Манастир Ставроникита

Из дела светог Теофана Затворника

Свештено предање

Под речју предање не подразумева се неко неодређено мњење, за које се не зна како се појавило и раширило, него усмено предато апостолско учење, или правила и одредбе које је су на делу прихваћене у Цркви. Апостоли су у потпуности организовали Цркву Христову – у свим аспектима спасоносног духовног и црквеног живота. Али то како су је организовали, није изложено у њиховим делима, него је од стране самих Апостола учињено на делу и спроведено у живот хришћана, а укорењено кроз често посећивање хришћанских општина које су основали и вишекратно исправљање онога што није било исправно – све личним деловањем и речју. И начин хришћанског држања, и правила живота, и узајамни односи хришћана, и освећујућа тајинствена свештенодејства, и правила за црквена сабрања... све је то било установљено личном речју и утврђено личним надзором...
Хришћани су почели да размишљају, живе, међусобно се опходе, управљају, освећују и служе Богу онако како су установили Апостоли... Новообраћени су све ово прихватали од њих и организовали се према њиховом узору. Нови нараштаји су све аспекте живота организовали према оном облику уређења хришћанске заједнице који су оставили Апостоли... И тако из поколења у поколење... дошло је и до нас.
Због тога целокупно добро уређење хришћанске заједнице, у свим детаљима, представља апостолско предање, које сваки хришћанин неизоставно мора да следи ако жели да стоји у истини. Речи «предање» увек додајте «апостолско» (6, п. 946, стр. 18).

Ви предање схватате као – преношење од уста до уста... а оно је било предање из живота у живот, из дела у дело...
Ми читамо отачке списе ради тога што се у њима чува апостолско предање, које се препознаје по општој сагласности свих њих...
Грчка Црква је тачно сачувала апостолско предање и предала га нама. То апостолско наслеђе је – код нас.
Католици су помутили апостолско предање. Протестанти су узели да ствар исправе – да би је још више нагрдили... Код католика је један папа, а код протестаната, сваки протестант је папа...
Све ово говорим о апостолском предању, које света Православна Црква има за извор свога учења, упоредо са Светим Писмом (6, п. 974, стр. 96-97).

Оно што су предали Апостоли, то чини хришћански живот и, као такво, неизмењено је прелазило из нараштаја у нараштај, улазећи истовремено у дела отаца од првог века (6, п. 974, стр. 98).

Манастир Ставроникита

Дневник уредника

На слици: Пећка Патријаршија



Поводом избора новог Српског Патријарха 
Његове светости г. Иринеја


Патријарх - чувар Предања

Шта символизује Српски Патријарх? Јединство народно и политичко - народно, јер се око њега и око Цркве коју он представља окупља народ који живи у више балканских земаља, у појединим случајевима носи и различита национална имена, и расејан је по читавом свету; политичко, зато што је то институција која стоји изнад династичких, идеолошких и политичких подела. Монархију - у деценијама републиканског уређења које су уследиле након векова монарије, патријарх је слика монархијске власти. Континуитет - то је једна од најстаријих живих институција у Европи која траје 45 генерација сведочећи уједно и о народном трајању. Његов главни задатак је да штити православну Веру и јамчи да ће она неповређена бити предата наредном поколењу. Патријарх је чувар Предања које из нараштаја у нараштај преноси оне суштинске етичке принципе утемељене на православној хришћанској вери, који чине градивни материјал народног етоса.

М. С.

Манастир Хиландар

Хиландарски пирг,
виногради и крајпуташ.

Дневник уредника

Православне интернет презентације на српском језику

Ових дана прочешљао сам мало интернет и сачинио своју топ-листу православних сајтова на српском језику, са кратким освртом на оне за које сматрам да су најзанимљивији. Редослед српских православних сајтова направио сам руководећи се пре свега мишљењем свог окружења о томе који су сајтови највреднији, најпосећенији, најинтересантнији па и најпровокативнији. При томе, посебно сам узимао у обзир мишљења људи који су ангажовани управо на неком од поменутих сајтова, али не мишљење о њиховом, него о другим сајтовима. Као главни критеријум за рангирање узета је вредност библиотеке. Узет је у обзир и рејтинг сајта у каталогу "Православно хришћанство.com". Такође, са листе сам искључио "институционалне" сајтове као што су патријаршијски, епархијски или сајтови црквених информативних кућа. Они би по својој вредности и посећености свакако могли да заузму места на овој листи, али ја сам решио да се усредсредим само на сајтове које праве неиституционалне групе верних у Српској Православној Цркви, јер институционални сајтови објављују углавном вести, саопштења и хронике, док сајтови који су били предмет мог интересовања садрже пре свега велике библиотеке, питања пастиру, практичне савете за породични живот хришћана, као и листе и форуме за дискусије на којима се постављају питања, износе мишљења и воде живе расправе о актуелним питањима које понекад прерастају у врло жучне полемике.
Бићу захвалан за сваки коментар који читаоци пошаљу сугеришући ми да обратим пажњу на још неки сајт, или да треба изменити редослед на овој "топ листи", или ако изнесу сопствено мишљење у вези са неким од наведених сајтова.
За сада моја листа изгледа овако:
1) Светосавље (svetosavlje.org)
2) Манастир Лепавина (manastir-lepavina.org)
3) Верујем (verujem.org)
4) Поуке – Живе речи утехе (pouke.org)
5) Борба за веру (borbazaveru.org)
6) БСН Библиотека Св. Наум (bsn.org.rs)
...
На крају бих рекао неколико речи о сваком сајту појединачно.
Најпре "Светосавље". Сајтом руководи уредништво у саставу: протојереј Србољуб Милетић (Аустралија), протојереј Љубо Милошевић (САД) и јеромонах Евтимије, настојатељ манастира Јошаница. Почеци овог сајта везани су за mail-листу "светосавље" која је настала као покушај да се омогући дружење у љубави Христовој свима који деле Православну Веру и који пишу српским језиком. У уводнику сајта стоји: "Светосавље је православно хришћанство српског стила и искуства. То је наш народни, српски, православно-хришћански опит. Опит, стил и искуство утемељени на Светитељу Сави, његовој личности и делу; његовој и његових светих наследника. Све што је у нашем народу свето и честито на тај се свештени коријен наслања, а кроз њега (Светитеља Саву) на свете подвижнике претходних времена - све до Подвигоположника Христа, Утемељитеља и Творца беспрекорне и Свете Цркве". Листа је расла, теме, интересовања и разговори непрестано су се ширили обухватајући мноштво питања живота по Вери. Услед тога морало се приступити бољој организацији рада листе тако да је оформљен правилник и створено је управно тело – "савет". Истовремено са разменом писама окупљени на њој су размењивали књиге, иконе, фотографије и друго, тако да се временом накупило много таквог материјала. Тада се природно јавила идеја о оснивању web-сајта где би се све то прегледно и јасно изложило "на корист многих". Ипак, од зачетка идеје до стварне реализације протекле су године. Сајт је "пуштен у рад" на Савиндан 2003. године. Светосавље има богату библиотеку, галерију икона, фресака и уметничко-богослужбених предмета, страницу са црквеним појањем, форум (mail-листу), као и странице са вестима, питањима пастиру и засебну родитељску листу. Посебну вредност представља библиотека са неколико стотина наслова која обухвата сва значајнија дела духовне литературе објављена на српском језику. Ових дана требало би да проради и блог "Светосавље". Проблем са "Светосављем" као и са већином других православних интернет презентација је непоштовање ауторских права, иако је у последње време у тој области приметан благи напредак. Сада на "Светосављу" макар детаљно наведу извор дела, а појављују се интернет издања – текстови који су специјално преведени и приређени за "Светосавље", попут "Изабраних дела и чланака митрополита Антонија Храповицког".
Друго место на мојој листи заузима интернет презентација манастира Лепавина који се налази близу Копривнице у Хрватској. Манастир је основан око 1550. године, а прва верзија његовог web-сајта појавила се 2004. Уређује га манастирско братство, а посебну улогу има игуман, архимандрит Гаврило, чије савете и одговоре на различите недоумице свакодневно тражи велик број верујућих људи преко Фејсбука или Скајпа.
На трећем месту налази се интернет презентације "Верујем". Постоји од 1998. године, а од 2004. постала је званични пројекат Задужбине манастира Хиландара. И поред извесних замерки које би се могле изнети, мора се признати да на овом сајту постоји одлична и прегледно организована библиотека која поседује преко хиљаду текстова и звучних записа. Посебна пажња посвећена је избору текстова који могу да послуже студентима Богословског факултета СПЦ. Замерке би се могле свести на то што је и овде као и на "Свеотсављу" присутно непоштовање ауторских права, које је у извесном смислу чак и теже, јер се не поштују ни тзв. морална права аутора, па се тако на овом сајту може пронаћи текст за који није наведено чак ни име преводиоца (Шмеман, "Евхаристија", издање манастира Хиландара). Остале замерке могле би се свести на оно што је рекао мој пријатељ који ради у редакцији једног од сајтова на овој листи: "У неколико наврата сам био на форуму 'Верујем' и уз крајњи напор своје горде природе успевао да издржим разне видове нехришћанског понашања, покушавајући притом да им укажем на неисправност њихових ставова. Не верујем да сам успео... Шта хоћу да кажем? Они не желе дијалог са нама. Они воде дијалог са римокатолицима и протестантима, који су за њих сви истинита црква. Ми смо, с друге стране, само 'реметилачки фактор', камичак у ципели. Они са нама немају шта да причају, као што не причају ни са вл. Артемијем. Они наступају са позиција власти и силе која је сигурна да јој не прети никаква опасност и нема намеру да се бави тамо неким 'залуђеницима'... Нажалост, једини вид разговора и љубави коју можемо њима указивати јесте – молитва, што верујем да свако од нас и чини".
На четвртом, петом и шестом месту моје листе налазе се интернет сајтови "Поуке – Живе речи утехе", "Борба за веру" и "БСН – Библиотека Св. Наум", али о њима неки други пут.

Младен Станковић

Манастир Велика Лавра

Светогорске келије - манастир Велика Лавра

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЈЕВАНЂЕЉЕ

# Ја у свет дођох као светлост (Јн. 12,46) – рекао је о Себи Господ. Та Светлост стајала је пред Јудејцима обучена у тело; пред нама Он стоји обучен у Јеванђеље. 1. 495
Велика је и свесвета књига – Јеванђеље! У њој је представљен нови, богоподобан човек; а какве особине треба да има нови човек – то показују заповести Христове. Кроз њих нам је Христос открио Своје особине, Свој начин размишљања и деловања. Загледајући се у Јеванђеље и посматрајући се у том огледалу, ми можемо мало-помало да увидимо своје недостатке, да мало-помало избацујемо из себе наше старе особине и схватања, и замењујемо их јеванђелским, Христовим мислима и особинама. У томе се састоји задатак, лекција коју хришћанин треба да реши и испуни током свога земаљског живота. У души треба насликати портрет Христов, пренети јој сличност са њеним првообразом. Портрети који не личе (на Христа) биће одбачени на тој свеопштој изложби на којој ће за сваког човека бити испитано у којој је мери сачувао и обновио у себи образ и подобије Творца и Бога свога. Ликови на којима линије и боје буду толико искривљене да се изгуби свака сличност, свако подобије, чуће: Не познајем вас! Они неће бити препознати! Господ ће их се одрећи!
Почнимо са духовним сликањем! Обратимо пажњу на одбачени, прљавштином, огреботинама и прашином прекривени образ Божији који је у нама нацртао и који нам је поверио Бог! Сликар је – Христос, а Његова четкица – Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све – и најтананије линије, и најнежније боје и сенке.
Да бисмо је тако припремили, потребно је да је очистимо покајањем и умијемо сузама. А да бисмо у себи подстакли покајни осећај, спасоносну тугу и плач, неопходно је да се, уз уздржање од свих страсти, често бавимо читањем Јеванђеља и да поредимо свој живот са његовим најсветијим заповестима, да присиљавамо себе на извршавање тих заповести, упркос стремљењима и поривима грехољубиве воље. Један свети отац је рекао: «Испуњавањем заповести Христових човек спознаје колико је слаб». Тачно: онда када почнемо да присиљавамо себе на испуњавање јеванђелских Заповести, ми полако откривамо колико смо слаби и повређени падом. Од посматрања својих слабости и своје повређености природно рађа се плач. Плач је – покајно осећање срца! Плач је – срце скрушено и смерно, које је толико драго Богу. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало-помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија. Пре свега уобличава је кротошћу и смирењем. Научите се од Мене – вели Он – јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама вашим. Свештени мир може да се нађе тек онда када се мисао и срце погрузе у смирење Христово и Његову кротост, након што им се науче из Јеванђеља. Ове две добродетељи доводе у ред црте лика поремећене немиром – неизоставним пратиоцем сваког човека који служи страстима. Показатељ тога реда је – свештени мир. Тада се на већ исправљене црте полажу свете боје које представљају утеху духовном погледу: благост, милосрђе, чистота ума, срца и тела, жива вера која не мари ни за шта сујетно, него човека учи да у потпуности следи Христа, затим трпљење, које се издиже изнад сваке пролазне патње и љуби патњу као учешће у страдањима Христовим, те љубав према Богу и ближњем која тежи ка томе да испуни све човекове обавезе према његовом Творцу и према другим себи сличним створењима која у своме Творцу треба да чине једно. 6, 430-431
# Наша судбина и вечност зависе од начина живота, начина на који ћемо провести време нашег кратког боравка на земљи. Хоћете ли да будете храм Божији? Желите ли да ваше срце буде сасуд дарова Благодати? Пружам вам Јеванђеље, нека оно буде правило вашег живота. Верујте у њега вашим делима, вашим животом – не само мислима, срцем и устима. Кад читате ту Божанствену књигу, књигу живота, замислите да пред вама невидљиво стоји Сам Христос и да вам говори речи које су Дух и Живот! Не треба да замишљате лик Христов – не; треба само живо и побожно да осетите Његово свесвето присуство. 6. 512
# На томе Суду од кога зависи наша вечна судбина, судиће нам се према јеванђелским Заповестима које је Бог установио за нас, православне хришћане. Посебни суд за сваког хришћанина бива одмах после његове смрти, а општи ће бити за све људе приликом Другог доласка на земљу Господа нашег Исуса Христа. На оба суда присутан је и суди Сам Бог. На посебном суду Он суди уз помоћ Анђела светлости и палих анђела; на општем суду суди посредством очовечене Речи Божије (Мт. 25; Јн. 5, 22, 27).
# Кодекс или збирка закона на основу које ће се судити на оба суда је – Јеванђеље. Господ је рекао: Ко одбацује Мене и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју говорих, она ће му судити у последњи Дан. Јер Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој Који Ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни (Јн. 12,48-50). На основу ових речи Господњих јасно је да ће нам се судити према Јеванђељу и да небрига око испуњавања јеванђелских заповести представља заправо одбацивање Самог Господа. 5. 35-36
# Блажени старац Серафим Саровски је говорио: «Себе треба тако научити, као да ум плива у Закону Господњем, којим се ваља руководити код управљања својим животом». 5. 37
# Онај ко је свој живот утемељио на изучавању Јеванђеља и испуњавању јеванђелских Заповести – утемељио га је на најтврђем камену. У какав год положај да га поставе животне околности, његов подвиг је увек са њим. Он непрестано дела, непрестано се подвизава и непрестано напредује, мада су његово дело и његов подвиг и његово напредовање неприметни и несхватљиви за друге. 5. 38

Снег на Светој Гори

Свети Илија Мињати

Илија Мињати / Ilija Minjati
Недавно сам превео беседе светог Илије Мињатија и остао задивљен подједнако лепотом њиховог језика и узвишеношћу учења које је ту изнето. Будући да се о овом светитељу код нас мало зна - први ја за њега сам само чуо, али ништа конкретније нисам знао - ево основних података у кратком житију које следи.
© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана.

Кратко житије светог Илије Мињатија
Илија Мињати је рођен око 1669. године у граду Ликсури на Кефалонији (данашња Грчка). Његов отац био је православни свештеник и звао се Франциско Мињати, а мајка му се звала Морезија. Када је Илија навршио десет година отац га је послао у грчку школу у Венецију. Овде је дечак показао тако добре резултате у богословским и философским наукама, као и у познавању древних и нових језика, да му је школска управа, без обзира на његову младост, поверила да предаје јелинске науке. Целе три године он их је успешно предавао, а осим тога је још и проповедао у грчкој цркви. Од ондашњих његових проповеди сачувано је само шест свечаних беседа, али и оне не у целини.
Из Венеције су Мињатија позвали његови суграђани кефалонијци како би подучавао омладину. Он се радо вратио у родни крај где је током седам година предавао философију и друге науке у школи, а у храму Светог Николе у Ликсурију држао је поучне беседе од којих је једну, о љубави, изговорио са циљем да прекрати сукоб неких утицајних породица и да их измири.
Његова велика ученост и беседнички дар прочули су се међу Грцима на свим Јонским острвима. Мињатијева популарност подстакла је житеље острва Закинтос да га позову како би поучавао њихову децу. Илија је прешао код њих и ту је предавао наредне четири године. Одатле је прешао на Крф, где га је позвао управитељ острва Антоније Молин који му је поверио васпитавање и поучавање двојице својих рођака, Марка Антонија и Марина. И поред све удобности којом га је окружио управитељ острва, Илија није занемарио ни своје омиљено занимање, па је често одлазио у цркву да проповеда. Поучавао је Крфљане са таквим успеом да су му они као доказ своје благодарности дали да користи приход једног богатог манастира. Међутим Молина су 1698. године позвали да се врати у Венецију па је он и Мињатија повео са собом. У Венецији су Грци поново предложили даровитом учитељу да преузме место наставника у школи коју је некад и сам завршио. Он је пристао, али је предавао само једну годину, јер га је племић Лаврентије Соранцо, који је послат на дужност у Константинопољ, узео са собом као саветника. Овде је Мињати понекад проповедао у такозваној великој патријаршијској цркви (Свети Ђорђе у Фанару), па је својом ученошћу и беседничком вештином стекао свеопште уважавање и утицај у дипломатским круговима. Године 1703. молдавски господар Димитрије Кантемир тражио је од венецијанског изасланика да пусти Илију са њим у Беч ради политичких преговора са императором. Тамо га је император примио уз почасти и одликовао орденом. Из Беча он се вратио у Константинопољ где га је васељенски патријарх Гаврило својом синодалном граматом поставио за свештенопроповедника велике цркве и наставника у грчкој народној школи. Мињати је одлично испуњавао поверене дужности. Али од многих његових проповеди које је изговорио у поменутој цркви током седам година службовања, сачувана је нажалост само једна беседа у десету недељу на Јеванђеље по Луки, о томе како треба славити празнике.
Након што је седам година провео у свити племића Карла Ручинија, Соранцовог наследника, Мињати је напустио Константинопољ и преселио се у свој родни град како би се код оца и мајке одморио ид исцрпљујућих послова. Његов предах није потрајао дуго. Становници Крфа опет су га позвали код себе, па је тако још једном имао прилику да поучава њихову децу и да им проповеда у цркви. Али од проповеди изговорених на Крфу није остала сачувана ни једна.
Мињати је био окружен нежном љубављу народа који се сабирао на његове проповеди и био жедан његовог учења; високо су га цениле и млетачке власти које су тражиле прилику да га одликују, мада је он, како ћемо доле видети, био разумни и стални критичар неправди и злоупотреба. У то време га је Анил Замос, који је управљао Пелопонезом, позвао да заузме упражњену епископску катедру Христијанопоља. Но, он је ову почаст одбио због скромности или због везаности за свој посао. Што се међутим хладније односио према таквим понудама, то су га више у вези са тим салетале велможе јужне Грчке. Када се Мињатијева духовна служба на Крфу окончала, Франциско Гримани позвао га је у Наупли да предаје омладини и да проповеда. Мињати је прихватио и дуго је своју дужност обављао тако успешно да су чак и Италијани који су тамо живели долазили да слушају његове проповеди које је говорио на италијанском језику. Ове његове поуке сачуване су до данас.
На Гриманијево место дошао је Марко Лоредан коме је пошло за руком да убеди Мињатија да прими чин епископа у пелопонеском граду Керника. Ово се догодило 1711. године.
Лоредана је заменио Августин Сагредо који је Мињатија позвао натраг у Наупли. Али Кернички епископ је ту боравио кратко јер је 1. августа 1714. године смрт затворила његова медоточна уста, у 45. години од рођења. Мињати је умро на рукама свога оца, који га је и превезао из Науплија на Кефалонију и сахранио га у Ликсурију, у породичној цркви Мињатијевих посвећеној светом Николају.
Превремена смрт Илије Мињатија била је разлог губитка многих његових дела. Од свих беседа које је изговорио током толиких година сачуван је само мали део на новогрчком језику, неколико беседа на италијанском и једно полемичко дело под насловом "Камен саблазни, или Разјашњење урока и разлога поделе источне и западне цркве и преглед пет разлика између њих".
Мињатијеве проповеди и беседе показују његову велику ученост, познавање историје и богословља, као и изузетан беседнички дар. Сачуване беседе омогућавају пажљивом читаоцу да види да је Мињати био нелицемерни бич сваког порока.
Почев од земаљских моћника, као и од архијереја и свештенства, дотичући се свих слојева друштва, он је слободно критиковао пороке који су се код њих укоренили.
Са црквене катедре проповедао је на новогрчком, без примеса страних речи. У свкој његовој проповеди приметна су три дела: увод, објашњење предмета са једне и са друге стране.
Мињатијево лице било је врло пријатно и насмејано, очи живе, поглед кротак и благ. На његовом лицу одражавала се доброта душе, нежност срца и оштроумност. Његова меморија била је задивљујуће добра и свеобухватна. Ево доказа за то. Једном је са начелником млетачких пукова на Пелопонезу присуствовао војној прозивци и када је саслушао поименично прозивање илирских војника у шали је рекао генералу: "Понављам у себи имена тих војника онако како стоје на списку". Генерал га је питао да их понови и остао је задивљен Мињатијевом необичном способношћу памћења, јер он је поновио тешка илирска имена готово истим редом како су прочитана.
Прво издање италијанских проповеди Илије Мињатија изашло је 1698. године, док су се 1717. у посебном издању појавиле његове две проповеди о вери и љубави. Све поуке Илије Мињатија штампао је у Венецији 1849. године кефалонијац јеродидаскал Антим Мазараки. Светитељу Мињатију с правом треба приписати у заслугу то што је међу првима у новогрчком језику применио научне термине. Овај народни језик до његовог времена представљао је тако чудну мешавину, да су га учени Грци називали варварским, а странци су тврдили да је "на њему тако тешко писати чисто, као што је тешко код древних грчких писаца пронаћи нешто варварско или нечисто". Али искуство Мињатија, који се први прихватио посла да очисти матерњи језик од туђих примеса, доказало је да грчки народ има језик који је изданак старогрчког, језик који је не само у стању да изрази узвишене научне идеје, него уз то поседује и склад и лепоту.

Са Светим Оцима из дана у дан

Очишћење ума и срца 

# Циљ живота и напора хришћана је – очишћење срца (свети Јован Касијан / Jovan Kasijan sveti).
# Ум пажљивог човека је као постављени стражар или чувар унутрашњег Јерусалима, који никада не спава. Стојећи на висини духовног сазерцања, он гледа оком чистоте на противничке силе које промичу и искушавају у души, по речима псалмопојца: и на непријатеље моје погледа око моје (Пс. 53,9) (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Срце твоје нека према свима буде право и благо, да би себи пронашао мир Божији (авва Исаија / Isaija avva).
# Око Божије гледа на сам ум и на помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Душевно спокојство не достижу они који исцрпљују и слабе своје тело, него они који пазе на унутрашњег човека и одсецају сопствена хтења (авва Исаија / Isaija avva).
# Себе треба тако обучавати, да ум као да плива у Закону Господњем, према чијем руководству треба уређивати свој живот (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Бог нас позива на познање Себе, како бисмо постали пријатељи Божији и учесници у Његовом вечном блаженству (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# Човек који се навикао да показује непослушност Богу неиспуњавањем заповести, и приликом гоњења одрећи ће се Бога. Јер такав човек телесни живот претпоставља Богу, и телесна задовољства цени више од Божанских заповести (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti).
# Испитај срце своје и наћи ћеш да ништа не може да га потпуно задовољи и испуни, осим Бога. Њега и тражи – свим силама своје душе. Ако тако затражиш, пронаћи ћеш (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti).
# Ум људски је свето место и храм Божији, у коме су демони, пошто су претходно опустошили душу, поставили греховног идола. То треба да се догоди и историјски, у време антихриста (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti).
# Бог захтева од нас чистоту срца, добру савест, корисне речи, чисте и добре помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# …Ти долазиш! – ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. Не остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!.. Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или деловањем унутар самог ума... Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Човек треба да обрађује земљу свога срца и да тамо води битку са сатаном, јер унутра као да се пројављују два лица, светлост и тама, спокојство и туга. Сав подвиг састоји се у томе да постоји противљење ђаволу и лукавим помислима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Тугама и утехама, жељама и страховима ум се привезује за чулно. Стремљење ка мудрости презире страх, а сладост познања прогони тугу (авва Таласије / Talasije avva).
# Карактеристична црта разумности је потчињавање себе уму, потчињавање себе и покоравање тела (авва Таласије / Talasije avva).
# Верујући мора да се промени у своме уму и да све помисли сабере у Богу, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Ако већ стојиш на молитви, онда шта те кошта да и ум и срце привучеш на њу? И вуци их, ма како се упорно противили. Тада ће да потече истинска молитва, привући ће милост Божију и испуниће се обећање Божије: тражите и даће вам се. Често се не даје зато што не постоји истинско мољење, него само молитвени положај (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti).
# Ум душевним оком, душевним посматрањем, види замке и помисли лукавога, и чува душу. Прозорљиви ум види ђавоље замке (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Философирати о Богу не може свако и не може увек, и не пред сваким, и не свега се дотичући. Философирају они који су живот провели у сазерцању и очистили душу и тело, јер само чист може да се дотакне Чистога (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# Не говори како сиромах може да се предаје сластима, када нема средстава за то. Јер у помислима се може бити сладострастан горе (него на делу) (свети Марко Подвижник / Marko Podviznik sveti).
# Воља Божија је – очишћење од греха и од страсти, и освећење срца (свети Макарије Велики).
# И врлине и пороци чине ум слепим: код првих – он не види пороке, а код других – не види врлине (авва Евагрије / Evagrije avva).
# Умно духовно стање – душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Сатана може да разговара са душом свакодневно, као човек са човеком, и да наводи ружне помисли. Сав труд ђавола састоји се у томе да одвоји ум од Бога и од љубави Божије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Обрађуј ум поучавањем у закону; јер непрестано поучавање у њему искорењује зле помисли (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti).
# Свакоме предстоји да упозна невидљиву борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Непажљива душа лако са себе збацује узду закона (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti).
# И сатана, и ум човеков, као равноправни противници, могу само да подстичу, а не да приморавају на зло и добро (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti):
# Предмет тражења нека буде једно – да се у души има ризница и живот, то јест имати Господа у уму (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Са сваком опрезношћу треба чувати своје срце, да се некако не изгуби мисао о Богу, или да се сећање на Његова чудеса не оскврне сујетним помислима, него да се путем постојаног и узорног сећања света мисао о Богу буде отиснута у нашим душама, као неизбрисиви печат љубави усиновљења и јединства онога који љуби са Љубљеним Богом (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti).
# Без одрицања од страсти човек не познаје обману духова злобе, ни ране, ни узе, ни скривену борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Господ од тебе захтева да водиш борбу против свога ума, не пристајући на порочне помисли и не наслађујући се њима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Код сујетних помисли и маштања, грех треба одбацивати чим се појави – вавилонце треба убијати док су мали и прибегавати покајању (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Само срце је мали сасуд; али тамо има лавова, има звери-отровница, има змија, тешких и опасних путева, и провалија; но, тамо је и Бог, тамо су анђели, тамо су живот и царство, тамо су светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Сећањем на Бога одагнаваш заборав, познањем уништаваш таму незнања, ревношћу изгониш безбожну равнодушност (лењост) (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Кад душа моли познање, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Бог је разуму дао урођени закон, као кормилара броду, или као јахача коњу (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti).
# Господ хоће да Његова реч буде посејана у људска срца. Чувај своје срце (Прич. 4,23), јер је оно рај, и ако у њему постоји чистота и љубав, колико будеш чувао Реч Божију, толико ће се и сачувати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Земља преступничког, отврдлог и запуштеног срца рађаће ти трње и коров. У таквом срцу, као у бескрајној јами, гнездиће се змије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Оно што је добро у срцу, то без потребе не треба да показујемо: јер оно што је сабрано, биће безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља само онда када као скривена ризница буде чувано у унутрашњости срца. Не откривај свима тајне свога срца (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Добро је безмолвије, али философ (мудар подвижник), чије је тело пристаниште и храм за душу, и када се нађе на пијаци, на прослави празника, на гори, у пољу, окружен мноштвом народа, увек је закључан у том свом природном манастиру и умом пребива са Богом (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Могуће је и код куће седети па скитати помислима, и на пијаци бити као у пустињи – сам, и у себи, са Јединим Богом, не допуштајући метеж у осећањима због чулних предмета (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Целокупан подвиг састоји се у потпуном избацивању сваке греховне помисли и свих лоших успомена из ума молитвом Исусовом (свети Григорије Богослов / Drevni monaski ustavi).
# Као што се воштана свећа, чак и када није запаљена, али стоји између запаљених, топи, тако и срце монаха неприметно слаби од разговора са особама женског пола (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Хришћанин не треба да се расејава и да било чиме одвлачи пажњу од сећања на Бога и Његову вољу и судове (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Душа својом мисаоном силом чува тишину и чистоту срца, и познаје љубав према своме Творцу, јер та је љубав похрањена у душу (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Не живи тамо, где си грешио (свети Антоније Велики / Antonije Veliki sveti).
# У различитим књигама, које су написане под очигледним утицајем злобног разума сатане, раширене су мреже за мој ум. Учења, мудровање – отров лажи испија се из отровног знања (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# У последња времена услед безакоња пресушиће љубав многих (Мт. 24,12) и умножиће се број оних који гину у ђавољим мрежама, (појавиће се) књиге са лажним учењем, умови који предају лажно учење (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Не читај књиге штетне за душу, него само оне које су написали Свети Оци Васељенске Цркве. Не читај јеретике и богохулнике, јер они под узвишеним називима светости, побожности, братства, среће и сличног, убацују отров у душу, одвраћају уши од истине и окрећу се бајкама (2. Тим. 4,4) (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Стари су мислили да постоји животиња чији један поглед доноси смрт; управо таква је недуховна књига: њено читање је први, смртоносни ударац који се наноси души, после кога неумитно следи много других удараца
# Душевни мир је најобилнији извор врлина (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).

Христос се роди!

Тропар Божића (Рождество Твоје)

Рођење Твоје, Христе Боже наш, дарова свету светлост разума: јер у њему они који звездама служаху, од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу правде и да упознају Тебе, с висине Истока, Господе слава Теби.
Troparion, mode IV

Thy Nativity, O Christ our God, has shone upon the world with the light of knowledge; for thereby they who adored the stars through a star were taught to worship Thee, the Sun of Righteousness, and to know Thee the Dayspring from on night. O Lord, glory to Thee.

Свим читаоцима и пријатељима честитамо празник. Христос се роди - Ваистину се Роди!

ОБАВЕШТЕЊЕ

Издавачки фонд Архиепископије Београдско-Карловачке данас организује промоцију првог тома сабраних дела блаженопочившег Патријарха Павла.

Промоција ће се одржати у оквиру Божићног Сајма у просторијама бивше робне куће "Клуз" ул. Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске).

Учествују: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. AМФИЛОХИЈЕ и Његово Преосвештенство умировљени епископ Захумско-Херцеговачки г. АТАНАСИЈЕ.

Време: понедељак, 4. јануар 2010. у 19 часова.

Улаз слободан (радно време Божићног Сајма од 10 до 20 часова).

И на крају да вас подсетимо да се Божићни Сајам затвара сутра око 18 часова.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 15.

На питање о поклонима одговорићу следеће: Бог од нас не захтева оно што превазилази наше снаге и што после доводи до изнемоглости. Стога можеш слободно да смањиш број поклона или да их замениш појасним, остављајући при томе само три велика. Уз то, можеш да их поделиш на три дела у току дана.
О бројаницама: мада оне првенствено припадају монасима, нема никаквих сметњи да се и световњаци моле помоћу њих, само да их не носе јавно као монаси, него да их употребљавају приликом домаће молитве или на путу, јер се бројанице називају мачем духовним, који нас подсећа на молитву и обавештава о броју молитава или поклона које смо савршили.
Ако постоји склоност ка зависти према сестрама и склоност ка њиховом вређању, као и претерана брига о својим стварима, то треба да одсецате док су деца још млада и док се те лоше склоности нису сасвим укорениле, и то саветима, или благим казнама, или тако што ћете их нечега лишити. Искусан вртлар ће младо дрвце које је криво и чворновато обрезати и привезати; тако ће оно после бити право и плодоносно. Овај пример је уз Божију помоћ подесан и за тебе.
Ако сматрате да је неопходно да узмете благочестиву, православну девојку која би пазила на децу – уз међусобну сагласност можете то да учините. Како би ти сама могла да изађеш на крај са децом? Нека Господ помогне да она своју дужност извршава на корист ваше деце.
Молећи за тебе и за читаву вашу породицу мир и благослов Божији, остајем ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
Честитам ти наступајућу Нову годину.

29. децембар 1859. године

Из дела светог Теофана Затворника

Свето Писмо и духовна литература

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216).

Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169).

Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134).

Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44).

Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224).

Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102).

Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202).

Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53).

Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113).

Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128).

Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169).

Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169).

Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119).

Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233).

...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19).

...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30).

Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101).

Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48).

Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238).

Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124).

За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75).

Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154).

Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21).

Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55).

Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192).

Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250).

Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200).

Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232).

Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170).

Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216).

Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157).

Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ДУША 

# Свети Макарије Велики каже да Анђели имају лик и изглед, као што и душа има свој лик и изглед, и да тај лик – спољашњи изглед како Анђела, тако и душе – јесте лик и изглед спољашњег човека у његовом телу. Исти угодник Божији учи да Анђели и душе, иако су по своме бићу веома фини, ипак, уз сву своју деликатност, јесу тела. То су фина, етерична тела, док су напротив наша земаљска тела веома материјална и груба. Грубо људско тело служи као одећа за фино тело душе. На очи, уши, руке и ноге душе одевени су одговарајући удови тела. Када се душа путем смрти одваја од тела, она га свлачи као одећу. Свети Макарије вели да најсавршенији хришћани, очишћени и просвећени Духом Светим, виде лик душе, али такво савршенство и виђење достижу само ретки међу светима. Исти велики отац тврди да код оних који се моле молитвом Духа, душа током молитве понекад нарочитим и недокучивим деловањем Духа Светога излази из тела (описујући натприродно деловање благодати Божије за време молитве, Макарије Велики каже: «У том часу човеку се догађа да заједно са исхођењем молитве из уста, из њега исходи и душа»; очигледно, ово се догађало самом светом Макарију). Ако су се и чак у оно доба када је у пустињи египатског скита процветао Велики Макарије, у доба узвишеног монашког подвига, само врло ретки међу светим монасима удостојавали се да виде лик душе, колико су тек ретки данас! Но, и данас се могу срести, по великој милости Божијој и по нелажном обећању Господа Исуса да ће пребивати са Својим верним ученицима до краја света. Према личном сведочанству изабраника Божијег који је приликом најобилнијег благодатног деловања молитве изненада видео своју душу како је изашла из тела и стоји у ваздуху, она је – етерично, веома фино, лебдеће тело, које има изглед нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, и његове црте лица, једном речју: потпуну сличност са њим. Не само да су уз душу биле силе ума и срца, него и сви органи чула – вида, слуха, додира, у њој је био читав живот, а тело је остало на столици као мртво, као скинута одећа, све док се покретом руке Божије у њега није вратила душа, на једнако несхватљив начин као што је и изашла.
 Анђели су налик души: имају удове, главу, очи, уста, прса, руке, ноге, косу – једном речју потпуно су налик на видљивог човека у његовом телу. На лицима светих анђела сијају лепота добродетељи и благодат Божија; ово је својствено и лицима најсветијих хришћана. А очајна злоба својствена је палим анђелима; њихова лица налик су окорелим лицима злочинаца и преступника међу људима. Тако кажу они који су видели Анђеле светлости и анђеле таме. Анђео и душа се називају бесплотнима јер немају тело; називају се духом јер су фини и у потпуности се разликују од предмета који чине материјални свет. Тако се називају и у обичном људском језику, и у Светом Писму, и у делима светих отаца; њихова материја је неупоредиво финија од материје земаљских предмета које ми можемо да видимо. У нашем обичном палом стању ми духове не видимо, али ако водимо пажљив, благочестив живот, осећамо њихов утицај на нас. Благодатно, живо, духовно осећање духова јесте њихово духовно виђење. Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се, чак и у Светом Писму и отачким делима, називају духом (дахом). Тако је Господ упоредио деловање Духа Светога са деловањем ветра. Ветар је на том месту Јеванђеља назван духом. Али у правом смислу те речи, само Бог је – Дух. Он се, као свесавршено Биће, својом природом у потпуности разликује од природе створења, ма како та створења у поређењу са другим створењима била фина и савршена. Нема бића које има исту природу као Бог! Стога осим Бога нема другог бића које је духовно по природи. «Бестелесним и нематеријалним Анђео се назива у поређењу са нама – каже свети Јован Дамаскин – јер у поређењу са Богом, јединим неупоредивим, све је грубо и материјално. Само Божанство је у строгом смислу речи нематеријално и бестелесно». 3. 74-77
 # Духовима је сасвим природно да имају чула; има их и људска душа, која по својој природи припада створеним духовима. Човекова чула припадају његовој души, а не телу, мада у време човековог земаљског живота делују кроз телесне удове. Кроз телесне удове делује читава душа, чак и њена словесна сила. Чула напуштају тело заједно са душом; тачније, душа када излази из тела носи са собом и чула која јој припадају. Када би чула припадала телу, остајала би у њему и по изласку душе, или би напуштала тело у друго време, а не управо у часу када га оставља душа. 3. 230

ОБАВЕШТЕЊЕ

Отварање Божићног сајма 28. 12. 2009.

(погледајте филм)

Издавачки фонд Архиепископије Београдско-Карловачке организује промоцију првог тома сабраних дела Патријарха Павла.

Промоција ће се одржати у оквиру Божићног Сајма у просторијама бивше робне куће "Клуз" ул. Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске).

Учествују: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. AМФИЛОХИЈЕ и Његово Преосвештенство умировљени епископ Захумско-Херцеговачки г. АТАНАСИЈЕ.

Време: понедељак, 4. јануар 2010. у 19 часова.

Улаз слободан (радно време Божићног Сајма од 10 до 20 часова).

Дневник уредника

Позивамо Вас на Божићни сајам у организацији Издавачког фонда Српске Православне Цркве, који ће се одржати у згради бивше робне куће "Клуз", Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске, између СКЦ-а и Београђанке), од 28. децембра 2009. до 5. јануара 2010.
Радно време је од 10 до 20 часова (осим у недељу, када се отвара од 11 часова и 1. јануара када ради од подне).
Свих 30 излагача (Патријаршија, Беседа, Каленић, Светигора, Хиландар...) понудиће сајамске попусте, а најављен је и велик број предавања, промоција и трибина. Академија СПЦ ће током трајања Сајма приредити изложбу радова својих студената, као и креативне радионице за децу, где ће их упознавати са техникама иконописа, мозаика, калиграфије и другим уметничким вештинама.
На нашем штанду "Предањске студије" за поједине књиге одобрићемо сајамски попуст и до 50%.
Дођите да се дружимо.

Из наших књига

CD & book MERRY CHRISTMAS

(CD Divna Ljubojevic and Melódi The most beautiful Carols of the Orthodox East & book Liturgical celebration of Christmas, folk customs and traditions)

CHRISTMAS
The Nativity of our Lord and God and Saviour Jesus Christ
“And when the fullness of time was come, God sent His only-begotten Son” (Gal. 4:4), to save the human race... Thus He came into the world Whose coming had been foretold by the prophets and Who was born in the way that they had prophesied: of the most holy Virgin, in the city of Bethlehem, of the lineage of David according to the flesh, at the time when there was no longer in Jerusalem a king of the tribe of Judah, but Herod the stranger was on the throne. After many types and prefigurings, messengers and heralds, prophets and righteous men, wise men and kings, finally He appeared, the Lord of the world and King of kings, to perform the work of the salvation of mankind that could not be performed by His servants (Saint Bishop Nikolai).

Christmas is celebrated in memory of the Nativity of the Lord Jesus Christ, on 25th December (7th January, according to the Gregorian calendar). Although, Easter is the greatest one of the Christian feasts, known as The Feast of the feasts, the most interesting and varied Serbian national customs are related to Christmas and corresponding feasts. The weeks surrounding Christmas, which is the feast of children and family, are the most beautiful and solemn in the year. This booklet gives an overview of the national customs, as well as of the Orthodox Christmas services.
The religious poetry related to Christmas is particularly charming. One of the most delightful songs is the kontakion “Djeva dnes” (“Today the Virgin”), sung in three versions: the ancient Byzantine, traditional Russian (Valaam chant) and traditional Serbian chant. It is a song by our Holy Father Romanus the Melodist, one of the greatest religious poets, born in Emesa, Syria, who initially served as a church keeper in Beirut, and then as a deacon of the Great Church in Constantinople (end of 5th – beginning of 6th century). The booklet contains the kontakion’s lyrics in Serbian and English, as well as the lyrics of other most beautiful Nativity songs of the Orthodox East.

With the blessing of His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Coastlands

Са Светим Оцима из дана у дан

Самооправдавање и самоугађање

# Као што вода и ватра представљају супротности, тако су једно другом супротстављени самооправдавање и смирење (свети Марко Подвижник).
# Пре свега, нама је потребна смиреномудреност, ми треба да будемо спремни да против сваке речи коју чујемо кажемо 'опрости', јер се смиреномудреношћу ломе све стреле ђавола и противника (свети авва Доротеј).
# У одбацивању оправдања, у окривљавању себе, и у мољењу за опроштај у свим оним ситуацијама када људи у свету обично прибегавају оправдањима и умножавају их, састоји се велика и тајанствен купељ светог смирења. Ње су се држали и њу завештавају сви свети оци. То делање је чудно када се посматра површно, али опит ће брзо показати да доноси велику душевну корист и да потиче од Само-Истине, од Христа. Наш Господ је одбацио оправдања, није их употребио пред људима, мада је могао да им покаже своју велику Божанску правду у свој њеној величини (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Правдање речима не приличи хришћанском животу (свети Исак Сиријац).
# Ми падамо у многа искушења, јер не чувамо поредак који доликује нашем звању. Зар не видимо да је жена хананејка прихватила (погрдан) назив који јој је дат и да ју је Спаситељ утешио. Такође, Авигеја је рекла Давиду: На мени, господару, нека буде та кривица (1. Цар. 25,24), и чувши то, Давид ју је заволео. Авигеја је слика душе, а Давид – слика Бога: ако душа оптужи себе пред Господом, Господ ће је заволети (преподобни Пимен Велики).
# Великог Пимена су питали: «Шта значи (што је у људи) високо?» (Лк. 16,15). Он је одговорио: «Оправдања. Не оправдавај себе и наћи ћеш мир». Онај ко не оправдава себе руководи се смиреномудреношћу, а онај ко се оправдава – умишљеношћу.
# Самоугађач тугује због прекора и лишавања, а богољубив човек због похвала и изобиља (свети Марко Подвижник).
# Ако ниједно искушење не може да се дотакне човека без воље Божије, онда су жалопојке, роптање, љутња, самооправдавање, оптуживање ближњих и околоности – покрети душе против воље Божије (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Као зачетак порочних страсти у души служи самољубље, то јест љубав према телу, самосажаљење (авва Таласије).

Из наших књига

CD & књига Христос се роди

CD & book Merry Christmas

(CD Дивна Љубојевић и Мелóди, Најлепше Божићне песме Православног Истока & књига Црквено празновање Божића и Божићни народни обичаји)

Предговор
Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди!

Огањ Бадњака који пламти ових дана сведочи да је Христово вријеме тек почело. Он Који је дошао међу нас и уселио се у нас - пун благодати и истине - стално нам долази, сваког Божића, и сваког тренутка пламти у нама, обнављајући људски живот и рађајући вјечну и неугасиву вјеру, наду и љубав. Прво Његово обитавалиште биле су јасле, а од тада до краја вијека - људско срце је Његов Витлејем и мјесто гдје се рађа.
Поклањамо се Богу и Божићу на овај свети дан, у који нас је Бог походио и са нама остао, да би нас просветио и обдарио Царством Небеским, вјечним животом и радошћу Свога рођења. Ту радост нам дарује овај свети дан. Њу нам доноси Богомладенац, спајајући Бога и земљу, небо и земљу, људе са Богом и људе једне са другима.
Зато нам ништа не преостаје у овом животу него да заједно са анђелима и пастирима непрекидно прослављамо Бога оном дивном пјесмом: "Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!"
Клањајући се "Дјетету малом, предвјечном Богу", опростимо браћо једни другима, загрлимо се братском љубављу и поздравимо вјечним поздравом:
Христос се роди! Ваистину се роди!

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије

Дневник уредника

Кивот са моштима Св. Цара Уроша

у манастиру Јазак на Фрушкој Гори

Протеклог викенда био сам на Фрушкој Гори, по којој се спустила јутарња магла, у манастиру Нова Раваница у Врднику где од скора такође можете да нађете наше књиге.

Искористио сам прилику и посетио манастир Јазак како бих се поклонио моштима Св. Цара Уроша чији се спомен прославља за седам дана. Цар Урош има значајно место у новој књизи коју припремамо, о светој Ипомонији (Константину Драгашу, оцу свете Ипомоније, био је брат од ујака). Иначе књига о овој мало познатој српској светитељки требало би да изађе на пролеће.

Младен Станковић

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 14.

На твоја два писма, најпоштованија Н. Н., одговорићу у следећих неколико редова. Благодарим ти за извештај о здрављу твог супруга, твоме и ваше деце; нека усрдност твоје дечице благослови Господ, Који је две лепте убоге удовице примио пре него многе богате дарове; Он тако прима и дечију усрдност и награђује је духовним даром, просвећујући њихов разум за познање истине.

Тачно, у данашње време тешко је сачувати омладину од бујице самовоље која се разлива широм земље и мутном водом потапа људски ум помрачен неверовањем. Али ви ћете уз помоћ Божију посејати у њихова срца семе православног вероисповедања; заливајте их страхом Божијим који кроз испуњавање заповести Божијих доводи до љубави. Семе побожности које је пало на тло њиховог младог срца донеће можда временом плод непоколебљиве и свете православне вере. Трудите се да им не допустите да читају књиге противне истини, јер млади ум је у стању да прими свакојаке утиске. Што је најважније, молите се Господу да их Он сачува од ђавољих стрела и саблазни – и препустите их покровитељству Мајке Божије.
Призивајући на све вас и на вашу децу Божији благослов, остајем онај који вам жели здравље и спасење, и недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
5. децембар 1859. године