Святая Русь

General view of the Nikolaevskii Cathedral from southwest in Mozhaisk in 1911.

(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Из дела светог Теофана Затворника

Осећања према Богу

Када неко упита – «Како увек бити са Господом?», смело му се може одговорити: треба да љубиш Господа и бићеш са Њим... А како да се задобије такво осећање? Мислим да већ и само сећање на Господа покреће љубав према Њему. Ако се овоме придода и размишљање о томе шта Он јесте, и шта је учинио и чини за нас, онда – не знам чије срце неће бити дирнуто. Стога свети оци богомислије, или сазерцавање својстава и дејстава Господњих, сасвим оправдано сматрају кључем молитве (уопште)... и непрестане молитве. Јер од тога оживљава љубав према Богу... и човек се сједињује Господом (6, п. 1026, стр. 179).

Покушајте да све своје домаће и друге послове схватите тако, као да су вам одређени од Самог Господа; на тај начин треба да схватите не само послове уопште, него и сваки појединачно. Онда ћете моћи да приступите послу знајући да треба да га обавите на начин угодан Господу... Кроз то, ваше ће мисли на послу бити са Господом. Ако на крају, свесни помоћи Божије, заблагодарите Господу, ето Господа и на крају посла. Ако потом, на исти начин будете обављали и други и трећи посао, и тако до краја дана, онда ће вам читав дан проћи у мислима о Господу. А то и јесте оно што се тражи, то јест – ходити у присуству Божијем. Одатле ће се појавити и осећање према Господу – осећање страха, побожности, преданости и благодарења. А осећање је молитва без речи (2, п. 279, стр. 132).

Ваша честа обраћања Богу током дана, приликом сваког посла и после посла – веома су добра ствар. То је део општег правила – ходити пред Богом (6, п. 957, стр. 55).

О разводу хришћанског брака

Чланак који следи објављен је у часописима "Свети Кнез Лазар" (издање Епархије Рашкопризренске, 43/2003, стр. 101-106) и "Истина" (издање Епархије Далматинске, 9-11/2004, стр. 243-249)

О РАЗВОДУ ХРИШЋАНСКОГ БРАКА

Што је Бог саставио човек да не раставља (Мт. 19,6).

Ове речи Спаситељеве изражавају саму суштину хришћанског гледишта о разводу брака. Толико су јасне, да им никакво тумачење није потребно. Црква је до данас остала верна Христовом учењу, будући да за хришћане не постоји важнији закон од јеванђелских речи Господњих. Брак дакле представља нераскидиву везу. Брачна правила Српске Православне Цркве само понављају да је православни брак „доживотна духовна и телесна веза“ (члан 1). „Постоји само један законит разлог за развод – каже свети Теофан Затворник – неверство супружника“. А свети Козма Етолски вели: „Власт да се растављате немате, и једино вас смрт и блуд могу раздвојити“. Наш најпознатији стари стручњак за црквено право, епископ Далматински Никодим (Милаш), каже да се брак завршава само смрћу - или физичком или духовном. Према томе, развод хришћанског брака представља заправо само констатацију духовне смрти. А како до те смрти долази?

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЕЋА

На ваше питање у чему се састоји срећан живот – да ли у сјају и слави богатства, или у тихом, мирном породичном животу, рећи ћу да се ја слажем са овим другим, и још ћу додати: живот који протиче са чистом савешћу и са смирењем, пружа мир, спокојство и истинску срећу. А богатство, част, слава и високо достојанство неретко бивају узрок многих грехова, те је таква срећа непостојана. При томе, ми у јеванђелском учењу Господњем видимо да је богаташ, који се у овом животу наслађивао свакојаким добрима, по одласку у будући век желео да се у своме страдању расхлади макар помоћу капи воде, али зачуо је одговор: Синко, сети се да си ти примио добра своја у животу своме... (Лк. 16,25). И још: овдашњи сјајан, раскошан и умишљено срећан живот Господ назива широким путем којим иду многи и који води у пропаст; а уски и тесни пут назвао је путем што води у живот вечни, и рекао је да је мало оних који га налазе (Мт. 7,14). 

Право и Правда

Манифест Просвећеног Конзервативизма.

Никита Михалков.

Москва. MMX

Увод

Сваки период руске историје има и беле и црне странице. Ми не можемо и нећемо да их делимо на своје и туђе. То је наша историја! Њене победе су – наше победе, њени порази – наши порази.

Убеђени смо да онда кад престанемо да делимо прошлост – проналазимо садашњост и обезбеђујемо будућност. Историјски Руска држава се развијала на хиљадугодишњем путу од "Свете Русије" до "Велике Русије".

Кијев! Владимир! Москва! Петербург-Петроград! Москва! То је пет етапа живота наше Отаџбине и судбине наше Домовине.

Кијев је почетак "Свете Русије". Кнез Владимир је крстио Русе у православној Христовој вери. "Света Русија" је процветала у Владимиру трудом и подвизима Великог кнеза Андреја Богољубског да би, ојачавши током наредних столећа, постала срце Московског царства. У то време вера је постала органски део живота, живот је био прожет вером. Државна идеологија била је неодвојива од православног погледа на свет, од симфоније Царства и Свештенства. У Цркви је смисао живота – то је основно начело Москве и историјски корен оног погледа на свет који се обично назива црквено-конзервативним.

Реформе Петра Великог изводе грађански и државни живот Русије изван црквене ограде. "Велика Русија" то значи "Царска Русија". Пред светом се појавио Петербург чију ће девизу представљати речи из "Упутства" Катарине Велике: "Русија је европска држава". Уместо Патријарха појавио се Синод. Симфонија власти се променила. Смисао живота је у Држави – то је основно начело Петербурга и извор оног руског погледа на свет који се уобичајено назива државно-конзервативним.

Руско Царство је понављало пут Византијског.

Београдски Сајам књига

У недељу је завршен 55. међународни Београдски сајам књига. На штанду ЦППС највише интересовања пробудила је нова књига "Последња византијска Царица" (продато више од 100 примерака). У нашој редакцији сајамски попуст трајаће до краја новембра.
Фотографија приказује редак тренутак предаха.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ПРЕМА НЕПРИЈАТЕЉИМА

#Срце које је заражено злобом и неспособно за Јеванђељем заповеђену љубав према непријатељима треба лечити оним средствима на која је указао Господ: треба се молити за непријатеље, и никако их не осуђивати и не оговарати, него говорити добро о њима, а по могућству и чинити им добро. Та дела гасе мржњу када се распали у срцу, држе је стално обузданом и значајно је слабе. Но, потпуно искорењивање злобе савршава се Божанском благодаћу. 1. 510

# Вером су свети задобили љубав према непријатељима; око ума, просвећено вером, неуклоњиво гледа у Бога и Његов Промисао, приписујући том Божанском Промислу све спољашње догађаје.

Душа прима искушења као лечење својих болести и благодари Лекару – Богу. Када се искушења посматрају тако, онда људи и друга оруђа искушавања остају по страни, као средства. Нема против њих ни злобе, ни непријатељства! Душа која прославља Саздатеља и благодари Небеском Лекару опијена неописивим осећањима почиње да благосиља оруђа свога излечења. 1. 176

# Немој да замрзиш ни онога ко те клевеће, ни онога ко ти се руга, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Богу, по недокучивом Промислу Божијем, како би ти, од срца и убеђено, у молитви Господу могао да кажеш: «Оно што сам заслужио по делима примам, сети ме се Господе у Царству Твоме». Невоље које се пуштају на тебе треба да схватиш као своју неисказиву срећу и доказ Богоизабраности, па да се најтоплијом молитвом помолиш за своје добротворе, за оне преко којих добијаш ту срећу и чијим рукама биваш отргнут од света и умртвљен за њега, чијим се рукама узносиш Богу. Осети милост према њима, сличну оној милости коју према несрећном човеку што се дави у гресима осећа Бог, Који је Сина Свога предао као искупљујућу Жртву за створења непријатељски расположена према Творцу, знајући да ће се та створења већином подсмевати овој Жртви и да ће је пренебрегавати. Таква милост, која се простире до љубави према непријатељима и излива се у сузним мољењима за њих, доводи до опитног познања Истине. 2. 223

# Свети Макарије Велики каже: «Благодат тако делује, и умирује све силе и срце, да душа од велике радости (милости) постаје налик незлобивом детету, и човек више не осуђује ни Јелина, ни Јудејца, ни грешника, ни мирјанина, него у себи чистим оком гледа на све и радује се целом свету, из све снаге жели да поштује и љуби и Јелине и Јудејце». «Чистота срца – рекао је Исак Сиријац – гледа Бога; она сија и цвета у души не од људског учења, него зато што не види злобу људску». Човек ни злобу својих ближњих неће видети онда када читав његов однос према ближњем буде прожет милошћу према њему. 2. 408-409

Барон Врангель

Генерал Петр Николаевич Врангель,
Главнокомандующий Русской (Белой) армией

- памятник в Сремских Карловцах (Сербия)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СРЦЕ 

...Срце је пространа њива, зарасла у трње и коров страсти. Како на њој посејати благодатно семе? Оно ће пропасти и неће донети плода: зато треба свакодневно, макар и помало, чупати трње страсти, не допуштајући му да делује.

...Прати покрете свога срца и уништавај страсти које се појављују, пре свега гордости, гнева и осуђивања ближњих. Зашто да плачемо за туђим мртвацима, када наш мртвац лежи пред нама – наша гресима умртвљена душа.

Духовни плач због грехова неопходан је у покајању
Духовни плач нам је веома потребан, о чему говори старац Пајсије, наводећи сведочанства многих светих; у делима Отаца је доста писано о томе; ми треба да их читамо са вером и смирењем, пазећи на себе, а не на друге; осим тога, ми се задовољавамо само простим читањем, које душу оставља гладну и хладну.

Леснинский монастырь

Са Светим Оцима из дана у дан

Таштина земаљска

# Стицање обиља злата, гомиле слугу, гордост и сујета, умишљеност и надменост – све је то таштина над таштинама, јер не долази од Бога и нема добар циљ (свети Јован Златоуст).

# Ми хришћани не само да не сматрамо за нешто велико ни знаменитост предака, ни телесну снагу, ни лепоту, ни господство, ни славу, па ни само царско достојанство, нити икакву другу људску предност, него све то чак сматрамо недостојним жеље (свети Василије Велики).

# Не примај са медом отровне материје (свети Василије Велики).

# Какву корист ми је донео свет? И шта добијају данас они, који се налазе у свету? Заиста ништа, него као што су се наги уселили у гробове, тако ће наги и васкрснути, и сви ће заплакати што су оставили истински живот, што су оставили Светлост света – Христа, и заволели таму (свети Симеон Нови Богослов).

# Опијање сујетним бригама исушује главу (авва Исаија).

# Мамон – то је свако дело овога света (авва Исаија).

# Истинско служење Богу, то је – немати у уму ништа страно Богу (авва Исаија).

# Овдашња слава, земаљско богатство и благородство су – само дечије играчке (свети Григорије Богослов).

# Онај ко је рођен у овом свету, нека не мисли да се родио зато да би се наслађивао тим светом и уживао у његовим радостима, јер, када би то био циљ рођења, он не би умирао (свети Симеон Нови Богослов).

# Као што ноћ следи после дана, тако и зло следи после добра (свети Марко Подвижник).

# Свињске очи имају такво природно устројство, да су окренуте ка земљи и никако не могу да погледају на небо. Тако и код оних који се наслађују чулним задовољствима, душа, која је пала у муљ сладострашћа, тешко може да подигне поглед ка Богу, или да мисли нешто достојно Бога (древни Патерик).

# Што се човек више удаљава од сваке земаљске утехе, то је ближи Богу.

# Привремена сладост припрема човеку вечну горчину, ако се неко неразумно везује за њу (свети Димитрије Ростовски).

# После неколико тренутака насладе предстоје вечне муке (свети Филарет митрополит Московски).

# Пријатно је садашње, али оно је сан у поређењу са будућим (Духовни Маргарит).

# Шта значи наслађивање земаљским задовољствима у поређењу са стањем будућег блаженства, ако не сновиђење једнога дана у поређењу са читавим животом? Зар не би био безуман човек који би пристао да читав живот трпи казну, како би видео један пријатан сан? (свети Јован Златоуст).

# Душа почиње да кружи: када мисли о вечном, бира добродетељ, а кад поглед усмери ка садашњем, одлучује се за задовољства. Овде је хладовина за тело, а тамо његово покоравање. Овде је пијанство, а тамо пост. Овде је смех, плес, блуд, а тамо сузе, молитва, девственост (свети Василије Велики).

Андреј Рубљов, Рождество Христово

Преподобни Јустин Ћелијски

Преподобни Јустин Ћелијски

ОДГОВОР НА АНОНИМНУ ДОПИСНИЦУ

(Рукопис је писан најпре својеручно, а затим прекуцан на 17 страна, са потписом и датумом: „О Св. Сави 1971, у ман. Ћелије". Пронађен је у Авиној архиви и издат тек недавно. Ради јасноће, дати су и сви уводни текстови, тј. анонимна дописница и акт Св. Синода)

Повод:         

Његовом Преосвештенству Господину Јовану

Епископу Шабачко-ваљевском - Шабац

Ваше Преосвештенство,

Вашим актом Ебр. 681, од 28. октобра 1970, Ви ми достављате необичан, и у основи апокалиптички, акт Светог Архијерејског Синода Бр. 3485 / зап. 663, од 16. октобра 1970, који гласи:

Свети Архијерејски Синод

Српске Православне Цркве

бp. 3485 / зап. 663

16. oктoбpa 1970. године

Београд

Ваше Преосвештенство,

Његова Светост Патријарх Српски Г. Герман у седници Светог Архијерејског Синода одржаној 16. октобра ове (1970) године приказао је отворену дописницу коју је примио на своје лично име, која гласи:

„Ваша Светости,

Сматрам за потребно да Вас обавестим да се у народу у последње време много говори о др Јустину и да он дуго чами у Ћелијама само зато што Ви то желите, јер је био противу Вашега избора за патријарха.

Др Јустин се сматра за најученијег човека у Православљу код нас и неки га називају и мучеником црвеног патријарха.

Ако Вам се нешто замерио требало би му опростити и довести га у Београд на какву било дужност и на тај би се начин пресекле разне приче.

С поштовањем,

Један православац"

* * *

Приказујући предње, Његова Светост изјављује да је он лично дубоко уверен да високопреподобни архимандрит о. Јустин нема никакве везе са садржином ове дописнице, али сматра за потребно да упозна Свети архијерејски синод, какве све уличне верзије о овоме колају.

По саслушању Свети архијерејски синод одлучује:

„Преко Његовог Преосвештенства Епископа шабачко-ваљевског Г. Јована, надлежног епархијског архијереја, доставити високопреподобном архимандриту о. Јустину, духовнику манастира Ћелије код Ваљева, препис поменуте дописнице, која је упућена Његовој Светости Патријарху српском Г. Герману, и умолити га да се изјасни да ли би желео и могао да прихвати неку црквену службу у Београду и кojy?

О предњем нам је част известити Вас, с молбом ради знања и даљег сходног поступка.

Вашег Преосвештенства у Христу брат

За Председника Светог архијерејског синода члан, (М. П.) Епископ браничевски Хризостом"

Georgia - საქართველო

View of Tiflis (Tblisi) from the grounds of Saint David Church, ca. 1910.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Друга Посланица Туге
Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве
(1972)
Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава, Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима.
Сваком епископу поверен је народ Господњи у његовој епархији и он ће за њих дати одговор Богу (Ап. 39). По 34-ом Апостолском правилу „епископ чини само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају".
Ипак, догађа се да неке појаве по своме значају могу да утичу не само на чада једне епархије, већ и на многе Помесне Цркве истовремено. Такве појаве васељенског карактера не могу више бити ствар која се не тиче сваког православног епископа, као прејемника Светих Апостола који је постављен да штити своју паству од различитих саблазни. Нарочито се то односи на наше доба, када се помоћу технике различите вести и идеје тако брзо шире.
Наша паства, која припада слободном делу Руске Цркве, расејана је по целом свету. Зато се речено на њу односи и више него на било кога другог.
Услед тога и наши епископи на својим Саборима не могу ограничавати свој суд уским границама пастирских и административних проблема који се појављују у њиховим епархијама, него су принуђени да обрате пажњу и на питања од општег значаја за сав православни свет, јер несрећа за једну Цркву треба да буде несрећа и за другу, и да од ње захтева живо учешће (Фил. 4,14-15; Јевр. 10,33). Ако је свети Апостол Павле патио са онима који пате и пламтео са онима који.су били саблажњени, можемо ли ми, архијереји Божији, да остајемо равнодушни према расту заблуде која прети спасењу душа многе наше браће у Христу?

Святая Русь

Factory in Kyn, Russia, belonging to Count S. A. Stroganov, photographed in 1912.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Посланице туге

Трећа Посланица Туге
Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне
Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".
Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

Истинска и лажна мистика

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

Овом књижицом закључује се низ издања којима је (почев од 31. свеске религиозно-философске библиотеке) циљ да разграниче Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од католичког раскола и многобројних протестантских секти које су са њом у додиру.

Свеска 37. посвећена је појашњењу необично важног питања – питања о правилном «душевном устројству», које је дотицано и у другим свескама, као на пример у првој, двадесет осмој и тридесетој. За ову свеску карактеристично је то, да се у њој, насупрот исправном путу духовног живота, разоткрива понор духовне заблуде у који се лако скреће са пута спасења, што се понекад догађа чак и истакнутим подвижницима, уколико се строго не држе упутстава која су нам за руковођење дали православни Оци. 

Објашњено је такође да се оно духовно стање које се у Православљу сматра за одступање према лажи и обмани, у католицизму доживљава као стање благодатне светости.

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух... Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство. Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Православље и његова будућност

Свештеник Алексеј Јанг
НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ*

«Христов позив и даље стиже до нас; хајде да почнемо да обраћамо пажњу на њега»
- јеромонах Серафим (Роуз)

Шта је Православље и има ли оно уопште будућност?

Године 1976. покојни јеромонах Серафим (Роуз) написао је следеће:
«Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада на свим фронтовима и на сваки начин се труди, не само да скрене верне са пута спасења који им показује Црква, него да, упркос обећању Спаситељевом (Мт. 16,18), потчини себи чак и саму Цркву Христову, те да истинску Тело Христово претвори у «екуменистичку» организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.
Ми наравно знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?»[1]

Святая Русь

А chapel sits on the site where the city of Belozersk was founded in ancient times, photographed in 1909.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СТРАСТИ

Наш подвиг се и састоји управо у томе да побеђујемо страсти, а њих је много и веома су различите. Свети Оци (Касијан, Нил Сорски,..) наводе осам главних страсти, док свети Јован Лествичник, спајајући гордост и сујету, наводи седам. Ови Свети Оци нас уче како против које страсти да се боримо и чиме да их побеђујемо. Читај места на која ти је указано и руководи се њима. Али треба знати да све наше страсти снагу да нас победе добијају од гордости, док их напротив смирење уништава. Ипак, догађа се, по речима светог Јована Лествичника (у 26. поуци), да се од неких све страсти удаље, осим гордости, која тада сама замењује све остале страсти; зато треба бити опрезан, да уместо плодова не родимо кукољ. Одсецање своје воље и разума управо зато нам је и неопходно, што се од њега рађа смирење; а и борба против страсти нас смирава.

Сретенский монастырь, Москва

Сретењски манастир / Monastère de la Sainte Rencontre
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника

Љубав према Богу и ближњима

Суштинска, изворна заповест је – «љуби». Мала реч, а изражава свеобухватно дело. Лако је рећи «љуби», али није лако постићи потребну меру љубави. Није сасвим јасно ни то како се ово може постићи; управо зато Спаситељ ову заповест окружује другим, појашњавајућим правилима: љуби, као самога себе; и како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6,31). Ту се указује на меру љубави, која је, може се рећи, безмерна; јер, постоји ли мера љубави према самоме себи и постоји ли добро, које неко не би пожелео себи од других? Међутим, овај пропис ипак није неостварив. Суштина је у томе, да се уђе у савршено саосећање са другима, тако да се њихова осећања у потпуности преносе на себе, да се осећа то што они осећају. Кад ово буде случај, онда неће бити потребе да се указује на то шта у конкретном случају треба учинити за друге: само срце ће показати. Ти се само постарај да подстакнеш саосећање, иначе ће се одмах појавити егоизам, који ће те вратити к себи и закључати у себе. Тада ни прстом нећеш хтети да мрднеш за другога, нити ћеш га погледати, чак и ако умире. Када је Господ рекао: љуби ближњег као самога себе, хтео је да уместо нас у нама, то јест у нашем срцу, стоји ближњи. Ако пак тамо по старом буде стајало наше «ја», онда не очекуј добра (43, стр. 142-143).