Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СПАСЕЊЕ

Почетак је спасења у свести о сопственој грешности

…Почетак је нашега спасења у најискренијој свести о сопственој грешности и самопрекору и смирењу себе пред Богом и људима које одатле проистиче. Срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс. 50,17). И при томе треба имати самоодрицање; тј. одрећи се своје воље и разума и покоравати се старешинама и учитељима, као што поучавају Свети Оци…

Покај се због сагрешења која исповедаш и отпочни поправљање. А почетак је свега добра смирење и самопрекор, коме се не можемо научити само кроз говоре; него треба, најпре, читати књиге Светих Отаца, које поучавају монашком животу и борби са страстима и наговорима непријатеља и, читајући, подвизавати се колико је у нашој моћи на вршење заповести Божијих са самопрекором, тражећи помоћ Божију.

Пут је ка спасењу извршавање заповести Божијих

Свима који траже спасење Господ је показао пут – извршавање заповести Његових, које су нам дате у светоме Еванђељу, а то су љубав према Богу и ближњему: Ко има заповијести моје и држи их, то је онај који мене љуби (Јн. 14,21 и даље). Свети Оци, који су делатно овај пут прошли, оставили су нам учење, како да и ми тим путем идемо, и показали су нам различите методе против свакога настројења нашега, које могу допринети нашем спасењу. И као што је гордост одговорна за сва наша сагрешења, недаће и немире, тако је, насупрот томе, смирење погубно за све страсти и грехове и доноси спокојство, по речи Господњој: „научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11, 29).

Двадесетогодишњица хора Мелόди

Хор "Мелόди" са Дивном Љубојевић као диригентом и солистом од 1991. године пева у београдском манастиру Ваведење на Сењаку.

Старац

Раб Божији Аврамије (Михаил Несторов, уље на платну, 1915)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МИЛОСРЂЕ
# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ. Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света.

Философи

П. Флоренски и С. Булгаков (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СПОКОЈСТВО 

Спокојство се даје смирености и кротости 
Ако хоћеш да добијеш истинско душевно спокојство, послушај Господа који Који нам је заповедио: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29). Видиш чему, према заповести Господњој, понајвише треба да се научимо: смирењу и кротости, јер једино они могу да нам донесу спокојство; али то није наука која се савладава одједном, нити за дан, нити за годину, него је потребно много времена, самоприморавања и помоћи Божије.

...Када се смириш, добићеш спокојство...

Мислиш да ћеш, ако одеш у други манастир, пронаћи спокојство? Спокојство се проналази у смирењу; тако нас је научио Господ (Мт. 11,29). Не гледај на туђе слабости, него пази на себе и противи се страстима, па ће Господ да те уразуми и утврди на путу истине.

...Немогуће је да немамо никакве невоље и да одједном задобијемо смирење. Када победимо све страсти, уништимо гордост и задобијемо смирење – тек тада проналазимо и спокојство. Јер и Господ је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, како бисмо пронашли спокојство.

Осуђујући друге, ми за себе мислимо да смо нешто, и тако се лишавамо спокојства; вама су познате Господње речи: научите се од Мене, јер Сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама вашим (Мт. 11,29); дакле, ако немамо душевно спокојство, значи да немамо смирење и кротост.

Христос се роди!

Христос се роди! Драги пријатељи, поштовани читаоци, желимо вам срећне Божићне празнике и наступајућу годину!

На почетку 2011. године хтели бисмо да вас упознамо са нашим издавачким планом за наредни период.

Током ове године у библиотеци "Филокалија" требало би да се појаве нова издања неколико књига које су одавно распродате али и даље изазивају велико интересовање. Реч је пре свега о књизи "Духовник царске породице – Житије и дела светитеља Теофана Полтавског, Новог Затворника" која би требало да изађе у тврдом повезу.

Но, главно дело на коме тренутно радимо и које би требало да се појави до лета или јесени је "Хроника" Георгија Сфранцеса (1401-1477), достојанственика и дипломате у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота Сфранцес се замонашио и саставио ово историјско-мемоарско дело у коме описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. Наше издање овог дела имаће 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре, што ће га чинити несвакидашњим подухватом за српске прилике.

До краја 2011. године требало би да изађе, као четврта књига у библиотеци "Котва", први том "Библиотеке" ("Мириовивлон") светог Фотија Цариградског (IX век), дело од огромног значаја за историју византијске књижевности. Реч је о најдрагоценијој књизи византијске учене прозе и уједно примеру Фотијеве велике ерудиције и стилског мајсторства. Садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – богословља, историје, реторике, философије, медицине, природних наука и поезије. Од ових дела 56 припада хришћанским ауторима, док су остало писци хеленске књижевности. Фотијеви прикази су сажети али увек веродостојни. Осим основне схеме у њима нема никакве једнообразности. Нарочито су важни подаци о делима историчара који су писали пре IX века. Фотијева "Библиотека" није писана с намером да буде историја књижевности, но свакако представља прворазредни извор за историју хеленске књижевности и световне књижевности Византије, као и старохришћанске и рановизантијске богословске литературе. Будући да су неке од ових књига касније изгубљене, Фотијев опис представља једино сведочанство о њиховом садржају. Реч је дакле о још једном капиталном делу чије превођење и објављивање несумњиво има шири значај за домаћу културу.

Овакав издавачки план подразумева прилично велик буџет који свакако превазилази наше могућности. Ми ћемо се као и до сада ослонити пре свега на вас – наше читаоце – јер управо ви, куповином наших књига, омогућујете да се најављени наслови појаве. Стога вам још једном благодаримо на поверењу: трудићемо се да ваша очекивања не изневеримо.

Нека вам 2011. година буде благословена и спокојна, нек буде успешна, нек вам се све лепе жеље остваре!

Андреј Рубљов

Изложба у Третјаковској галерији (децембар 2010)

Са Светим Оцима из дана у дан

Неизвесност будућег

# Сећај се прошлог; ослањај се на Господа за будуће; корисно употребљавај садашње (свети Филарет митрополит Московски).

# У будућности нема ничег извесног за нас, осим саме неизвесности.

# Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку (свети Игњатије Брјанчанинов).

# Не буди знатижељан у односу на будућност, него корисно употреби садашњост. Каква ти је предност да нешто сазнаш унапред? Ако ти будућност носи какво добро, оно ће доћи, чак и ако теби то не буде унапред познато. А ако је тужна – какав ти је добитак да те унапред мучи туга? (свети Василије Велики)

# Претерана знатижеља у односу на будућност, као и прибегавање недопуштеним средствима ради задовољења те знатижеље, представља грех. Такође, грешна је и није угодна Богу ни претерана брига о будућем – та нестрпљивост приликом очекивања нечег радосног, или униније приликом очекивања тужног – јер показује нашу малодушност и недостатак наде на Промисао Божији.

# Демони не знају будућност, која је позната једино Богу и оним Његовим разумним створењима за која Бог благоизволи да им будућност открије; но, као што мудри и опитни људи на основу протеклих или актуелних догађаја могу унапред да предвиде и наговесте будуће, тако и лукави и веома искусни духови понекад могу да поуздано претпоставе и предскажу будућност. Но, они често и греше, а веома често лажу и нејасним наговештајима доводе у недоумицу и сумњу (свети Игњатије Брјанчанинов).

Благовештење

Dragoljub Stankovic Civi, Annunciation monastery, oil on canvas, 80x60 cm (2010)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЕДЊИ ПУТ

Не одлазите у гору, не тражите узвишене дарове, него поступајте са смирењем: размислите у срцима својим, на креветима својим (Пс. 4,5); презрите и укорите себе због промашаја, то ће бити боље но ваши подвизи праћени уображеношћу. Док се овако боримо не треба да будемо дрски, нити да очајавамо. О томе вам је много било писано. Уосталом, нека вас поучи благодат Божија која све испуњава.

Умерено делање је непроцењиво
Док си у подвигу… у свему избегавај како претеривање тако и оскудевање, него иди средњом стазом памтећи речи светог Исака Сирина да је „умерено делање непроцењиво”.

Света Гора

Драгољуб Станковић Чиви, Света Гора - Mount Athos, ulje na platnu - oil on canvas, 100x70 cm (2010)

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 26.

1. Душа која је стекла способност разликовања приликом слушања речи, стекла ју је по благодати Божијој; јер ни нада, ни спокојство, ни имање хришћана нису у овом веку: хришћани не траже чак ни лепоту све земље и свих блага која она дарује, нити лепоту неба и светила на њему. Погледај колико је на земљи различитог блага и лепота и утехе. Баш као и на небу. Погледај како сијају звезде, како је лепа васељена, али ништа од тога хришћани не траже и ништа им није потребно. Но, постоји нешто чега нема ни на небу ни на земљи, а чиме живе сви који љубе Господа, и што им је свима потребно. Колико је језика у свету, колико мудрости, колико разума, колико уметности, колико је наука и занимања и труда и богатства на земљи, а ништа од тога није оно што је потребно хришћанима и чиме они живе. Има нешто што они траже, веће од неба и свега на њему, и веће од земље и свих добара њених, једном речју веће од свег видљивог блага и добра, што се ни са чим на земљи не може упоредити. Зато такав разум и таква душа треба да траже и испитују то неупоредиво и јединствено благо и добро – душа која је и сама већа и узвишенија од свега на небу и на земљи, од целокупне људске мудрости и светског знања и разумевања. Кад кажем "већа" и "узвишенија" мислим на веру и љубав; јер без вере и љубави ништа од неба до земље неће бити од користи души. Пошто је врлина изнад свих различитих радости на небу и на земљи и у ваздуху, и она је једино благо и добро које хришћани траже и којим могу да живе, онда и ова наша душа треба да стреми ка испитивању и трагању за тим добром и благом, презирући лепоту сваке светске мудрости и незнабожачког лукавства, земаљски разум и славу и раскош и насладу, надилазећи и превазилазећи све то вером и љубављу према једином неупоредивом благу, а занемарујући све остало, и не везујући се ни за шта, него жудећи само за тим.

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 25.

1. Сви се људи на речима залажу за добре обичаје, и у свим богонадахнутим делима закона или пророка и у јеванђелским Господњим и апостолским поукама одређене су казне против злочинаца, док се они који чине дивна и добра дела хвале и обећава им се вечно Царство; чак и спољашњи закони незнабожаца и њихове старешине кажњавају оне који су јавно сагрешили како би заплашили остале, јер им је жеља да се злочинство заустави и пресече. Учитеље и гласнике злих дела нећеш пронаћи ни да их по дану с фењером тражиш, будући да сви поју хвале добрим делима; но зло, како видимо, углавном односи превагу и има га и царује у свету. На основу тога они који размишљају и који су разумни могу јасно да закључе, као што и из Светог Писма већ знају, да постоји некаква противничка зла сила која тајно наводи људски род на зло и невидљиво учи срце свакој безбожности. Како било, свима се догађа да против своје воље испуњавају наговоре који су у њих тајно посејани, и притом већина људи не зна одакле се ти наговори сеју, него једноставно претпостављају да у некаквом обичном стању из срца по навици исходе зле помисли противне природи. Разумевање душевних помисли људима је даровао Творац. Замислимо да неко има велико материјално богатство, злато и сребро и свакојака домаћа добра, да други поседује најбеднију могућу имовину, а трећи је умерено богат – тако је и са људским душама: међу њима постоје велике разлике у невидљивом богатству и препознавању помисли. Једни имају ширину разумевања, а други су ограничени.

2. Постоји блага природа светлости, разумна и духовна, то јест Бог, и постоји природа помрачена самовољом, то јест духови обмане и кнез овога света (1. Јн. 4,6; Јн. 12,31; 1. Кор. 2,6). Нека се и душа скученог ума и разликовања, једнако као и душа богата мишљу, разумевањем и умним разликовањем, бори и ревнује и стреми и трага за тим да се удостоји савеза са природом Божанствене, небеске и умне светлости, како би је она сачувала од куге страсти, обучила је и руководила њоме у добром испуњавању свих светих заповести. Освештана силом Божијом она ће се показати светла и чиста. И опет ће у свакој души да буде велике борбе и напора да би се избавила од власти таме (Кол. 1,13), од духова злобе и злих страсти, јер још од Адамовог преступа (Рим. 5,14) душу прати све то непријатељско зло. Овом ће циљу тежити свак ко хоће да се удостоји Царства, без обзира на то је ли његов ум широк или ограничен, како би се ослободио од зла страсти и удостојио општења с духовном природом. Победа и пораз овде долазе кроз одлуку слободне воље – да ли да се покорно приступи непријатељима или пак да се прихвати борба, да се победе страсти и освештана, благодатна душа присаједини Духу и постане достојна да припадне Господу; тад она заслужује да наследи Царство. Јер душу у којој делује сила мрачних страсти и лукавство злих духова, коју на путевима и стазама помисли окружују и прате невидљиви духови обмане (1. Јн. 4,6) што делују кроз страсти и чине је својом саучесницом, приликом њеног исхода из тела прихватају духови заблуде и злуради кнез, владар таме, које је узима и задржава код себе као своју и као слушкињу која је испуњавала његову вољу живећи до краја у телу са њим. Насупрот томе, душу која се присајединила ватрено жељеној и неизрецивој красоти духовне светлости Божије, душу коју на путевима и стазама помисли окружује и прати благодат истине Христове тако да се она већ сада удостојава освећења срца и усељавања Христа, приликом исхода из тела прихватају светли духови светих и Цар мира Христос (Јевр. 7,2) Који се радује добрим душама и узима је код Себе као Своју невести и домаћу Своју, која је на земљи испуњавала само Његову вољу.

Святая Русь

General view of the wharf at Mezhevaya Utka, 1912.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Духовне беседе светог Макарија Великог

Свети Макарије Египатски
Духовна беседа 24.


Такве душе се у позитивном смислу веома разликују од осталих које живе у свету, може се рећи – као што се светлост разликује од таме, или живи од мртвих. И не само оне, него и они који су чули и примили реч истине и простодушно поверовали и утврдили се у тој нади очекујући благодат, чак и ако још нису добили саме дарове, ипак се веома разликују од других људи по својој вери и нади и сталном вежбању у врлинама, јер они су, да тако кажемо, већ ушли у предворје, уздајући се у Реч коју су примили и која се уселила у њих. Није ни то мало, кад примимо саму узвишену реч истине и када се она усели у нас и очисти целокупно наше духовно обитавалиште, када се наша душа препусти нади у Бога и Реч Његову, и уз помоћ Господа се бори против духова злобе. То није лака борба, нити је мали успех кад неко може да се утврди у Речи Божијој, да се у потпуности узда у милосрђе Господње и да, борећи се уз помоћ благодати, верује у спасење и нада се у победу над духовима злобе и над сваком страшћу. Такве се душе веома разликују од осталих, само ако би се све до краја (Јевр. 6,11) држале наде и вере и пута и борбе и циља, како би, пошто су из самог опита спознале дарове благодати и удаљиле се од злих страсти, постигле вечно спасење (Јевр. 5,9). Синови дана (1. Сол. 5,5) чине светла дела, док деца ноћи, то јест прељубници и лопови и тровачи, чине дела таме и спавају дању а делају ноћу. Тако су и код Адама, који је отпао од заповести и преступио закон, деца ноћи, то јест духови злобе, разорили дивне и драгоцене удове душе и учинили је раслабљеном и обеснаженом за добра дела, помрачивши је и неизлечиво повредивши, тако да нико од отаца или пророка не може да је излечи, него само Господ Који ју је створио. Долазак Његове безграничне благости, праћен таквим снисхођењем и смирењем, збио се управо зато да би била обновљена душа која је пала у зло. (Дап. 15,16; Амос 9,11). И за душу која обитава у ноћи и мраку, чинећи дела таме, за душу која је пала у зле страсти, Он је упалио Светлост Свог светог дана, како би она, отрежњујући се, без спотицања кренула напред, чинећи дневна и светла дела живота и постала достојна Небеског Царства.

Святая Русь

General view of the Nikolaevskii Cathedral from southwest in Mozhaisk in 1911.

(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Из дела светог Теофана Затворника

Осећања према Богу

Када неко упита – «Како увек бити са Господом?», смело му се може одговорити: треба да љубиш Господа и бићеш са Њим... А како да се задобије такво осећање? Мислим да већ и само сећање на Господа покреће љубав према Њему. Ако се овоме придода и размишљање о томе шта Он јесте, и шта је учинио и чини за нас, онда – не знам чије срце неће бити дирнуто. Стога свети оци богомислије, или сазерцавање својстава и дејстава Господњих, сасвим оправдано сматрају кључем молитве (уопште)... и непрестане молитве. Јер од тога оживљава љубав према Богу... и човек се сједињује Господом (6, п. 1026, стр. 179).

Покушајте да све своје домаће и друге послове схватите тако, као да су вам одређени од Самог Господа; на тај начин треба да схватите не само послове уопште, него и сваки појединачно. Онда ћете моћи да приступите послу знајући да треба да га обавите на начин угодан Господу... Кроз то, ваше ће мисли на послу бити са Господом. Ако на крају, свесни помоћи Божије, заблагодарите Господу, ето Господа и на крају посла. Ако потом, на исти начин будете обављали и други и трећи посао, и тако до краја дана, онда ће вам читав дан проћи у мислима о Господу. А то и јесте оно што се тражи, то јест – ходити у присуству Божијем. Одатле ће се појавити и осећање према Господу – осећање страха, побожности, преданости и благодарења. А осећање је молитва без речи (2, п. 279, стр. 132).

Ваша честа обраћања Богу током дана, приликом сваког посла и после посла – веома су добра ствар. То је део општег правила – ходити пред Богом (6, п. 957, стр. 55).

О разводу хришћанског брака

Чланак који следи објављен је у часописима "Свети Кнез Лазар" (издање Епархије Рашкопризренске, 43/2003, стр. 101-106) и "Истина" (издање Епархије Далматинске, 9-11/2004, стр. 243-249)

О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА

Што је Бог саставио човек да не раставља (Мт. 19,6).

Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих. Брак дакле представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза“ (члан 1). „Постоји само један законит разлог за развод – каже свети Теофан Затворник – неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели: „Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“. Наш најпознатији стари стручњак за црквено право, епископ Далматински Никодим (Милаш), каже да се брак завршава само смрћу - или физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази?

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЕЋА

На ваше питање у чему се састоји срећан живот – да ли у сјају и слави богатства, или у тихом, мирном породичном животу, рећи ћу да се ја слажем са овим другим, и још ћу додати: живот који протиче са чистом савешћу и са смирењем, пружа мир, спокојство и истинску срећу. А богатство, част, слава и високо достојанство неретко бивају узрок многих грехова, те је таква срећа непостојана. При томе, ми у јеванђелском учењу Господњем видимо да је богаташ, који се у овом животу наслађивао свакојаким добрима, по одласку у будући век желео да се у своме страдању расхлади макар помоћу капи воде, али зачуо је одговор: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме... (Лк. 16,25). И још: овдашњи сјајан, раскошан и умишљено срећан живот Господ назива широким путем којим иду многи и који води у пропаст; а уски и тесни пут назвао је путем што води у живот вечни, и рекао је да је мало оних који га налазе (Мт. 7,14). 

Право и Правда

Манифест Просвећеног Конзервативизма.

Никита Михалков.

Москва. MMX

Увод

Сваки период руске историје има и беле и црне странице. Ми не можемо и нећемо да их делимо на своје и туђе. То је наша историја! Њене победе су – наше победе, њени порази – наши порази.

Убеђени смо да онда кад престанемо да делимо прошлост – проналазимо садашњост и обезбеђујемо будућност. Историјски Руска држава се развијала на хиљадугодишњем путу од "Свете Русије" до "Велике Русије".

Кијев! Владимир! Москва! Петербург-Петроград! Москва! То је пет етапа живота наше Отаџбине и судбине наше Домовине.

Кијев је почетак "Свете Русије". Кнез Владимир је крстио Русе у православној Христовој вери. "Света Русија" је процветала у Владимиру трудом и подвизима Великог кнеза Андреја Богољубског да би, ојачавши током наредних столећа, постала срце Московског царства. У то време вера је постала органски део живота, живот је био прожет вером. Државна идеологија била је неодвојива од православног погледа на свет, од симфоније Царства и Свештенства. У Цркви је смисао живота – то је основно начело Москве и историјски корен оног погледа на свет који се обично назива црквено-конзервативним.

Реформе Петра Великог изводе грађански и државни живот Русије изван црквене ограде. "Велика Русија" то значи "Царска Русија". Пред светом се појавио Петербург чију ће девизу представљати речи из "Упутства" Катарине Велике: "Русија је европска држава". Уместо Патријарха појавио се Синод. Симфонија власти се променила. Смисао живота је у Држави – то је основно начело Петербурга и извор оног руског погледа на свет који се уобичајено назива државно-конзервативним.

Руско Царство је понављало пут Византијског.

Београдски Сајам књига

У недељу је завршен 55. међународни Београдски сајам књига. На штанду ЦППС највише интересовања пробудила је нова књига "Последња византијска Царица" (продато више од 100 примерака). У нашој редакцији сајамски попуст трајаће до краја новембра.
Фотографија приказује редак тренутак предаха.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

#Срце које је заражено злобом и неспособно за Јеванђељем заповеђену љубав према непријатељима треба лечити оним средствима на која је указао Господ: треба се молити за непријатеље, и никако их не осуђивати и не оговарати, него говорити добро о њима, а по могућству и чинити им добро. Та дела гасе мржњу када се распали у срцу, држе је стално обузданом и значајно је слабе. Но, потпуно искорењивање злобе савршава се Божанском благодаћу. 1. 510

# Вером су свети задобили љубав према непријатељима; око ума, просвећено вером, неуклоњиво гледа у Бога и Његов Промисао, приписујући том Божанском Промислу све спољашње догађаје.

Душа прима искушења као лечење својих болести и благодари Лекару – Богу. Када се искушења посматрају тако, онда људи и друга оруђа искушавања остају по страни, као средства. Нема против њих ни злобе, ни непријатељства! Душа која прославља Саздатеља и благодари Небеском Лекару опијена неописивим осећањима почиње да благосиља оруђа свога излечења. 1. 176

# Немој да замрзиш ни онога ко те клевеће, ни онога ко ти се руга, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Богу, по недокучивом Промислу Божијем, како би ти, од срца и убеђено, у молитви Господу могао да кажеш: «Оно што сам заслужио по делима примам, сети ме се Господе у Царству Твоме». Невоље које се пуштају на тебе треба да схватиш као своју неисказиву срећу и доказ Богоизабраности, па да се најтоплијом молитвом помолиш за своје добротворе, за оне преко којих добијаш ту срећу и чијим рукама биваш отргнут од света и умртвљен за њега, чијим се рукама узносиш Богу. Осети милост према њима, сличну оној милости коју према несрећном човеку што се дави у гресима осећа Бог, Који је Сина Свога предао као искупљујућу Жртву за створења непријатељски расположена према Творцу, знајући да ће се та створења већином подсмевати овој Жртви и да ће је пренебрегавати. Таква милост, која се простире до љубави према непријатељима и излива се у сузним мољењима за њих, доводи до опитног познања Истине. 2. 223

# Свети Макарије Велики каже: «Благодат тако делује, и умирује све силе и срце, да душа од велике радости (милости) постаје налик незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, него у себи чистим оком гледа на све и радује се целом свету, из све снаге жели да поштује и љуби и Јелине и Јудејце». «Чистота срца – рекао је Исак Сиријац – гледа Бога; она сија и цвета у души не од људског учења, него зато што не види злобу људску». Човек ни злобу својих ближњих неће видети онда када читав његов однос према ближњем буде прожет милошћу према њему. 2. 408-409