Путопис: Византијски Цариград (филм)

Византијски Цариград 1. део (од 5)

Дневник уредника

Кула Галата. Трамвајем смо преко моста прешли залив Златни Рог и нашли се у Галати. Стрмим степеништем попели смо се до куле Галата која представља један од главних симбола Цариграда. Реч је о кули која чини део древног утврђења које је опасивало ову знамениту цариградску четврт са друге стране Златног Рога (сама реч "Галата" долази од италијананског "калата" – степениште). Стари грчки назив овог кварта био је Пера. Почетком V века Пера (Галата) била је цариградско предграђе, а у време Теодосија II (408-450) ту је подигнуто прво утврђење. Кула Галата изграђена је 528. године, за време Јустинијана I, као Велики Бастион. Пера посебно добија на значају када је постављен ланац који се пружао од њених бедема до градских зидина Цариграда, затварајући непријатељима улаз у залив Златни Рог. Развојем трговине између Византије и Западне Европе Пера постаје центар западних трговачких колонија, и то претежно венецијанске, а ту се настањују и западни најамници. Западњачка колонија у Пери добија од византијског цара трговачке привилегије и известан облик аутономије. Но, управо су млечани из Галате 1204. године уклонили ланац са улаза у Златни Рог и тиме омогућили крсташкој флоти да уплови у залив, након чега су крсташи са морске стране продрли у Влахерну и тако освојили и опљачкали Цариград. Зато је цар Михајло VIII Палеолог по ослобођењу Цариграда 1261. године протерао млечане из Пере и 1273. предао овај кварт Ђеновљанима, у знак захвалности за помоћ коју су му пружили приликом ослобађања престонице. Ђеновљани су 1348. године обновили кулу Галата и дали јој назив Христов торањ (њено данашње име Кула Галата појавило се тек знатно касније, према називу тог дела града). Интересантно је да се у XVII веку са ње уз помоћ вештачких крила отиснуо у ваздух Хезарфен Челебија, поставши тако један од првих људи којима је пошло за руком да полете. Кула има кружну основу, а налази се на на врху брда које доминира над местом где се спајају Златни Рог и Босфор. Висока је 61 метар, пречник јој је 9 метара (од чега готово четири метра отпада на дебљину зида), а око највишег спрата налази се узана тераса (0,6m) која служи као видиковац. Врх куле завршава се купастим кровом. На последњем спрату данас се налази кафић из кога се пружа фантастичан поглед на читав Цариград. Ту смо се одморили и попили кафу уживајући у погледу. Око куле се налази мали трг на коме се могу видети остаци бедема некадашњег ђеновљанског насеља.

Маркијанов стуб. Када смо се покрај Валенсовог аквадукта упутили ка Фетих Султан Мехмед џамији, на чијем се месту некад налазио други по важности хришћански храм у Цариграду, црква Светих Апостола, и када смо код Фетих џамије скренули лево, тј. на југ, у потрази за манастиром Константина Липса, на једном малом тргу угледали смо на стуб на чијем постољу стоји да га је подигао император Маркијан (450-457). Маркијанов стуб представљао је део трга Леонтес (Лавови) који се налазио на том месту. Стуб је готово у потпуности сачуван (изузев скулптуре императора на врху).

Црква Марија Ђакониса. Трећега дана боравка у Цариграду, када смо се запутили ка манастиру Пантократор, пролазили смо испод Валенсовог аквадукта на његовој источној страни, једном споредном уличицом, и на том месту видели смо џамију која нас је по својој архитектури одмах подсетила на византијску цркву. Прекључе, док сам у хотелу поново читао књигу "Византијске цркве Константинопоља" наишао сам на следећи речи: "близу источног краја Валенсовог аквадукта и са његове јужне стране, у четврти џамије Шахзаде, налази се дивна византијска црква, данас позната као Календер Ханех џамија". Величина и богата декорација сугеришу да је реч о важној цркви, па се са великом вероватноћом може претпоставити да је реч о цркви Богородице Ђаконисе, код које су се заустављале царске поворке на путу од Велике палате до цркве Светих Апостола, како би цар могао да упали свећу и постави је на олтар у крипти.
Зато смо последњег дана нашег боравка у Истанбулу решили да поново посетимо ту цркву и да је пажљивије погледамо. Црква Марија Ђакониса по свему судећи подигнута је на самом крају шестог века, за владавине цара Маврикија.

Младен Станковић

Дневник уредника

Теодосијев славолук, чији су остаци сачувани и могу се видети у улици Орду (у византијском Цариграду туда је пролазила главна улица Месе), представљају део једног од главних градских тргова, Теодосијевог форума чија је изградња завршена 393. године. Стуб који је стајао у центру форумa срушен је 1500. године, разбијен, а његови делови уграђени су у темеље Бајазитовог купатила, где се још увек могу видети неки фрагменти, нпр. група римских војника.

Богородица Панахрантос (касније Фенари Иса џамија) – манастир је познат и под именом свог ктитора, великог Адмирала и победника многих битика Константина Липса. Он је 907. године подигао северну цркву и посветио је Богородици Панахрантос (Пречиста). Манастир се налазио у долини реке Ликус, јужно од цркве Светих Апостола (царског маузолеја и друге по величини цркве у Цариграду од које до данас ништа није остало и на чијем се месту налази Султан Мехмед џамија). Јужну цркву је 1280. године дозидала царица Теодора, жена цара Михаила VIII Палеолога и посветила је Светом Јовану Крститељу. Од тада је манастир добио на значају, па је током XIV и почетком XV века ту сахрањено неколико чланова царске продице. Александар Ван Милинген сматра да манастир Константина Липса треба разликовати од манастира Богородице Панахрантос који се налазио недалеко од Св. Софије.

Стуб Милион остатак је споменика којим је почињала улица Месе, а налазио се између Свете Софије, Хиподрома и Базилике. За византинце ово место представљало је центар света и одатле су мерили сва растојања.

Младен Станковић

Дневник уредника

Златна капија се налази на јужном делу Теодосијевих копнених бедема, изнад Мраморног мора. До ње смо стигли возом. Ова капија коришћена је у свечаним приликама, када су цареви тријумфално улазили у град, на пример после успешних војних похода. Подигнута је 413. године и смештена између две велике мермерне куле. Испред ње налазили су се пропилеји, тј. монументални трем који је представљао неку врсту предворја. Капија је добила име по томе што је била прекривена позлаћеним плочама, а пошто је била огромних димензија, лако се видела издалека. Украшавао ју је велики број скулптура, а међу њима су се, на централном месту изнад улаза, посебно истицали упрегнути слонови који вуку кола са водичем. Претпоставља се да је Теодосије на тај начин ушао у град. Од Златне капије водила је дванаестак километара дуга главна улица која је пролазила поред манастира Студион, преко Аркадијевог форума до Филаделфиона, где се спајала са другом главном улицом која је почињала од Адријанопољске капије, да би одатле та главна улица (Месе, "средишња") ишла преко Теодосијевог и Константиновог форума до Августеона (главни трг окружен Великом Палатом, Светом Софијом и Хиподромом). По освајању Цариграда Турци су зазидали Златну капију.
Манастир Студион је удаљен непун километар од Златне капије, када се пође улицом којом данас иду аутобуси а која се у том делу отприлике поклапа са древном улицом која је водила ка Августеону. Пешачећи у правцу овог знаменитог манастира оријентисали смо се пратећи обалу Мраморног мора која се повремено видела кад бисмо погледали низ споредне улице са наше десне стране. Главни оријентир била нам је новија грчка црква (која изгледа прилично запуштено, а налази се у самој улици којом смо се кретали). Манастир Студион данас се налази у рушевинама (Имрахор џамија). Подигао га је конзул Студије у педесетих година V века у кварту Псаматија. У првим деценијама IX века њиме је као игуман управљао свети Теодор Студит, велики страдалник за иконе, мудри устројитељ манастирског живота, богонадахнути учитељ Православља и чудесни подвижник. Од тог времена овај манастир постао је највећи у Константинопољу.
После обиласка остатака Студитског манастира ушли смо у локални аутобус који води ка центру града и пре него што смо се вратили у хотел отишли смо још да видимо манастир Мирелеон. Претходно смо га тражили и никако нисмо могли да га пронађемо. Овога пута имали смо више среће. Проблем је био у томе што се он данас налази окружен модерним зградама, практично у њиховом дворишту, до кога води једно степениште које са улице изгледа прилично неупадљиво.

Манастир Мирелеон (сада Бодрум џамија) подигнут је у VII веку или раније, недалеко од Теодосијеве луке на Мраморном мору. Монаси овог манастира иступали су у заштиту икона, па је цар Константин Копроним, ватрени иконоборац, половином VIII века наредио да буду избачени из манастира, а сам манастир је, да би показао презир према монаштву, преименовао из Мирелеон (од речи "миро" и "уље", тј. место миомирисног уља, "мира") у Псарелеон (место рибљег уља).
Монашки живот у Мирелеону обновљен је половином X века, у време цара Романа I Лакапина, који је у непосредној близини направио и своју резиденцију, па се зато за овај манастир понекад каже да се налази "у палати Мирелеон". Цар је у манастиру и сахрањен, као и многи чланови његове породице.

Дневник уредника

Палата Влахерна служила је као царски двор од краја XI века па до последњег дана Византијског царства. Сама четврт Влахерна, у северном делу Цариграда, на обали залива Златни Рог, првобитно се налазила изван Теодосијевих зидина. Будући да је на простору Влахерне изграђено много цркава и капела, углавном заслугом Пулхерије и Јустинијана, међу којима се посебно истицала Богородица Влахернска, као и царски летњиковац, читав кварт је још у VII веку заштићен зидинама. Мада су бедеми на Влахерни додатно ојачани са премештањем царског двора у палату Влахерна, они су представљали најслабију тачку одбране Цариграда, јер су се, за разлику од Теодосијевих бедема – који су се састојали од воденог шанца, спољашњег зида и вишег, унутрашњег зида – састојали само од једног реда зидина. Цариград је током дванаест векова много пута опседан, али су његове бедеме пробили само крсташи 1204. и Турци 1453. године. Оба пута то се догодило управо на бедемима Влахерне.
Једини остатак палате Влахерна је такозвани Такфур сарај. Овај дворац се налази баш на месту где се Теодосијеви бедеми спајају са Влахернским, покрај некадашње капије Керкопорта (Циркуска врата), кроз коју су се први турски одреди пробили у византијску престоницу. Последњи византијски цар Константин XI Драгаш Палеолог, иначе чукунунук светог Стефана Дечанског, до последњег дана опсаде Цариграда боравио је у палати Влахерна, иако је тај део града био изложен непрестаној топовској ватри и најжешћим нападима.
Теодосијеви копнени бедеми пружају се од Влахерне па до Златне капије и до Мраморног мора. На повратку у град кретали смо се час са њихове спољашње час са унутрашње стране, пролазећи покрај Адријанопољске (Једренске) капије, кроз коју је увече 29. маја 1453. године у Град ујахао Мехмед II Освајач, што је обележено натписом на великој мермерној плочи, као и покрај капије Св. Романа где су у мају 1453. такође вођене жестоке борбе. Одатле смо се пешке вратили до Аксараја где смо ухватили трамвај и одвезли се натраг у центар древног Константинопоља.

Дневник уредника

Манастир Хора по предању је подигао цар Константин. О томе да је основан у четвртом веку сведочи и његов назив – манастир Христа Спаситеља Хора ("хора" на грчком значи "поље", или "у пољу"). Будући да су Теодосијеви бедеми подигнути на почетку петог века (до 413), манастир се "у пољу", тј. изван градских зидина, могао налазити једино у четвртом веку. Цар Јустинијан је почетком VI века утемељио Хору у данашњем облику, да служи као конак монасима из Палестине и пребивалиште Јерусалимског патријарха приликом његовог боравка у престоници. Када је у XI веку царска палата пресељена у оближњу Влахерну, манастир је још више добио на значају. Временом манастирске зграде су доста оронуле, па 

их је у XIV веку темељно обновио Теодор Метохит, украсивши цркву мозаицима и додавши гробну капелу осликану фрескама. Године 1511. манастир Хора је претворен у џамију (Карије џамија). Данас је то музеј најрепрезентативнијих византијских мозаика и фресака, међу којима је на мене најјачи утисак оставио мозаик Деизис са представама Господа Исуса Христа и Мајке Божије, као и два мозаика на којима је представљен родослов Христов, у северној и јужној куполи унутрашњег нартекса, где су централне фигуре у првом Богородица, а у другом Господ.
Из порте манастира Хора виде се Теодосијеви троструки бедеми који су Константинопољ опасивали са копна.
После неколико стотина метара пешачења изашли смо до бедема, а онда смо, пратећи их у правцу североистока, након неких пет или највише десет минута лаганог хода, стигли до четврти Влахерна и до остатака истоименог царског двора.

Младен Станковић

Дневник уредника

Богородица Памахаристос (данас Фетије џамија) била је седиште Васељенске патријаршије од 1456. до 1587. године. Данас је њен већи део џамија, а мањи део музеј са изванредним мозаицима насталим између XI и XIII векa, за који се плаћа улазница 5 турских лира (око 250 динара). Црква је подигнута на врху Петог цариградског брда, одакле се пружао диван поглед на залив Златни Рог. Професор Александар Ван Милинген у својој књизи "Византијске цркве Константинопоља" (Лондон, 1912) – књига ми је иначе током овог путовања више пута била од велике користи – прихвата мишљење да је изграђена у XI веку, а значајније преправљена у XIII веку. По освајању Цариграда султан Мехмед је патријарху Генадију Схоларију уместо Свете Софије за патријаршијску цркву уступио 

Свете Апостоле. Патријарх је у цркви Светих Апостола столовао свега три године, од 1453. до 1456, да би се потом Васељенска патријаршија преселила у цркву Богородице Памахаристос. Разлог за то била је чињеница да је домаће становништво избегавало централне градске четврти и да је управо у околини ове цркве живела велика грчка заједница. Монахиње које су дотле боравиле у манастиру при овом храму пресељене су у оближњу цркву Св. Јована у Трулу (данас Ахмед Пашина џамија), те је тако Богородица Памахаристос током више од 130 година остала Патријаршијска црква, да би одлуком турских власти 1590. године била претворена у џамију.
Одавде смо се полагано, најпре низбрдо а затим узбрдо, тј. са петог на шесто брдо, упутили ка манастиру Хора.

Дневник уредника

Васељенска Патријаршија се од 1599. године налази у цркви Св. Ђорђа, која је претходно била манастир и неколико пута је страдала у пожарима, последњи пут 1941. године. Велику вредност овом храму дају светиње које су унутра похрањене. Покушаћу да набројим оне које смо видели и којима смо, непосредно пред почетак Великог поста, имали срећу да се поклонимо. Ту је пре свега онај свети стуб за који су римски војници везали Господа и Спаситеља када су Га ударали бичем пре распећа. Затим овде се налазе мошти неколико светих, међу којима Григорија Богослова и Јована Златоуста. Целивали смо и иконе Богородице Памахаристос и св. Јована Крститеља, обе из XI века. Такође, видели смо трон Константинопољских Патријараха на коме је по предању седео свети Јован Златоуст.
Седиште Васељенских патријарха се иначе кроз векове налазило у више цркава:
1. Црква Светих Апостола у Аргирополису (34-144)
2. Црква Св. Седам Младића у Елеону (144-169)
3. Црква Св. Ирине у Сикаису (169-307)
4. Црква Св. Јефимије у Петри (307-552)
5. Велика Црква Свете Премудрости – Св. Софија (552-1204)
6. Црква Премудрости Божије у Никеји (1204-1261)
7. Велика Црква Свете Премудрости – Св. Софија (1261-1453)
После пада Цариграда патријаршијска црква била је:
1. Црква Светих Апостола (1453-1456)
2. Црква Богородица Памахаристос (1456-1587)
3. Црква Богородице у Влахерни (1567-1597)
4. Црква Светог Димитрија у Ксилопорти (1597-1599)
6. Црква Светог Ђорђа у Фанару (од 1599 до данас)
Васељенска патријаршија се налази у четврти Фанар, недалеко од обале залива Златни Рог. Одатле смо се вијугавим уличицама упутили узбрдо, ка цркви Богородице Памахаристос.

Дневник уредника

Манастир Пантократор задужбина је владарске породице Комнин из XII века. Најпре је царица Ирина Комнина подигла цркву и манастир за 700 монаха, заједно са библиотеком, болницом и старачким домом, посветивши их Христу Сведржитељу. Али пошто је подизање таквог манастира превазилазло царичине могућности, она је одвела свог супруга да види величанствено здање у изградњи, па је пала пред његове ноге и са сузама га замолила да доврши њен подухват. После смрти супруге, око 1124. године, император Јован II Комнин је испунио дато обећање, па је северно од прве подигао и другу цркву, посвећену Богородици (Елеуса). Коначно, око 1136. године спојио је две цркве капелом посвећеном Светом Архангелу Михаилу, која је од тада постала царски маузолеј династија Комнина и Палеолога. Купола цркве споља је била прекривена златним мозаиком који је блистао на сунцу. Један од игумана манастира Пантократор био је и Генадије Схоларије, ученик св. Марка Ефеског, који је изабран за првог патријарха након што су Турци заузели Цариград. За Србе је овај манастир значајан и због тога што је у њему неколико година боравио свети Стефан Дечански, као ослепљени и прогнани српски престолонаследник. Манастир се налази високо изнад обале Златног Рога, са лепим погледом на сам залив. Ово је друга по величини црква из византијског периода која и данас постоји у Цариграду (после Св. Софије). Непосредно након освајања града Турци су манастир Пантократор претворили у џамију и до данас га тако употребљавају (званичан назив је Зејрек џамија). Пошто сам се изузуо на улазу, допуштено ми је да погледам некадашњу манастирску цркву изнутра.

У непосредној близини манастира Пантократор налази се и црква Свевидећег Спаситеља (Пантепоптес, данас Ески Имарет џамија), но нама овога пута, и поред труда и распитивања, није пошло за руком да је пронађемо.

Дневник уредника

Током овог боравка у Цариграду користили смо три вида јавног превоза: трамвај, аутобус и воз, али јучерашњи дан (субота) прошао је у знаку пешачења. Од хотела смо пошли до Валенсовог аквадукта, одатле до манастира Пантократор, а онда смо лутали кроз сиротињске квартове у потрази за црквом Свевидећег Спаситеља (данас Ески Имарет џамија). Нажалост, није нам пошло за руком да је пронађемо, па смо се спустили до обале залива Златни Рог, која нам је била путоказ ка кварту Фанар где је седиште Васељенске патријаршије. Из Фанара смо се запутли, опет пешке, узбрдо ка цркви Богородице Памахаристос (данас Фетхије џамија) и ка манастиру Хора. Потом смо пешачили до Теодосијевих копнених бедема који су нам били путоказ до најсевернијег кварта Константинопоља - Влахерне, и до рушевина истоименог двора у коме су живели византијски владари из последњих векова царства. Након тога смо кренули у супротном смеру дуж Теодосијевих копнених бедема, мало са њихове спољне а мало са унутрашње, да бисмо после неких два или три километра, отприлике на месту некадаше Четврте војне капије, ушли унутар зидина и упутили се ка средишту града и хотелу. Успут смо ухватили трамвај, али дотле смо, по мојој слободној процени, препешачили најмање десет километара. То је било заиста исцрпљујуће, али и корисно, јер смо могли боље да упознамо овај чудесни град.
У недељу, на покладе, у плану нам је да обиђемо Златну Капију и манастире Студион и Мирелеон.

Младен Станковић

Дневник уредника

Посетили смо још и Цистерну Базилику, која се налази између Хиподрома и Св. Софије, као и Археолошки музеј, који се, као и црква Св. Ирине, налази у склопу Музеја Топкапи палате.
Цистерна Базилика, која је била највећи подземни резервоар за воду у Константинопољу, саграђена је 532. године. Дуга је 170, а широка 70 метара. Њен свод носе стубови високи по 9 метара. Распоређени су у 12 редова по 28 и има их укупно 336. Донети су са различитих места из древних храмова, капители су им углавном јонски и коринтски, мада има и неколико дорских. Зидови цистерне су од ватросталне цигле дебљине 4 метра, са посебним слојем за изолацију воде. Њен капацитет је 80.000 кубних метара воде. Ниво воде мењао се у зависности од временских прилика, а дистрибуирана је системом цеви. Намена јој је била да водом снабдева Царску Палату и њену околину, тј. центар византијског Цариграда. Назив је добила по базилици у чијој се близини налазила (мисли се највероватније на Св. Софију).

Археолошки музеј поседује изузетно богате збирке које покривају временски период дужи од четири миленијума и просторе некадашњег Источног Римског царства, Месопотамије и Египта. Тешко је набројати чак и најважније предмете који су овде изложени. Мени је на пример било интересантно да видим главу змије са бронзаног стуба који се налази на Хиподрому, или тзв. саркофаг Александра Македонског, или део ланца којим је затваран улаз у залив Златни Рог... Испред зграде музеја може се видети неколико порфирних саркофага великих димензија који су се некада налазили у Константиновој цркви Светих Апостола, где су сахрањивани византијски цареви.

Дневник уредника

Када се од цркве Светих Сергија и Ваха пође уз обалу Мраморног мора на исток, после неколико стотина метара наилази се на остатке палате Буколеон. Прву грађевину на овом месту подигао је вероватно још Теодосије II, у V веку, као летњиковац на обали који је носио назив Хормидасова кућа. Цар Јустинијан, који је такође користио ову резиденцију, изградио је луку Буколеон, названу по скулптурама бика и лава које су красиле дворско пристаниште. Касније је по пристаништу назван и сам дворац, које је још тада, у Јустинијаново време (VI век), укључен у дворски комплекс Велике Палате. Касније, у IX веку, на темељима ових старих грађевина, у склопу морског бедема, подигнута је палата у којој се све до XII века налазило главно пребивалиште византијских царева. Треба још рећи 

да се у то време дворац Буколеон налазио на самој обали Мраморног мора, које је запљускивало његове спољашње зидове, тако да се унутра могло ући право из лађе која би пристала уз мермерне степенике, на којима су се налазиле две скулптуре лавова у природној величини и иза њих велика врата палате. У XII веку царски двор је премештен на други крај града, у Влахерну. Крајем XIII века Букелеон је коначно напуштен као царска резиденција и од тада је изложен постепеном пропадању. Коначно, 1873. године већи део палате је порушен због изградње пруге Оријент експрес. Том приликом насута је земља па је обала померена неколико десетина метара даље него што је била у старини. Данас је од Буколеона остало тек неколико рушевина, но импозантни мермерни прозорски оквири и огрома врата и даље сведоче о некадашњој лепоти ове грађевине.

Младен Станковић

Дневник уредника

Свети Сергије и Вахо – ова црква (данас џамија коју зову Кучук Аја Софија – Мала Аја Софија), налази се јужно од Хиподрома, на обали Мраморног мора. Саградили су је цар Јустинијан и царица Теодора, и посветили двојици хришћанских мученика које је цар сматрао заслужнима за своје избављење од сигурне смрти. Наиме, за владе цара Анастасија, Јустинијан је, заједно са својим ујаком и претходником на престолу Јустином, осуђен на смрт због наводног учешћа у завери против императора. Но, Анастасију су се вече уочи погубљења оптужених у сну јавили свети Сергије и Вахо, и посведочили да су завереници заправо невини. Зато је Јустинијан темељ ове цркве положио одмах по свом ступању на престо 527. године, а градња је довршена најкасније 536. године, пошто се тада већ спомиње у документима Константинопољског Синода као храм у коме се обављају богослужења. Са 34 мермерна стуба црвене и зелене боје распоређена у два нивоа и куполом постављеном на луковима, високом 19 метара, ова црква представља бисер рановизантијске архитектуре. Посебан значај имало је и место на коме се црква налазила – покрај луке Велике Палате, где су пристајали царски бродови или бродови страних изасланстава. Вероватно још из Јустинијановог времена потицао је обичај да се управо црква Светих Сергија и Ваха уступа за служење латинском клиру у Константинопољу, посебно када су због црквених сабора или других важних послова долазили папски изасланици, или када је сам папа долазио да посети Константинопољ.

Дневник уредника

Агиа Ирини (Свети Мир) је најстарија црква у Цариграду. Подигао ју је цар Константин и у њој је одржан Први Васељенски сабор. Пре но што је за богослужења отворена Св. Софија, управо је црква Св. Мира била саборни храм Константиновог града, Новог Рима. Отуда вероватно и име које јој се понекад даје: "патријаршија". Али ни након подизања Св. Софије она није изгубила на свом значају. Напротив, ове две цркве сматране су за једну целину, имале су заједничку порту, у њима су служили исти свештенослужитељи, а биле су познате и под истим именом: "Велика Црква". Агиа Ирини је имала важну улогу и у споровима православних и аријанаца до којих је дошло после Првог Васељенског сабора. Желећи да успостави мир између две завађене стране у Цркви, Константин је решио да употреби свој царски ауторитет, па је заповедио патријарху Александру да Арија поново прими у црквено општење. Александар се као приврженик Никејског Символа није слагао са императоровом заповешћу, па се затворио у цркву Св. Ирини где је неколико дана и ноћи постио и у сузама се молио: "Ако је Арије у праву, нека умрем. А ако није, онда нека добије заслужену осуду". Коначно, дошао је дан када је царева заповест требало да буде спроведена у дело. Арије је окружен својим присталицама весело пошао у цркву. Но, на средини Констатиновог форума изненада се срушио и убрзо потом издахнуо у мукама.
Црква Агиа Ирини поново је постала главна градска црква док је Св. Софија током 11 година лежала у рушевинама након што је страдала у пожару 404. године. У првој половини VI века, пошто је као и Св. Софија тешко оштећена у побуни "Ника", обновио ју је Јустинијан. Иза цркве налазиле су се гробнице неколицине византијских царева. Након пада Цариграда под турску власт, она никада није претварана у џамију. Будући да је представљала део дворског комплекса турских султана, имала је различите намене. Пред крај отоманског царства у њој се налазио јаничарски арсенал. Потом је једно време служила као војни музеј. Данас ова црква као и Св. Софија представља део музејског комплекса.
На доњој фотографији иза цркве Света Ирина, са леве стране, види се Аја Софија.

Дневник уредника

Света Софија је дуго била највећа црква на свету. На истом месту и под истим именом постојале су заправо три цркве. Прву је подигао св. цар Константин (324-337). Она је имала облик базилике и дрвени кров, а изгорела је током немира 404. године, који су избили поводом коначног свргавања св. Јована Златоустог. Други пут је Св. Софију подигао цар Теодосије II и отворио је за богослужења 415. године. Ова црква, која је такође имала облик базилике, изгорела је током побуне "Ника" 532. године. Неки остаци те базилике откривени су током ископавања 1936. године и данас су изложени у порти Св. Софије. Коначно, да би подигао цркву у данашњем облику, цар Јустинијан (527-565) ангажовао је архитекте Антемија из Тралеса и Исидора из Милета. Градња је почела у децембру 532. а завршена је у децембру 537. године. Црква има скоро квадратну основу и стубовима је подељена на три брода. Изнад бочних бродова дижу се широке галерије. Купола, висине 55 метара и пречника 30,31 метар, при дну има 40 лукова и 40 прозора кроз које пролази светлост што је чини некако лаком и ваздушастом. Сачувани мозаици потичу из IX – XII века. У овом храму обављана су крунисања византијских царева. Света Софија је 916 година била црква, после пада Цариграда 481 годину била је џамија, а од 1935. године претворена је у музеј.
Тешко је описати осећај приликом сусрета са Светом Софијом: све је тако пространо и нестварно лако, почев од куполе. И све тако чудесно, од димензија царских врата кроз која се из припрате улази у брод цркве, па до огромних галерија на којима су током богослужења стајале жене и где су се налазиле просторије за црквене саборе... Ту су и познати мозаици ... Онда човеку може да буде јасно одушевљење које је кроз историју обузимало све путнике који су из разних крајева света долазили у Константинов град и посећивали овај храм.

Младен Станковић

Дневник уредника

Хиподром је представљао центар јавног живота у древном Константинопољу. Стари хиподром подигнут је 203. године, за владавине Септимија Севера, а цар Константин га је 324. обновио и проширио, како по монументалности не би заостајао за Римским хиподромом (Циркус Максимус). Био је 450 метара дугачак и 130 метара широк, а трибине су примале око 100.000 гледалаца. Налазио се уз саму царску палату, тако да је цар до своје ложе могао да стигне кроз пролаз директно из двора.
Хиподром је током векова неколико пута поправљан, да би после латинског освајања Цариграда 1204. године коначно био препуштен пропадању, мада су трке повремено и даље одржаване. Крсташи су поред осталог блага из Константинопоља однели и бронзану скулптуру тркачког четворопрега (квадрига), која се налазила на улазу у Хиподром а приписује се грчком вајару Лисипу из 4. века пре Христовог рођења. Она се данас налази у цркви Св. Марка у Венецији (заправо на тераси фасаде цркве Св. Марка од пре тридесетак година налази се верна реплика скулптуре, док су сами бронзани коњи са Цариградског хиподрома премештени у њену унутрашњост, како не би били изложени ваздушном загађењу). Данас је у виду рушевина остало нешто од југозападних зидина хиподрома, као и три обелиска која стоје на месту где је била средина тркачке стазе и око којих су заправо кружили такмичари у својим кочијама.
Први од три је Теодосијев обелиск који је стајао испред Карнак храма у Луксору у Египту, а израђен је 1490. године пре Христовог рођења, у спомен на победе фараона Тутмозиса III у Месопотамији. Начињен је од розе гранита изузетног квалитета. Римски император чији идентитет није поуздано утврђен донео га је у четвртом веку у Константинопољ где је годинама лежао на хиподрому док 390. у време Теодосија I градоначелнику Проклу није пошло за руком да га уз велике тешкоће усправи. Сматра се да је ово најстарије уметничко дело у Цариграду. Обелиск стоји на четири бронзана блока, на римском постољу са исклесаним рељефним фигурама.
У замишљеној правој линији која је по средини уздужно пресецала овални облик хиподрома, полазећи од улаза изнад кога су била четири бронзана коња (данас се на месту улаза у Хиподром налази тзв. Немачка фонтана), на средини тркалишта се, после Теодосијевог обелиска налазио се Змијски стуб: три бронзане змије испреплитаних тела са главама које гледају на различите стране. Када су грчки полиси у петом веку пре Христа поразили Персијанце, од њиховог оружија изливено је ово јединствено уметничко дело. Змијски стуб био је висок 8 метара и постављен је у Аполоновом храму у Делфима, одакле је пренет у новоосновану римску престоницу. Змијске главе су поломљене крајем осамнаестог века, а једна од њих налази се у Археолошком музеју у Истанбулу.
У правој линији иза Теодосијевог обелиска и змијског стуба налази се још и Обелиск од цигала који се везује за име Константина Порфирогенита који га је обновио у десетом веку. Не зна се тачно када је подигнут, а био је покривен бронзаним плочама пресвученим златним листовима, па је изгледао као да је од злата. Ове плоче скинули су и однели крсташи половином тринаестог века.
А са места где се налазио улаз у хиподром пружа се диван поглед на Свету Софију, цркву у којој је обављано крунисање византијских царева, а коју је на месту старе цркве 537. године подигао цар Јустинијан. Но, о овој цркви нешто више написаћу следећом приликом.
На четири фотографије које су постављене са леве стране можете да видите оно што је остало од Цариградског хиподрома: рушевине југозападних зидина, Теодосијев обелиск, Змијски стуб и Обелиск од цигала.

Младен Станковић

Дневник уредника

Напокон, ево ме у Цариграду. Читав дан је падала киша, уз јак ветар, али то љубитељима византијских старина није била никаква препрека за шетњу до Свете Софије и остатака Хиподрома. Први интересантан објекат на том путу био је Константинов стуб. Када је 330. године Константинопољ постао нова престоница Римског царства, у цареву част, на Константиновом форуму, великом тргу овалног облика окруженом стубовима у два нивоа који су формирали галерије, подигнут је овај стуб од порфирних блокова, данас сачуван у донекле скраћеном облику. На врху стуба налазила се скулптура Константина Великог, али се 1106. године срушила, заједно са капителом на коме је стајала. За владе Манојла I (1143-1180) направљен је нови капител. Пошто су камени блокови временом почели да пуцају, ојачани су гвозденим обручима. Ново постоље на коме читав стуб почива изграђено је 1779. године. У старини је иначе постојало веровање да се у подножју стуба налази одаја у којој су похрањене древне хришћанске светиње. Посебно фасцинира чињеница да се стуб и данас налази на истом оном месту где га је пре готово седамнаест векова поставио свети цар Константин. Тренутно су у току рестаураторски радови који треба да му поврате стари сјај, па је, као што се види на фотографији, окружен скелама.

Младен Станковић

Дневник уредника

6/19. фебруар
Спомен Светог Фотија Цариградског

Почео сам са припремама за пут у Цариград. Требало би да обиђем најпознатије византијске цркве Константинопоља - Св. Софију, Св. Ирину, Богородицу Памахристос, Свевидећег Спаситеља, Св. Сергија и Ваха, као и манастире Св. Спаса (Хора), Пантократора, Богородице Панахрантос (манастир Константина Липса), Св. Јована Крститеља (Студион)... Такође, у плану ми је да посетим архиве, музеје и друге институције где бих могао да пронађем оно што ме интересује у вези са књигама на којима радим (од којих је једна и "Библиотека" св. Фотија Цариградског), наравно, све у мери у којој ми то време и финансије буду дозволили. Посебно ме занимају остаци палате Влахерна где су током последњих векова Царства живели византијски имепратори, што је период обухваћен још једном врло занимљивом књигом која је у припреми. Уопште, нешто размишљам, за мене је одлазак у Константинопољ оно што би за неког ботаничара било путовање сливом реке Амазон, будући да је тај Град био средиште многих збивања која су се током претходне две деценије налазила у пољу мојих интересовања, од гимназијских дана, када сам на пример за матурски рад узео тему "Пад Цариграда", па до пре две године када сам окончао посао око књиге о још једном великом Цариграђанину, св. Марку Ефеском, или до прошле године, када сам приредио ново издање књиге "Седам стубова премудрости-историја Васељенских сабора". Само да подсетим, три Сабора одржана су управо у Константинопољу (381, 553. и 680. године), док су сви остали одатле иницирани. На крају, ових дана, као што сам већ споменуо, потпуно сам заокупљен радом на две књиге које су исто непосредно везане за Цариград. Свети цар Константин је својој новој престоници дао име Нови Рим, а тек после њега прихваћен је назив Константинополис (Константинопољ - Константинов Град). Грци су га звали једноставно Град, са великим "Г". За Словене био је Цариград, како га и до данас углавном зову. Турци су му дали име Истанбул, од грчких речи "Ис тин поли", што значи "у граду". У време када је настао, на месту старе грчке колоније Византион (одатле назив Византија, који се усталио тек после пада Царства), овај Град био је центар света: мост између Европе и Азије, на пролазу из Средоземног у Црно море. Ако убодете шестар на месту где је Константин далековидо основао нови центар Римског царства и опишете пун круг, видећете да се унутар тог круга налази већи део Европе, Северна Африка укључујући и Египат, Блиски Исток, Месопотамија и Црноморска област - дакле сва она подручја на којима је поникла наша цивилизација, за коју обично кажемо да је пореклом хеленско-римска и хришћанска. Унутар тог пространог круга одвијала се историја Египта, Месопотамских држава, Грчке и Рима, одвијала се и целокупна Библијска историја. После пада Рима током хиљаду година Константинопољ је чувао оно најбоље што су сви поменути цивилизацијски токови дали, да би потом то благо предао европским народима, када су ови сазрели да га приме. За Константинову престоницу се, у њено златно доба, причало да у својим ризницама чува две трећине укупног светског богатства. Да не заборавимо ни свету браћу Кирила и Методија, просветитеље Словена, које је патријарх Фотије у мисију послао из Цариграда. Након пропасти Ромејског царства 1453. године, са проналаском нових поморских путева и открићем дотле непознатих континената, географски положај метрополе на Босфору изгубио је нешто од свог ранијег значаја. Србима је, осим тога, Цариград битан и зато што је био њихова престоница у вековима када су се српске земље налазиле у саставу Византијског царства, као и касније, у вековима када су се биле под турском влашћу. У сваком случају, ни један град, па ни Београд, није Србима толико дуго био престоница као Цариград. Али сада сам отишао већ заиста предалеко...

Младен Станковић

Са Светим Оцима из дана у дан

Милостиња и доброчинства

# Дајући ономе који лежи на земљи, ми дајемо Ономе Који седи на небесима (свети Григорије Двојеслов).
# Како се свет богати невољама и патњама! Потребно је да се чеда Божија не мање богате осећањима и делима милосрђа (свети Филарет митрополит Московски).
# Показуј милост даровима, служењем ближњем, утехом, трпљењем гнева ближњег, праштањем увреда (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Не удељивати сиромасима од онога што вам остаје преко ваших потреба, значи отимати туђе добро (блажени Августин).
# Богати сиромашнима пружају средства за исхрану, а сиромашни богатима – средства за њихово спасење.
# Нека код тебе превагу увек односи милостиња (свети Исак Сиријац).
# Немогуће је, апсолутно је немогуће без милостиње стићи макар и до врата Царства Небеског (свети Јован Златоуст).
# Милостиња рађа наду; ко се одвраћа од милостиње, тај нема никаквог удела у врлини (авва Исаија).
# Ничим се тако не гасе страсти као милосрђем (авва Евагрије).
# Чистота срца је да када видиш грешнике и немоћне, састрадаваш са њима и будеш милосрдан (свети Макарије Велики).
# Хоћеш ли да умом својим будеш у општењу са Богом? Послужи милостињи (свети Исак Сиријац).
# Без милостиње и молитва је бесплодна (свети Јован Златоуст).
# Каквим ћеш устима рећи: «услиши ме, Господе», будући да ти сам не слушаш сиромаха, или тачније у сиромаху Самога Христа, када вапије пред тобом (свети Јован Златоуст).
# Какви смо ми према ближњем, такав ће и Бог бити у односу према нама (свети Јован Златоуст).
# Заволи сиромахе да би кроз њих и ти примио милост (од Бога) (свети Исак Сиријац).
# Вода има својство да пере прљавштину са тела; а милостиња – да уништава душевне нечистоте (свети Јован Златоуст).
# Ако си дао нешто на зајам па опростиш, поступићеш по природи Исусовој; ако добијеш исто – поступићеш по природи Адамовој; ако узмеш камату – поступићеш противприродно и животињски (авва Исаија).
# Милостиња, то је тамјан испуњен миомирисом (свети Јефрем Сиријац).
# Тешко нама, јер када се сретнемо и разговарамо са богатима и моћнима, трудимо се да им се допаднемо и да им угодимо, а када нам сиромаси прилазе како би нас нешто замолили, ми се одвраћамо од њих као од оних који нам досађују (авва Исаија).
# О другом доласку Христовом биће исписани сви наши греси; и само ће милостиња исправљати наше кривице, исписане у тим књигама (свети Јефрем Сиријац).
# Код Бога се милост мери милошћу. Милости Божије за себе тражи милостима према ближњима (свети Григорије Богослов).
# Ко у свој дом уводи сиромаха, тај заједно са њим уводи и Христа Који је рекао: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40) (свети Јефрем Сиријац).
# Похвала хришћанима је гостољубивост и саосећајност (свети Јефрем Сиријац).
# У дан суда чудесна заштита грешнику биће сиромаси са којима је саосећао (свети Јефрем Сиријац).
# Смело и без страха ући ће код Христа искрени пријатељи Његови, то јест они који су испунили заповест о милосрђу (свети Јефрем Сиријац).
# Ко је мека срца према ближњем у дан невоље његове, према таквоме ће и Господ увек бити милосрдан, јер милостиња човекова као печат стоји на њему (свети Јефрем Сиријац).
# За помоћ сиромаху употреби оне начине које ти је Господ дао, како не бисмо били осуђени због због недостатка љубави и немилосрдности (свети Јефрем Сиријац).
# Није милостив онај ко не саосећа са слабим и не мари за недужног; јер је написано: ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич. 21,13) (свети Јефрем Сиријац).
# Гостољубив човек је као чиста пшеница (свети Јефрем Сиријац).
# Сунце, месец и све звезде радују се због оних који милосрђем служе Владики Христу (свети Јефрем Сиријац).
# Ако твој ближњи има тешкоћа у послу, подели напор са њим, како би се удостојио да у онај дан чујеш од Господа: што си учинио једноме од ове Моје најмање браће, Мени си учинио (Мт. 25,40) (свети Јефрем Сиријац).
# Ко милује сиромахе, тај ће се испунити добрима; за њега ће бити отворена небеска брачна одаја (свети Јефрем Сиријац).
# Ништа тако не може да приближи срце Богу, као милостиња. Када дајеш милостињу, дај је великодушно, са љубазношћу, и дај више но што је тражено (свети Исак Сиријац).
# Идите и наследите Царство Божије – рећи ће Господ милостивима – не зато што нисте сагрешили, него зато што сте милостињом очистили своје грехе (блажени Августин).
# Доброчинством људима по ниској цени можемо да добијемо непроцењиво Царство Божије (свети Филарет митрополит Московски).
# Слепи коме се указује милост добар је водич у Царство Небеско (свети Филарет митрополит Московски).
# Рука која чини добро ближњем, отвара руку благости Божије (свети Филарет митрополит Московски).
# Рука сиромаха је ризница Христова: што добије сиромах, то добија Христос (свети Јован Златоуст).
# Као што пшенично зрно, када падне на земљу, доноси добитак ономе ко га је посејао; тако и хлеб дат гладноме напослетку доноси стоструку корист (свети Василије Велики).
# Хоће ли се твоје богатство потрошити ако подаш милостињу? Оно не само да се неће потрошити, него ће му бити придодата и небеска блага (свети Јован Златоуст).
# Ништа човека не чини толико сличним Богу, као доброчинство (авва Евагрије).
# И од милостиње дај милостињу другима.
# И сиромах сиромаху може да помогне.
# Искрено милосрдан није онај ко даје од својих сувишака, него човек који се у корист ближњих лишава онога што је њему потребно (блажени Августин).
# Давати радо, то значи више него давати много (блажени Августин).
# Ако хлеб дајеш тужна срца, онда си изгубио и хлеб и награду (свети Јован Златоуст).
# Не допусти да твоја љубав према ближњем буде краћа од његове несреће (свети Филарет митрополит Московски).
# Никаква незахвалност не треба да те спречава да чиниш добро.
# Ако некоме подаш милостињу Бога ради, не прекоревај га због тога; ко прекорева, тај једном руком даје, а другом као да натраг узима дато.
# Најпре одустани од отимачине, а потом почни да дајеш милостињу. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 36,27) (свети Јован Златоуст).
# Ако је неко многима дао задовољавајућу и обилну милостињу, чинећи то са жељом да стекне славу добротвора, такав је дао милостињу својој сујети (свети Филарет митрополит Московски).
# Буди попут извора који својом водом поји и зле и добре, чинећи добро свима, али немој да жубориш као он, причајући о својим доброчинствима.
# Доброчинства које ти је учињено сећај се увек; а оно које си сам учинио, одмах предај забораву.

# Треба бити милостив и великодушан. Ко није такав, подлеже осуди. Треба разликовати оне којима је заиста потребно, од оних који траже из користољубивости, јер ко даје човеку притиснутом сиротињом, тај даје Господу, а ко даје сваком пролазнику, тај баца псу који досађује својом наметљивошћу (свети Василије Велики).

Из дела светог Теофана Затворника

Храм

Свет је – нама туђа земља; наш дом је на небу, а предворје тога дома је – земаљски храм. Похитајте онамо, као што из стране земље журе под родитељски кров. Ту ћете сваку пут наилазити на Очеве загрљаје. Као што деца хитају да се одазову на позив љубљене мајке, желећи да се насладе нежношћу њених речи, тако и ви похитајте у храм. Ту ће вас наша мати – Црква, са љубављу пригрлити и обилно нахранити свакојаким духовним сладостима (59, стр. 41).

...Храм је сенка неба – ако се гледа на његово уређење, на дејства која се у њему савршавају и на представе које га испуњавају. Може се рећи да је он само небо на земљи, у које благоизволео да се усели Господ, а са Њим и свети Анђели, наши стални чувари. Небески отац прима у загрљај свакога ко долази и побожно ту пребива; ради тога свако добронамеран овде наилази на благотворно општење са анђелима и светима (59, стр. 30).

Ушавши у храм осећај се као да си у сионској горњој одаји, где је Господ причешћивао свете Апостоле, и добро пази на оно што се чита и пева, усмеравајући помисли ка томе, да ти то Сам Господ припрема спасоносну вечеру (68, стр. 170).

...Свака служба је једна целина – и само целокупним својим садржајем доноси потпуну корист. Као што је храна укусна само онда када има све састојке, тако и служба у потпуности задовољава духовни укус само онда када се слуша у целини. Сходно томе, онај онај ко пропушта почетак или не дочека крај, тај се труди и уједно сам себе лишава плода тога труда, или једном руком зида, а другом руши (57, стр. 62-63).

...Реч написана са одушевљењем, одушевљава и онога ко чита. Осећај похрањен у речи, преко ње прелази у душу онога ко слуша или чита. Тако је и са црквеним песмама. Псалми, химне и црквене оде представљају Духом покретане изливе побожних осећања према Богу. Дух Божији испуњавао је Своје изабранике, а они су пуноћу својих осећања изражавали кроз песме. И обратно, онај ко их поје како треба може да уђе у осећања која су кроз њих изражена и, испуњавајући се њима, да се приближи стању у коме би био способан да прими деловање благодати Духа Светога или да се припреми за Њега. Улога црквених песама је управо то – да се посредством њих распламса искра благодати која се крије у нама. Ову искру дају Свете Тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен, уведени су псалми и духовне песме. На искру благодати оне делују једнако као што ветар делује на обичну искру, смештену унутар неке гориве материје (38, стр. 408-409).

Одлазак у цркву представља најбоље средство за проналажење молитвеног духа, уз који срце неће моћи да се окамени (1, п. 190, стр. 232).

Ако будете могли, чешће боравите у храму Божијем. Нигде се тако не подстиче молитвени дух као у храмовима, када се пажљиво и побожно пребива у њима. Ако тако будете поступали, ускоро ћете видети плод... Ипак, не после првог или другог пребивања у храму... Треба да прођу месеци и да се покаже постојаност и стрпљење у томе (1, п. 191, стр. 234).

Црква је – ваша утеха. Хвала Господу који вам даје да осетите благотворност пребивања у цркви. Свети Златоуст често помиње да је могуће помолити се и код куће; али тако као у цркви, код куће се нећеш помолити (3, п. 448, стр. 90).

У Цркви се неки пут или не чује или не разуме оно што се пева или чита: у том случају стојте пред Господом и творите молитву Исусову... Свако дејство у Цркви има свој смисао. Ко својим разумевањем и схватањем следи тај смисао, тај ће за душу непрестано добијати хранљиве утицаје из другог света... и по окончању богослужења изаћи ће из цркве онако како се устаје од богато и разноврсно постављене трпезе (1, п. 113, стр. 113).

Није згодно да се плаче у цркви! (На сваки начин се чувајте показивања... Ништа не чините тако да се види... Са тим треба сједињавати и заборављање својих дела) Тамо (у цркви) чувајте скрушеност духа, а код куће дајте слободу сузама. Скрушен дух је прави дух... Што се чешће држи у том стању, то боље (1, п. 132, стр. 143).

Погледајте оне који се клоне храмова и разоткријте њихово њихово духовно расположење! Зашто од њих провејава хладноћа као из гроба? Зато што је њихов духовни живот или ограничен или сасвим угашен одсецањем себе од храмова и целокупног њиховог поретка (59, стр. 19-20).

Када се подиже храм, то је као када се открива обилан извор у бесплодној пустињи, или када се подиже свеисцељујуће лечилиште у месту зараженом свакојаким болестима, или када се прави расадник у који се сабира свакојако духовно биље и где се налази све што његовом расту погодује (59, стр. 26).

Користећи се тако црквеним службама како треба, ми ћемо мало-помало достизати оно главно, ради чега се нам се и дају ови видљиви храмови – тачније, непрестану молитву Богу која се умом обавља у срцу, молитву која наше срце чини нерукотвореним храмом Божијим. Заповест о овој молитви предали су нам свети Апостоли; она је била главна брига и свих светих подвижника (57, стр. 65).

Долазећи у храм, на његовом прагу треба да оставимо све бриге и обавезе, без обзира на то чега се оне тицале, како бисмо унутра ушли са непомућеном мишљу. Улазећи у цркву треба да се обучемо у побожност као у одећу, имајући на уму – Коме приступамо и Коме намеравамо да се обратимо на молитви (26, стр. 258).

Шта се догађа, када нам се учини да је служба прошла брзо, или да смо своје молитвено правило обавили готово неприметно?.. То је плод пажљивог стајања у цркви, као и испуњавања домаћег правила сабрано и са осећањем (3, п. 446, стр. 121-122).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

Воља Божија – Покорност вољи Божијој

# У односу према свемогућој и свесветој вољи Божијој у човеку, не може бити других одговарајућих осећања осим неограничене побожности и исто толико неограничене покорности. Из тих осећања, када их човек усвоји, настаје трпљење. 1. 329
# Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку. 6. 136
# Не узнемиравајте се, него се у спокојству духа предајте вољи Божијој. Бог зна шта ради, и све што чини, чини по великој благости Својој, по најпремудријим и најнеистраживијим путевима провиђења Свога. Чешће себи говорите: “Нека буде воља Божија”. Нека се ваш ум и срце погружавају у ову умирујућу и свештену мисао. Нека буду задовољни њоме. Бог нека вас благослови и нека вам да познање истине и покорност Његовој светој вољи, услед чега се појављује душевни мир. 6. 597
# Треба молити Бога да Он над нама саврши Своју свету вољу, а не бити упоран у сопственој вољи, макар она била и добронамерна. 6. 710
# Читава земља једнако припада Богу и ја се у потпуности предајем Његовој вољи и вођству. За оне који су себе поверили Њему, Бог душекорисну ситуацију често уређује кроз сасвим супротне догађаје. Светитеља Тихона Вороњешког оптужили су за претерану ревност; због таквих оптужби био је принуђен да се удаљи у манастир где се удостојио нарочите милости Божије. У своме предсмртном завештању светитељ посебно приноси благодарност Богу за то што му је било даровано да се брижљивим покајањем припреми за прелазак у вечност. Ето шта је овај духовни муж сматрао за доброчинство Божије: прогонство са катедре и смирено пребивање у манастиру. Најисправнији могући став! 6. 797
# Све пролази, и добро и лоше, а ни човек ни демони не могу да учине оно што Бог не допусти. 6. 803
# Неопходно је смирити се пред нама несхватљивим путевима промисла Божијег, у свему што Он допусти на нас: како у личним тако и у заједничким стварима, како у грађанским тако и у духовним. Смирите се дакле под моћну руку Божију – саветује свети апостол Петар – све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Пет. 5,6-7). Смиравати се треба према оном најбољем узору, што нам га Свето Писмо нуди кроз молитву тројице светих младића, који у Вавилону беху подвргнути тешком мучењу ради своје верности Богу и који су све што је од Бога допуштено, сматрали за последицу праведног Суда Божијег (Дан. гл. 3). Јер је потребно да дођу саблазни – установио је Господ (Мт. 18,7), најавивши страшне несреће које треба да задесе оне што верују у Њега и читав људски род. Он је рекао: Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде (Мт. 24,6). Ако је то тако, онда ми немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо било шта против суда Свеблагог, Премудрог и Свемогућег Бога. А предаваће вас – рекао је Господ – и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И сви ће вас омрзнути због имена мога (Лк. 21,16-17). Сваки ко вас убије мислиће да Богу службу приноси. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет (Јн. 16,2,33). Описавши и најавивши положај хришћана за време њиховог земаљског живота, положај који им је наменио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21,18). То значи: о вама ће неуморно промишљати Бог, Он ће неуморно бдети над вама, држаће вас Својом свемоћном десницом, и стога каква год несрећа да вам се догоди, неће се догодити другачије него по Његовом допуштењу и по Његовој свесветој вољи, ради нашега спасења. Поуку ученицима поводом искушења која треба да их задесе у земаљском животу Господ је дао кроз одлучну и сасвим одређену заповест: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21,19). Признајте и исповедајте Бога као управитеља света; побожно, уз самоодбацивање, покорите се и предајте Његовој вољи; из те свести, из те покорности, појавиће се у вашим душама свето трпљење. Душа ће га препознати по миру који ће јој донети. Замреће у устима свака реч противљења путевима промисла Божијег, пред величанственошћу воље Божије умириће се свака мисао, као што је за себе и своје пријатеље рекао свети јеванђелист Лука: Умирисмо се рекавши: воља Господња нека буде (Дап. 21,14).Треба знати да свака помисао која представља противречење и супротстављање промислу Божијем, потиче од сатане и његов је пород. Такву помисао, као богопротивну, треба одбацити чим се појави. Пример за ово дао нам је Господ: када је Својим ученицима причао о страдањима која Му предстоје и насилној смрти, апостол Петар је, покренут саосећањем својственом старом човеку, почео да га одвраћа говорећи: Боже сачувај, Господе! То неће бити од Тебе! А Господ је, разобличавајући порекло Петрове мисли, одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него људско (Мт. 16,22-23). Зашто се наш дух узнемирује због промисла и допуштења Божијег? Зато што ми Бога не поштујемо као Бога; зато што му се нисмо покорили као Богу; зато што себи нисмо дали потребно место пред Богом; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. 5. 84-86

У припреми

У припреми је ново, четврто издање књиге

"Мој живот у Христу", молитвеног дневника

светог Јована Кронштатског

Књига излази у сасвим новом преводу,

са додатком житија св. праведног Јована

и успоменама савременика на њега.

Наслов оригинала:
Святой праведный
Иоанн Кронштадтский, Моя жизнь во Христе

Ницца, 1928.

Ево једне проповеди св. Јована Кронштатског:

Беседа о последњим временима
изговорена за нову 1907. годину

И видех ново небо и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, нови Јерусалим, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас громки са неба који говори: ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати са њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините. И рече ми: Сврши се! Ја Сам Алфа и Омега, Почетак и Крај. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син (Отк. 21,1-7).
Поздрављам вас, браћо и сестре, необичним новим поздравом: Срећно вам ново небо и нова земља! Немојте се чудити, и не говорите да је рано за честитање на ономе чега још нема. Јер истинита реч Божија и тајновидац Јован благовесте о новом небу и новој земљи као о већ постојећим; прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више (Отк. 21,1-7). Небо и земља ће проћи, каже Господ, али речи Моје неће проћи (Мт. 24,35). Погледајте како се свет ближи крају. Погледајте шта се догађа у свету: свуда безверје; Бесконачноме и Свеблагом свуда се наносе увреде; свуда хула на Саздатеља; свуда дрска сумња, неверовање и непокорност; свуда у свету наоружавање и претње ратом; у многим крајевима Русије и у другим земљама влада тешка глад; свуда се прети смрћу, свуда убиства, свуда пљачка државне и приватне својине; свуда нестаје интересовање за узвишене и духовне ствари, јер је готово сав интелектуални свет изгубио веру у бесмртност душе и вечне идеале, или не стреми ка богосличном савршенству о коме Господ каже: Будите ви дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48); свуда иста трка за задовољењем животних страсти; свуда жудња за стицањем и богаћењем на лоповски начин; свуда пијанство и непоштовање брачних веза. Гледајте и судите сами: свет је коначно иструлио и потребна му је одлучна обнова, као некада кроз светски потоп.

Наступила су последња времена о којима апостол Петар вели: у последње дане појавиће се дрски хулитељи који ће следити сопствене похоте и говорити: где је Његов обећани долазак? Јер од како су оци почели да умиру, од почетка стварања, све остаје исто. Они који тако мисле не знају – наставља исти апостол – да су небо и земља у почетку саздани из воде и од воде: стога је тадашњи свет пропао тако што је потопљен водом. А садашње небо и земља, које држи исти Логос, предаће се огњу на дан Суда и то ће бити пропаст за безбожнике. Само, вама не треба да буде скривено, љубљени, да је Господу један дан као хиљаду година, и хиљаду година као један дан (Пс. 89,5). Не оклева Господ са испуњењем обећања, како неки то мисле, него нас дуго трпи, не желећи да ко погине, него да се сви спасу и покају. Доћи ће дан Господњи као лопов ноћу и небеса ће с хуком проћи и у пламеној ће стихији све бити разорено. Ми пак по Његовом обећању очекујемо ново небо и нову земљу где обитава правда. Дакле, љубљени, очекујући ово, потрудите се да се пред Њим покажете као чисти и непорочни у миру, и дуготрпљење Господа нашег сматрајте за спасење. Будући да сте обавештени о свему, чувајте се да вас не одвуче заблуда безаконика и да не отпаднете од онога у чему сте утврђени, него узрастајте у благодати и у познању Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Њему слава и сада и у Дан вечни (в. 2. Пет. 3,3-18). Амин.
(изашло из штампе)