Манастир Велика Лавра

Светогорске келије - манастир Велика Лавра

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ЈЕВАНЂЕЉЕ

# Ја у свет дођох као светлост (Јн. 12,46) – рекао је о Себи Господ. Та Светлост стајала је пред Јудејцима обучена у тело; пред нама Он стоји обучен у Јеванђеље. 1. 495
Велика је и свесвета књига – Јеванђеље! У њој је представљен нови, богоподобан човек; а какве особине треба да има нови човек – то показују заповести Христове. Кроз њих нам је Христос открио Своје особине, Свој начин размишљања и деловања. Загледајући се у Јеванђеље и посматрајући се у том огледалу, ми можемо мало-помало да увидимо своје недостатке, да мало-помало избацујемо из себе наше старе особине и схватања, и замењујемо их јеванђелским, Христовим мислима и особинама. У томе се састоји задатак, лекција коју хришћанин треба да реши и испуни током свога земаљског живота. У души треба насликати портрет Христов, пренети јој сличност са њеним првообразом. Портрети који не личе (на Христа) биће одбачени на тој свеопштој изложби на којој ће за сваког човека бити испитано у којој је мери сачувао и обновио у себи образ и подобије Творца и Бога свога. Ликови на којима линије и боје буду толико искривљене да се изгуби свака сличност, свако подобије, чуће: Не познајем вас! Они неће бити препознати! Господ ће их се одрећи!
Почнимо са духовним сликањем! Обратимо пажњу на одбачени, прљавштином, огреботинама и прашином прекривени образ Божији који је у нама нацртао и који нам је поверио Бог! Сликар је – Христос, а Његова четкица – Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све – и најтананије линије, и најнежније боје и сенке.
Да бисмо је тако припремили, потребно је да је очистимо покајањем и умијемо сузама. А да бисмо у себи подстакли покајни осећај, спасоносну тугу и плач, неопходно је да се, уз уздржање од свих страсти, често бавимо читањем Јеванђеља и да поредимо свој живот са његовим најсветијим заповестима, да присиљавамо себе на извршавање тих заповести, упркос стремљењима и поривима грехољубиве воље. Један свети отац је рекао: «Испуњавањем заповести Христових човек спознаје колико је слаб». Тачно: онда када почнемо да присиљавамо себе на испуњавање јеванђелских Заповести, ми полако откривамо колико смо слаби и повређени падом. Од посматрања својих слабости и своје повређености природно рађа се плач. Плач је – покајно осећање срца! Плач је – срце скрушено и смерно, које је толико драго Богу. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало-помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија. Пре свега уобличава је кротошћу и смирењем. Научите се од Мене – вели Он – јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете мир душама вашим. Свештени мир може да се нађе тек онда када се мисао и срце погрузе у смирење Христово и Његову кротост, након што им се науче из Јеванђеља. Ове две добродетељи доводе у ред црте лика поремећене немиром – неизоставним пратиоцем сваког човека који служи страстима. Показатељ тога реда је – свештени мир. Тада се на већ исправљене црте полажу свете боје које представљају утеху духовном погледу: благост, милосрђе, чистота ума, срца и тела, жива вера која не мари ни за шта сујетно, него човека учи да у потпуности следи Христа, затим трпљење, које се издиже изнад сваке пролазне патње и љуби патњу као учешће у страдањима Христовим, те љубав према Богу и ближњем која тежи ка томе да испуни све човекове обавезе према његовом Творцу и према другим себи сличним створењима која у своме Творцу треба да чине једно. 6, 430-431
# Наша судбина и вечност зависе од начина живота, начина на који ћемо провести време нашег кратког боравка на земљи. Хоћете ли да будете храм Божији? Желите ли да ваше срце буде сасуд дарова Благодати? Пружам вам Јеванђеље, нека оно буде правило вашег живота. Верујте у њега вашим делима, вашим животом – не само мислима, срцем и устима. Кад читате ту Божанствену књигу, књигу живота, замислите да пред вама невидљиво стоји Сам Христос и да вам говори речи које су Дух и Живот! Не треба да замишљате лик Христов – не; треба само живо и побожно да осетите Његово свесвето присуство. 6. 512
# На томе Суду од кога зависи наша вечна судбина, судиће нам се према јеванђелским Заповестима које је Бог установио за нас, православне хришћане. Посебни суд за сваког хришћанина бива одмах после његове смрти, а општи ће бити за све људе приликом Другог доласка на земљу Господа нашег Исуса Христа. На оба суда присутан је и суди Сам Бог. На посебном суду Он суди уз помоћ Анђела светлости и палих анђела; на општем суду суди посредством очовечене Речи Божије (Мт. 25; Јн. 5, 22, 27).
# Кодекс или збирка закона на основу које ће се судити на оба суда је – Јеванђеље. Господ је рекао: Ко одбацује Мене и не прима речи Моје, има себи судију: реч коју говорих, она ће му судити у последњи Дан. Јер Ја не говорих Сам од Себе, него Отац Мој Који Ме посла Он ми даде заповест шта да кажем и шта да говорим. И знам да је заповест Његова живот вечни (Јн. 12,48-50). На основу ових речи Господњих јасно је да ће нам се судити према Јеванђељу и да небрига око испуњавања јеванђелских заповести представља заправо одбацивање Самог Господа. 5. 35-36
# Блажени старац Серафим Саровски је говорио: «Себе треба тако научити, као да ум плива у Закону Господњем, којим се ваља руководити код управљања својим животом». 5. 37
# Онај ко је свој живот утемељио на изучавању Јеванђеља и испуњавању јеванђелских Заповести – утемељио га је на најтврђем камену. У какав год положај да га поставе животне околности, његов подвиг је увек са њим. Он непрестано дела, непрестано се подвизава и непрестано напредује, мада су његово дело и његов подвиг и његово напредовање неприметни и несхватљиви за друге. 5. 38

Снег на Светој Гори

Свети Илија Мињати

Илија Мињати / Ilija Minjati
Недавно сам превео беседе светог Илије Мињатија и остао задивљен подједнако лепотом њиховог језика и узвишеношћу учења које је ту изнето. Будући да се о овом светитељу код нас мало зна - први ја за њега сам само чуо, али ништа конкретније нисам знао - ево основних података у кратком житију које следи.
© Библиотека "Очев дом" ВДС Архиепископије Београдско-Карловачке и Младен Станковић, 2009. Сва права задржана.

Кратко житије светог Илије Мињатија
Илија Мињати је рођен око 1669. године у граду Ликсури на Кефалонији (данашња Грчка). Његов отац био је православни свештеник и звао се Франциско Мињати, а мајка му се звала Морезија. Када је Илија навршио десет година отац га је послао у грчку школу у Венецију. Овде је дечак показао тако добре резултате у богословским и философским наукама, као и у познавању древних и нових језика, да му је школска управа, без обзира на његову младост, поверила да предаје јелинске науке. Целе три године он их је успешно предавао, а осим тога је још и проповедао у грчкој цркви. Од ондашњих његових проповеди сачувано је само шест свечаних беседа, али и оне не у целини.
Из Венеције су Мињатија позвали његови суграђани кефалонијци како би подучавао омладину. Он се радо вратио у родни крај где је током седам година предавао философију и друге науке у школи, а у храму Светог Николе у Ликсурију држао је поучне беседе од којих је једну, о љубави, изговорио са циљем да прекрати сукоб неких утицајних породица и да их измири.
Његова велика ученост и беседнички дар прочули су се међу Грцима на свим Јонским острвима. Мињатијева популарност подстакла је житеље острва Закинтос да га позову како би поучавао њихову децу. Илија је прешао код њих и ту је предавао наредне четири године. Одатле је прешао на Крф, где га је позвао управитељ острва Антоније Молин који му је поверио васпитавање и поучавање двојице својих рођака, Марка Антонија и Марина. И поред све удобности којом га је окружио управитељ острва, Илија није занемарио ни своје омиљено занимање, па је често одлазио у цркву да проповеда. Поучавао је Крфљане са таквим успеом да су му они као доказ своје благодарности дали да користи приход једног богатог манастира. Међутим Молина су 1698. године позвали да се врати у Венецију па је он и Мињатија повео са собом. У Венецији су Грци поново предложили даровитом учитељу да преузме место наставника у школи коју је некад и сам завршио. Он је пристао, али је предавао само једну годину, јер га је племић Лаврентије Соранцо, који је послат на дужност у Константинопољ, узео са собом као саветника. Овде је Мињати понекад проповедао у такозваној великој патријаршијској цркви (Свети Ђорђе у Фанару), па је својом ученошћу и беседничком вештином стекао свеопште уважавање и утицај у дипломатским круговима. Године 1703. молдавски господар Димитрије Кантемир тражио је од венецијанског изасланика да пусти Илију са њим у Беч ради политичких преговора са императором. Тамо га је император примио уз почасти и одликовао орденом. Из Беча он се вратио у Константинопољ где га је васељенски патријарх Гаврило својом синодалном граматом поставио за свештенопроповедника велике цркве и наставника у грчкој народној школи. Мињати је одлично испуњавао поверене дужности. Али од многих његових проповеди које је изговорио у поменутој цркви током седам година службовања, сачувана је нажалост само једна беседа у десету недељу на Јеванђеље по Луки, о томе како треба славити празнике.
Након што је седам година провео у свити племића Карла Ручинија, Соранцовог наследника, Мињати је напустио Константинопољ и преселио се у свој родни град како би се код оца и мајке одморио ид исцрпљујућих послова. Његов предах није потрајао дуго. Становници Крфа опет су га позвали код себе, па је тако још једном имао прилику да поучава њихову децу и да им проповеда у цркви. Али од проповеди изговорених на Крфу није остала сачувана ни једна.
Мињати је био окружен нежном љубављу народа који се сабирао на његове проповеди и био жедан његовог учења; високо су га цениле и млетачке власти које су тражиле прилику да га одликују, мада је он, како ћемо доле видети, био разумни и стални критичар неправди и злоупотреба. У то време га је Анил Замос, који је управљао Пелопонезом, позвао да заузме упражњену епископску катедру Христијанопоља. Но, он је ову почаст одбио због скромности или због везаности за свој посао. Што се међутим хладније односио према таквим понудама, то су га више у вези са тим салетале велможе јужне Грчке. Када се Мињатијева духовна служба на Крфу окончала, Франциско Гримани позвао га је у Наупли да предаје омладини и да проповеда. Мињати је прихватио и дуго је своју дужност обављао тако успешно да су чак и Италијани који су тамо живели долазили да слушају његове проповеди које је говорио на италијанском језику. Ове његове поуке сачуване су до данас.
На Гриманијево место дошао је Марко Лоредан коме је пошло за руком да убеди Мињатија да прими чин епископа у пелопонеском граду Керника. Ово се догодило 1711. године.
Лоредана је заменио Августин Сагредо који је Мињатија позвао натраг у Наупли. Али Кернички епископ је ту боравио кратко јер је 1. августа 1714. године смрт затворила његова медоточна уста, у 45. години од рођења. Мињати је умро на рукама свога оца, који га је и превезао из Науплија на Кефалонију и сахранио га у Ликсурију, у породичној цркви Мињатијевих посвећеној светом Николају.
Превремена смрт Илије Мињатија била је разлог губитка многих његових дела. Од свих беседа које је изговорио током толиких година сачуван је само мали део на новогрчком језику, неколико беседа на италијанском и једно полемичко дело под насловом "Камен саблазни, или Разјашњење урока и разлога поделе источне и западне цркве и преглед пет разлика између њих".
Мињатијеве проповеди и беседе показују његову велику ученост, познавање историје и богословља, као и изузетан беседнички дар. Сачуване беседе омогућавају пажљивом читаоцу да види да је Мињати био нелицемерни бич сваког порока.
Почев од земаљских моћника, као и од архијереја и свештенства, дотичући се свих слојева друштва, он је слободно критиковао пороке који су се код њих укоренили.
Са црквене катедре проповедао је на новогрчком, без примеса страних речи. У свкој његовој проповеди приметна су три дела: увод, објашњење предмета са једне и са друге стране.
Мињатијево лице било је врло пријатно и насмејано, очи живе, поглед кротак и благ. На његовом лицу одражавала се доброта душе, нежност срца и оштроумност. Његова меморија била је задивљујуће добра и свеобухватна. Ево доказа за то. Једном је са начелником млетачких пукова на Пелопонезу присуствовао војној прозивци и када је саслушао поименично прозивање илирских војника у шали је рекао генералу: "Понављам у себи имена тих војника онако како стоје на списку". Генерал га је питао да их понови и остао је задивљен Мињатијевом необичном способношћу памћења, јер он је поновио тешка илирска имена готово истим редом како су прочитана.
Прво издање италијанских проповеди Илије Мињатија изашло је 1698. године, док су се 1717. у посебном издању појавиле његове две проповеди о вери и љубави. Све поуке Илије Мињатија штампао је у Венецији 1849. године кефалонијац јеродидаскал Антим Мазараки. Светитељу Мињатију с правом треба приписати у заслугу то што је међу првима у новогрчком језику применио научне термине. Овај народни језик до његовог времена представљао је тако чудну мешавину, да су га учени Грци називали варварским, а странци су тврдили да је "на њему тако тешко писати чисто, као што је тешко код древних грчких писаца пронаћи нешто варварско или нечисто". Али искуство Мињатија, који се први прихватио посла да очисти матерњи језик од туђих примеса, доказало је да грчки народ има језик који је изданак старогрчког, језик који је не само у стању да изрази узвишене научне идеје, него уз то поседује и склад и лепоту.

Са Светим Оцима из дана у дан

Очишћење ума и срца 

# Циљ живота и напора хришћана је – очишћење срца (свети Јован Касијан / Jovan Kasijan sveti).
# Ум пажљивог човека је као постављени стражар или чувар унутрашњег Јерусалима, који никада не спава. Стојећи на висини духовног сазерцања, он гледа оком чистоте на противничке силе које промичу и искушавају у души, по речима псалмопојца: и на непријатеље моје погледа око моје (Пс. 53,9) (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Срце твоје нека према свима буде право и благо, да би себи пронашао мир Божији (авва Исаија / Isaija avva).
# Око Божије гледа на сам ум и на помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Душевно спокојство не достижу они који исцрпљују и слабе своје тело, него они који пазе на унутрашњег човека и одсецају сопствена хтења (авва Исаија / Isaija avva).
# Себе треба тако обучавати, да ум као да плива у Закону Господњем, према чијем руководству треба уређивати свој живот (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Бог нас позива на познање Себе, како бисмо постали пријатељи Божији и учесници у Његовом вечном блаженству (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# Човек који се навикао да показује непослушност Богу неиспуњавањем заповести, и приликом гоњења одрећи ће се Бога. Јер такав човек телесни живот претпоставља Богу, и телесна задовољства цени више од Божанских заповести (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti).
# Испитај срце своје и наћи ћеш да ништа не може да га потпуно задовољи и испуни, осим Бога. Њега и тражи – свим силама своје душе. Ако тако затражиш, пронаћи ћеш (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti).
# Ум људски је свето место и храм Божији, у коме су демони, пошто су претходно опустошили душу, поставили греховног идола. То треба да се догоди и историјски, у време антихриста (свети Максим Исповедник / Maksim Ispovednik sveti).
# Бог захтева од нас чистоту срца, добру савест, корисне речи, чисте и добре помисли (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Чувај ум, јер помисли, маштања и повођење срца за уобразиљом представљају греховно ђубре које демони убацују у душу (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# …Ти долазиш! – ја не видим начин на који идеш, видим само Твој долазак, и то не телесним очима. Осећам. Не остављаш времена нити дајеш начина да се размисли о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неописиво тихо и фино, заједно са влашћу и силом Творца, зато мењаш читавог човека: мењаш, претвараш, пресаздаваш, обнављаш и ум и срце и тело!.. Хоћу ли тог Наставника да назовем светлошћу? Ја светлост не видим, али Он просвећује мој ум и срце више од сваке речи, више од сваког земаљског учења: без речи, неописиво брзо, као каквим чудесним додиром – да тако покушам да опишем неописиво – или деловањем унутар самог ума... Од тога ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек гледа Јеванђеље написано у себи – на таблицама душе, прстом Духа (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Човек треба да обрађује земљу свога срца и да тамо води битку са сатаном, јер унутра као да се пројављују два лица, светлост и тама, спокојство и туга. Сав подвиг састоји се у томе да постоји противљење ђаволу и лукавим помислима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Тугама и утехама, жељама и страховима ум се привезује за чулно. Стремљење ка мудрости презире страх, а сладост познања прогони тугу (авва Таласије / Talasije avva).
# Карактеристична црта разумности је потчињавање себе уму, потчињавање себе и покоравање тела (авва Таласије / Talasije avva).
# Верујући мора да се промени у своме уму и да све помисли сабере у Богу, у чему се заправо и састоји целокупно служење Богу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Ако већ стојиш на молитви, онда шта те кошта да и ум и срце привучеш на њу? И вуци их, ма како се упорно противили. Тада ће да потече истинска молитва, привући ће милост Божију и испуниће се обећање Божије: тражите и даће вам се. Често се не даје зато што не постоји истинско мољење, него само молитвени положај (свети Теофан Затворник / Teofan Zatvornik sveti).
# Ум душевним оком, душевним посматрањем, види замке и помисли лукавога, и чува душу. Прозорљиви ум види ђавоље замке (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Философирати о Богу не може свако и не може увек, и не пред сваким, и не свега се дотичући. Философирају они који су живот провели у сазерцању и очистили душу и тело, јер само чист може да се дотакне Чистога (свети Григорије Богослов / Grigorije Bogoslov sveti).
# Не говори како сиромах може да се предаје сластима, када нема средстава за то. Јер у помислима се може бити сладострастан горе (него на делу) (свети Марко Подвижник / Marko Podviznik sveti).
# Воља Божија је – очишћење од греха и од страсти, и освећење срца (свети Макарије Велики).
# И врлине и пороци чине ум слепим: код првих – он не види пороке, а код других – не види врлине (авва Евагрије / Evagrije avva).
# Умно духовно стање – душа и тело су се у свему потчинили духу, а ум се покорио Богу и Његовој вољи (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Сатана може да разговара са душом свакодневно, као човек са човеком, и да наводи ружне помисли. Сав труд ђавола састоји се у томе да одвоји ум од Бога и од љубави Божије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Обрађуј ум поучавањем у закону; јер непрестано поучавање у њему искорењује зле помисли (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti).
# Свакоме предстоји да упозна невидљиву борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Непажљива душа лако са себе збацује узду закона (свети Нил Синајски / Nil Sinajski sveti).
# И сатана, и ум човеков, као равноправни противници, могу само да подстичу, а не да приморавају на зло и добро (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti):
# Предмет тражења нека буде једно – да се у души има ризница и живот, то јест имати Господа у уму (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Са сваком опрезношћу треба чувати своје срце, да се некако не изгуби мисао о Богу, или да се сећање на Његова чудеса не оскврне сујетним помислима, него да се путем постојаног и узорног сећања света мисао о Богу буде отиснута у нашим душама, као неизбрисиви печат љубави усиновљења и јединства онога који љуби са Љубљеним Богом (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti).
# Без одрицања од страсти човек не познаје обману духова злобе, ни ране, ни узе, ни скривену борбу (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Господ од тебе захтева да водиш борбу против свога ума, не пристајући на порочне помисли и не наслађујући се њима (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Код сујетних помисли и маштања, грех треба одбацивати чим се појави – вавилонце треба убијати док су мали и прибегавати покајању (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Само срце је мали сасуд; али тамо има лавова, има звери-отровница, има змија, тешких и опасних путева, и провалија; но, тамо је и Бог, тамо су анђели, тамо су живот и царство, тамо су светлост и апостоли, тамо су ризнице благодати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Сећањем на Бога одагнаваш заборав, познањем уништаваш таму незнања, ревношћу изгониш безбожну равнодушност (лењост) (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Кад душа моли познање, разумевање и расуђивање, Бог јој даје, како ништа не би чинила против Владикине воље (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Бог је разуму дао урођени закон, као кормилара броду, или као јахача коњу (свети Јован Златоуст / Jovan Zlatoust sveti).
# Господ хоће да Његова реч буде посејана у људска срца. Чувај своје срце (Прич. 4,23), јер је оно рај, и ако у њему постоји чистота и љубав, колико будеш чувао Реч Божију, толико ће се и сачувати (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Земља преступничког, отврдлог и запуштеног срца рађаће ти трње и коров. У таквом срцу, као у бескрајној јами, гнездиће се змије (свети Макарије Велики / Makarije Veliki sveti).
# Оно што је добро у срцу, то без потребе не треба да показујемо: јер оно што је сабрано, биће безбедно од видљивих и невидљивих непријатеља само онда када као скривена ризница буде чувано у унутрашњости срца. Не откривај свима тајне свога срца (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Добро је безмолвије, али философ (мудар подвижник), чије је тело пристаниште и храм за душу, и када се нађе на пијаци, на прослави празника, на гори, у пољу, окружен мноштвом народа, увек је закључан у том свом природном манастиру и умом пребива са Богом (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Могуће је и код куће седети па скитати помислима, и на пијаци бити као у пустињи – сам, и у себи, са Јединим Богом, не допуштајући метеж у осећањима због чулних предмета (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Целокупан подвиг састоји се у потпуном избацивању сваке греховне помисли и свих лоших успомена из ума молитвом Исусовом (свети Григорије Богослов / Drevni monaski ustavi).
# Као што се воштана свећа, чак и када није запаљена, али стоји између запаљених, топи, тако и срце монаха неприметно слаби од разговора са особама женског пола (свети Серафим Саровски / Serafim Sarovski sveti).
# Хришћанин не треба да се расејава и да било чиме одвлачи пажњу од сећања на Бога и Његову вољу и судове (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Душа својом мисаоном силом чува тишину и чистоту срца, и познаје љубав према своме Творцу, јер та је љубав похрањена у душу (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).
# Не живи тамо, где си грешио (свети Антоније Велики / Antonije Veliki sveti).
# У различитим књигама, које су написане под очигледним утицајем злобног разума сатане, раширене су мреже за мој ум. Учења, мудровање – отров лажи испија се из отровног знања (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# У последња времена услед безакоња пресушиће љубав многих (Мт. 24,12) и умножиће се број оних који гину у ђавољим мрежама, (појавиће се) књиге са лажним учењем, умови који предају лажно учење (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Не читај књиге штетне за душу, него само оне које су написали Свети Оци Васељенске Цркве. Не читај јеретике и богохулнике, јер они под узвишеним називима светости, побожности, братства, среће и сличног, убацују отров у душу, одвраћају уши од истине и окрећу се бајкама (2. Тим. 4,4) (свети Игњатије Брјанчанинов / Ignjatije Brjancaninov sveti).
# Стари су мислили да постоји животиња чији један поглед доноси смрт; управо таква је недуховна књига: њено читање је први, смртоносни ударац који се наноси души, после кога неумитно следи много других удараца
# Душевни мир је најобилнији извор врлина (Древни монашки устави / Drevni monaski ustavi).

Христос се роди!

Тропар Божића (Рождество Твоје)

Рођење Твоје, Христе Боже наш, дарова свету светлост разума: јер у њему они који звездама служаху, од звезде се научише да се клањају Теби, Сунцу правде и да упознају Тебе, с висине Истока, Господе слава Теби.
Troparion, mode IV

Thy Nativity, O Christ our God, has shone upon the world with the light of knowledge; for thereby they who adored the stars through a star were taught to worship Thee, the Sun of Righteousness, and to know Thee the Dayspring from on night. O Lord, glory to Thee.

Свим читаоцима и пријатељима честитамо празник. Христос се роди - Ваистину се Роди!

ОБАВЕШТЕЊЕ

Издавачки фонд Архиепископије Београдско-Карловачке данас организује промоцију првог тома сабраних дела блаженопочившег Патријарха Павла.

Промоција ће се одржати у оквиру Божићног Сајма у просторијама бивше робне куће "Клуз" ул. Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске).

Учествују: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. AМФИЛОХИЈЕ и Његово Преосвештенство умировљени епископ Захумско-Херцеговачки г. АТАНАСИЈЕ.

Време: понедељак, 4. јануар 2010. у 19 часова.

Улаз слободан (радно време Божићног Сајма од 10 до 20 часова).

И на крају да вас подсетимо да се Божићни Сајам затвара сутра око 18 часова.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 15.

На питање о поклонима одговорићу следеће: Бог од нас не захтева оно што превазилази наше снаге и што после доводи до изнемоглости. Стога можеш слободно да смањиш број поклона или да их замениш појасним, остављајући при томе само три велика. Уз то, можеш да их поделиш на три дела у току дана.
О бројаницама: мада оне првенствено припадају монасима, нема никаквих сметњи да се и световњаци моле помоћу њих, само да их не носе јавно као монаси, него да их употребљавају приликом домаће молитве или на путу, јер се бројанице називају мачем духовним, који нас подсећа на молитву и обавештава о броју молитава или поклона које смо савршили.
Ако постоји склоност ка зависти према сестрама и склоност ка њиховом вређању, као и претерана брига о својим стварима, то треба да одсецате док су деца још млада и док се те лоше склоности нису сасвим укорениле, и то саветима, или благим казнама, или тако што ћете их нечега лишити. Искусан вртлар ће младо дрвце које је криво и чворновато обрезати и привезати; тако ће оно после бити право и плодоносно. Овај пример је уз Божију помоћ подесан и за тебе.
Ако сматрате да је неопходно да узмете благочестиву, православну девојку која би пазила на децу – уз међусобну сагласност можете то да учините. Како би ти сама могла да изађеш на крај са децом? Нека Господ помогне да она своју дужност извршава на корист ваше деце.
Молећи за тебе и за читаву вашу породицу мир и благослов Божији, остајем ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
Честитам ти наступајућу Нову годину.

29. децембар 1859. године

Из дела светог Теофана Затворника

Свето Писмо и духовна литература

Од како је Сејач изашао на сетву, Он не престаје да сеје. Испрва је сејао Он Сам, потом преко Апостола, а на крају преко Божанских Књига и богомудрих учитеља (43, стр. 215-216).

Бог је Светлост, и реч Божија је светлоносна, стога и душа која га је примила постаје просвећена и светлоносна (14, стр. 169).

Читајте само Јеванђеље... Јер која је књига боља од Јеванђеља... Читање Јеванђеља окружује душу атмосфером Божијом (6, п. 998, стр. 134).

Само са Јеванђељем или Новим Заветом може се проживети цео век, све време га читајући. Колико год да га читаш, нећеш га ишчитати до краја. Сто пута га прочитај, тамо ће ипак остати недочитаног (5, п. 783, стр. 44).

Не заборављајте да сваки дан читате реч Божију, да размишљате (о њој), да (је) осећате, и да тиме храните своју душу. Душа ће се од тога усладити, постаће тврђа и поузданија (4, п. 735, стр. 224).

Сваки дан треба да се прочита једно зачало у Јеванђељу. То је лекција Свете Цркве њеним чедима и треба је изучити... Ујутро, када је душа слободна од утисака са стране, уз молитву за уразумљење, пажљиво приступите овој ризници судова Божијих, пазећи шта ће кроз те речи да вам саопшти живи Господ (56, стр. 102).

Да се Јеванђеље не може помирити са светом, то је знао и Господ када је давао заповести; Он нигде није рекао да се могу правити уступци свету. Уступци су – издаја Господа (2, 330, стр. 202).

Не треба писати тумачење Јеванђеља, него бележити размишљања – да би свака реч и сваки покрет Господњи били свечани сведоци Његовог Божанства. Када Бог да, отпочећемо хвалебну песму Господу и онда јој неће бити краја. О, кад бисмо могли да макар отпочнемо са тим! (7, п. 1083, стр. 53).

Јеванђеље се може читати седећи, али да се не умањи побожно поштовање према њему (1, п. 113, стр. 113).

Реч Божија је налик огледалу. Као што гледајући у огледало свако види где је која мрља или прљавштина на његовом лицу или одећи, тако и душа читајући реч Божију и разматрајући тамо набројане заповести не може да не види је ли исправна или неисправна у односу на те заповести; савест ће јој ово истога часа нелицемерно рећи, будући да је просвећена речју живог Бога (36, стр. 127-128).

Онај ко пази на реч Божију, сабира јасне појмове о свему што је у њему самоме, око њега и изнад њега: он појашњава своје обавезе у свим животним ситуацијама, нижући света правила као скупоцене бисере на нит савести, која му потом тачно и одређено показује како када да поступи, не би ли угодио Господу; он кроти страсти, јер читање речи Божије на њих увек делује умирујуће. Која год страст да те узнемирава, прихвати се читања речи Божије и она ће постепено да утихне, да би се на крају сасвим смирила. Онај ко се богати познањем речи Божије има над собом стуб од облака, који је водио Израиљце у пустињи (43, стр. 168-169).

Како што поједина мека и растресита тела постају чврста, окамењена и недоступна за повреду и разлагање када у себе приме чврсте, камене честице, тако и душа када се нахрани и испуни речју Божијом постаје тврда у истини и добрим расположењима, и безбедна од насртаја лажи и греха (14, стр. 169).

Све док се ум сам труди да разуме Свето Писмо, дотле су истине које се у глави држе за умне, углавном бесплодне за живот. Озарење пак свише, запечаћујући те истине у срцу и дајући да се окусе, чини да оне почињу да усмеравају живот, а животно искуство још потпуније омогућује да се схвати њихова сила (12, стр. 118-119).

Најплодоноснија је Реч Божија, а за њом – отачка дела и житија светих. Уосталом, мора да се зна, да су житија боља за почетнике, отачка дела – за средње, а реч Божија – за савршене (68, стр. 233).

...Јеванђеље се појавило много година после Вазнесења. А сва апостолска дела, заједно са Јеванђељем, у једну књигу су сабрана тек крајем првог века... вероватно под руководством светог Јована Јеванђелисте (6, п. 946, стр. 19).

...Бог је слао на земљу пророке и Апостоле, а и Сам ју је походио и открио нам Своју свету вољу – како треба да живимо и да се спасавамо – заповедивши да се све то запише у Божанском Писму, како би сви људи читали и видели шта Бог хоће од нас (2, п. 226, стр. 30).

Господа ради, не заборављајте да читате светог Златоуста – ма која његова књижица да дође до вас. Он је писао једноставно, без припреме, онако како је ствари видео духом и како су се мисли о томе слагале у његовом срцу. Много шта код њега на први поглед делује неважно, али кад продужите даље, наићи ћете на непроцењиво благо. Неки кажу да је свети Златоуст изображавао општи поредак хришћанског живота. То је углавном тачно, али не представља начелно правило. Готово у свакој његовој беседи наћи ће се и изреке које описују најскривенији живот духа. То да изучавате и да држите у срцу за случај невоље и нужде (56, стр. 101).

Свако ко је почео да ревнује и жели да исправи своје срце, све што му треба наћи ће овде (у «Добротољубљу»), у различитим отачким делима (1, п. 51, стр. 48).

Ево вам закључак читавог «Добротољубља». «Сваки уздах посвећивати чистој молитви и добро пазити одакле непријатељ усмерава своје стреле, те сходно томе дејствовати...» (3, п. 539, стр. 238).

Колико је само добра у књигама «Добротољубља»! Ишчитавајте их. То су свагда нове књиге (4, п. 659, стр. 124).

За усвајање појмова вере читајте светитеља Тихона, светитеља Димитрија Ростовског, Светитеље Јована Златоуста, Василија Великог и друге (1, п. 89, стр. 75).

Добро је читати житија светих и Чети Минеје: иако ми не можемо тако да живимо, обавезни смо да се угледамо на њих колико можемо, па чак и преко наших снага. У сваком житију представљена је општа скица живота светога који се слави тога дана... Из општег прегледа тих скица видећете шта је свима светима било заједничко, па из тога изведите закључак: дакле, ово или оно је – неопходно (3, п. 487, стр. 154).

Што се тиче превода Библије, у потпуности делим мишљење мог драгог наставника, високопреосвећеног Димитрија (Мурјотова, архиепископа). И добро би било да се приступи послу. Почните да преводите. За издавање формирајте друштво. Редактор нека буде преосвећени Димитрије, издавач – друштво, а стално запослено лице на том послу С. А. Первухин (2, п. 219, стр. 20-21).

Да је тешко време за Православље – то је јасно као два пута два. Организатори предавања у московском Друштву пријатеља духовне просвећености штампали су потпуно неправославни чланак о преводу Седамдесеторице (реч је о древном преводу Старог Завета на грчки, од давнина прихваћеном у Цркви – прим. М. С.). Црква Божија није знала за другу реч Божију, осим за Седамдесеторицу, и када је говорила да је Свето Писмо богонадахнуто, мислила је управо на тај превод. Сва тумачења која су томе противна – јеретичка су. Кад будете код московског владике, реците му да испита редакцију тих предавања, али не помињите да ја то сугеришем... Жао ми је што сам одлучио да тамо дам Посланицу Ефесцима (мисли се на Тумачење Посланице Ефесцима које је светитељ Теофан дао поменутом друштву ради објављивања – прим. М. С.) (7, п. 1084, стр. 55).

Откривати помисли, као што вам је из опита познато, веома је благотворно. Читати књиге – такође је добро; и то може у одређеном случају да пружи уразумљење. Али, тамо су дата општа упутства; а за појединачне случајеве боље је тражити појашњење од живог познаваоца ствари... Страст за читањем је лоша. Она не води ка добру и поставља некакав зид између срца и Бога... (5, п. 912, стр. 192).

Ројите се око оних источника, где очекујете да ћете пронаћи утеху (4, п. 753, стр. 250).

Читајте, размишљајте и примењујте на себе. Примењивати на себе – то и јесте циљ читања. Ако читате без да примењујете на себе, неће бити користи, него још и зло. У глави се само гомилају теоретска знања, а човек се не учи да себе усмерава на добро, него друге да осуђује (4, п. 717, стр. 200).

Читајте свете књиге, помало, али са расуђивањем (5, п. 941, стр. 232).

Приликом читања, на уму треба имати главни циљ живота и све остало обликовати према њему. Тако ће се добити нешто целовито, повезано и стога чврсто. Снага спознаје и убеђења даће снагу вољи (4, п. 703, стр. 170).

Кад се неко обраћа Богу, настаје борба: самољубље и свет са једне стране, а истине Божије са друге. Човек испитује те мисли, савладава егоизам и свет; али не делују све те истине једнако на све људе; на некога више делује једна, а на другога друга. Но, међу њима за свакога постоји таква, која чим се појави у свести, одмах у човеку буди страх Божији. Та истина већ у првој борби односи победу, а и у свакој другој растерује непријатеље. Које су то истине. Изволите у књизи «Пут ка спасењу» прочитајте други део: О исповести и покајању. И видећете (2, п. 348, стр. 215-216).

Немојте се задовољавати једнократним читањем, него читајте онолико пута колико је потребно да бисте све запамтили: јер у књигама је написано све што је потребно (3, п. 489, стр. 157).

Приликом читања срце не треба да буде ничим заузето, него отворено за истину – да са разумевањем прима оно што се чита и слаже у себе; при томе, срце ће дирнути час један, час други стих, а неки од њих посебно јако. Обратите пажњу на стихове који вас дирну и дању их се чешће присећајте, нарочито онога који вас је понајвише дирнуо. То ће поново да оживи срце, што је веома плодотворно. Боље је читати помало, али са усвајањем онога што се чита и са осећајем, него много али без тога: јер без тога читање ће бити сејање поред пута (1, п. 185, стр. 205).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ДУША 

# Свети Макарије Велики каже да Анђели имају лик и изглед, као што и душа има свој лик и изглед, и да тај лик – спољашњи изглед како Анђела, тако и душе – јесте лик и изглед спољашњег човека у његовом телу. Исти угодник Божији учи да Анђели и душе, иако су по своме бићу веома фини, ипак, уз сву своју деликатност, јесу тела. То су фина, етерична тела, док су напротив наша земаљска тела веома материјална и груба. Грубо људско тело служи као одећа за фино тело душе. На очи, уши, руке и ноге душе одевени су одговарајући удови тела. Када се душа путем смрти одваја од тела, она га свлачи као одећу. Свети Макарије вели да најсавршенији хришћани, очишћени и просвећени Духом Светим, виде лик душе, али такво савршенство и виђење достижу само ретки међу светима. Исти велики отац тврди да код оних који се моле молитвом Духа, душа током молитве понекад нарочитим и недокучивим деловањем Духа Светога излази из тела (описујући натприродно деловање благодати Божије за време молитве, Макарије Велики каже: «У том часу човеку се догађа да заједно са исхођењем молитве из уста, из њега исходи и душа»; очигледно, ово се догађало самом светом Макарију). Ако су се и чак у оно доба када је у пустињи египатског скита процветао Велики Макарије, у доба узвишеног монашког подвига, само врло ретки међу светим монасима удостојавали се да виде лик душе, колико су тек ретки данас! Но, и данас се могу срести, по великој милости Божијој и по нелажном обећању Господа Исуса да ће пребивати са Својим верним ученицима до краја света. Према личном сведочанству изабраника Божијег који је приликом најобилнијег благодатног деловања молитве изненада видео своју душу како је изашла из тела и стоји у ваздуху, она је – етерично, веома фино, лебдеће тело, које има изглед нашег грубог тела, све његове удове, чак и косу, и његове црте лица, једном речју: потпуну сличност са њим. Не само да су уз душу биле силе ума и срца, него и сви органи чула – вида, слуха, додира, у њој је био читав живот, а тело је остало на столици као мртво, као скинута одећа, све док се покретом руке Божије у њега није вратила душа, на једнако несхватљив начин као што је и изашла.
 Анђели су налик души: имају удове, главу, очи, уста, прса, руке, ноге, косу – једном речју потпуно су налик на видљивог човека у његовом телу. На лицима светих анђела сијају лепота добродетељи и благодат Божија; ово је својствено и лицима најсветијих хришћана. А очајна злоба својствена је палим анђелима; њихова лица налик су окорелим лицима злочинаца и преступника међу људима. Тако кажу они који су видели Анђеле светлости и анђеле таме. Анђео и душа се називају бесплотнима јер немају тело; називају се духом јер су фини и у потпуности се разликују од предмета који чине материјални свет. Тако се називају и у обичном људском језику, и у Светом Писму, и у делима светих отаца; њихова материја је неупоредиво финија од материје земаљских предмета које ми можемо да видимо. У нашем обичном палом стању ми духове не видимо, али ако водимо пажљив, благочестив живот, осећамо њихов утицај на нас. Благодатно, живо, духовно осећање духова јесте њихово духовно виђење. Ветар, ваздух, разни гасови и испарења обично се, чак и у Светом Писму и отачким делима, називају духом (дахом). Тако је Господ упоредио деловање Духа Светога са деловањем ветра. Ветар је на том месту Јеванђеља назван духом. Али у правом смислу те речи, само Бог је – Дух. Он се, као свесавршено Биће, својом природом у потпуности разликује од природе створења, ма како та створења у поређењу са другим створењима била фина и савршена. Нема бића које има исту природу као Бог! Стога осим Бога нема другог бића које је духовно по природи. «Бестелесним и нематеријалним Анђео се назива у поређењу са нама – каже свети Јован Дамаскин – јер у поређењу са Богом, јединим неупоредивим, све је грубо и материјално. Само Божанство је у строгом смислу речи нематеријално и бестелесно». 3. 74-77
 # Духовима је сасвим природно да имају чула; има их и људска душа, која по својој природи припада створеним духовима. Човекова чула припадају његовој души, а не телу, мада у време човековог земаљског живота делују кроз телесне удове. Кроз телесне удове делује читава душа, чак и њена словесна сила. Чула напуштају тело заједно са душом; тачније, душа када излази из тела носи са собом и чула која јој припадају. Када би чула припадала телу, остајала би у њему и по изласку душе, или би напуштала тело у друго време, а не управо у часу када га оставља душа. 3. 230

ОБАВЕШТЕЊЕ

Отварање Божићног сајма 28. 12. 2009.

(погледајте филм)

Издавачки фонд Архиепископије Београдско-Карловачке организује промоцију првог тома сабраних дела Патријарха Павла.

Промоција ће се одржати у оквиру Божићног Сајма у просторијама бивше робне куће "Клуз" ул. Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске).

Учествују: Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-Приморски г. AМФИЛОХИЈЕ и Његово Преосвештенство умировљени епископ Захумско-Херцеговачки г. АТАНАСИЈЕ.

Време: понедељак, 4. јануар 2010. у 19 часова.

Улаз слободан (радно време Божићног Сајма од 10 до 20 часова).

Дневник уредника

Позивамо Вас на Божићни сајам у организацији Издавачког фонда Српске Православне Цркве, који ће се одржати у згради бивше робне куће "Клуз", Масарикова 4 (угао Масарикове и Ресавске, између СКЦ-а и Београђанке), од 28. децембра 2009. до 5. јануара 2010.
Радно време је од 10 до 20 часова (осим у недељу, када се отвара од 11 часова и 1. јануара када ради од подне).
Свих 30 излагача (Патријаршија, Беседа, Каленић, Светигора, Хиландар...) понудиће сајамске попусте, а најављен је и велик број предавања, промоција и трибина. Академија СПЦ ће током трајања Сајма приредити изложбу радова својих студената, као и креативне радионице за децу, где ће их упознавати са техникама иконописа, мозаика, калиграфије и другим уметничким вештинама.
На нашем штанду "Предањске студије" за поједине књиге одобрићемо сајамски попуст и до 50%.
Дођите да се дружимо.

Из наших књига

CD & book MERRY CHRISTMAS

(CD Divna Ljubojevic and Melódi The most beautiful Carols of the Orthodox East & book Liturgical celebration of Christmas, folk customs and traditions)

CHRISTMAS
The Nativity of our Lord and God and Saviour Jesus Christ
“And when the fullness of time was come, God sent His only-begotten Son” (Gal. 4:4), to save the human race... Thus He came into the world Whose coming had been foretold by the prophets and Who was born in the way that they had prophesied: of the most holy Virgin, in the city of Bethlehem, of the lineage of David according to the flesh, at the time when there was no longer in Jerusalem a king of the tribe of Judah, but Herod the stranger was on the throne. After many types and prefigurings, messengers and heralds, prophets and righteous men, wise men and kings, finally He appeared, the Lord of the world and King of kings, to perform the work of the salvation of mankind that could not be performed by His servants (Saint Bishop Nikolai).

Christmas is celebrated in memory of the Nativity of the Lord Jesus Christ, on 25th December (7th January, according to the Gregorian calendar). Although, Easter is the greatest one of the Christian feasts, known as The Feast of the feasts, the most interesting and varied Serbian national customs are related to Christmas and corresponding feasts. The weeks surrounding Christmas, which is the feast of children and family, are the most beautiful and solemn in the year. This booklet gives an overview of the national customs, as well as of the Orthodox Christmas services.
The religious poetry related to Christmas is particularly charming. One of the most delightful songs is the kontakion “Djeva dnes” (“Today the Virgin”), sung in three versions: the ancient Byzantine, traditional Russian (Valaam chant) and traditional Serbian chant. It is a song by our Holy Father Romanus the Melodist, one of the greatest religious poets, born in Emesa, Syria, who initially served as a church keeper in Beirut, and then as a deacon of the Great Church in Constantinople (end of 5th – beginning of 6th century). The booklet contains the kontakion’s lyrics in Serbian and English, as well as the lyrics of other most beautiful Nativity songs of the Orthodox East.

With the blessing of His Eminence Metropolitan Amfilohije of Montenegro and the Coastlands

Са Светим Оцима из дана у дан

Самооправдавање и самоугађање

# Као што вода и ватра представљају супротности, тако су једно другом супротстављени самооправдавање и смирење (свети Марко Подвижник).
# Пре свега, нама је потребна смиреномудреност, ми треба да будемо спремни да против сваке речи коју чујемо кажемо 'опрости', јер се смиреномудреношћу ломе све стреле ђавола и противника (свети авва Доротеј).
# У одбацивању оправдања, у окривљавању себе, и у мољењу за опроштај у свим оним ситуацијама када људи у свету обично прибегавају оправдањима и умножавају их, састоји се велика и тајанствен купељ светог смирења. Ње су се држали и њу завештавају сви свети оци. То делање је чудно када се посматра површно, али опит ће брзо показати да доноси велику душевну корист и да потиче од Само-Истине, од Христа. Наш Господ је одбацио оправдања, није их употребио пред људима, мада је могао да им покаже своју велику Божанску правду у свој њеној величини (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Правдање речима не приличи хришћанском животу (свети Исак Сиријац).
# Ми падамо у многа искушења, јер не чувамо поредак који доликује нашем звању. Зар не видимо да је жена хананејка прихватила (погрдан) назив који јој је дат и да ју је Спаситељ утешио. Такође, Авигеја је рекла Давиду: На мени, господару, нека буде та кривица (1. Цар. 25,24), и чувши то, Давид ју је заволео. Авигеја је слика душе, а Давид – слика Бога: ако душа оптужи себе пред Господом, Господ ће је заволети (преподобни Пимен Велики).
# Великог Пимена су питали: «Шта значи (што је у људи) високо?» (Лк. 16,15). Он је одговорио: «Оправдања. Не оправдавај себе и наћи ћеш мир». Онај ко не оправдава себе руководи се смиреномудреношћу, а онај ко се оправдава – умишљеношћу.
# Самоугађач тугује због прекора и лишавања, а богољубив човек због похвала и изобиља (свети Марко Подвижник).
# Ако ниједно искушење не може да се дотакне човека без воље Божије, онда су жалопојке, роптање, љутња, самооправдавање, оптуживање ближњих и околоности – покрети душе против воље Божије (свети Игњатије Брјанчанинов).
# Као зачетак порочних страсти у души служи самољубље, то јест љубав према телу, самосажаљење (авва Таласије).

Из наших књига

CD & књига Христос се роди

CD & book Merry Christmas

(CD Дивна Љубојевић и Мелóди, Најлепше Божићне песме Православног Истока & књига Црквено празновање Божића и Божићни народни обичаји)

Предговор
Мир Божији, Христос се роди! Ваистину се роди!

Огањ Бадњака који пламти ових дана сведочи да је Христово вријеме тек почело. Он Који је дошао међу нас и уселио се у нас - пун благодати и истине - стално нам долази, сваког Божића, и сваког тренутка пламти у нама, обнављајући људски живот и рађајући вјечну и неугасиву вјеру, наду и љубав. Прво Његово обитавалиште биле су јасле, а од тада до краја вијека - људско срце је Његов Витлејем и мјесто гдје се рађа.
Поклањамо се Богу и Божићу на овај свети дан, у који нас је Бог походио и са нама остао, да би нас просветио и обдарио Царством Небеским, вјечним животом и радошћу Свога рођења. Ту радост нам дарује овај свети дан. Њу нам доноси Богомладенац, спајајући Бога и земљу, небо и земљу, људе са Богом и људе једне са другима.
Зато нам ништа не преостаје у овом животу него да заједно са анђелима и пастирима непрекидно прослављамо Бога оном дивном пјесмом: "Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!"
Клањајући се "Дјетету малом, предвјечном Богу", опростимо браћо једни другима, загрлимо се братском љубављу и поздравимо вјечним поздравом:
Христос се роди! Ваистину се роди!

Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије

Дневник уредника

Кивот са моштима Св. Цара Уроша

у манастиру Јазак на Фрушкој Гори

Протеклог викенда био сам на Фрушкој Гори, по којој се спустила јутарња магла, у манастиру Нова Раваница у Врднику где од скора такође можете да нађете наше књиге.

Искористио сам прилику и посетио манастир Јазак како бих се поклонио моштима Св. Цара Уроша чији се спомен прославља за седам дана. Цар Урош има значајно место у новој књизи коју припремамо, о светој Ипомонији (Константину Драгашу, оцу свете Ипомоније, био је брат од ујака). Иначе књига о овој мало познатој српској светитељки требало би да изађе на пролеће.

Младен Станковић

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 14.

На твоја два писма, најпоштованија Н. Н., одговорићу у следећих неколико редова. Благодарим ти за извештај о здрављу твог супруга, твоме и ваше деце; нека усрдност твоје дечице благослови Господ, Који је две лепте убоге удовице примио пре него многе богате дарове; Он тако прима и дечију усрдност и награђује је духовним даром, просвећујући њихов разум за познање истине.

Тачно, у данашње време тешко је сачувати омладину од бујице самовоље која се разлива широм земље и мутном водом потапа људски ум помрачен неверовањем. Али ви ћете уз помоћ Божију посејати у њихова срца семе православног вероисповедања; заливајте их страхом Божијим који кроз испуњавање заповести Божијих доводи до љубави. Семе побожности које је пало на тло њиховог младог срца донеће можда временом плод непоколебљиве и свете православне вере. Трудите се да им не допустите да читају књиге противне истини, јер млади ум је у стању да прими свакојаке утиске. Што је најважније, молите се Господу да их Он сачува од ђавољих стрела и саблазни – и препустите их покровитељству Мајке Божије.
Призивајући на све вас и на вашу децу Божији благослов, остајем онај који вам жели здравље и спасење, и недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
5. децембар 1859. године

Дневник уредника

У понедељак 26. октобра 2009. почео је са радом 54. Међународни Београдски Сајам књига.
Наш штанд се као и обично налази у хали 4 (бивша хала 14): када се уђе из хале 1 то је први штанд са десне стране.
Представићемо нову књигу у библиотеци Филокалија - Писма монасима и мирјанима св. Игњатија Брјанчанинова.
Радно време је од 10 до 20 сати. Сајам је отворен до недеље 1. новембра.

Младен Станковић

Из дела светог Теофана Затворника

Духовни отац

Као што новорођено дете не може да живи без мајке која се брине за њега, помно га чува и негује, тако су и новорођеноме у духу, ономе ко је тек обраћен, у почетку суштински неопходни неговатељ и нега, руководитељ и руководство (50, стр. 3).

Код почетника, унутра је – магла, као од смрадних испарења, која долази од страсти... и из загађених сила. Она постоји код свакога, више или мање густа, зависно од претходне порочности. Како да се у тој магли предмети разликују добро и тачно? Ономе ко лута у магли, предмети неретко делују већи и другачији. Тако се и ономе ко је тек отпочео са духовном делатношћу неизбежно много шта привиђа тамо где заправо ничега нема. Само опитно око може да га уразуми и да му објасни о чему се ради (68, стр. 196).

Руководитеља имате – то је ваш духовни отац. Њега вам је дао Бог, њему се обраћајте и њега у свему слушајте. Радујући се вашем послушању њему, Бог ће му, по вашој вери, говорити шта је за вас најприкладније... Његова реч је – заповест, а моја – савет (1, п. 132, стр. 139).

Руководитељ је – знак на путу, а путем свако треба сам да прође, гледајући пред ноге и са стране. Старац Пајсије Величковски... је читав живот тражио руководитеља и није га нашао. Али подвизавао се удвоје, утроје – па су се руководили међусобним саветима (1, п. 188, стр. 222).

Није сваки истински отац за сваког ученика, и није сваки истински ученик за сваког оца (50, стр. 23).

Није добро обраћати се за савете час овде, час онде. Богом одређени саветник свима је – духовник, а то је обично парохијски свештеник (3, п. 370, стр. 3).

Молите опроштај свих грехова. То благо за вас, изрећи ће ваш духовни отац. Размотрите читав свој живот, проверите све своје грехе према указивању заповести, па их чистога срца исповедите духовном оцу, са скрушеношћу и сузама, и уз обећање да ћете се убудуће уздржавати од сваког греха, великог и малог... (3, п. 371, стр. 4).

Све решавајте са својим духовним оцем и замолите га да буде строжи према вама. То вам је неодложна заповест (3, п. 371, стр. 5).

Духовник најпре може да буде руководитељ. Њега је боље не мењати (3, п. 489, стр. 157-158).

О своме духовном оцу не судите строго, јер не знате поуздано зашто се он тако непажљиво односио према вама (4, п. 694, стр. 153).

...Не мењајте духовника... Чак и да лежи на самртничком одру, а да је при свести... и тада је могуће исповедати се и та исповест ни за јоту неће изгубити своју снагу. Када вас он сам не одбија, зашто да га напуштате? Да поразговарате? Али о свему сте већ десет пута разговарали... Сада је и за вас и за њега довољно да кажете по једну реч. Јер познајете један другога. Када се појави потреба да поразговарате, он неће одбити да каже што треба, макар и са кратким предахом (1, п. 50, стр. 47).

Ако тамо код вас постоји поверљиво духовно лице, пре свега духовник, онда му поверавајте све што се у вама догађа, или све промене у свести и срцу, да се не би прикрао непријатељ, одевен у светлу и сјајну одежду. Туђи ум ће боље да расуди... показаће где се крије ђаво... и избавиће од невоље... док сопствени може да заведе, па да се ступи на криву стазу... (4, п. 697, стр. 158).

Ви сте – духовник. Купите нож – оштар, оштар – па га држите пред очима и што чешће посматрајте, свагда се сећајући закона по коме духовник треба да одсече језик ако некоме открије грехе који су му исповеђени, или ако направи ма какву алузију на основу које би се они могли наслутити. Ја имам основа да помислим како неки духовници чине такве ствари... Они не схватају какво зло долази од тога, то јест од ширења мишљења према коме духовници нису довољно дискретни: појавиће се непотпуне исповести, а понегде оне ће и сасвим престати (5, п. 916, стр. 198).

Да увече имате отворена врата за оне који имају потребу за вашом речју, то је у реду. Чуо сам да у Оптини Пустињи духовник дуго не затвара врата... те да му понекад долазе чак и у поноћ.

Ти послушници што долазе готово сваки дан, ако то чине због духовних потреба – нека долазе. Али са њима говорите увек само о духовним стварима и када кажете што је потребно, отпустите их. А када останете сами, исповедајте се Богу за све и молите Његово уразумљење за сваки конкретан случај (5, п. 924, стр. 209).

...Може ли се променити духовник? Теоретски одговарам: а ко вам брани? Та ствар је – ствар савести; свак иде код онога коме се открива његова душа. Видите како брзо и лако решење! Но, у пракси се може наићи на препреке, такође у вези са савешћу, и то не мале. Нећеш их прескочити, ма колики залет да ухватиш. Дугогодишњи духовник је одбачен. Зар ћеш преко тога прећи?! Када то примети, он ће се осетити ошамареним. Чија би савест ово издржала? Према томе, о промени нема ни говора.

Поставља се питање: шта чинити? Јер други говори слађе и душа се привија уз њега. Ја то не умем да решим. Осим, ево како: да одвојите духовника од саветника. Онај ко боље говори, нека буде саветник; а духовник – духовник. Изволите, сами решите ту ствар (4, п. 751, стр. 247).

Ни под каквим изговором не треба допуштати оно што смета духовном устројству. Зато човек и треба да има старца покрај себе. Најбоље је да за то постоји духовник. Мало-мало па се нешто догоди и треба се посаветовати. Савест ће тако бити спокојна. А овако се са разлогом мучи (8, п. 1454, стр. 190).

Истину вели Н., да данас нема правих руководитеља. Ипак, не треба остајати само са Светим Писмом и отачким делима. Неопходно је питати. Пајсије Њамецки је то решио овако: нека два или три истомишљеника направе савез, па нека руководе један другога и постављају питања један другоме, живећи у међусобном послушању, са страхом Божијим и молитвом, уз умерену аскетску строгост (5, п. 917, стр. 200).

...Онај духовни отац који различитим попуштањима или олаким праштањем грехова гаси дух ревности, или умирује и успављује оне који стоје у равнодушности, представља џелата и убицу ваше душе; јер постоји само један пут – тесан и мукотрпан (68, стр. 265).

Поредак у свему треба опрезно чувати, средства прилагођавати циљевима и увек бити спреман да се изађе у сусрет потреби, када снисхођење не доноси штету, а строгост није неопходна (4, п. 703, стр. 168-169).

Лепа Србија

Златиборско предвечерје

(све фотографије са ознаком Лепа Србија

начињене су камером мобилног телефона)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

Духовност

# Ми се не слажемо у погледу разумевања неких израза које употребљавамо. Под истом речју ти подразумеваш једно, а ја друго. На пример, под речју «духовни, духовност» ти подразумеваш оно што и сви други данас, и таквим схватањем удаљаваш се од смисла који тој речи приписују Свето Писмо и дела светих отаца. Данас, чим је књига о религиозном предмету, одмах носи назив «духовна». Данас, ко обуче расу, тај је неспорно «духован»; ко се понаша уздржано и побожно – тај је у највећој могућој мери «духован». Свето Писмо нас не учи тако, свети оци нас не уче тако. Они кажу како човек може да живи у три стања: природном, неприродном (потприродном) и натприродном. Та стања се другачије називају: душевно, телесно и духовно. Још другачије: пристрасно, страсно, бестрасно. Неприродан, телесан и страстан је онај ко у потпуности служи пролазном свету, макар се и не предавао грубим пороцима. Природан, душеван и пристрасан је онај ко живи ради вечности, савршава добродетељи и бори се против страсти, али још није добио слободу и не види јасно ни себе, ни ближње, него само нагађа и напипава као слеп. Натприродан, духован и бестрасан је онај кога је осенио Дух Свети, ко, будући испуњен Њиме, делује и говори под Његовим утицајем, уздиже се изнад страсти, изнад своје природе. Такви су заиста – светлост свету и со земљи. Они виде себе, виде и ближње, а њих може да види само онај ко је духован као и они. Духован пак све испитује, а њега самог нико не испитује (1. Кор. 2,15) – каже Свето Писмо. Данас се духовни срећу веома ретко. У своме животу ја сам имао срећу да наиђем на једног таквог – који све до данас странствује земљом – старца од око 70 година, сељака, полуписменог; живео је на многим местима по Русији и на Светој Гори; говорио ми је да је и он срео само једнога.
Како у овом случају тако и у другим, држи се терминологије светих отаца, која ће одговарати твоме практичном животу и која често није у складу са терминологијом новијих теоретичара. Опрости што ћу те теоретичаре назвати – мртвацима! Нека ти мртваци сахрањују своје мртве, то јест оне који хоће да слушају Реч Божију како би се наслађивали красноречивошћу, узбуркавањем крви, игром ума, а не да би «творили Реч». Последњима је потребно да кажу: «Било нам је задовољство да вас слушамо и проведемо време са вама», а првима је потребно да свет о њима прича: «Ах! Како умно и дивно говоре!».
Нека те не заведу ни природни ум, ни красноречивост! Све је то – прашина. Тој красноречивости и томе уму речено је: Земља си! Уосталом, ја знам да ти, пошто си окусио живот, не можеш да се задовољиш мртвим! Лепо је рекао свети Симеон Нови Богослов: «Оне који се граде добродетељнима, и у кожи овчијој споља представљају једно, а друго су по унутрашњем човеку, испуњени сваком неправдом, испуњени завишћу, горљивошћу и злосмрадијем страсти - њих веома многи као бестрасне и свете поштују, пошто имају неочишћено духовно око и не могу да их познају по плодовима њиховим; оне пак који живе у побожности, добродетељи, простоти срца и заиста су свети, као сасвим обичне људе не примећују, презиру и сматрају ни за шта. Такви причљивог и сујетног узимају као мудрог и чак духовног, док онога ко објављује Духом Светим, ти људи, болесни од ђавоље гордости, одбацују као надобудног и гордог, а његове речи их више ужасавају него што им пријају».
Исто тако, «духовним» у правом смислу те речи могу да буду назване само оне књиге које су написане под утицајем Духа Светога. Не поводи се за општим током, него иди уском стазом за светим оцима. 6. 288-290

Дневник уредника

Манастир Прохор Пчињски

Крајем септембра и почетком октобра у два наврата посетили смо Врање и манастир Прохор Пчињски.

Сада наше књиге можете да нађете и у књижари која се налази у порти Саборне цркве у Врању, као и у књижари манастира Прохор Пчињски.

Тако Ниш више није најјужније место у Србији где их је могуће набавити (да подсетим, у Нишу то су књижаре у улици Цара Душана и на Богословији).

Љубазни домаћини у Врању показали су нам поред дивне Саборне цркве још и манастир Светог Николе на брду изнад Врања, одакле се пружа леп поглед на читав град, затим родну кућу оца Јустина Поповића и родну кућу књижевника Боре Станковића, као и Народни музеј и друге знаменитости.

Приликом прве посете ноћили смо у Врањској бањи познатој по лековитој води која на својим бројним изворима има температуру око 100 степени.

Други пут конак и изузетно гостопримство пружили су нам у манастиру Прохор Пчињски.

Сам манастир је на месту подвига светог Прохора основао византијски цар Роман IV Диоген око 1070. године и по томе је овај манастир јединствен у Србији, будући да у континуитету постоји већ 940 година. Налази се на самој Српско-Македонској граници, у живописној долини реке Пчиње.

Младен Станковић

Са Светим Оцима из дана у дан

Туга

# Као мољац одећи и црв дрвету, тако туга штети срцу човековом (свети Јован Касијан).
# Чувај се туге, јер она може да те омете у спокојном подношењу понижења и у томе да се радујеш што те сматрају неспособним за било какво дело овога света (авва Исаија).
# Постоје два вида туге: први – који посећује по престанку гнева, или се појављује услед претрпљених штета и губитака или неиспуњених жеља; други вид потиче од стрепње и страха за своју судбину, или од неразумних брига (свети Јован Касијан).
# Човек који је научио да противречи сам је за себе двострани мач: он убија своју душу, а да тога није ни свестан и отуђује је од вечног живота (преподобни Симеон Нови Богослов).
# Дуг сан доводи до заборавности, а бдење очишћује сећање (свети Јован Лествичник).
# Реч о врлини захтева срце које није обузето земљом: а у човеку чији је ум оптерећен бригом о пролазном, мисли се не усмеравају ка љубави према врлини и тежњи за њеним поседовањем (свети Исак Сиријац).
# Од лењости нема мира (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Понекад се у души појављује таква ужасна љењост и безосећајност, да те захвата потпуно очајање. Ту лењост и безосећајност треба прогнати. Изгледа да је боље бити болестан, него осећати лењост (свети Јован Кронштатски).
# Веома слабо тело не трпи прејаку храну: и ум обузет светским не може да се приближи истраживању Божанског (свети Исак Сиријац).
# Једно од најмоћнијих ђавољих лукавстава јесте раслабљивање срца лењошћу, а са срцем и свих сила духовних и телесних: у срцу пресушују вера, нада и љубав, постајеш неверник, клонуо, безосећајан и према Богу и према људима – обљутавела со (свети Јован Кронштатски).
# Постоји очајање због мноштва грехова и гриже савести; и постоји очајање због гордости и узношења, кад они који су пали у грех мисле да нису заслужили (да буду остављени) да падну. Од првога исцељује уздржање од грехова и добра нада; а од последњег смирење и неосуђивање никог другог (свети Јован Лествичник).
# Нема ничег равног милости Божијој: нема ничег већег од ње. Зато онај ко очајава сам себе погубљује. Ко очајава, тај је самоубица (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Ако је живот делање, онда, закључујући обратно, неделање и доконост нису живот, или, у крајњој линији, нису живот разумног и моралног бића.
# Душа жели смрт јер избегава невоље, а не зна да долази невоља која је много тежа од овдашње (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Већина људи добровољно у срцу носи сатански терет, али су тако привикли на њега, да га често и не осећају, па га неприметно чак и увећавају. Понекад, уосталом, злобни непријатељ удесетостручује свој терет у њима, и они тада страшно клону духом, постану малодушни, ропћу, хуле на име Божије (свети Јован Кронштатски).