Посланице туге

Трећа Посланица Туге
Митрополитa Филаретa, Предстојатељa Архијерејског Синода Руске Православне Цркве – Заграничне
Обраћање Предстојатељима Светих Божијих Цркава, Преосвећеним Православним Архијерејима, поводом „Тијатирског Исповедања".
Учећи нас да у свему тврдо чувамо православну веру, св. Апостол Павле је писао Галатима: Ако вам и ми или Анђео с неба проповеда јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! (Гал. 1,8). Ученика свог Тимотеја он је саветовао да остане у ономе чему га је научио и што му је поверено, знајући ко га је научио (2. Тим. 3,14). Ово је указање на то кога треба да следи сваки Архијереј Православне Цркве, на шта се он обавезује и заклетвом коју даје приликом хиротоније. Апостол пише да је Архијереј дужан да се чврсто држи истините речи сагласне са учењем, да би био способан и поучавати у здравој науци и покарати оне који се противе (Тит. 1,9).
У данашње време опште неодлучности, пометености умова и развраћености, од нас се нарочито захтева да исповедамо истинско учење Цркве, не обазирући се на то ко нас слуша и на неверје које нас окружује. Ако ради приближавања заблудама овог века будемо прећуткивали истину или ради угађања овом свету предавали лажно учење, онда бисмо онима који истину траже заправо давали камење уместо хлеба. Што је на вишем месту онај који тако поступа, то већу саблазан ствара, и тим теже могу да буду последице.

Истинска и лажна мистика

Мистика Цркве и мистика западних исповедања [1]

Предговор за издање из 1914. године

Овом књижицом закључује се низ издања којима је (почев од 31. свеске религиозно-философске библиотеке) циљ да разграниче Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву од католичког раскола и многобројних протестантских секти које су са њом у додиру.

Свеска 37. посвећена је појашњењу необично важног питања – питања о правилном «душевном устројству», које је дотицано и у другим свескама, као на пример у првој, двадесет осмој и тридесетој. За ову свеску карактеристично је то, да се у њој, насупрот исправном путу духовног живота, разоткрива понор духовне заблуде у који се лако скреће са пута спасења, што се понекад догађа чак и истакнутим подвижницима, уколико се строго не држе упутстава која су нам за руковођење дали православни Оци. 

Објашњено је такође да се оно духовно стање које се у Православљу сматра за одступање према лажи и обмани, у католицизму доживљава као стање благодатне светости.

И док пут духовног живота и његова суштина у Православљу остају непромењени током читаве историје Цркве[2], док су наши подвижници последњег времена напојени истим Духом као и велики духоносци првих и наредних векова Хришћанства[3], код «светих» на Западу «духовно делање» се искривљује, појављују се скретања у духовном животу, приметан је други дух... Јасно је да је васељенско духовно предање, које се чува у Православљу, тамо нарушено и да се уместо трезвеног и истински духовног човековог душевног устројства увлачи «телесно мудровање», које потиче од духа лажи и којим је западно «хришћанство» све дубље прожето.

На послетку, надамо се да ћемо моћи да понудимо и темељитије истраживање овог питања, а дотле, показаћемо (у другом делу овог рада) само кратке одломке из житија неких католичких светих, како бисмо указали на погибељна изопачења духовног разположења која су карактеристична за католичанство. Након пажљивог читања првог дела ове свеске и прилога, читалац ће их лако и сам увидети.

Православље и његова будућност

Свештеник Алексеј Јанг
НАШЕ ПРАВОСЛАВЉЕ И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ*

«Христов позив и даље стиже до нас; хајде да почнемо да обраћамо пажњу на њега»
- јеромонах Серафим (Роуз)

Шта је Православље и има ли оно уопште будућност?

Године 1976. покојни јеромонах Серафим (Роуз) написао је следеће:
«Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада на свим фронтовима и на сваки начин се труди, не само да скрене верне са пута спасења који им показује Црква, него да, упркос обећању Спаситељевом (Мт. 16,18), потчини себи чак и саму Цркву Христову, те да истинску Тело Христово претвори у «екуменистичку» организацију, која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.
Ми наравно знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?»[1]

Святая Русь

А chapel sits on the site where the city of Belozersk was founded in ancient times, photographed in 1909.
(photo: Sergei Mikhailovich Prokudin-Gorskii, 1863-1944)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СТРАСТИ

Наш подвиг се и састоји управо у томе да побеђујемо страсти, а њих је много и веома су различите. Свети Оци (Касијан, Нил Сорски,..) наводе осам главних страсти, док свети Јован Лествичник, спајајући гордост и сујету, наводи седам. Ови Свети Оци нас уче како против које страсти да се боримо и чиме да их побеђујемо. Читај места на која ти је указано и руководи се њима. Али треба знати да све наше страсти снагу да нас победе добијају од гордости, док их напротив смирење уништава. Ипак, догађа се, по речима светог Јована Лествичника (у 26. поуци), да се од неких све страсти удаље, осим гордости, која тада сама замењује све остале страсти; зато треба бити опрезан, да уместо плодова не родимо кукољ. Одсецање своје воље и разума управо зато нам је и неопходно, што се од њега рађа смирење; а и борба против страсти нас смирава.

Сретенский монастырь, Москва

Сретењски манастир / Monastère de la Sainte Rencontre
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника

Љубав према Богу и ближњима

Суштинска, изворна заповест је – «љуби». Мала реч, а изражава свеобухватно дело. Лако је рећи «љуби», али није лако постићи потребну меру љубави. Није сасвим јасно ни то како се ово може постићи; управо зато Спаситељ ову заповест окружује другим, појашњавајућим правилима: љуби, као самога себе; и како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима (Лк. 6,31). Ту се указује на меру љубави, која је, може се рећи, безмерна; јер, постоји ли мера љубави према самоме себи и постоји ли добро, које неко не би пожелео себи од других? Међутим, овај пропис ипак није неостварив. Суштина је у томе, да се уђе у савршено саосећање са другима, тако да се њихова осећања у потпуности преносе на себе, да се осећа то што они осећају. Кад ово буде случај, онда неће бити потребе да се указује на то шта у конкретном случају треба учинити за друге: само срце ће показати. Ти се само постарај да подстакнеш саосећање, иначе ће се одмах појавити егоизам, који ће те вратити к себи и закључати у себе. Тада ни прстом нећеш хтети да мрднеш за другога, нити ћеш га погледати, чак и ако умире. Када је Господ рекао: љуби ближњег као самога себе, хтео је да уместо нас у нама, то јест у нашем срцу, стоји ближњи. Ако пак тамо по старом буде стајало наше «ја», онда не очекуј добра (43, стр. 142-143).

Церковь Св. Архангела Михаила (Спасо-Андроников монастырь), Москва

Црква Светог Архангела Михаила (Спасо-Андроников манастир)
Eglise du Saint Archange Michel (monastère St Andronikov)
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СУЗЕ 

Пре очишћења од страсти сузе су лажне
У своме писму саопштавате ми о стању у коме се налазите... да силно тугујете због вашег пређашњег живота, да чак плачете и ридате. Ми и треба да плачемо. Истинско покајање захтева сузе, и то многе сузе. Само што се сузама, док човек није очишћен од страсти, не може веровати да су праве. Свети Јован Лествичник у 7. поуци каже: не веруј изворима твојих суза пре потпуног очишћења од страсти. И још у истој поуци: «када код оних који мисле да плачу по Богу приметимо гнев и гордост, њихове сузе не треба да сматрамо за праве, јер какву заједницу светлост има са тамом?» Овај свети на истом месту каже да сузе код почетника бивају услед многих и различитих разлога: од природе, од неправилне туге (тј. увређености, самољубља), од сујете, од блудног демона и из других разлога, и саветује да такве сузе истражујемо са страхом Божијим и очишћујемо сећањем на одлазак из овог живота, како бисмо стекли чисте и нелажне сузе, у којима нема обмане или гордости, сузе које очишћују и умивају од греха. При томе увек треба да имамо на уму речи светога изговорене у истој поуци: «велика је злоба наших непријатеља; они мајку врлина претварају у мајку страсти, и узрочник смирења претварају у повод за гордост».

Знаменский собор, Вел. Новгород

Знамењска црква / Еglise de Notre-Dame-du-Signe / Cathedral of Our Lady of the Sign
(фото: Никола Трифуновић)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЉУБАВ ДУХОВНА

# Све људе треба предати Богу. Томе нас учи и Црква; она каже: «Сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо». Ко преда себе и све Богу, тај може да умре за свет, а без те смрти у човековој души не може да засија духовно оживљење. Ако останеш веран Богу и мртав за људе, онда ће се, кад дође време, у твојој души појавити духовна ризница и видећеш васкрсење своје душе дејством Духа. 6. 330

# Свету љубав према ближњем сачуваће онај ко са њим има општење Бога ради; сачуваће је и онај ко се Бога ради удаљава од таквог општења. Наша природа је повређена падом, њиме је повређена и наша природна љубав. Стога се за испуњавање услова свете љубави треба руководити не осећањима и склоностима срца, него заповестима Јеванђеља – свесветим заповестима Господа нашег Исуса Христа. Једна од тих заповести каже: Ако ли те десна рука саблажњава, одсеци је и баци од себе; јер ти је боље да погине један од удова твојих неголи да све тело твоје буде бачено у пакао (Мт. 5,30), то јест, ако неки човек, који ти је потребан и близак као твоја десна рука, наноси штету твојој души – прекини општење са њим. Такво поступање заповеда нам Законодавац савршене љубави. А маштања и осећања нашег палог срца лако могу да нас одвуку у пропаст! 6. 331

Церковь Св. Прокопия и церковь Жен Мироносиц, Вел. Новгород

Црква Св. Прокопија / Еglise de St. Procope
Црква Св. Жена Мироносица / Еglise de Saintes Femmes Myrophoresс
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

СУЈЕТА 

Пишеш о својим умишљеним помислима, да те хвале приликом сваког успеха: то је веома опасно и представља почетак прелести. Било би добро када би за сваким успехом следило смирење. Сећај се својих грехова и за себе сматрај да си најмања од свих; тада ће те оправдати благодат Божија. И где су твоји успеси када не подносиш никакве увреде? И како можеш да оставиш млечне производе? То је као доливање уља на ватру – послужиће само као храна за твоју сујету. Употребљавај млечне производе чувајући умереност, у славу Божију, па се ни мало нећеш повредити. А болесна си не због млечних производа, него због нетрпељивости и недостатка смирења.

Сујета уништава и добра дела 
...Сматрам за потребно да вам напоменем, да свако ваше добро дело треба да буде прожето смирењем: и молитва, и пост, и милостиња, и праштање ближњем – све чините у славу Божију и са смирењем. Ово вам предлажем зато што знам да ђаво, који мрзи добро, када не успе да нас одврати од неког доброг дела, труди се да га помрачи умишљеношћу и сујетом.

Церковь Спаса-Преображения, Вел. Новгород

Црква Преображења Спаситељевог / Еglise de la Transfiguration du Sauveur
(фото: Никола Трифуновић)

Са Светим Оцима из дана у дан

Свет и живот у свету

# Побожна душа нема истински дом и отаџбину у овом свету, него је свуда у прогонству (свети Тихон Задонски).

# Нико се не може приближити Богу, ако се не удаљи од света (свети Исак Сиријац).

# Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама (свети Теофан Затворник)

# Буди уверен да ништа не значе ни богатство, ни здравље, ни слава, јер постоје људи, који би могли да се обогате, али не стичу ништа, исцрпљују тело и не живе у слави, него у презиру и смирењу (свети Јован Златоуст).

# Овај свет је налик броду који је велелепно украшен и лепо га је гледати, али је опасно путовати на њему.

# Велика бура бесни морем живота. Збацимо са себе све што припада сујетном свету, и у молитви дозивајмо Бога, како не бисмо потонули у њеним грозним таласима. Ако се човек споља не ослободи привезаности за свет, и ако се не ослободи страсти које оптерећују његову душу изнутра, он не може да се спасе од погибије у усталасаном мору (авва Исаија).

# Много је цветова на дрвету, но хоће ли много плодова дати? Тако је и са светом – много нам обећава, али мало даје.

# Оно што је покров, стављен на очи, то су светске помисли и успомене за ум, или око душе (свети Симеон Нови Богослов).

# У овом свету свак попут путника користи земљу као хотел. Једино његово благо, које ће понети са собом, јесу побожност и врлина (свети Јован Златоуст).

# Свеопшта врлина састоји се у томе, да се буде странац и дошљак у овом свету (свети Јован Златоуст).

# Свет воли да одводи са истинског пута, али никада не доводи до циља – он уме да подстакне жеђ, али не може да засити душу; све обећава, али пред крај углавном сам све узима.

# Свет је одувек гонио реч Божију; гоњење од стране света свагда је представљало сведочанство учења које потиче од Бога (свети Игњатије Брјанчанинов).

Софийский собор, Вел. Новгород

Саборни храм Св. Софија / Cathédrale Sainte-Sophie
(фото: Никола Трифуновић)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

ТРПЉЕЊЕ

А вама саветујем да не посустанете у ношењу тога крста, него да стојите одважно и ударце подносите. Јер се свако добро дело трпљењем и патњом поправља: а после ће они који сада из неразумевања ропћу бити захвални. Апостоли за време проповеди, мада бејаху Јудејцима саблазан а Јелинима безумље, нису престајали да проповедају Христа распетог; и трпљењем својим читав свет прођоше и посејаше веру Христову; а да су они, обазирући се на саблазан и на роптање, проповед напустили, каква би корист била? Ви можете ово у малом узети себи за пример.

…Трпљењу се не треба поучавати онда када нас због кривице прекоревају, него када смо без кривице осрамоћени и прекорени.

Прочитајте код светог Петра Дамаскина у другој књизи, у 5. Беседи, о трпљењу, да се „у умном боју не може пронаћи место на коме боја нема; макар неко и све створено прошао, ма куда ишао, бој ће имати: у пустињи – звери и злодуси и остале патње љуте и немани; у тиховању – злодуси и искушења; међу људима – злодуси и људи који искушавају, и нема било када места без зебње. Зато се без трпљења не може пронаћи спокојство”. А спокојство нам, као што је познато по речи Божијој, дарује смирење; оно пак настаје из мудрости; а мудрост настаје од искушења.

Марфо-Мариинская обитель, Москва

Манастир Св. Марте и Марије / Monastère des Saintes-Marthe-et-Marie
(фото: Никола Трифуновић)

Молите се непрестано

Свети Игњатије Брјанчанинов
Свети Теофан Затворник
МОЛИТЕ СЕ НЕПРЕСТАНО


Драгоцени зборник о Исусовој молитви појавио се на српском језику пре више од десет година и доживео неколико издања. Пошто одавно не може да се пронађе у књижарама, на овај начин омогућујемо заинтересованим читаоцима да до њега дођу.

Овде можете да прочитате читаву књигу
Молите се непрестано - зборник о молитви Исусовој

© за превод на српски језик: "Предањске студије" и Младен Станковић, 2000.
Сва права задржана.

Спасо-Андроников монастырь, Москва

Спасо-Андроников манастир/ Monastère St Andronikov
(фото: Никола Трифуновић)

Из дела светог Теофана Затворника

Нада

Нада је – од вере, али када тај осећај постане чест, он онда оснажује и саму веру. Тако нада даје данак вери, као својој родоначалници. Под њиховим узајамним утицајем сазрева свети живот, који као последњи циљ има стварање љубави у срцу (34, стр. 363-364).

Гледајући стално пред собом врата смрти, гаји хришћанску наду и, одагнавајући њоме ужас смрти, радуј се као онај ко ступа у царске палате (2, п. 366, стр. 236).

Добро чините што чувате наду и живо уздање. Они су – луч, који осветљава пут живота и доноси радост сред неизбежних животних тескоба. Нада и уздање су подржавали мученике у трпљењу и преподобне у подвигу. Подстичите их све више и више. Без њих је – само мрак и бескрајна тескоба (5, п. 876, стр. 148).

Нада зна да будућност припада Господу Христу и светој Цркви Његовој. Она као да се већ сели тамо, живећи у тој будућности не само својим мислима, него и осећајем, у уверености да ће се преславни духовни живот – који исходи од прослављеног Господа и који је Његовим удовима данас само унутрашње својствен – у своје време и споља преславно разоткрити, прожимајући собом све... (24, стр. 126).

Нада је најнежнији цветић у духовном врту, али уједно и најјачи. Чим је запахне трулежни задах греха она вене; али кад тога нема, никаква сила не може да је сломи. Напротив, она својим миомирисом оснажује све друго (34, стр. 386).

Манастир Кутлумуш

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

УЗНЕМИРЕНОСТ

Узнемиреност је знак духовне гордости

Ви у себи видите немар за добра дела, и то вас узнемирава, уместо да вас смирава, чиме бисте могли да привучете помоћ Божију; ви се међутим узнемиравате, а узнемиреност, то је ђавоље дело, и представља знак духовне гордости.

Узнемиреност не доноси никакву корист, него највећу штету; то је ђавоље дело, које не допушта да се пред Богом излије своје срце у покајању.

...Ти си за време припреме за Свету Тајну, то јест припреме за причешће, била узнемирена јер се ниси припремала добро – молила си се мало и расејано; и пошто си се тако лоше припремила, питаш да ли смеш да приступиш тој страшној Светој Тајни? Ниси принела ни једну усрдну молитву, ни једно добро дело, твоје покајање је тако хладно и немарно. Ти не видиш да овај немир долази од противника, и да са њим никада не можеш да склопи примирје. Мислила си да када се добро припремиш, онда можеш и достојно да се причестиш. Али то је погрешно. Колико год да се припремамо, ипак не можемо достојно да приступимо. Бог прима само свест о нашој недостојности, срце скрушено и смирено и по Својој неизрецивој благости удостојава нас ове велике Свете Тајне. Ја сам уверен да си ти истински желела да се припремиш за њу, али ту се умешала самоувереност. А када си видела да ниси у стању да испуниш ово или оно, ниси се смирила у својој немоћи; ђаво те зато и напада узнемиреношћу, а у таквом стању нема ни покајања, ни смирења, ни спокојства. Када читамо не само устима, него у срцу осећамо: безакоње своје ја знам, и грех је мој стално преда мном, онда ће бити и плода: срце скрушено и смирено, које Бог неће презрети. Но, ако у себи не осећамо ово, него нам је срце, напротив, хладно и тврдо, онда никако не треба да се узнемиравамо, већ и невољно треба да осетимо смирење; а ако се узнемиравамо, од тога немамо никакве користи...