о бесмртности захтева постојање смртног живота, који би одговарао будућем, бесмртном (свети Филарет митрополит Московски).
# Ово је воља Божија – ваша светост, при чему се мисли на две стране врлине: клонити се зла и чинити добро (свети Јован Златоуст).
# На небу смо уписани – тамо живимо (свети Јован Златоуст).
# Верни хришћани су странци на земљи, али грађани неба (свети Јован Златоуст).
# Онај ко испуњава закон Божији живеће у небеским насељима са Богом (свети Јован Златоуст).

петак, 19. децембар 2008.

Из дела светог Теофана Затворника


Хришћанство

Хришћанство није учење, него живот. А само његово учење улази у живот као одређени узор, као поглед на све што јесте и бива (6, п. 974, стр. 97).
Доброг се посла прихватате – да пронађете или саставите и издате хришћанску психологију. Ево како би, по мом мишљењу, програм те психологије требало да изгледа. Да се представи састав људске природе: дух, душа и тело – и да се изложи систематичан преглед свих способности и функција сваког дела: 1) у природном стању, 2) у стању под грехом и 3) у стању под благодаћу (7, п. 1190, стр. 215).

Православље

Код нас у Православљу тврдо је оно што почива на светим оцима. Код протестаната је већ нешто друго... код њих, што год ти падне на памет, све пролази (5, п. 776, стр. 36).
...Ви ћете у потпуности увидети истину... која је само у Православљу (6, п. 943, стр. 8).

четвртак, 18. децембар 2008.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке




БЛИЖЊИ

# Твој ум ће се, поучен Јеванђељем, смирити пред сваким ближњим када у њему буде видео Христа. Сви који су се крстили у Христа, у Христа су се обукли. Чиме год и како год да су оскврнули себе – риза Христова је, до суда Његовог, на њима. Неопходно је себе сматрати горим од свих других људи: то захтева свето смирење. Апостол није тек тако за себе рекао да је први међу грешницима – он је био убеђен у то. И ми треба да убедимо себе: ту нам предстоји рад и труд. 6. 284-285
# Прекрасно је рекао Георгије Затворник: “Не тражим љубе ли мене; тражим, љубим ли ја друге?” И свети оци не заповедају да испуњавање заповести тражимо од ближњег, будући да то само нарушава мир. 6. 830
# Не тугуј што су неки од твојих сарадника хладни према теби. Светитељ Тихон је из сопственог искуства написао да се познаници и ближњи удаљавају од човека када он себе посвети Богу, и што се више он буде приближавао Богу, то ће они више да се удаљавају. 6. 748-749
# Љубави према ближњем претходи и прати је смирење пред њим. Мржњи према ближњем претходи његово осуђивање, омаловажавање, клеветање, презир према њему, другим речима – гордост. Свети монаси су се стално сећали речи Христових: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт. 25,40). Они се нису упуштали у разматрање заслужује ли ближњи поштовање или не; нису обраћали пажњу на мноштво и очигледност његових недостатака; њихова пажња била је усмерена на то да им случајно не измакне свест о томе да је ближњи образ Божији и да наше поступке према ближњем Христос прима као да су учињени према Њему. Горди пали анђео мрзи овакво схватање и употребљава сва средства како би га тајно уграбио хришћанину. Ово схватање је туђе телесном и душевном мудровању пале људске природе, и потребна је нарочита пажња како би се задржало у сећању. Потребан је значајан душевни подвиг, потребна је помоћ Божанске благодати како би то схватање било усвојено у срцу повређеном грехом и како би га човек стално имао на уму када је у контакту са браћом. Када по милости Божијој усвојимо то схватање, оно постаје извор најчистије љубави према ближњем, љубави једнаке према свима. Узрок такве љубави је један – Христос, Који се поштује и љуби у сваком ближњем. Ово схватање постаје источник најслађег умиљења и најтоплије, сабране и усредсређене молитве. Преподобни ава Доротеј је говорио своме ученику, преподобном Доситеју, кога је с времена на време савладавао гнев: “Доситеју! Ти се гневиш, и не стидиш се што се гневиш и вређаш свога брата? Зар не знаш да је он – Христос, и да ти Христа вређаш?” Преподобни велики Аполос је својим ученицима често говорио о примању стране браће која су му долазила – да им треба указивати поштовање земним поклоном: клањајући им се, ми се не клањамо њима него Богу. “Јеси ли видео брата твога? Видео си Господа Бога твога. То смо – говорио је он – примили од Аврама (Пост. 18), а то да браћу треба успокојити (прихватити, указати им гостопримство), научили смо од Лота, који је принудио (наговорио) Анђеле да преноће у његовом дому” (Пост. 19). 5. 90-91

среда, 17. децембар 2008.

Из наших књига



Светитељ Јован
Шангајски Чудотворац
ЖИТИЈЕ И АКАТИСТ
(са изабраним текстовима св. Јована који до сада нису били објављени на српском језику - о православним светима Запада и историји Руске Цркве)
Уколико желите да сазнате више о различитим издањима житија светог Јована Шангајског прочитајте следећи уводни чланак:

уторак, 16. децембар 2008.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу


Писмо 6.
Част ми је да вам честитам наступајући велики и сверадосни празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. Нека Вас Он удостоји да са Вашом љубљеном дечицом духовно прославите овај празник, уз радост у срцу и савршено здравље.
Сада се обраћам Вама, најуваженија Н. Н., са одговором на Ваше цењено писмо од 22. марта, послато 31.
Пишете да сте се помирили са мишљу да ћете до краја живота водити борбу против својих страсти. Да, то је неопходно; и Свети Оци су, док нису достигли бестрашће и савршени мир, стално имали ту борбу; кроз њу ми спознајемо своју немоћ и јадно стање у коме се налазимо, па се тако и невољно смиравамо. Али ви бисте хтели не само да будете добри и да немате ничег лошег, него и да видите себе као такву. Ваша жеља је похвална, али то што хоћете да видите своје добре особине, то већ представља храну за самољубље. Јер чак и да извршимо све што је заповеђено, себе треба да сматрамо за бескорисне слуге. И мада смо у много чему били неисправни, ми о себи заправо не мислимо тако, па се узбуђујемо, уместо да се смиримо. Бог нам управо зато и не даје снаге за извршавање заповести – да се не бисмо погордили, него да се смиримо и стекнемо залог смирења; када будемо имали тај залог, наше ће врлине бити постојане и он нам неће допустити да се гордимо. Зашто вам изгледа страшно кода се упоредите са бољим људима, па код себе уочите много тога лошег? Када увидимо своје грехе (за шта и молимо Господа: «Даруј ми да уочим прегрешења своја»), ми ћемо се и нехотице смирити, а када видимо своје врлине погордићемо се.
Похвала од људи неће нас повредити ако се њоме не наслађујемо; а ако је примамо са задовољством, онда, по речима светог Исака, «делатник остаје без плате», то јест лишава се награде. На Ваше питање о читању акатиста – ако не стигнете да прочитате у своје време, јер га немате при себи, можете ли да га читате на послу седећи? – одговарам како нема потребе да тако чините: зар је то некаква кирија коју неумољиво траже од људи, па када је неко плати остаје спокојан? Не, никако. Од нас се тражи слобода. Ако из неког разлога не прочитате акатист на време, принесите покајање и смирено за себе сматрајте да сте дужни, али се немојте узнемиравати. То ће свакако бити боље него да се поводите за мишљу да сте све испунили и да више нисте дужни, а смирење да оставите по страни. Познато је да срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,19); исто тако ће и Мајка Божија примити вашу добру вољу и смирену свест, пре него испуњавање праћено немиром.
Душевне тешкоће и жалости на које наилазите, а које рањавају ваше срце, не треба да вас доводе до роптања. Оне су на животном путу неопходне, како би биле испитане наша воља и слобода. Уосталом, кад бисмо увек имали духовне и животне утехе у изобиљу, од тога не бисмо имали никакве користи.
Ви нећете одговарати за понашање других људи, посебно оних који раде код вас, али када видите да се не понашају како треба, можете да кажете да је то лоше.
Молећи благослов Божији на Вас и на Вашу породицу, остајем с поштовањем недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
4. април 1859. године

Православни календар