Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЈЕРЕС 

#Јерес је лажно учење о хришћанству. ...Хришћанство је – учење Божије, Откривење Божије. Као познање које је људима даровао Бог, оно треба да буде примљено и чувано са највећом побожношћу и покорношћу, који доликују тој светињи. Оно може да буде примљено и чувано само смиреном вером, јер потпуно надвисује људски разум. То је та духовна, тајанствена књига (Откр. 22, 18-19), књига познања Божијег, коју је написао и објавио Сам Бог, којој се ништа не може додати и из које се ништа не може изоставити. Одатле је јасно како тежак грех представља – јерес. Она је негодовање и побуна творевине против Творца, побуна и негодовање најништавнијег и најограниченијег бића – човека – против свесавршеног Бога. Она је – страшно је рећи – суд човека над Богом и пресуда Богу од стране човека. Она је – грех ума, грех духа. Она је – хула на Бога, непријатељство против Бога. Она је – плод гордости, тог разлога пада палих анђела. И последице пада у јерес веома су сличне последицама пада одбачених духова; јерес помрачује ум, разгневљује срце, разлива свој отров по читавом телу, води душу у вечну смрт. Она није способна за смирење. Она човека чини потпуно туђим Богу. Она је – смртни грех. Као плод гордости, јерес у гвозденим ланцима држи свога заточеника, и ретки су они којима полази за руком да се из њих истргну. Јеретицима је својствена – упорност у јереси.
Први јеретици били су хришћани међу Јудејцима, који су споља поверовали у Христа, али су и даље хтели да се држе обредног и грађанског закона Мојсијевог у његовом буквалном смислу.
...Други извор јереси постала је незнабожачка философија и уопште људска ученост.
...Свето Писмо које су телесни и душевни људи изучили на речима (тј. споља), њима је послужило да би изумели јерес, да би погубили и себе и друге. Свети апостол Петар је о посланицама светог апостола Павла рекао да их неуки и неутврђени изврћу, као и остала Писма, на своју сопствену пропаст (2. Пет. 3,16). Овде је веома прецизно употребљена реч изврћу, јер телесан и душеван човек, не схватајући духовни смисао Светог Писма, приписује му смисао према своме нахођењу. Другачије и не може да буде: јер душевном човеку је потребно да добије било какво знање кад чита или изучава Божанско Писмо, а није у стању да га схвати онако како треба; он дакле нужно усваја појам онако како му се учини да је добро.
Порекло Светог Писма, као и начин његовог поимања и тумачења, сасвим су јасно представили апостоли Петар и Павле. Свети апостол Петар каже: И ово прво знајте да ниједно пророштво не бива по личном тумачењу. Јер никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говораху свети Божији људи (2. Пет. 1,20-21). То значи: као што је Реч Божија, или Свето Писмо, била произнесена посредством Духа Светога, тако само посредством Духа Светога може да буде и објашњена, и сходно томе схваћена. Свети апостол Павле каже: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божијега. А ми не примисмо духа овога света, него Духа Који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога; што и говоримо, не речима наученим од људске мудрости, него наученим од Духа Светог, духовно духовним доказујући (1. Кор. 2,11-13).
...Душевно и телесно стање представља последицу нашег пада: то је стање бунта против Бога и непријатељства према Њему. Због неспособности душевног човека да правилно схвати духовно, света Црква брани својим чедима да самовољно тумаче Свето Писмо, него заповеда да се строго држе тумачења које су дали свети оци.
...Јерес је – грех ума. Суштина тог греха је – богохуљење.
Будући управо грех ума, јерес не само да помрачује ум, него и на срце преноси један нарочит гнев, убијајући га вечном смрћу. Тим грехом човек понајвише постаје налик палим духовима, чији је главни грех – противљење Богу и хула на Бога.
Карактеристично обележје палих духова је – гордост; и јеретицима је карактеристично обележје – гордост, која се најочигледније пројављује кроз презир и осуђивање свих који не припадају њиховој секти, и љуту мржњу према њима. Али главна пројава гордости код јеретика и расколника састоји се у томе што су се они, одбацивши Богопознање и Богослужење које је открио и предао Сам Бог, потчинили самовољним, богохулним и богопротивним учењима. Ђаво се не труди да онога ко је заражен јересју и расколом искушава другим очигледним страстима и гресима. А и зашто би искушавао онога ко је путем смртног греха већ убијен вечном смрћу и за живота представља његов, ђаволов удео? Напротив, ђаво подржава јеретика и расколника у уздржању и другим спољашњим подвизима и облицима врлина, одржавајући га тиме у стању задовољства самим собом и у заблуди, док православнога привлачи ка јереси личном светошћу коју јеретик носи на себи, или га у крајњој линији наводи на оправдавање и својеврсно подржавање јереси, као и на сумњу у Православље и хладан однос према њему.
Онај ко поседује благо, бива изложен нападима разбојника, а ко нема ништа, њега разбојници не узнемиравају. Ђаво жестоко насрће на онога ко има благо праве вере, трудећи се да га људима покаже побеђеног, баш као што се труди да јеретика представи као добродетељног и достојног уважавања. Са таквим тешко докучивим лукавством зли дух делује у корист јереси, а на штету истинског хришћанства. На несрећу, та подвала му лако полази за руком! Хиљаде људи он њоме лови и одводи у смрт.
Многи су водили најстрожи подвижнички живот пребивајући у јереси или расколу; кад су пак примили Православље, били су подвргнути различитим слабостима. До каквог закључка то треба да доведе? До тога, да у првом стању ђаво није ратовао против њих, сматрајући их за своје, док је у другом кренуо у сурови рат против оних који су јавно објавили и исповедили да су му непријатељи. Свето Писмо лукавог духа назива не само непријатељем, него и мучитељем (Пс. 8,3). Он не само да је непријатељски расположен према човеку, него, пошто је заражен љутом завишћу према њему, не може равнодушно да гледа како човек савршава добродетељи и благоугађа Богу, па се свети човеку за његова богоугодна дела, наводећи на њега безбројна искушења, како спољашња – од злих људи, тако и унутрашња – подстичући у човеку различите страсти.
Чудан је утицај који раскол и јерес имају и на само људско тело! Озлојеђеност духа преноси се и на тело. То за човековог живота не могу сви да примете, али после смрти тело јеретика и расколника се у трену окамени и почне да испушта неиздржљив смрад. Ово се догађа нарочито онима од њих, који су живели најстрожим подвижничким животом и били знаменити учитељи своје секте, онима који су заслужили свеопште уважавање заслепљеног света – управо они после смрти испуштају најужаснији смрад; из њихових испијених тела отварају се потоци смрадног гноја; тешко је обавити њихову сахрану и присуствовати јој. На њиховим гробовима демони су присутни и јављају се у разним облицима, или да би плашили, или да би обмањивали.
Јеретику није лако да се покаје и спозна Истину. Покајање и истинско Богопознање доступнији су прељубницима и криминалцима, него јеретику и расколнику, нарочито ако је он учен човек и подвижник. И једно и друго доказали су јавни грешници и учени секташи савремени Христу, који се помињу у Јеванђељу: грешници су примили и Господа и Његовог Претечу, док су књижевници, фарисеји и садукеји одбацили и Исуса и Јована.
Покајно осећање није својствено ономе ко је у потпуности задовољан собом, ко око себе види само саблазан и недостатке свих врста. Ономе ко себе сматра разумнијим од свих других, нису својствени глад и жеђ за безграничном Божанском Истином, која у потпуности може да насити свога васпитаника и да тиме у њему подстакне још већу глад и жеђ за благодатном правдом. Одбацивање свога богохуљења није својствено ономе ко то богохуљење сматра за свету Истину; није му својствено да спозна свету Истину, јер је сам орган вида, око душе, његов ум – заслепљен лажју. Обраћење јеретика и расколника у правоверје представља нарочиту милост Божију – уређује се нарочитим промислом Божијим, за изабранике који су познати Једином Богу. За обраћење расколника и јеретика људска средства су немоћна.
Мада су на Првом Никејском сабору насупрот Арију и његовим истомишљеницима стајали светилници Цркве: Атанасије Велики, Николај Чудотворац, Јаков Нисибијски, Спиридон Тримитунски, и мада су деловали не само силом речи него и силом знамења, ипак нису смекшали тврдоглаво јеретичко збориште и јересијарха Арија, који је, како саопштава црквена историја, до краја живота остао упоран и веран својој заблуди.
Спорење, то је најслабије оружје против јеретика – оружје које је више штетно него корисно. Оно бива такво сходно особинама душевног недуга – јереси. Горда јерес не трпи разобличење, не трпи да буде побеђена. Због разобличења она се разгневљује, а пораз је доводи до лудила. То су доказали безбројни опити.
Јерес се побеђује кротким саветовањем; или још боље – ћутљивим поздравом, смирењем, љубављу, трпљењем и дуготрпљењем, приљежном молитвом испуњеном саосећањем према ближњем и милосрђем према њему. Човек не може да победи јерес, пошто је она демонски изум и подухват. Њу може да победи само Бог, призван на борбу против ње и победу над њом човековим смирењем пред Богом и љубављу тога човека према ближњем.
Ономе ко жели да се успешно супротстави јереси треба да буду потпуно стране сујета и непријатељство према ближњем, како их не би изразио подсмехом, или грубом речју, или пак неком сјајном беседом која може да остави утисак на горду душу јеретика и узбурка страсти у њој. Рану ближњега као исцељујућим јелејем помазуј једино речима љубави и смирења, како би милосрдни Господ погледао на твоју љубав и твоје смирење, како би се они показали срцу твога ближњег и како би ти се даровао велики дар Божији – спасење твога ближњег. Гордост, дрскост, тврдоглавост и занос јеретика имају само привид енергије, но у суштини су – слабост, која захтева разборито саосећање. Та слабост само јача и постаје грубља када против ње делују неразборитом ревношћу, која се изражава жестоким разобличењима.
...За јерес треба сматрати и оно учење које, не дотичући се ни догмата, ни Светих Тајни, одбацује живот по заповестима Христовим и дозвољава хришћанима да живе незнабожачки. Ово учење, које споља делује као да није непријатељски оријентисано према хришћанству, у суштини му је потпуно противно: оно представља одрицање од Христа. Сам Господ је рекао: Тада ћу им јавно казати (онима који на речима признају Господа, а делима противрече Његовој вољи), никада вас нисам знао; идите од Мене ви који чините безакоње (Мт. 7,21,23). Вера може бити жива само уз дела вере; без њих, она је мртва (Јак. 2,26). Уосталом, услед нехришћанског живота губи се и само исправно схватање хришћанских догмата. Још у време док је идолопоклонство било веома снажно, јеретици су водили живот као незнабошци. Свети Атанасије Велики то примећује за аријанце, који су учествовали у забавама идолопоклоника и по владању били налик њима.
...Романи, комедије и друга очигледно греховна дела, испуњена сладострашћем, такође су плод јереси; нека од тих дела написала су духовна лица, као што је «Телемаха» на пример написао Фенелон. Читање свих тих књига крајње је штетно, иако је за неискусне очи отров у некима од њих једва приметан, док је у другима сасвим скривен. Неприметност отрова не умањује његову снагу. Напротив, деликатни отрови делују нарочито разорно. Читање догматске и нарочито аскетске јеретичке књиге неретко подстиче блудне помисли, док читање романа подстиче помисли неверовања, разних недоумица и сумњи у односу на веру. Греси, као и нечисти дуси, сродни су међу собом: онај ко се добровољно потчињава једном греху, невољно и нужно потчињава се утицају другог, услед сродства лукавих духова и страсти. Опит показује да су људи у јерес и безбожност прешли најчешће из развратног живота, и насупрот томе, да јерес увек за собом повлачи распад морала због међусобног сродства грехова.
Основно дејство свих јеретичких књига састоји се у подстицању помисли сумње у односу на веру. «Чувај се – рекао је свети Исак Сиријац – читања јеретичких догмата. То ће против тебе подићи најсилнији дух хуле». Делују ли у коме хулне помисли? Је ли се ко поколебао у поверењу према Православној Цркви, која је једина истинска Црква Христова? Је ли ко постао универзални хришћанин, који се по убеђењу свога срца, или тачније по своме потпуном непознавању хришћанства, једнако односи према свим вероисповестима и стога не припада ни једној? Знај да је он у то стање доведен читањем јеретичких књига или разговорима са онима који су заражени читањем тих књига.
Људи предани сладострашћу посебно радо читају јеретичке књиге о хришћанском подвижништву и савршенству, а клоне се духовних књига Православне Цркве. Који је разлог за то? Слична настројеност духа. Ови људи налазе насладу у читању књиге која представља плод маште или домишљатости припремљене префињеним сладострашћем, сујетом и умишљеношћу; умовима и срцима која претходно нису очишћена истинским учењем Христовим, то делује као благодат. Православне књиге позивају на покајање и остављање греховног живота, на самоодрицање, самоосуђивање и смирење, што син овога света не жели.
Идолопоклонство и било какво одбацивање Бога могу се упоредити са очигледним отровом. Њега свако може лако да се чува. А јерес се може упоредити са храном која споља има диван изглед, али је отрована. Таква храна је такође отров, али отров од кога је тешко сачувати се, зато што је прикривен, као и зато што диван изглед и мирис хране у човеку подстичу природну жељу да се њоме насити и наслади. Јерес је увек праћена лицемерјем и притворношћу; она је причљива, слаткоречива, пуна људске учености и стога лако привлачи људе, лови их и погубљује; неупоредиво више људи уловљено је у вечну смрт путем јереси, него путем директног одрицања од Христа. 8. 3-23
# Без послушања Цркви нема смирења; без смирења нема спасења. Смирих се, и спасе ме – рекао је Пророк (Пс. 114,6). Јерес и раскол осим тога садрже у себи и хулу на Духа Светога – смртни грех који Бог човеку не прашта ни у овом ни у будућем веку, ако човек у томе греху остане. По учењу светог Јована Златоустог, тај грех не може да очисти ни сама мученичка крв. Он се очишћује једино тако што се човек одрекне своје јереси, напусти раскол и присаједини се светој Цркви. 4. 374
# Удаљимо од себе сва лажна учења и делање према њима: овце Христове за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају глас туђинца (Јн. 10,5). Тачно се упознајмо са гласом Христовим, како бисмо га одмах препознали када га чујемо и како бисмо одмах послушали Његову заповест. Пошто у духу научимо да препознајемо тај глас, ми ћемо задобити одбојност према туђем гласу – гласу телесног мудровања, који се испољава кроз различите звуке. Чим чујемо туђи глас, побећи ћемо од њега као овце Христове, које се од таквог гласа спасавају бегом, одлучно одбијајући да га слушају. Јер опасно је и чути га: одмах потом следи превара, а за преваром – погибија. Пад наших праотаца отпочео је тиме што је прамајка послушала туђи глас. 1. 93
# Једини непогрешиви пут ка спасењу је – непоколебљиво следовање учењу светих отаца, уз одлучно удаљавање од сваког учења са стране, па и од сопствених схватања, све док се разум не исцели од своје болести и док од телесног и душевног не постане – духован. Прихвативши умом и срцем ту истину, исповедите је устима – дајте завет Богу да ћете се руководити учењем светих отаца, клонећи се сваког учења које није посведочено Духом Светим и примљено од стране свете Источне Цркве. Исповедивши истину устима, исповедајте је и делима; пошто сте дали завет, испуните га.
Не плашите се тога завета! Сваки православни син Цркве обавезан је да га да, и од сваког сина Православне Цркве његов духовни отац дужан је да га затражи приликом савршавања свете Тајне Исповести. Међу питањима за која је одређено да их треба постављати онима који се исповедају, прво место заузима следеће: 1) «Реци ми, чедо: верујеш ли онако како предаде и научи Црква саборна, апостолска, на истоку засађена и израсла, и са истока по свој васељени расејана, која на истоку до данас непокретно и непромењиво пребива? 2) Да не сумњаш у неко предање? 3) Реци ми, чедо, да ниси био јеретик или одступник? 4) Да се ниси држао са њима, посећујући њихове храмове, слушајући њихове поуке или читајући њихове књиге?» Читање јеретичких књига и слушање њихових поука представља тежак грех против вере – грех ума који болује од гордости и стога збацује јарам послушности Цркви, јер је безумно и греховно самовољан. А данас се то више и не сматра за грех! Људи данас себи дозвољавају да неразумно читају свакојаке јеретичке писце против којих је Црква загрмела анатемом! Али заслепљени грешници не маре за грмљавину Цркве, или је чују само зато да би се подсмевали упозоравајућем гласу Цркве, да би њен суд и одлуку без размишљања назвали сујеверјем и варварством. Много јеретичких књига преведено је на руски језик, а једној од њих, поред свих отачких дела Васељенске Цркве, дају прво место после књига Светог Писма. Несхватљива и невероватна дрскост! И још изражена у штампаном облику. 6. 437-438
# Апостол међу телесна дела убраја и јереси (Гал. 5,20). Оне припадају делима тела по своме извору – телесном мудровању које је – смрт, које је – непријатељство Богу, пошто се не покорава Закону Божијем, нити пак може (Рим. 8,6-7). Оне припадају телесним делима и по својим последицама. Отуђивши људски дух од Бога, сјединивши га са духом сатане по његовом главном греху – богохуљењу, оне га подвргавају робовању страстима, као онога кога је оставио Бог, као онога ко је препуштен својој сопственој палој природи. Потамне неразумно срце њихово – каже апостол о мудрацима који су се удаљили од истинског Богопознања – говорећи да су мудри полудеше. Заменише истину Божију лажју: зато их предаде Бог у срамне страсти (Рим. 1,21-22,25-26). Срамним страстима називају се различите блудне страсти. Понашање јересијараха било је развратно: Аполинарије је имао прељубничку везу, Евтихије је био посебно потчињен страсти среброљубља, а Арије је био невероватно развратан. Када су његову поему «Талију» почели да читају на првом Никејском Сабору, оци Сабора запушили су уши одбивши да слушају срамне речи које благочестивом човеку ни на ум не могу да падну. «Талија» је била спаљена. На срећу хришћанства, сви примерци тога дела су уништени. Остала су нам само историјска сведочанства да је то дело одисало гнусним развратом: у њему је страшно богохуљење било сједињено и помешано са изразима грозног, нељудског разврата и светогрђа. Блажени су они који никада нису чули нити читали те адске бљувотине. Приликом њиховог читања очигледно постаје сједињење духа јересијараха са духом сатане.
Јереси, будући дело тела и плод телесног мудровања, изум су палих духова. «Бежите од безбожних јереси – вели свети Игњатије Богоносац – које су ђаволски изум оне злокорене змије». Томе се не треба чудити: пали духови су сишли са висине духовног достојанства, стога су они у телесно мудровање пали више но људи. 4. 79-80
# Пали духови, који у себи имају зачетак свих грехова, труде се да у све грехе увуку и људе, са циљем и жељом да их погубе. Они нас увлаче у разнолика угађања телу, у користољубље, славољубље, сликајући пред нама предмете тих страсти заводљивим бојама. Нарочито се труде да нас увуку у гордост, из које, као из семена биља, проклијају непријатељство према Богу и богохуљење. Грех богохуљења, који чини суштину сваке јереси, представља најтежи грех, као грех који припада управо одбаченим духовима и чини њихову главну карактеристику. Пали духови се труде да све грехе прикрију маском добре спољашњости, која се у аскетским делима отаца назива «оправдањима». Они то чине зато да би лакше обманули људе и да би ови лакше пристали да прихвате грех. Управо тако поступају и са богохуљењем: труде се да га прикрију цењеним именом, раскошном красноречивошћу, узвишеном философијом. Страшно је оруђе у рукама духова – јерес! Они су посредством јереси погубили читаве народе, неприметно им укравши хришћанство и заменивши га богохулним учењем, украсивши то смртоносно учење називом очишћеног, истинитог, обновљеног хришћанства. Јерес је грех која се савршава првенствено у уму. Тај грех, будући прихваћен умом, предаје се духу, разлива по телу, прљајући и само ваше тело, које има способност да прима освећење од општења са Божанском благодаћу, као и способност да се прља и заражава општењем са палим духовима. Тај грех је слабо приметан и нејасан за оне који хришћанство не познају тачно, стога у своје мреже лако лови простоту, незнање, равнодушност и површно исповедање хришћанства. Привремено, јерес је уловила и преподобног Јоаникија Великог, и преподобног Герасима Јорданског и неке друге угоднике Божије. Ако ти свети мужеви, који су живот проводили старајући се искључиво о спасењу, нису могли одмах да препознају богохуљење које је скривено иза маске, шта тек да се каже за оне који живот проводе заузети свакодневним бригама, а имају недовољно, крајње недовољно знање о вери? Како они да препознају смртоносну јерес кад стане пред њих са дивном маском мудрости, праведности и светости? Ето разлога због кога су читаве људске заједнице и цели народи лако падали под јарам јереси. Зато је веома тешко обраћање из јереси у Православље, много теже него из неверовања и идолопоклонства. Јереси које су се приближиле безбожности лакше се препознају и остављају, него јереси које су се мање удаљиле од православне вере, те су стога прикривеније. 4. 81-83
# Будући да представља тежак, смртни грех, јерес треба да се лечи брзо и одлучно, као грех ума, искреним предавањем анатеми, од свег срца. Свети Јован Лествичник је рекао да света саборна Црква прима јеретике када они искрено предају анатеми своју јерес и одмах их удостојава светих тајни, док за оне који су пали у блуд, мада су исповедили и оставили свој грех, сходно апостолским правилима заповеда да се за многе године одлуче од Светих Тајни. Утисак произведен телесним грехом остаје у човеку и после исповедања греха, и након што грех буде остављен; утисак који произведе јерес, уништава се одмах по њеном одбацивању. Најискреније и одлучно предавање јереси анатеми представља лек који коначно и у потпуности ослобађа душу од јереси. Без тог лека отров богохуљења остаје у човековом духу, не престајући да га колеба недоумицама и сумњама које производи неистребљена наклоност према јереси; остају помисли које устају против познања Христовог (2. Кор. 10,5), отежавајући спасење ономе ко им је потчињен, ко је непокоран и противи се Христу, и пребива у општењу са сатаном. Лечење анатемом света Црква је одувек сматрала неопходним за страшну болест јереси. 4. 83-84

Манастир Црна Река

Манастир Црна Река
фебруар 2010.

Са Светим Оцима из дана у дан

Трпљење 

# Блажен је онај ко је задобио трпљење, јер у трпљењу је нада (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење – кола за Царство Божије (свети Теофан Затворник).
# Ко нема трпљење, тај се, пошто је непромишљен, дружи са порочнима, троши време са клеветницима и лако скреће са истинитог пута (свети Јефрем Сиријац).
# Христос је са мном, кога да се бојим? Чак и да се таласи подигну на мене, и море, и гнев власти, све је то за мене безначајније од паучине. Јер свагда говорим: Господе! Нека буде воља Твоја; нека не буде то што хоће овај или онај, него што Ти хоћеш (свети Јован Златоуст).
# Без трпљења и храбрости нико не може да учини ни једно добро дело (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Веома је много оних који би хтели да се удостоје Царства – без напора, без подвига, без проливања зноја, али то је немогуће (свети Макарије Велики).
# Ученик неког великог старца био изложен телесној борби. Видећи његов труд старац му је рекао: “Ако хоћеш, помолићу се Богу да ти олакша борбу?” Ученик је одговорио: “Оче мој! Мада се мучим, видим у себи плод напора; боље се помоли Богу да ми да трпљење у борби”. Такав је онај ко заиста хоће да се спасе! (преподобни ава Доротеј).
# Велики угодник Божији Јован Колов је умолио Бога и био избављен од деловања похоте, услед чега је пребивао у ненарушивом спокојству. Тада је отишао неком старцу, веома опитном у духовном животу и испричао му шта се са њим догодило. Старац је одговорио: “Иди помоли се Богу да ти врати борбу, и ону скрушеност и смирење које си раније имао због своје борбе; јер помоћу тога душа напредује” (преподобни Пимен Велики).
# Немојмо се предавати смушености, унинију, малодушности и раслабљености када се у нама подигну свирепи таласи жеља и помисли, када ударе на нас као силни ветрови! Супротставимо се греху јер том ћемо борбом изградити живу веру у Бога и живо Богопознање (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Блажено је трпети зло, а чинити зло је – више него грешно; јер онај ко га трпи је наследник Христов, а ко га чини је – санаследник ђаволу (свети Нил Синајски).
# Храброшћу се задобија победа (свети Јован Лествичник).
# Веруј да је трпљење увреда и понижења веома корисно и спасоносно за душу (авва Исаија).
# После напора долази спокојство, мир Божији, који превазилази сваки ум. Баћушка отац Серафим је то назвао мирним устројством срца (свети Теофан Затворник).
# Буди спреман да се повинујеш вољи Божијој, било да је у питању смрт, или живот, или каква невоља, и да увек жељно и са вером очекујеш велика и страшна искушења која долазе на тебе, патње, муке, па и најгорчу смрт (авва Исаија).
# Оно што се са напором постиже, веома се цени и пажљиво чува, јер се душа изводи у одмор кад прође огањ и воду (Пс. 65,12), и тиме се испитује слобода (свети Теофан Затворник).
# Хришћани који са вером трпе невоље, увреде, болести и нападе лукавих демона, добијају мученичку славу (свети Макарије Велики).
# Онај ко није трпељив, није тврд на речима, и његова се дела ковитлају као лишће на ветру (свети Јефрем Сиријац).
# Демонска борба се у нама започиње на три главна начина: или због лењости, или због гордости, или због зависти демона (свети Јован Лествичник).
# Ко не трпи борбу и нападе, тај је постао пријатељ демона (свети Јован Лествичник).
# И не може бити да човек који благодари у несрећи страда. Душа се радује, попут мученика, добијајући венац (свети Јован Златоуст).
# Да бисмо примили понижења и окове за Христа – треба тога још и да се удостојимо (свети Јован Златоуст).
# Блажен је онај кога није оборила страст унинија, него је стекао савршено трпљење, због кога су сви свети задобили венце (свети Јефрем Сиријац).
# Овај век је – век трпљења, а онај – век утехе (Древни монашки устави).
# Дом душе је –трпљење, јер она живи у њему; храна душе је – смирење, јер се она храни њиме.
# Хранећи се светом храном смирења, душа може да пребива у светом дому трпљења. Када пак те хране понестане, она излази из дома трпљења. Као вихор понесе је немир и кружи са њом. Као таласи у њој се подижу различите страсне помисли и осећања, потапају је у дубину неразумних и греховних размишљања, маштања, речи и поступака. Душа доспева у стање раслабљености, мрачног унинија, често се приближавајући понорима убиственог очајања и потпуног растројства. Желиш ли да непрестано пребиваш у светом дому трпљења? Онда треба да се снабдеш храном која је за то неопходна: задобиј и умножавај у себи смирене помисли и осећања (свети Игњатије Брјанчанинов).
# За трпљење, наоружај се смирењем и великодушношћу, који зависе од твоје слободне воље (Древни монашки устави).
# Трпељив човек храбро подноси сваку невољу, болест и страдање на које наиђе, и може да одоли сваком искушењу (свети Јефрем Сиријац).
# Где је Цар Христос, тамо је и теби, војниче, место (Древни монашки устави).
# Када се појаве демонске помисли претрпи, а потом се моли и уздај у Бога (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Трпељив човек је далеко од гнева, страна му је раздраженост, не бежи од понижења, не љути се када га вређају и радује се у невољама (свети Јефрем Сиријац).
# Непоколебљивост – то је један од првих квалитета војника, и земаљског и духовног. Ратници искусни у борби за обележје храбрости сматрају одважан напад на непријатељске линије, али за неупоредиво већу храброст сматрају – мирно стајање, са непоколебљивом чврстином, под ватром непријатељске артиљерије, онда када то захтева општи план војсковође. Такви војници су најпоузданији. На такве војнике се највише ослања наш Подвигоположник Исус Христос и овенчава их духовним венцима. Ово делање заповеда нам Дух Свети: Ако изађе на те дух силнога, место своје не остављај. Напротив, Он прекорева колебљиве војнике и објављује им да ће бити лишени духовних дарова: Синови Јефремови затежући и бацајући стреле окренуше се у дан рата... И одбаци Господ насеље Јосифово и племе Јефремово не изабра (Пс. 77,9,67). Од тога и ви страхујте; потрудите се да донесете плод, по речи Господњој: у трпљењу (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Трпељив човек достиже сваку врлину; а у коме нема трпљења, тај није способан да се испуни врлинама (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко поседује трпљење избавиће се од многих невоља (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је мати храбрости; оно је слава живота праведних, који су, вежбајући се у трпљењу, задобијали благонаклоност Господњу (свети Јефрем Сиријац).
# Трпи Бога ради у овоме животу и твоја нада ће се оправдати (свети Јефрем Сиријац).
# Господ је управитељ света и свакога лица, поготово оних који му служе. Што год Он некоме пошаље, све је на спасење. Гајите веру у то и надом се надахњујте на трпљење (свети Теофан Затворник).
# Онај ко је трпељив – у споровима чува мир, приљежан је у посту, постојан у молитвама, беспрекоран у делима, у општежићу предусретљив, у сваком делу добар и успешан (свети Јефрем Сиријац).
# У човеку који ропће нема доброг расположења за послове, јер је роптање нераздвојно праћено лењошћу (свети Јефрем Сиријац).
# На земљи је више невоља него радости. И једно и друго шаље Бог, час да би пробудио из духовне успаваности, час да би пресекао неправде и грехе, час ради покајног очишћења, час ради уздизања покорности Богу, Који све уређује како би пружио повод да се покажу храброст, трпљење у славу Божију и друге узвишене врлине (свети Теофан Затворник).
# Роптање представља велику рану, саблазан за друштво, разорење љубави, прекид једномислија (свети Јефрем Сиријац).
# Роптање је непријатељ спокојства, пријатељ неспокојства, оно је лукаво и препредено (свети Јефрем Сиријац).
# Они који љубе Бога увек чувају одважно трпљење и никада не падају у очајање (свети Јефрем Сиријац).
# Онај ко заволи трпљење, избавља се од сујетних брига и проналази благодат код Сведржитеља Бога, како у овом тако и у будућем веку (свети Јефрем Сиријац).
# Непрестано пазећи на непријатеља, наоружај се трпљењем, које ће тебе ставити кацигу наде (свети Јефрем Сиријац).
# Са невољама које наилазе шта друго чинити, ако не – трпети? Утврдите се у мисли да ништа не бива без Бога и да стога све бива нама на корист. А до нас је да све што се догоди искористимо на прави начин. Само ако покажемо трпљење – то је већ добро држање пред Богом (свети Теофан Затворник).
# У борби са страстима, током напада, утврђуј се трпљењем (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је спасоносно за душу, јер трпељив човек увек има на уму угађање Богу и сећање на Њега (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко себе примора да трпи страдања, јер се путем невоља улази у Царство Небеско (свети Јефрем Сиријац).
# Не падај у униније због напора, јер без напора нема врлине (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се труде ради сујетног живота, настоје да некако повреде оне који се труде ради Бога, како не би имали разобличење у близини (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење треба да буде савршено, то јест треба издржати како доликује, да оно ни у чему не би било мањкаво. Савршенство трпљења је – трпети спокојно, чак и са радошћу, и благодарити Богу за околности које терају на трпљење, као за право и суштинско благо. Верујте да трпећи клевету узимате учешће у збору мученика и радујте се томе. Јер заиста је тако. А допуштајући тугу и самосажаљење, ви умањујете вредност онога што вам Господ пружа (свети Теофан Затворник).
# Неуморно се труди, како би избегао чамотињу, јер труд доноси животност као плод (свети Јефрем Сиријац).
# Не избегавај напоре, ако хоћеш да наследиш подвижнике који су напорима стекли бесмртно спокојство (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко је у делу Господњем постао налик храбром војнику, који успут подстиче лење и бодри малодушне (свети Јефрем Сиријац).
# ...Трпите. Трпљењем се задобија душа, као да се купује на лицитацији (свети Теофан Затворник).
# Лењог човека Господ ће одбацити у време Свога другог доласка, јер није марио за своје спасење и није донео плодове трпљења (свети Јефрем Сиријац).
# Буднога ће похвалити Господ, он ће угледати Сина Човечијег те ноћи од које ће задрхтати светови (свети Јефрем Сиријац).
# Они који љубе доконост – за живота су мртви; а праведници, који проводе ноћи у бдењима, живи су и после смрти (свети Јефрем Сиријац).
# Трпљење је пространа област. Не треба је тражити: она је свакоме под ногама и на плећима у довољној мери (свети Теофан Затворник).
# Душа трезвеног човека прима речи Божије као жедна земља кишу (свети Јефрем Сиријац).
# Ко избегава трпљење, тај бежи од спасења (Георгије Затворник).
# Ако се трпљење поколеба, ни друга врлина се неће одржати.
# Као што се трпљењем олакшава страдање, тако се без трпљења оно умножава (свети Тихон Задонски).
# Униније и тело исушује, и душу мори.
# Ми треба да се припремамо за подношење искушења и пре но што се оно појави, како бисмо се показали искуснима у тренутку његове појаве (авва Иперехије).
# Ако нам се догоди каква радост, треба да претпоставимо како ни туга није далеко; а ако нас задеси невоља, очекујмо да ће нам се и радост приближити. Узмимо на пример оне који плове морем. Када се на њих подигну силни ветрови и буре, они не губе наду да ће се спасити, него се супротстављају таласима очекујући да ће се море стишати. А када се стиша, очекују буру: и зато су увек на опрезу, како их изненадни ветар не би затекао неприпремљене и потопио их (свети Јефрем Сиријац).
# Молитва је ономе ко тугује исто што и захлађење током жеге (свети Тихон Задонски).
# Који претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 10,22). А имамо ли шта да трпимо? Ту нико не оскудева. Свак има широко поприште трпљења; дакле и спасење нам је на дохват руке. Претрпи све до краја и бићеш спасен. Ипак, треба умети трпети; јер може се и трпети, а да се од тога нема никакве користи. Као прво, чувај свету веру и води беспрекоран живот по вери; сваки грех који се догоди одмах очишчћуј покајањем. Као друго, све што треба да претрпиш, примај као од руке Божије, имајући непрестано на уму да ништа не бива без воље Божије. Као треће, веруј да све што од Господа потиче, Он шаље на добро душама нашим, и искрено благодари Богу за све – и за невоље и за утехе. Као четврто, заволи патњу ради њене велике спасоносности и жуди за њом као за горким али исцељујућим пићем. Као пето, размишљај о томе да када се невоља појави не треба да је збациш као тесну одећу, него да претрпиш. Трпео хришћански или не – свакако ћеш морати да је претрпиш; онда је боље да је претрпиш хришћански. Роптање не избавља од невоље, само је отежава; а смирена покорност пред одлукама Промисла Божијег и спокојство олакшавају невоље. Као шесто, за себе сматрај да не заслужујеш тако благу невољу; јер када би Господ хтео да те подвргне правди, зар би такву невољу требало да ти пошаље? Као седмо, изнад свега се моли, и милостиви Господ ће ти дати чврстину духа, уз коју ће ти изгледати, док се други буду чудили твојим невољама, да заправо и немаш шта да претрпиш (свети Теофан Затворник).
# Ништа толико не може да развесели очајника и онога ко је измучен тугом срца, као сећање на Бога (свети Исидор Пелусиот).
# Наш Бог је свезнајући: сходно томе, Он чује сваки наш уздах, види сваку сузу коју пролијемо. Наш Бог је свемогућ: сходно томе, Он може да нас избави од сваког непријатеља, да нас ишчупа из чељусти саме смрти. Наш Бог је преблаг: сходно томе, Он хоће да се ми наслађујемо благостањем у овом животу, који нам је од Њега дарован. И ако нас при свему томе притиска било каква несрећа, то значи да је суд Божији сматра корисном и неопходном за нас.
# Ако ти Промисао шаље једну горку чашу за другом, тако да твоје срце почне да сумња у милосрђе Господње, онда сам себе упитај: «Може ли сунце икада остати без својих зрака, и може ли Бог-Љубав остати без икакве љубави?»
# Свако од нас је везан својим кругом обавеза – и према Цркви, и према власти, и према друштву, а неко, поврх тога, и према породици. Испуњавање ових обавеза је круг добрих дела која Господ од нас захтева. Али савесно испуњавање од нас захтева труд и трпљење, да не бисмо само добро започели, него и да наставимо и да доведемо до краја (свети Теофан Затворник).
# По томе познајемо да се Бог стара о нама, када несрећама и невољама лечи наше грехе (авва Серен).
# Бог не допушта искушења која превазилазе нашу снагу. Мајстор лако удара у кристални и стаклени суд, да се не би разбио, док сребрни и бакрени удара јако; тако се слабима допушта лако, а јакима теже искушење (свети Тихон Задонски).
# ...Кад ступиш у подвиг борбе са страстима како би угодио Богу, сматрај за себе да си распет на крсту и спокојно пребивај на њему, не запомажи и не отимај се, а нарочито одбаци сваку помисао да са њега сиђеш, све док не наступи час да и сам кажеш: Оче, у руке Твоје предајем дух мој (свети Теофан Затворник).
# Дани туге пролазе као и дани радости.
# Трпите и трпите! И још: будите спокојни! Утврдите се у вери да је све од Бога и да је све нама на добро, иако ми то јасно не видимо. Вера је и потребна за невидљиво, а за видљиво – шта ће вера?.. Сећајте се страдалника и тешите се њиховим трпљењем. Сећајте се гоњених и мучених и надахњујте се њиховим трпљењем (свети Теофан Затворник).
# Немојмо клонути духом када нас задесе несреће. Какве год те невоље биле, оне су бујица и облак који пролази. Коју год невољу да узмеш, свака има крај; на коју год несрећу да укажеш, она има границу (свети Јован Златоуст).
# Ко претрпи до краја, тај ће се спасити (Мт. 24,13). Али неће се спасити свако ко трпи, него само онај ко трпи на путу Господњем. Овај живот је намењен трпљењу, свак нешто трпи и трпеће све до краја. Али трпљење није од користи ако не бива ради Господа и ради Његовог светог Јеванђеља. Ступи на пут вере и јеванђелских заповести, па ће се поводи за трпљење умножити, али ће трпљење од тог тренутка почети да доноси венце, и оно, које је дотле било пусто, постаће плодоносно. Како нас заслепљује ђаво, кад као тешко и неиздржљиво представља само то трпљење, које се среће на путу добра, док оно које он сам налаже на служитеље страсти представља као лако и безначајно, мада је оно теже и жалосније од трпљења које подносе борци против страсти и ђавола! А ми смо слепи и не видимо то... Тако се мучимо, трпимо и малаксавамо због ђавола, на своју погибељ (свети Теофан).
# Све невоље које трпимо, подносимо по Божијој заповести (свети Василије Велики).
# Говорите: слава Богу за све! Слава Богу што нам шаље нешто да претрпимо, јер то је исто што и пружити прилику да се заслужи Царство Божије, које је обећано онима што трпе и спокојни су у трпљењу. Ако треба нешто да претрпите, претрпите, али придодајте томе и спокојство душе... Прво је од Бога, а друго од вас – тако ћете имати тачку додира са Господом (свети Теофан Затворник).

Лепа Црна Гора

Херцег Нови

Црква Св. Архангела Михаила

на тргу Бела виста                                       

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 17. 

Лажна представа и мишљење о женским манастирима које си и сама имала плод су светског начина размишљања. Ти људи не схватају да за овај живот постоји посебан призив Божији, без кога човек сам по себи не може да остави свет, са свим његовим привлачним задовољствима, иако она често бивају праћена патњама и невољама. Ступивши у манастир, ми имамо једно стремљење – спасење душе, али потребна су нам различита испитивања, искушења и недаће како бисмо кроз њих могли да спознамо душевне недостатке који се крију у нама, слабости и различите страсти, те да бисмо кроз патње и искушења добили исцељење душе, а не онако како ти представљаш у својој машти: «тиха обитељ, молитва, спокојно испуњавање заповести». Ти немаш представу о томе какве све борбе и искушења предстоје онима који су ступили на поприште овог духовног подвига. Ако пажљиво прочиташ прве четири поуке, или степена, светог Јована Лествичника, схватићеш то теоретски, али да опита је још далек пут. Но, теби тај начин живота не припада: иди путем на који те је Господ поставио; буди смирена хришћанка, жена која љуби мужа, и мајка која се стара о својој деци – то су твоје обавезе. Моли се Богу да ти дарује помоћ како у овим, тако и у свим другим твојим делима; али искушења своје врсте не могу да избегну ни они који живе у свету, како би спознали своје немоћи и смирили се. Када се живи подвижничким животом, невоље се не могу избећи.
Ти тражиш топлу молитву, но то се не може одобрити. Догодило ти се да се помолиш са топлотом у срцу, па већ мислиш да на томе изградиш своје спасење, али на тај начин лако можеш да паднеш у заблуду; зато Господ и не дозвољава да се ослањамо на тако нешто, него допушта да будемо узнемирени помислима и савладани сном. Чистота молитве, топлота, сузе и друго – све је то дар Божији; али он се даје смиренима, јер они не могу да се узнесу умом, него виде једино своју убогост, и попут цариника вапију Богу како би били помиловани. А то да ли ће добити дар, препуштају Богу: Он зна када ће и коме да га дарује. Свети Исак пише: «Дар без искушења је пропаст онима који га добију». Смирена молитва је угодна Богу, док Му она којој сами приписујемо вредност и кроз то се узносимо умом – није угодна. Богу треба да препустимо оцену наше молитве, а сами треба све своје да сматрамо ни за шта. Но, не треба да остављамо молитву, чак ни онда када нам она делује хладна; јер нама није познат Промисао Божији – зашто нам Он одузима осећај топлоте, а допушта хладноћу, униније, лењост и друго. А све је то ради нашег духовног напредовања. Уколико се и догоди да се некада насладимо топлотом молитве и да нам она после буде одузета, не треба да због тога клонемо духом, него треба да се смиримо. У почетку, када смо тек призивани на духовни живот, Господ нас посећује Својом благодаћу и различитим утехама, али после их опет одузима и гура нас у огањ најразличитијих искушења и невоља, како би наше самољубиво и славољубиво расположење било у потпуности уништено огњем искушења, и како се не бисмо уздали у себе и своја дела, него у милост Божију и човекољубље Његово. Смирење је заиста велико благо!
Свима вам желим мир, здравље и спасење, и молим за вас благослов Божији, остајући ваш недостојни молитвеник пред Богом – многогрешни јеромонах Макарије.

Из дела светог Теофана Затворника

Светиње

Зашто неке иконе бивају чудотворне? Зато што је Богу тако угодно. Чудеса не твори нико други до Бог. Сила ту није у иконама нити у људима који им прибегавају, него у милости Божијој... Као Владика свега, Бог сваку ствар може да претвори у оруђе Своје милости (5, п. 935, стр. 224).
Мошти су сенка будућег васкрсења. И једно и друго бива силом Васкрсења Господњег. Слава Богу! (2, п. 266, стр. 111).
Стално имајмо пред очима свете мошти. По закону природе требало би да се распадну, а оне толико векова не знају за труљење; њима је на неки начин предат и прожео их је Божанствени живот, и закон труљења изгубио је своју власт над њима; на тај начин, иако по природи пропадљиве и окружене пропадљивим, оне остају нетрулежне (51, стр. 231).
Свете мошти су – сведочанство о завршетку побожног самоодбацивања. Војник постаје јачи када угледа венац победе; земљорадник радо подноси студен ноћи и дневну жегу ради будућег рода; болесник се одлучује на најтеже методе лечења у нади на оздрављење. Надахнимо се браћо! Онима који љубе подвиге побожности обећана су блага – истинска и непроцењива по својој узвишености и вредности... (60, стр. 109).
Чим је свети прослављен, он може да се слика на свакој икони и у свим комбинацијама светих лица и догађаја (3, п. 511, стр. 191).
Ко је достојнији да држи икону Успења, од светог Антонија? Њему је икона и послана, и то од Саме Мајке Божије (3, п. 511, стр. 192).
Ум који је себе спутао начелима натурализма, и ослања се искључиво на природне законе, како их он себи представља, не верује у чудеса уопште, па сходно томе ни у било који појединачни облик чудеса (3, п. 483, стр. 138-139).

Манастир Бањска

Манастир Бањска на Косову
задужбина краља Милутина

Велики пост

Свети Илија Мињати

ПРОПОВЕДИ ТОКОМ ВЕЛИКОГ ПОСТА

изговорене 1714. године у славном граду Навплију

у саборној цркви најсветије Митрополије

Беседа у прву недељу поста

О предодређењу

Сутрадан хтеде Исус изићи у Галилеју,

и нађе Филипа, и рече му: Хајде за мном!

(Јн. 1,43) 

Нема ничег толико гордог и љубопитљивог као што је људски разум. Мада га је грех много ослабио, мада вера од њега захтева строго повиновање, он ипак шири стотину крила како би се винуо у висину, и отвара сто очију како би истражио и оно најскривеније. Било би добро када би се он тако трудио да на земљи истражи толико дивних дела природе, јер је ово уобичајено људско стремљење којим се човек доводи до познања битија у целини. Но, он стреми да проникне у саму невидљиву дубину недокучивих божанских судова како би се уверио да ли најузвишенији Промисао Божији заиста разумно управља целокупном творевином, и да ли управо он предодређује људска дела. А то је невиђено дрско! Божанско предодређење (предестинација) једна је од најнедокучивијих тајни закључаних у бездану Божанског разума и премудрости! Колико год људски ум – ограничен по својим спознајним могућностима, а ограничен и због чула – изучавао и истраживао ту тајну, свеједно никада неће моћи да је схвати. Учени богослови, мени је познато како ви расуђујете о божанском предодређењу. Ви кажете да је предодређење предвиђање и припремање доброчинстава Божијих којима се безусловно спасавају сви који се спасавају, да оно представља усхођење разумног створења ка вечном животу, изабраност за благодат и славу. Али не схватате да Бог од вечности унапред види све што чине људи у времену, да је то божанско предвиђање тврдо, а људска дела у времену су слободна. Како је могуће усагласити неизмењивост одлуке Божије и слободно самоопредељење разумног створења? Како то да неизмењивост божанске одлуке не води ка нужности, а да је она при томе несумњива и не потчињава се случајности? Дакле, клоните се тих тих питања и недоумица учених људи, клоните се питања која не доносе наук разуму, него га само помрачују. У тој несхватљивој области ми, браћо, схватамо само једно: то, да је предодређење спој божанске благодати и људске воље, благодати Божије која позива и људске воље која иде за позивом.

На путу за Галилеју Исус Христос наилази на Филипа и позива га: Хајде за мном (Јн. 1,43). Филип је поверовао и пошао за Њим. Нашли смо Онога – говори он свом другу Натанаилу – за кога писа Мојсеј у Закону и Пророци: Исуса, сина Јосифова, Назарећанина (Јн. 1,45). Тако Филип бива предодређен за част апостолског достојанства и за славу Цаерства Небеског. Управо о томе ћу данас да говорим. Потрудићу се да докажем две ствари. Прво – да Бог жели да се сваки човек спасе, и друго – да се човек спасава уз помоћ Божију. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.

I

Учење о предодређењу је догмат вере заснован на Светом Писму и нико од православних не сумња у њега. Које унапред позна – вели Павле – (њих) унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина Његова... а које унапред одреди, оне и призва; а које призва оне и оправда; а које оправда оне и прослави (Рим. 8,29-30). У књигу тајанственог божанског предвиђања која надилази разум, Бог уписује за живот онога које је заволео, а за смрт онога кога је омрзао: Јакова заволех, а Исава омрзох (Рим. 9,13), каже Сам Бог. Као што грнчар од једне те исте глине производи и квалитетне и неквалитетне посуде, тако и свемогући Бог једна своја створења прославља као вредна, а друга одбацује као непотребна – кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим. 9,18). Бог дејствује по Својој вољи, и ко може да му противречи? Јер ко се супротставио вољи Његовој? (Рим. 9,19) Но, има ли због тога некакве неправде код Бога? Таман посла! Ово је учење апостола Павла, учење скривено и узвишено, које ми, што се више у њега удубљујемо, све мање разумевамо. Па шта да чинимо? Нека нам по питању предодређења остане несхватљиво све што говори Свето Писмо, јер оно је и недокучиво, што говоре тумачења Светих Отаца, и тешко је за разумевање, према мишљењу учених богослова, будући да је неодређено. Окривимо за то наш разум, који слаб и слеп, и не може да узиђе на висину или да истражује невидљиво. То није могао да разуме ни сам апостол Павле, који је усходио до трећег неба. На овој висини божанских откривења он је видео само неистраживу дубину Божанске премудрости, која надвисује разум. Стога је одушевљено узвикнуо: О дубино богатства и премудрости и разума Божијег! (Рим. 11,33) Златоуст пак продужава говорећи да "чак и када би било могуће то разрешити, грех би био желети тако нешто". Довољно је знати две јасне, лаке и поуздане поставке: прво, да Бог хоће да се ми спасемо јер је човекољубив, и друго, да можемо да се спасимо јер смо слободни. Предодређење чине воља Божија и људско хтење. Бог хоће; ако хоће и човек, онда је он већ предодређен за спасење.

Да, човекољубац Бог жели да се сви ми спасемо, и то потврђују Његова три својства која нису противречна једно другом – праведност суда Божијег, Његово милосрђе и Промисао. Бог је даровао закон за све људе без разлике и жели да га сви одлучно испуњавају: нема човека који не би био обавезан да чува закон Божији. Грци и варвари, безбожници и православни, јудејци и хришћани треба да испуне тај дуг. Какву награду очекују људи за извршење Божанског закона? Спасење и Царство Небеско. Ако хоћете и послушате Мене, добра земаљска јешћете (Ис. 1,19) – тако обећава Бог кроз уста Исаије пророка. Зар не би било крајње неправедно када би Бог желео, с једне стране, да људи сачувају Његов закон, а са друге – не би желео свеопште спасење? Када би Он један део унапред одредио за спасење, а други унапред осудио на муку? Како то да Он све призива на подвиг, а само неке да добију награду? Он тражи да му сви једнако служе, али не жели да свима да једнаку плату? Не, Бог је праведан, Он је сама правда: дајући свима закон, Он свима жели спасење – хоће да се сви људи спасу, вели апостол (1. Тим. 2,4). "Јер Онај Који је дао закон за све, – објашњава свети Амвросије – никога није искључио из Свога Царства". Даље, ко је принудио Бога да сиђе са небеса и очовечи се? Његово крајње милосрђе. Јер Бог тако заволе свет да је Сина својега Јединороднога дао, сведочи Јован Богослов (Јн. 3,16). Током тридесет три године колико је поживео овде на земљи, како је само вредно радио Богочовек Исус, колико је пострадао и како је умро! Оци Цркве говоре да, услед ипостасног сједињења људске и божанске природе у Господу Исусу, свако дело у Христу заслужује бесконачно част и славу, јер је и најмање страдање у стању да изглади сав грех на свету; једна кап Његове пречисте крви може да угаси сав пламен вечног мучења; једна природна и безболна смрт могла је да спасе сав људски род. Али када је Он страдао, као што нико други страдао није, када је пролио Своју крв све до последње капи, када је умро на крсту у таквим мукама и срамоти – зар мислите да је све то подносио само зато да би спасао један део људи, а друге да остави да пропадну? Он би тако лако могао да спасе све, а пожелео је да уз толики напор спасе тек неколицину? Зар је такво непроцењиво благо потрошио зато да би откупио малобројне? Сво богатство Своје Божанске милости излио је да би учинио добро само некима? Не, богатство божанско дара простире се на све! Ране исуса Христа биле су исцељујуће за све. Крв Исуса Христа је за све чудесна лествица по којој сви усходимо у рај. Један је Бог, један и посредник између Бога и људи, човек Исус Христос, вели Павле, Који себе даде у откуп за све... Један за све умре (1. Тим. 2,5-6; 2. Кор. 5,14). А ако је Он умро за све, онда хоће да се сви и спасу. Хоће... да се сви људи спасу. "Сунце правде – сведочи Григорије Богослов – засијало је за све, за све је живело, умрло, за све је васкрсло". Уз то, несумњива је и непромењива истина да се најузвишенији Промисао Божији распростире без изузетка на све створено: "Бог све унапред види и о свему се стара", каже свети Василије Велики. Промисао се посебно односи на сав људски род. То и јесте оно Божанско очинско старање, за које нам блажени Петар заповеда да на њега положимо све наше бриге. Све своје бриге положите на Њега, јер Он се стара за нас (1. Пет. 5,7). По заповести Божијој сунце излази за верујуће исто као и за неверујуће. Бог је изградио луке на морима како за побожне тако и за непобожне, Он дарује здравље, напредак, богатство и почасти свим народима, како онима која му се клањају, тако и онима који не знају за Њега. Ако Бог хоће и даје свима оно ради чега нисмо створени, тј. земаљске и пролазне ствари, онда ће тим пре Он хтети и дати свима оно ради чега смо и створени – небеско и вечно. Овај Небески Отац, ако промишља о свима, онда свима жели и спасење. Бог хоће да се сви спасу. Стога Он заповеда и Своме сунцу да излази како за зле тако и за добре, и киши да пада и на грешнике и на праведне. Дакле, Бог по Својој праведности, милосрђу и промишљању о свима – свакоме жели спасење и, колико то зависи од Њега, неће да било шта пропадне, чак ни нешто најмање. Ово тврди Син Божији у Светом Јеванђељу: Тако није воља Оца вашега небескога да пропадне један од ових малих (Мт. 18,4). Он све позива к Себи. Зато Бог над боговима, каже Давид, Господ говораше и призва земљу (Пс. 49,1). Свише и од почетка говорио је устима пророка; говорио је у последње дане и кроз Сина, оваплоћеног Логоса, и призвао је на спасење читаву земљу. Зато је небески Јерусалим, прослављени град Божији, рај, како га је видео Јован у Откривењу, имао дванаест врата, по троја окренута на разне стране света, како бисмо ми знали да је Бог отворио рај за читаву васељену. Бог над боговима Господ говораше и призва земљу, јер хоће да се сви људи спасу.

Ово је заиста само хтење, које заједно са светим Дамаскином читав збор богослова назива "излазећим у сусрет" (претходним –προηγουμένην); оно је само по себи недовољно за човеково спасење. То хтење је попут огњеног стуба који је Јеврејима ноћу у пустињи указивао показивао пут. Оно показује пут, али не вуче човека путем спасења. То је благодат Божија која излази човеку у сусрет, али он треба добровољно да пође за њом. Бог призива, али неопходно је да се човек одазове. Воља Божија је једно крило, али потребно је и друго, наша воља, да бисмо узлетели на небеса. Воља Божија и воља људска заједно чине предодређење. Бог хоће; а ако хоће и човек, онда је он већ спасен.

Бог је од почетка створио човека слободним, како вели Дух Свети устима премудрог сина Сираховог: Од почетка створи човека и остави га у рукама слободне воље његове (15,14). Бог је човека препустио његовог вољи и неће да врши никакав притисак на његову слободу: остави га у рукама слободне воље његове. Господ је свемогућ у Својој власти. Свемогућ је и човек у својој слободи. Сва се разлика састоји у томе да Бог чини све што хоће и никаква сила не може у томе да Му се супротстави, а човек не чини што неће и никаква сила га на то не може приморати. Немогуће је да Бог не учини оно што жели; немогуће је такође да човек учини оно што не жели. Стога, као што човек не може да се спасе без благодати Божије, исто тако и Бог не може да спасе човека без човекове слободне воље.

"Благодат, – говори божанствени Златоуст – иако је благодат, спасава само оне који то желе". Спасење, по речима богослова, треба да буде и наше и Божије дело. Киша пада на земљу, али земља неће донети плода ако се земљорадник не потруди. Сунце сија свуда, али ко хоће да прими његову светлост треба да отвори своје очи. Дакле, Бог дарује сву благодат и помоћ, али ову благодат треба да прати и човекова воља која садејствује Божанственој помоћи. Бог хоће да спаси Ноја током потопа у коме је уништен читав свет, али тражи да он својим рукама направи барку (ковчег). Хоће да очисти Немана од куге, али захтева да Неман сам пође и окупа се на Јордану. Хоће да отвори очи слепорођеном, али тражи да сам слепорођени пође и умије се у Силоамској бањи. Бог хоће да спасе све људе, али захтева да свак садејствује своме спасењу. Човек је слободан и пред њим стоји избор: вода или ватра, живот или смрт. Човек је разуман, њиме руководи ум: он може да разликује добро од зла, светлост од таме. Сваком човеку на срцу је написан природни закон који му показује истински пут ка спасењу. Дакле, шта је потребно за предодређење, ако не благодат Божија, која се даје у пуној мери, и човекова слободна воља? Бог хоће, а ако хоће и човек онда је он већ спасен.

Но, ја знам какве све недоумице код човека може изазвати питање о предодређењу. Бог је – може неко да ми каже – као што се види из Светог Писма, још пре но што су Исав и Јаков учинили нешто добро или лоше, чак и пре њиховог рођења, Јакова заволео а Исава омрзнуо. Бог кога хоће помилује, а кога хоће отврдоглави (Рим. 9,18). Бог је од једне исте глине створио два суда, један за част, а други за срам. То значи да Бог једноме великодушно дарује своју благодат, а другоме не. Бог је потпуно слободан да чини што хоће. Јер ко се – вели Павле – супротставио вољи Његовој (Рим. 9,19).     

Како после тога Бог хоће свеопште спасење, ако на једну страну излива сву Своју љубав, а на другу – сав Свој гнев? Ако ме је Бог још пре мога рођења омрзнуо као Исава, или се разгневио на мене као на фараона, и ако ме је створио као сасуд за срам, са развраћеним карактером, где је после тога моја слобода да чиним добро или уређујем своје спасење? Признајем, хришћани, малопре наведени текст Светог Писма изазива и овакве и њима сличне недоумице. Али он има друго значење. Бог је заиста уредио тајанствени благослов који је патријарх Исак дао деци; када се истражује људским разумом, такав поступак изгледа потпуно погрешан. Исав и Јаков су Исакова деца: Исав је био старији, а Јаков млађи. Према природном закону требало је да Исав први добије очев благослов, али у ствари први га је добио Јаков. Овоме су допринеле три околности – три велике грешке. Кад Исак остари и очи му потамнеше те не виђаше... (Пост. 27,1) Дакле он свој благослов даје јер је слеп и не види ко се издаје за његовог првенца. То је прва грешка. Пре но што ће дати благослов Исак је од сина затражио дар, пожелео је да једе дивљачи: Улови ми лова, и зготови ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем (Пост. 27,3-4). Тако он заправо продаје свој благослов, иако би требало да га подари. То је друга грешка. Исака је преварила његова жена Ревека. Пошто је више волела Јакова, она га је оденула у Исавову одећу; тако је Исак благословио Јакова мислећи да благосиља свог првенца Исава. Када је после сазнао за то, преварени старац био је поражен – препаде се Исак и веома се ужасну (Пост. 27,33). У овом тако великом делу патријарха је обманула жена. То је треће. Слеп, због хране, преварен Исак даје Јакову благослов који је припадао Исаву. Али ко је био Исак? Прост човек. А зар човек уопште може дати свој благослов, указати част или учинити избор када је савладан користољубљем, или када буде обманут због своје простоте? Но, Божанска одлука не личи на људску: мисли Моје нису као ваше мисли (Ис. 55,8). Колико је земља удаљена од сунца толико се и божански судови разликују од људских. Бог другачије предодређује, другачије даје Своју благодат, другачије даје Своју славу, другачије чини изабраним. Он надзире и Својим свевидећим оком види све, до најситнијег и најскривенијег. Бог је праведан и свакоме суди како је заслужио. Он не гледа на лица, не обазире се на поклоне – не гледа ко је ко нити прима поклона (Понз. 10,17). Бог је свемудар и не може се обманути лукавством, нити победити страшћу, ни изменити због слабости. Дакле, праведни и свевидећи Бог заволео је Јакова јер је унапред видео његово богоугодно расположење, а Исава је омрзнуо, јер Му је унапред био познат његов рђав карактер. Кога хоће Он помилује, јер предвиђа шта ће бити са човеком добре и послушне воље; а кога хоће отврдоглави, јер унапред види да е његово срце бити зло и непокајано. Једнога учини сасудом за благослов, као Павла, а другога сасудом за срам, као фараона, јер предвиђа да је он заиста сасуд гнева, спремљен за пропаст. Тако треба схватити горе наведени текст, тако га објашњавају сви Свети Оци, нарочито Златоуст у својој шеснаестој беседи на девету главу Посланице Римљанима. Поменути текст дакле не доказује да Бог тобоже нема жељу да спасе тебе или било кога, или да ти немаш потпуну слободу да се спасаваш. Човекољубиви Бог те увек позива, а ако и ти то слободно желиш, увек ћеш бити предодређен. Ми исповедамо да Бог чини што хоће јер је свемогућ. Али такође знамо да Он чини само оно што треба, јер је Његов суд праведан. И мада ми не знамо судове Господње, јер они су као дубоки бездан, у сваком случају верујем да код Бога нема необјективности.

Када је Исус Христос ишао горе у Јерусалим, Јаков и Јован, синови Заведејеви, стали су пред Њега заједно са својом мајком Саломијом. Поклонили су Му се и Саломија је замолила: Реци да седну ова моја два сина, један са десне стране Теби, а један са леве стране Теби, у Царству Твојему (Мт. 20,21). Ова чудна молба узнемирила је Христа и Он им је одговорио: Не знате шта иштете... није Моје да то дам (Мк. 10,30-48). Како то? Зар Он није свемогући Бог? Ко може Њему да се успротиви? Јер ко се супротставио вољи Његовој? (Рим. 9,19) Јаков и Јован су заиста били апостоли, као и други. Али од свих апостола они имају нарочити дар сродства са Христом. Добро. Понављам, код Бога нема пристрасности; Бог не гледа ни на заступништво ни на сродство. Ревека је могла да на превару принуди Исака да учини неправду јер он је био човек. Али Саломија није могла да умоли Христа да покаже пристрасност. Не знате шта иштете... није Моје да то дам, него ће се дати којима је припремљено (Мк. 10,30-48). Он као да је рекао: Ја са своје стране као што никога не одбијам од Моје славе, тако никога и не издвајам. Првенство ће добити најдостојнији. Богослов овако објашњава речи "којима је припремљено": "То су они који су заиста достојни и који не само да су од Бога Оца добили та своја својства, него су их и сами у себи развили". Бог је дакле непристрасан. Он све позива у Своје Царство и никога не издваја, а првенство даје само онима који то заслужују – достојнима. Покажи и ти да си достојан, па ћеш бити предодређен.

"Ја да се покажем као достојан? Како? Бог унапред зна да ли сам одређен за рај или ме чекају муке. Ако сам одређен за рај, нема потребе да се даље трудим како бих га достигао; а ако сам осуђен на муке, сасвим узалуд се трудим да их избегнем. Ни у првом ни у другом случају нисам слободан. Божије предвиђање је поуздано; оно што Бог предвиди обавезно ће се догодити. А ако сам слободан да учиним оно што Бог није предвидео, онда значи да Бог греши, а то је немогуће".

Шта то говориш човече? Кажеш: ако сам слободан, Бог греши? А ја тврдим да ако нисам слободан, Бог ме обмањује. Он ме доводи у заблуду, јер устима пророка и апостола, као и Својим сопственим устима, позива ме на покајање, мада и Сам добро зна да у мени несумњиво нема слободе да се покајем. Он ме обмањује јер ме позива да узмем крст и идем за Њим, а Сам је свезао моју вољу. Обмањује ме јер ми је заповедио да чувам Његове заповести, а својим предвиђањем потпуно ме је лишио снаге. Дакле, ако нисам слободан није ли наша вера – грешка, није ли Јеванђеље – само шала? Никако! Бог не греши јер Он је сама Премудрост, не обмањује другог јер је Сама Истина. Ти не схваташ шта је то Божанско предвиђање и која је његова улога. Слушај онда. Оно заиста представља камен спотицања и многи падну спотакавши се о њега. Онај ко о њему мисли тако као ти, силно греши и веома је далеко од истине. Ако ниси здрав, зар није истина да Бог унапред види да ли ћеш оздравити или ћеш умрети? Но, зар због тога да не позовеш лекара, да не примаш лекове и да седиш скрштених руку и чекаш оздрављење или смрт? У том случају ти би био веома неразуман и глуп. Једна је ствар то да ће Бог предвидети твоје исцељење или смрт (што је потпуно истинито), а сасвим друга то да ће ти Божије предвиђање тобоже дати да оздравиш или да умреш (што је потпуно лажно); јер ако будеш пазио на себе оздравићеш, а у противним ћеш умрети. Бог и једно и друго предвиђа, али није Божије предвиђање то које ће испунити прво или друго. Или ћеш оздравити, или умрети, сигурно ће бити једно од та два, али то није тачно одређено. Ево, да би још боље разумео. Бог заиста унапред види да ли ћеш бити у рају или у паклу, али ти треба да знаш шта из тога следи. У огледалу ми изгледамо онакви какви смо у стварности: лепи изгледају лепо и обратно. Управо тако и у најчистијем предвиђању Божијем ми изгледамо онакви какви смо заправо: или уписани светлим словима у књигу живота, или забележени у кобну књигу смрти; ако смо праведни – у збору спасених праведника, а ако смо грешни – на списку осуђених грешника. У огледалу се одражава наш лик, а у предвиђању Божијем наша воља. Ево мисли Григорија Ниског "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". И као што огледало када показује лепог или ружног није оно које их чини таквима, на тај начин и Божије предвиђање у коме се један показује као предодређен за рај а други осуђен на муке заправо нити првога води ка спасењу, нити другога у муке. Јуда тако није издао Христа зато што је Христос предвидео његово издајство, него напротив – Христос је предвидео Јудино издајство зато што је Јуда имао намеру да Га изда. Овако о томе говори Јустин, философ и мученик: "Није предвиђање узрок будућих догађаја, него су будући догађаји узрок предвиђања. Будуће не проистиче из предвиђања, него предвиђање из будућности. Није Христос узрочник Јудиног издајства, него је издајство узрок Господњег предвиђања". Ако будеш живео Богоугодно спасићеш се, а ако будеш живео развраћено погинућеш. Бог унапред види и једно и друго. Али Божије предвиђање ни о једном ни о другом не одлучује унапред. Ти ћеш се или спасити или ћеш погинути, несумњиво ће бити једно од та два, али то није унапред одређено.

Али када бих ти рекао да је унапред одређено и већ решено да ли ћеш се спасити или ћеш погинути, зар не би због тога престао да одлазиш у цркву, да се обраћаш духовнику, да стремиш хришћанској врлини, зар не би престао да се кајеш и више ништа не би предузимао са своје стране, него би само чекао своје спасење или осуду? У том случају ти би био најнеразумнији човек. Погледај молим те још једном у огледало. Данас си здрав и огледало показује да изгледаш добро, а сутра болестан и огледало ће показати да изгледаш лоше. Кад оздравиш биће опет као пре. Као што твоје лице мења изглед, тако и огледало мења твоју слику. Тако сада, кад живиш богоугодно, Бог те предодређује за рај. Сутра ћеш погрешити и Бог ће те одредити за муке. Онда ћеш се покајати и опет ћеш бити предодређен за спасење. Како ти мењаш свој живот тако и Бог мења одлуку. Суд Божији се прилагођава нашој вољи и "усклађује се са нашим расположењем". Навешћу два кратка примера из Божанског Писма и завршићу. Блажене Павле је у оковима пловио на једном александријском броду за Италију како би био изведен пред императора. Одједном усред дубоке ноћи подигла се велика бура, силан ветар, страшни таласи и он се нашао у смртоносној опасности – није имао никакве наде на спасење. Али Бог, Који је желео да сачува Свог слугу, шаље му анђела са овим речима: Не бој се Павле... Бог ти је даровао све који плове са тобом (Дап. 27,24). Ово божанско обећање је донекле охрабрило неке морнаре који су, уверени у своје спасење, хтели да напусте брод и да чамцем стигну до обале. Не, рекао је Павле осталима, ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасити. Шта то говориш Павле? Зар Бог није одредио да ће сви да се спасу? Није ли свеједно хоће ли остати на броду или не? Не, Бог је решио да ће их спасити, али захтева да и они у томе помогну. Ако не остану сви на броду и ако не буде свако радио свој посао они ће погинути. Погинуће они за које је Бог одредио да ће се спасити? И Божија одлука ће бити измењена? Да, другачије не може да буде. Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасити. Други пример. Разболео се цар Језекија и Бог га је одредио за умирање, па му је послао Исаију пророка који му рече: Нареди за кућу своју јер ћеш умрети и нећеш остати жив (4. Цар. 20,1). Несрећни Језекија окреће главу према зиду, уздише, плаче и моли се. Шта то чиниш, несрећни царе?! Зар те Бог није одредио за смрт? Зар се Божија одлука може променити? Но, та одлука је, браћо, промењена! Бог се сажалио над сузама Језекијиним и одредио га је за живот, даровао му је чак петнаест година живота. Овако вели Господ... Ево исцелићу те... и додаћу ти веку петнаест година (4. Цар. 20,5-6). Ја хоћу, брате, да буде донета одлука о твоме спасењу. Али при томе кажем да ако и ти ту не будеш помогао, ако до самог краја не будеш живео богоугодно, тврд у благодати и љубави према Богу, без обзира на одлуку о спасењу – погинућеш. Чак и да је донета одлука о твојој погибељи, ја ти кажем: ако се обратиш и покајеш, спасићеш се без обзира на то што су за тебе одређене муке. Као што твоја воља прелази од доброг на лоше и обратно, тако и одлука Божија прелази од спасења на казну и обратно. "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". На тај начин предвиђање и одређење Божије не представљају препреку Богу у жељи да те спасе, нити теби – у слободи да се спасеш.

Но, као што сам рекао о томе у почетку, боље би ти било да се уопште не трудиш да схватиш узвишено питање о предодређењу. А да те не би узнемиравала некаква недоумица, имај на уму две ствари: Бог увек жели твоје спасење, јер Он је човекољубив, и ти увек можеш да се спасеш јер си слободан. Његова благодат и твоја воља образују предодређење. Бог хоће; ако желиш и ти, бићеш предодређен.

II

Ради потврде свега што сам до сада рекао, молим вас чујте шта Бог говори Јеремији пророку: Устани, и сиђи у кућу лончареву, и онде ћу ти казати речи Своје (Јер. 18,2). Доле у граду пророк је ушао у дом лончарев и затекао га је како прави посуде. Овоме је лонац испао из руку и искривио се. Али лончар га је подигао и поправио, јер је тако желео. Јеремија – обратио се тада Бог пророку – што је глина у руци лончаревој, то сте ви у мојој руци. Као што је направљена посуда пала и покварила се, али је захваљујући лончаревој вештини поправљена, тако и ти, човече, падаш у грехе и, када се покајеш, опет се исправљаш благодаћу Божијом. Ако си и постао сасуд за част, можеш се претворити, можеш се опет претворити у сасуд за срам, и обратно – од сасуда за срам у сасуд за част. Бог наставља да ти се обраћа преко пророка: Ја сам одредио да се пошаље много добра на овај народ, али ако учини што је зло пред очима Мојим, не слушајући гласа Мојега, и мени ће бити жао добра које рекох да му учиним (Јер. 18,10). Такође, Ја сам решио да му пошаљем многе невоље, али ако се обрати народ од свих зала својих, и Ја ћу се предомислити за зла која мишљах да му учиним (Јер. 18,8). Видиш ли како Бог мења одлуку у складу са тим како човек мења карактер? Бог је решио да спаси праведне и казни грешне. Ти си праведан? Гледај да не паднеш, јер ће се онда одлука о твоме спасењу претворити у одлуку о томе да будеш кажњен. Ако си грешан, потруди се да се покајеш, и тада ће се одлука о твоме кажњавању претворити у одлуку о твоме спасењу. "Праведни суд Божији усклађује се са нашим расположењем. Каква су наша унутрашња осећања, такво је и оно што нам Он даје од Себе". Стога те се не тиче шта је о теби одлучио Бог, или шта Он унапред види. За тебе то није ни битно ни корисно. Желиш ли да знаш шта је то предодређење? То су благодат Божија и људска воља заједно. Бог хоће, јер Он је човекољубив; ако хоће и човек, јер је слободан, онда је већ предодређен.

Но, шта ли је за мене, душо моја, припремљено? Јеси ли ти одређена да идеш у рај или у ад? Ко ће ми то рећи, ко ће ме уверити? Браћо, сви смо ми странци у овом животу испуњеном тугом и нико не може да зна шта ће се догодити у будућности. То ће се видети на крају. У складу са тим да ли ћемо се показати као праведни или грешни, добићемо од праведног Судије или венац славе, или ћемо бити осуђени на муке. И изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда (Јн. 5,29). Нешто ипак могу да ти кажем, па ћу проповед да завршим причом која је у датом случају врло прикладна.
Једном је неки рђав човек дошао Аполону Делфском са врапцем у рукама кога је држао испод плашта па је упитао пророчиште да ли је врабац жив или мртав? Овај човек је био лукав па је намеравао да ако му одговоре да је врабац мртав покаже да је жив, а ако би му рекли да је жив онда би га удавио и показао да је мртав. Тако је хтео да превари пророчиште, али његово лукавство је препознато, па је добио следећи одговор: "Од тебе зависи да одлучиш – да то што држиш покажеш као живо или мртво". Ти хришћанине питаш да ли твојој души предстоји вечни живот или вечна смрт? "Од тебе зависи да одлучиш". Предодређење о теби зависи од воље Божије и од твоје воље. Бог хоће; ако хоћеш и ти, онда си предодређен за вечни живот.
(© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана)

Манастир Бањска

Манастир Бањска на Косову
задужбина краља Милутина
- црква и звоник

Дневник уредника

Неколико речи о ауторским правима

Постоји ли у Србији свест о томе шта су ауторска права? Постоји ли свест о томе да права везана за ауторску књигу, превод, песму, слику или филм представљају неприкосновену својину аутора? Постоји ли свест о томе да постављањем туђег ауторског дела на своју интернет презентацију ми заправо атакујемо на туђу својину – као кад бисмо украли нечија кола, опљачкали нечију кућу, тајно изнели нешто из самопослуге – да чинимо кривично дело?
Пратио сам у последње време неколико главних српских сајтова са богословском литературом и уочио огроман број повреда ауторских права. Готово да је повреда права правило, а поштовање права изузетак.
А како стоје ствари у свету? Недавно ми је била потребна књига једног византијског писца из 15. века чији је превод објављен на енглеском. Пронашао сам на неколико сајтова кратке одломке из те књиге уз захвалност издавачу на уступљеном материјалу. Али књигу у целини, која има око 170 страна, пронашао сам само у понуди да се поручи, по цени од 170 долара. Код нас би је неко једноставно узео, скенирао и поставио на свој сајт.
Навео бих и домаћи пример ради поређења. Један мој превод, за који ми је својевремено плаћено око 2.000 евра, издавач је недавно поново издао, при чему сам добио још око 800 евра, пошто је уобичајено да се за друго и остала издања плаћа 30-50% од првобитне цене. Отприлике у исто време читава та књига је постављена на једном угледном православном сајту на српском језику. Моја законска обавеза је да реагујем и заштитим издавача који је права уредно платио.
Зашто ми смета угрожавање ауторских права? Покушаћу да објасним на још једном примеру. Пре две године објавио сам књигу о св. Марку Ефеском – његово Житије, дела и службу. На књизи сам радио готово две године, због ње сам предузимао и путовања. Тако настану велики трошкови које треба покрити продајом књиге. Но, шта ако је неко једноставно скенира и постави на интернету? Или новији пример. Тренутно преводим књигу "Библиотека" св. Фотија Великог. Кад превод буде готов Срби ће имати преведено једно тако значајно дело на свом језику пре него на енглеском (на енглески је преведен део ове књиге) или на руском (преведени тек поједини фрагменти). Само грчки изворник у 9 томова који сам поручио из француске коштао је преко 300 евра. На књизи радим већ годину дана, а радићу бар још две. Сад рачунајте три године пута 12 месеци и помножите то са платом од рецимо 500 евра. Дакле, само рад на тој књизи кошта отприлике 18.000 евра. Уз дизајн, прелом и штампу 2 велика тома, као и поменуту цену изворника, то изађе на 24-25.000 евра (не рачунајући ту, на пример, боравак у Цариграду у вези са припремом књиге). Дакле, производна цена за тираж од 1.000 комада је око 25 евра. Да би књижаре могле да добију рабат који траже (и до 50%), са продајном ценом од 50 евра само би се повратили трошкови. При томе, човек улаже средства 3-4 године правећи књигу, а онда су потребне још 3-4 године да би тираж продао и повратио уложен новац, без икакве зараде. А ако се жели некаква и зарада, онда та двотомна књига мора да кошта 60, 70 или више евра, тј. 6-7 или више хиљада динара. И сад замислите, у таквим околностима, неко је једноставно узме, скенира и постави бесплатно на интернет. Да ли је тај човек свестан да, осим што чини кривично дело, он тиме угрожава будућу продукцију и, народски речено, "убија вола због кило меса". Уколико неко жели заиста да помогне и учини добро дело, нека на интернету објави старе књиге, за које не постоје ауторска права. Или нека засуче рукаве па нека сам нешто преведе (или напише, отпева, наслика) и постави на мрежу. Или нека се код носилаца ауторских права распита да ли би нешто могли да му уступе бесплатно. Ја сам, на пример, за 15 година колико се бавим овим послом, превео много књига и свакоме ко жели да објави нешто бесплатно на интернету увек сам спреман да понудим десетине занимљивих текстова, па и читавих дела. Али када је реч о књигама за које је већ неко платио ауторска права, или о књигама које још нису прошле један период комерцијалне употребе, једино што могу то је да, уз допуштење издавача, понудим краће одломке тих дела, који такође могу да буду веома занимљиви. У противном би људи који се баве производњом и издавањем књига остали без средстава за даљи рад и продукцију.

М. С.

Манастир Велика Лавра

Трпезарија
светог манастира Велика Лавра
на Светој Гори

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЧИТАЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА 

# Велика је срећа спознавати истину из Јеванђеља и светих отаца, и посредством читања се причешћивати Духом Светим који живи у Јеванђељу и светим оцима. 1. 119
# Приликом читања Јеванђеља не тражи насладу, не тражи заносе, не тражи блиставе мисли: тражи да непогрешиво видиш свету Истину.
Не задовољавај се само бесплодним читањем Јеванђеља: труди се да испуњаваш његове заповести, читај га делима. То је – књига живота, и треба је читати животом.
Немој да мислиш да најсвештенија књига, Четверојеванђеље, без разлога почиње од Матеја, а завршава се Јеванђељем по Јовану. Матеј нас више учи како да испуњавамо вољу Божију, и његове су поуке нарочито погодне за оне који тек крећу путем Божијим; Јован пак излаже начин сједињења Бога са човеком који је обновљен заповестима, што је доступно само онима који су на путу Божијем већ узнапредовали.
Отварајући ради читања ту свештену књигу, свето Јеванђеље, сети се да она решава твоју вечну судбину. По њој ће нам се судити и – у зависности од тога какви смо били овде на земљи у односу на њу – добићемо као удео или вечно блаженство, или вечне казне (Јн. 12,48).
Бог је открио Своју вољу ништавном зрнцу прашине – човеку! Књига у којој је изложена та велика и свесвета воља је у твојим рукама. Ти можеш и да прихватиш и да одбациш вољу свога Творца и Спаситеља, у зависности од тога како ти је угодно. Твој вечни живот и вечна смрт су у твојим рукама: замисли колико опрезан и мудар треба да будеш. Не играј се својом вечном судбином!
Скрушена срца моли се Господу да отвори твоје очи како би видео чудеса скривена у Његовом закону (Пс. 118,18) који је – Јеванђеље. Очи се отварају и види се чудесно исцељење душе од греха, које савршава Реч Божија. Исцељење телесних болести било је само доказ исцељења душе, доказ за плотске људе, за умове заслепљене чулношћу (Лк. 5,24).
Јеванђеље читај са крајњом побожношћу и поштовањем. Ни за шта у њему немој мислити да је мање важно и да не заслужује разматрање. Свако његово слово зрачи светлошћу живота. А занемаривање живота је – смрт.
Читајући о губавима, раслабљенима, слепима, хромима и демонизованима које је Господ исцелио, мисли на то да је твоја душа, која носи најразличитије ране греха и налази се у ропству демона, налик тим болесницима. Из Јеванђеља се научи вери – да ће Господ Који је исцелио њих исцелити и тебе, ако се од срца будеш молио за своје исцељење.
Задобиј такво расположење душе да будеш способан за примање исцељења. Способни да га добију су они који су свесни своје греховности и решили су да је оставе (Јн. 9,39-41). Гордељивом праведнику, то јест грешнику који не види своје грехе, Спаситељ није потребан и користан (Мт. 9,13).
Виђење грехова, виђење пада у коме се налази људски род, представља нарочити дар Божији. Измоли за себе тај дар и биће ти јасна књига Небеског Лекара – Јеванђеље.
Потруди се да усвојиш Јеванђеље умом и срцем, и да такорећи пливаш у њему; тада ће и твоје деловање лако постати јеванђелско. Ово се може постићи непрестаним побожним читањем и изучавањем Јеванђеља.
Преподобни Пахомије Велики, један од најзнаменитијих древних отаца, знао је свето Јеванђеље напамет, и својим ученицима је, по откривењу Божијем, давао да га обавезно науче. На тај начин Јеванђеље их је пратило свуда, стално их руководећи.
...Каква срећа, какво богатство – научити Јеванђеље! Не могу се предвидети обрти и несреће које у животу могу да нам се догоде. Јеванђеље које имамо у сећању и слеп може да чита, оно окованога прати у тамницу, разговара са земљорадником на њиви коју орошава његов зној, поучава судију за време процеса, руководи трговца на тржници, радује болесника током мучне несанице и тешке усамљености.
Не усуђуј се да сам тумачиш Јеванђеље и друге књиге Светог Писма. Писмо су дали свети пророци и апостоли не својом вољом, него на подстицај Духа Светога (2. Пет. 1,21). И како онда не би било безумно тумачити га по сопственој вољи?
Дух Свети који је преко пророка и апостола саопштио Реч Божију, растумачио ју је преко светих отаца. И Реч Божија и њено тумачење су – дар Духа Светога. Једино то тумачење прихвата Православна Црква! Једино то тумачење примају њена истинска чеда.
Ко самовољно тумачи Јеванђеље и читаво Свето Писмо, тај самим тим одбацује његово тумачење које су Духом Светим дали свети оци. Ко одбацује тумачење Писма Духом Светим, тај без икакве сумње одбацује и само Свето Писмо.
...На кога ћу погледати, осим на кротког и ћутљивог, који дрхти од речи Мојих? – каже Господ. Такав буди у односу на Јеванђеље и Господа Који је у њему присутан.
Остави греховни живот, остави привезаност за земаљско, одрекни се своје душе, тада ће ти Јеванђеље постати доступно и схватљиво.
Ко мрзи живот свој на овоме свету – рекао је Господ – сачуваће га за живот вечни (Јн. 12,25). За онога ко воли свој живот, за онога ко се не одлучује на самоодрицање, Јеванђеље остаје затворено: он чита слова, али реч живота, будући Дух, остаје за њега под непрозирном завесом.
Док је Господ био на земљи у Свом пресветом Телу, многи су га видели – а да га истовремено нису видели. Каква је корист ако неко гледа телесним очима, које су му заједничке са животињама, а при томе ништа не види умом и срцем – очима душе? И данас многи свакодневно читају Јеванђеље, а као да га никад нису читали – уопште га не познају.
«Јеванђеље се чита чистим умом – рекао је један преподобни пустиножитељ – а разумева се у мери испуњавања његових заповести на делу. Но, тачно и савршено разумевање Јеванђеља не може се постићи сопственим трудом: то је – дар Христов».
Дух Свети, који се уселио у истинског и верног служитеља свога, чини га и савршеним читаоцем и истинским извршиоцем Јеванђеља.
Јеванђеље је изображење својстава новог човека, Који је Господ са неба (1. Кор. 15,48). Тај нови човек је – Бог по природи. Свој свети род људи – оне који верују у Њега и преобразили су се по Њему – Он чини боговима по благодати.
Ви који се ваљате у смрадном блату грехова и у томе налазите насладу! Подигните очи, погледајте на чисто небо: тамо је ваше место! Бог вам даје достојанство богова; ви пак одбацујући то достојанство бирате себи друго: достојанство животиња и то оних најнечистијих. Опомените се! Оставите злосмрадно блато; очистите се исповедањем грехова; умијте се сузама покајања; украсите се сузама умиљења; уздигните се од земље; узиђите на небо: Јеванђеље ће вас тамо узвести. Док светлост имате – то јест док имате Јеванђеље у коме је скривен Христос – верујте у светлост, да будете синови светлости - Христа (Јн. 12,36). 1. 106-109
# Почетник најпре треба да изучава заповести Господње у Јеванђељима по Матеју и Луки. Од изучавања заповести код ових јеванђелиста, уз њихово испуњавање на делу, и друге књиге од којих се састоји Нови Завет постаће лако разумљиве. Приликом читања јеванђелиста треба читати и Благовесник, тј. објашњење Јеванђеља које даје блажени Теофилакт, архиепископ Охридски. Читање Благовесника је неопходно: оно помаже правилном разумевању Јеванђеља и сходно томе тачнијем испуњавању (његових заповести). При томе, правила Цркве захтевају да се Свето Писмо разумева онако како тумаче свети оци, а никако по сопственом нахођењу: руководећи се тумачењем светог оца, тумачењем које је прихватила и употребљава Црква, ми чувамо предање свете Цркве. 5. 50

Скит Светог Јована Претече

Светогорски скит
Светог Јована Претече

Манастир Дохијар

Свети манастир Дохијар - тврђава спасења