Дневник уредника

Свети Сергије и Вахо – ова црква (данас џамија коју зову Кучук Аја Софија – Мала Аја Софија), налази се јужно од Хиподрома, на обали Мраморног мора. Саградили су је цар Јустинијан и царица Теодора, и посветили двојици хришћанских мученика које је цар сматрао заслужнима за своје избављење од сигурне смрти. Наиме, за владе цара Анастасија, Јустинијан је, заједно са својим ујаком и претходником на престолу Јустином, осуђен на смрт због наводног учешћа у завери против императора. Но, Анастасију су се вече уочи погубљења оптужених у сну јавили свети Сергије и Вахо, и посведочили да су завереници заправо невини. Зато је Јустинијан темељ ове цркве положио одмах по свом ступању на престо 527. године, а градња је довршена најкасније 536. године, пошто се тада већ спомиње у документима Константинопољског Синода као храм у коме се обављају богослужења. Са 34 мермерна стуба црвене и зелене боје распоређена у два нивоа и куполом постављеном на луковима, високом 19 метара, ова црква представља бисер рановизантијске архитектуре. Посебан значај имало је и место на коме се црква налазила – покрај луке Велике Палате, где су пристајали царски бродови или бродови страних изасланстава. Вероватно још из Јустинијановог времена потицао је обичај да се управо црква Светих Сергија и Ваха уступа за служење латинском клиру у Константинопољу, посебно када су због црквених сабора или других важних послова долазили папски изасланици, или када је сам папа долазио да посети Константинопољ.

Дневник уредника

Агиа Ирини (Свети Мир) је најстарија црква у Цариграду. Подигао ју је цар Константин и у њој је одржан Први Васељенски сабор. Пре но што је за богослужења отворена Св. Софија, управо је црква Св. Мира била саборни храм Константиновог града, Новог Рима. Отуда вероватно и име које јој се понекад даје: "патријаршија". Али ни након подизања Св. Софије она није изгубила на свом значају. Напротив, ове две цркве сматране су за једну целину, имале су заједничку порту, у њима су служили исти свештенослужитељи, а биле су познате и под истим именом: "Велика Црква". Агиа Ирини је имала важну улогу и у споровима православних и аријанаца до којих је дошло после Првог Васељенског сабора. Желећи да успостави мир између две завађене стране у Цркви, Константин је решио да употреби свој царски ауторитет, па је заповедио патријарху Александру да Арија поново прими у црквено општење. Александар се као приврженик Никејског Символа није слагао са императоровом заповешћу, па се затворио у цркву Св. Ирини где је неколико дана и ноћи постио и у сузама се молио: "Ако је Арије у праву, нека умрем. А ако није, онда нека добије заслужену осуду". Коначно, дошао је дан када је царева заповест требало да буде спроведена у дело. Арије је окружен својим присталицама весело пошао у цркву. Но, на средини Констатиновог форума изненада се срушио и убрзо потом издахнуо у мукама.
Црква Агиа Ирини поново је постала главна градска црква док је Св. Софија током 11 година лежала у рушевинама након што је страдала у пожару 404. године. У првој половини VI века, пошто је као и Св. Софија тешко оштећена у побуни "Ника", обновио ју је Јустинијан. Иза цркве налазиле су се гробнице неколицине византијских царева. Након пада Цариграда под турску власт, она никада није претварана у џамију. Будући да је представљала део дворског комплекса турских султана, имала је различите намене. Пред крај отоманског царства у њој се налазио јаничарски арсенал. Потом је једно време служила као војни музеј. Данас ова црква као и Св. Софија представља део музејског комплекса.
На доњој фотографији иза цркве Света Ирина, са леве стране, види се Аја Софија.

Дневник уредника

Света Софија је дуго била највећа црква на свету. На истом месту и под истим именом постојале су заправо три цркве. Прву је подигао св. цар Константин (324-337). Она је имала облик базилике и дрвени кров, а изгорела је током немира 404. године, који су избили поводом коначног свргавања св. Јована Златоустог. Други пут је Св. Софију подигао цар Теодосије II и отворио је за богослужења 415. године. Ова црква, која је такође имала облик базилике, изгорела је током побуне "Ника" 532. године. Неки остаци те базилике откривени су током ископавања 1936. године и данас су изложени у порти Св. Софије. Коначно, да би подигао цркву у данашњем облику, цар Јустинијан (527-565) ангажовао је архитекте Антемија из Тралеса и Исидора из Милета. Градња је почела у децембру 532. а завршена је у децембру 537. године. Црква има скоро квадратну основу и стубовима је подељена на три брода. Изнад бочних бродова дижу се широке галерије. Купола, висине 55 метара и пречника 30,31 метар, при дну има 40 лукова и 40 прозора кроз које пролази светлост што је чини некако лаком и ваздушастом. Сачувани мозаици потичу из IX – XII века. У овом храму обављана су крунисања византијских царева. Света Софија је 916 година била црква, после пада Цариграда 481 годину била је џамија, а од 1935. године претворена је у музеј.
Тешко је описати осећај приликом сусрета са Светом Софијом: све је тако пространо и нестварно лако, почев од куполе. И све тако чудесно, од димензија царских врата кроз која се из припрате улази у брод цркве, па до огромних галерија на којима су током богослужења стајале жене и где су се налазиле просторије за црквене саборе... Ту су и познати мозаици ... Онда човеку може да буде јасно одушевљење које је кроз историју обузимало све путнике који су из разних крајева света долазили у Константинов град и посећивали овај храм.

Младен Станковић

Дневник уредника

Хиподром је представљао центар јавног живота у древном Константинопољу. Стари хиподром подигнут је 203. године, за владавине Септимија Севера, а цар Константин га је 324. обновио и проширио, како по монументалности не би заостајао за Римским хиподромом (Циркус Максимус). Био је 450 метара дугачак и 130 метара широк, а трибине су примале око 100.000 гледалаца. Налазио се уз саму царску палату, тако да је цар до своје ложе могао да стигне кроз пролаз директно из двора.
Хиподром је током векова неколико пута поправљан, да би после латинског освајања Цариграда 1204. године коначно био препуштен пропадању, мада су трке повремено и даље одржаване. Крсташи су поред осталог блага из Константинопоља однели и бронзану скулптуру тркачког четворопрега (квадрига), која се налазила на улазу у Хиподром а приписује се грчком вајару Лисипу из 4. века пре Христовог рођења. Она се данас налази у цркви Св. Марка у Венецији (заправо на тераси фасаде цркве Св. Марка од пре тридесетак година налази се верна реплика скулптуре, док су сами бронзани коњи са Цариградског хиподрома премештени у њену унутрашњост, како не би били изложени ваздушном загађењу). Данас је у виду рушевина остало нешто од југозападних зидина хиподрома, као и три обелиска која стоје на месту где је била средина тркачке стазе и око којих су заправо кружили такмичари у својим кочијама.
Први од три је Теодосијев обелиск који је стајао испред Карнак храма у Луксору у Египту, а израђен је 1490. године пре Христовог рођења, у спомен на победе фараона Тутмозиса III у Месопотамији. Начињен је од розе гранита изузетног квалитета. Римски император чији идентитет није поуздано утврђен донео га је у четвртом веку у Константинопољ где је годинама лежао на хиподрому док 390. у време Теодосија I градоначелнику Проклу није пошло за руком да га уз велике тешкоће усправи. Сматра се да је ово најстарије уметничко дело у Цариграду. Обелиск стоји на четири бронзана блока, на римском постољу са исклесаним рељефним фигурама.
У замишљеној правој линији која је по средини уздужно пресецала овални облик хиподрома, полазећи од улаза изнад кога су била четири бронзана коња (данас се на месту улаза у Хиподром налази тзв. Немачка фонтана), на средини тркалишта се, после Теодосијевог обелиска налазио се Змијски стуб: три бронзане змије испреплитаних тела са главама које гледају на различите стране. Када су грчки полиси у петом веку пре Христа поразили Персијанце, од њиховог оружија изливено је ово јединствено уметничко дело. Змијски стуб био је висок 8 метара и постављен је у Аполоновом храму у Делфима, одакле је пренет у новоосновану римску престоницу. Змијске главе су поломљене крајем осамнаестог века, а једна од њих налази се у Археолошком музеју у Истанбулу.
У правој линији иза Теодосијевог обелиска и змијског стуба налази се још и Обелиск од цигала који се везује за име Константина Порфирогенита који га је обновио у десетом веку. Не зна се тачно када је подигнут, а био је покривен бронзаним плочама пресвученим златним листовима, па је изгледао као да је од злата. Ове плоче скинули су и однели крсташи половином тринаестог века.
А са места где се налазио улаз у хиподром пружа се диван поглед на Свету Софију, цркву у којој је обављано крунисање византијских царева, а коју је на месту старе цркве 537. године подигао цар Јустинијан. Но, о овој цркви нешто више написаћу следећом приликом.
На четири фотографије које су постављене са леве стране можете да видите оно што је остало од Цариградског хиподрома: рушевине југозападних зидина, Теодосијев обелиск, Змијски стуб и Обелиск од цигала.

Младен Станковић

Дневник уредника

Напокон, ево ме у Цариграду. Читав дан је падала киша, уз јак ветар, али то љубитељима византијских старина није била никаква препрека за шетњу до Свете Софије и остатака Хиподрома. Први интересантан објекат на том путу био је Константинов стуб. Када је 330. године Константинопољ постао нова престоница Римског царства, у цареву част, на Константиновом форуму, великом тргу овалног облика окруженом стубовима у два нивоа који су формирали галерије, подигнут је овај стуб од порфирних блокова, данас сачуван у донекле скраћеном облику. На врху стуба налазила се скулптура Константина Великог, али се 1106. године срушила, заједно са капителом на коме је стајала. За владе Манојла I (1143-1180) направљен је нови капител. Пошто су камени блокови временом почели да пуцају, ојачани су гвозденим обручима. Ново постоље на коме читав стуб почива изграђено је 1779. године. У старини је иначе постојало веровање да се у подножју стуба налази одаја у којој су похрањене древне хришћанске светиње. Посебно фасцинира чињеница да се стуб и данас налази на истом оном месту где га је пре готово седамнаест векова поставио свети цар Константин. Тренутно су у току рестаураторски радови који треба да му поврате стари сјај, па је, као што се види на фотографији, окружен скелама.

Младен Станковић

Дневник уредника

6/19. фебруар
Спомен Светог Фотија Цариградског

Почео сам са припремама за пут у Цариград. Требало би да обиђем најпознатије византијске цркве Константинопоља - Св. Софију, Св. Ирину, Богородицу Памахристос, Свевидећег Спаситеља, Св. Сергија и Ваха, као и манастире Св. Спаса (Хора), Пантократора, Богородице Панахрантос (манастир Константина Липса), Св. Јована Крститеља (Студион)... Такође, у плану ми је да посетим архиве, музеје и друге институције где бих могао да пронађем оно што ме интересује у вези са књигама на којима радим (од којих је једна и "Библиотека" св. Фотија Цариградског), наравно, све у мери у којој ми то време и финансије буду дозволили. Посебно ме занимају остаци палате Влахерна где су током последњих векова Царства живели византијски имепратори, што је период обухваћен још једном врло занимљивом књигом која је у припреми. Уопште, нешто размишљам, за мене је одлазак у Константинопољ оно што би за неког ботаничара било путовање сливом реке Амазон, будући да је тај Град био средиште многих збивања која су се током претходне две деценије налазила у пољу мојих интересовања, од гимназијских дана, када сам на пример за матурски рад узео тему "Пад Цариграда", па до пре две године када сам окончао посао око књиге о још једном великом Цариграђанину, св. Марку Ефеском, или до прошле године, када сам приредио ново издање књиге "Седам стубова премудрости-историја Васељенских сабора". Само да подсетим, три Сабора одржана су управо у Константинопољу (381, 553. и 680. године), док су сви остали одатле иницирани. На крају, ових дана, као што сам већ споменуо, потпуно сам заокупљен радом на две књиге које су исто непосредно везане за Цариград. Свети цар Константин је својој новој престоници дао име Нови Рим, а тек после њега прихваћен је назив Константинополис (Константинопољ - Константинов Град). Грци су га звали једноставно Град, са великим "Г". За Словене био је Цариград, како га и до данас углавном зову. Турци су му дали име Истанбул, од грчких речи "Ис тин поли", што значи "у граду". У време када је настао, на месту старе грчке колоније Византион (одатле назив Византија, који се усталио тек после пада Царства), овај Град био је центар света: мост између Европе и Азије, на пролазу из Средоземног у Црно море. Ако убодете шестар на месту где је Константин далековидо основао нови центар Римског царства и опишете пун круг, видећете да се унутар тог круга налази већи део Европе, Северна Африка укључујући и Египат, Блиски Исток, Месопотамија и Црноморска област - дакле сва она подручја на којима је поникла наша цивилизација, за коју обично кажемо да је пореклом хеленско-римска и хришћанска. Унутар тог пространог круга одвијала се историја Египта, Месопотамских држава, Грчке и Рима, одвијала се и целокупна Библијска историја. После пада Рима током хиљаду година Константинопољ је чувао оно најбоље што су сви поменути цивилизацијски токови дали, да би потом то благо предао европским народима, када су ови сазрели да га приме. За Константинову престоницу се, у њено златно доба, причало да у својим ризницама чува две трећине укупног светског богатства. Да не заборавимо ни свету браћу Кирила и Методија, просветитеље Словена, које је патријарх Фотије у мисију послао из Цариграда. Након пропасти Ромејског царства 1453. године, са проналаском нових поморских путева и открићем дотле непознатих континената, географски положај метрополе на Босфору изгубио је нешто од свог ранијег значаја. Србима је, осим тога, Цариград битан и зато што је био њихова престоница у вековима када су се српске земље налазиле у саставу Византијског царства, као и касније, у вековима када су се биле под турском влашћу. У сваком случају, ни један град, па ни Београд, није Србима толико дуго био престоница као Цариград. Али сада сам отишао већ заиста предалеко...

Младен Станковић

Са Светим Оцима из дана у дан

Милостиња и доброчинства

# Дајући ономе који лежи на земљи, ми дајемо Ономе Који седи на небесима (свети Григорије Двојеслов).
# Како се свет богати невољама и патњама! Потребно је да се чеда Божија не мање богате осећањима и делима милосрђа (свети Филарет митрополит Московски).
# Показуј милост даровима, служењем ближњем, утехом, трпљењем гнева ближњег, праштањем увреда (свети авва Доротеј и Јован Лествичник).
# Не удељивати сиромасима од онога што вам остаје преко ваших потреба, значи отимати туђе добро (блажени Августин).
# Богати сиромашнима пружају средства за исхрану, а сиромашни богатима – средства за њихово спасење.
# Нека код тебе превагу увек односи милостиња (свети Исак Сиријац).
# Немогуће је, апсолутно је немогуће без милостиње стићи макар и до врата Царства Небеског (свети Јован Златоуст).
# Милостиња рађа наду; ко се одвраћа од милостиње, тај нема никаквог удела у врлини (авва Исаија).
# Ничим се тако не гасе страсти као милосрђем (авва Евагрије).
# Чистота срца је да када видиш грешнике и немоћне, састрадаваш са њима и будеш милосрдан (свети Макарије Велики).
# Хоћеш ли да умом својим будеш у општењу са Богом? Послужи милостињи (свети Исак Сиријац).
# Без милостиње и молитва је бесплодна (свети Јован Златоуст).
# Каквим ћеш устима рећи: «услиши ме, Господе», будући да ти сам не слушаш сиромаха, или тачније у сиромаху Самога Христа, када вапије пред тобом (свети Јован Златоуст).
# Какви смо ми према ближњем, такав ће и Бог бити у односу према нама (свети Јован Златоуст).
# Заволи сиромахе да би кроз њих и ти примио милост (од Бога) (свети Исак Сиријац).
# Вода има својство да пере прљавштину са тела; а милостиња – да уништава душевне нечистоте (свети Јован Златоуст).
# Ако си дао нешто на зајам па опростиш, поступићеш по природи Исусовој; ако добијеш исто – поступићеш по природи Адамовој; ако узмеш камату – поступићеш противприродно и животињски (авва Исаија).
# Милостиња, то је тамјан испуњен миомирисом (свети Јефрем Сиријац).
# Тешко нама, јер када се сретнемо и разговарамо са богатима и моћнима, трудимо се да им се допаднемо и да им угодимо, а када нам сиромаси прилазе како би нас нешто замолили, ми се одвраћамо од њих као од оних који нам досађују (авва Исаија).
# О другом доласку Христовом биће исписани сви наши греси; и само ће милостиња исправљати наше кривице, исписане у тим књигама (свети Јефрем Сиријац).
# Код Бога се милост мери милошћу. Милости Божије за себе тражи милостима према ближњима (свети Григорије Богослов).
# Ко у свој дом уводи сиромаха, тај заједно са њим уводи и Христа Који је рекао: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте (Мт. 25,40) (свети Јефрем Сиријац).
# Похвала хришћанима је гостољубивост и саосећајност (свети Јефрем Сиријац).
# У дан суда чудесна заштита грешнику биће сиромаси са којима је саосећао (свети Јефрем Сиријац).
# Смело и без страха ући ће код Христа искрени пријатељи Његови, то јест они који су испунили заповест о милосрђу (свети Јефрем Сиријац).
# Ко је мека срца према ближњем у дан невоље његове, према таквоме ће и Господ увек бити милосрдан, јер милостиња човекова као печат стоји на њему (свети Јефрем Сиријац).
# За помоћ сиромаху употреби оне начине које ти је Господ дао, како не бисмо били осуђени због због недостатка љубави и немилосрдности (свети Јефрем Сиријац).
# Није милостив онај ко не саосећа са слабим и не мари за недужног; јер је написано: ко затискује ухо своје од вике убогога, викаће и сам, али неће бити услишен (Прич. 21,13) (свети Јефрем Сиријац).
# Гостољубив човек је као чиста пшеница (свети Јефрем Сиријац).
# Сунце, месец и све звезде радују се због оних који милосрђем служе Владики Христу (свети Јефрем Сиријац).
# Ако твој ближњи има тешкоћа у послу, подели напор са њим, како би се удостојио да у онај дан чујеш од Господа: што си учинио једноме од ове Моје најмање браће, Мени си учинио (Мт. 25,40) (свети Јефрем Сиријац).
# Ко милује сиромахе, тај ће се испунити добрима; за њега ће бити отворена небеска брачна одаја (свети Јефрем Сиријац).
# Ништа тако не може да приближи срце Богу, као милостиња. Када дајеш милостињу, дај је великодушно, са љубазношћу, и дај више но што је тражено (свети Исак Сиријац).
# Идите и наследите Царство Божије – рећи ће Господ милостивима – не зато што нисте сагрешили, него зато што сте милостињом очистили своје грехе (блажени Августин).
# Доброчинством људима по ниској цени можемо да добијемо непроцењиво Царство Божије (свети Филарет митрополит Московски).
# Слепи коме се указује милост добар је водич у Царство Небеско (свети Филарет митрополит Московски).
# Рука која чини добро ближњем, отвара руку благости Божије (свети Филарет митрополит Московски).
# Рука сиромаха је ризница Христова: што добије сиромах, то добија Христос (свети Јован Златоуст).
# Као што пшенично зрно, када падне на земљу, доноси добитак ономе ко га је посејао; тако и хлеб дат гладноме напослетку доноси стоструку корист (свети Василије Велики).
# Хоће ли се твоје богатство потрошити ако подаш милостињу? Оно не само да се неће потрошити, него ће му бити придодата и небеска блага (свети Јован Златоуст).
# Ништа човека не чини толико сличним Богу, као доброчинство (авва Евагрије).
# И од милостиње дај милостињу другима.
# И сиромах сиромаху може да помогне.
# Искрено милосрдан није онај ко даје од својих сувишака, него човек који се у корист ближњих лишава онога што је њему потребно (блажени Августин).
# Давати радо, то значи више него давати много (блажени Августин).
# Ако хлеб дајеш тужна срца, онда си изгубио и хлеб и награду (свети Јован Златоуст).
# Не допусти да твоја љубав према ближњем буде краћа од његове несреће (свети Филарет митрополит Московски).
# Никаква незахвалност не треба да те спречава да чиниш добро.
# Ако некоме подаш милостињу Бога ради, не прекоревај га због тога; ко прекорева, тај једном руком даје, а другом као да натраг узима дато.
# Најпре одустани од отимачине, а потом почни да дајеш милостињу. Уклони се од зла и чини добро (Пс. 36,27) (свети Јован Златоуст).
# Ако је неко многима дао задовољавајућу и обилну милостињу, чинећи то са жељом да стекне славу добротвора, такав је дао милостињу својој сујети (свети Филарет митрополит Московски).
# Буди попут извора који својом водом поји и зле и добре, чинећи добро свима, али немој да жубориш као он, причајући о својим доброчинствима.
# Доброчинства које ти је учињено сећај се увек; а оно које си сам учинио, одмах предај забораву.

# Треба бити милостив и великодушан. Ко није такав, подлеже осуди. Треба разликовати оне којима је заиста потребно, од оних који траже из користољубивости, јер ко даје човеку притиснутом сиротињом, тај даје Господу, а ко даје сваком пролазнику, тај баца псу који досађује својом наметљивошћу (свети Василије Велики).

Из дела светог Теофана Затворника

Храм

Свет је – нама туђа земља; наш дом је на небу, а предворје тога дома је – земаљски храм. Похитајте онамо, као што из стране земље журе под родитељски кров. Ту ћете сваку пут наилазити на Очеве загрљаје. Као што деца хитају да се одазову на позив љубљене мајке, желећи да се насладе нежношћу њених речи, тако и ви похитајте у храм. Ту ће вас наша мати – Црква, са љубављу пригрлити и обилно нахранити свакојаким духовним сладостима (59, стр. 41).

...Храм је сенка неба – ако се гледа на његово уређење, на дејства која се у њему савршавају и на представе које га испуњавају. Може се рећи да је он само небо на земљи, у које благоизволео да се усели Господ, а са Њим и свети Анђели, наши стални чувари. Небески отац прима у загрљај свакога ко долази и побожно ту пребива; ради тога свако добронамеран овде наилази на благотворно општење са анђелима и светима (59, стр. 30).

Ушавши у храм осећај се као да си у сионској горњој одаји, где је Господ причешћивао свете Апостоле, и добро пази на оно што се чита и пева, усмеравајући помисли ка томе, да ти то Сам Господ припрема спасоносну вечеру (68, стр. 170).

...Свака служба је једна целина – и само целокупним својим садржајем доноси потпуну корист. Као што је храна укусна само онда када има све састојке, тако и служба у потпуности задовољава духовни укус само онда када се слуша у целини. Сходно томе, онај онај ко пропушта почетак или не дочека крај, тај се труди и уједно сам себе лишава плода тога труда, или једном руком зида, а другом руши (57, стр. 62-63).

...Реч написана са одушевљењем, одушевљава и онога ко чита. Осећај похрањен у речи, преко ње прелази у душу онога ко слуша или чита. Тако је и са црквеним песмама. Псалми, химне и црквене оде представљају Духом покретане изливе побожних осећања према Богу. Дух Божији испуњавао је Своје изабранике, а они су пуноћу својих осећања изражавали кроз песме. И обратно, онај ко их поје како треба може да уђе у осећања која су кроз њих изражена и, испуњавајући се њима, да се приближи стању у коме би био способан да прими деловање благодати Духа Светога или да се припреми за Њега. Улога црквених песама је управо то – да се посредством њих распламса искра благодати која се крије у нама. Ову искру дају Свете Тајне. Да би се она распламсала и претворила у пламен, уведени су псалми и духовне песме. На искру благодати оне делују једнако као што ветар делује на обичну искру, смештену унутар неке гориве материје (38, стр. 408-409).

Одлазак у цркву представља најбоље средство за проналажење молитвеног духа, уз који срце неће моћи да се окамени (1, п. 190, стр. 232).

Ако будете могли, чешће боравите у храму Божијем. Нигде се тако не подстиче молитвени дух као у храмовима, када се пажљиво и побожно пребива у њима. Ако тако будете поступали, ускоро ћете видети плод... Ипак, не после првог или другог пребивања у храму... Треба да прођу месеци и да се покаже постојаност и стрпљење у томе (1, п. 191, стр. 234).

Црква је – ваша утеха. Хвала Господу који вам даје да осетите благотворност пребивања у цркви. Свети Златоуст често помиње да је могуће помолити се и код куће; али тако као у цркви, код куће се нећеш помолити (3, п. 448, стр. 90).

У Цркви се неки пут или не чује или не разуме оно што се пева или чита: у том случају стојте пред Господом и творите молитву Исусову... Свако дејство у Цркви има свој смисао. Ко својим разумевањем и схватањем следи тај смисао, тај ће за душу непрестано добијати хранљиве утицаје из другог света... и по окончању богослужења изаћи ће из цркве онако како се устаје од богато и разноврсно постављене трпезе (1, п. 113, стр. 113).

Није згодно да се плаче у цркви! (На сваки начин се чувајте показивања... Ништа не чините тако да се види... Са тим треба сједињавати и заборављање својих дела) Тамо (у цркви) чувајте скрушеност духа, а код куће дајте слободу сузама. Скрушен дух је прави дух... Што се чешће држи у том стању, то боље (1, п. 132, стр. 143).

Погледајте оне који се клоне храмова и разоткријте њихово њихово духовно расположење! Зашто од њих провејава хладноћа као из гроба? Зато што је њихов духовни живот или ограничен или сасвим угашен одсецањем себе од храмова и целокупног њиховог поретка (59, стр. 19-20).

Када се подиже храм, то је као када се открива обилан извор у бесплодној пустињи, или када се подиже свеисцељујуће лечилиште у месту зараженом свакојаким болестима, или када се прави расадник у који се сабира свакојако духовно биље и где се налази све што његовом расту погодује (59, стр. 26).

Користећи се тако црквеним службама како треба, ми ћемо мало-помало достизати оно главно, ради чега се нам се и дају ови видљиви храмови – тачније, непрестану молитву Богу која се умом обавља у срцу, молитву која наше срце чини нерукотвореним храмом Божијим. Заповест о овој молитви предали су нам свети Апостоли; она је била главна брига и свих светих подвижника (57, стр. 65).

Долазећи у храм, на његовом прагу треба да оставимо све бриге и обавезе, без обзира на то чега се оне тицале, како бисмо унутра ушли са непомућеном мишљу. Улазећи у цркву треба да се обучемо у побожност као у одећу, имајући на уму – Коме приступамо и Коме намеравамо да се обратимо на молитви (26, стр. 258).

Шта се догађа, када нам се учини да је служба прошла брзо, или да смо своје молитвено правило обавили готово неприметно?.. То је плод пажљивог стајања у цркви, као и испуњавања домаћег правила сабрано и са осећањем (3, п. 446, стр. 121-122).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

Воља Божија – Покорност вољи Божијој

# У односу према свемогућој и свесветој вољи Божијој у човеку, не може бити других одговарајућих осећања осим неограничене побожности и исто толико неограничене покорности. Из тих осећања, када их човек усвоји, настаје трпљење. 1. 329
# Бог ће, кад дође време, све да уреди; најбоље је – предавати се Његовој светој вољи и не размишљати о сутрашњем дану када нема неког посебног разлога да се о њему размишља. Многи међутим својом маштом и бригама живе у будућности, испуштајући садашњост из руку. 6. 136
# Не узнемиравајте се, него се у спокојству духа предајте вољи Божијој. Бог зна шта ради, и све што чини, чини по великој благости Својој, по најпремудријим и најнеистраживијим путевима провиђења Свога. Чешће себи говорите: “Нека буде воља Божија”. Нека се ваш ум и срце погружавају у ову умирујућу и свештену мисао. Нека буду задовољни њоме. Бог нека вас благослови и нека вам да познање истине и покорност Његовој светој вољи, услед чега се појављује душевни мир. 6. 597
# Треба молити Бога да Он над нама саврши Своју свету вољу, а не бити упоран у сопственој вољи, макар она била и добронамерна. 6. 710
# Читава земља једнако припада Богу и ја се у потпуности предајем Његовој вољи и вођству. За оне који су себе поверили Њему, Бог душекорисну ситуацију често уређује кроз сасвим супротне догађаје. Светитеља Тихона Вороњешког оптужили су за претерану ревност; због таквих оптужби био је принуђен да се удаљи у манастир где се удостојио нарочите милости Божије. У своме предсмртном завештању светитељ посебно приноси благодарност Богу за то што му је било даровано да се брижљивим покајањем припреми за прелазак у вечност. Ето шта је овај духовни муж сматрао за доброчинство Божије: прогонство са катедре и смирено пребивање у манастиру. Најисправнији могући став! 6. 797
# Све пролази, и добро и лоше, а ни човек ни демони не могу да учине оно што Бог не допусти. 6. 803
# Неопходно је смирити се пред нама несхватљивим путевима промисла Божијег, у свему што Он допусти на нас: како у личним тако и у заједничким стварима, како у грађанским тако и у духовним. Смирите се дакле под моћну руку Божију – саветује свети апостол Петар – све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас (1. Пет. 5,6-7). Смиравати се треба према оном најбољем узору, што нам га Свето Писмо нуди кроз молитву тројице светих младића, који у Вавилону беху подвргнути тешком мучењу ради своје верности Богу и који су све што је од Бога допуштено, сматрали за последицу праведног Суда Божијег (Дан. гл. 3). Јер је потребно да дођу саблазни – установио је Господ (Мт. 18,7), најавивши страшне несреће које треба да задесе оне што верују у Њега и читав људски род. Он је рекао: Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде (Мт. 24,6). Ако је то тако, онда ми немамо ни права ни могућности да кажемо или помислимо било шта против суда Свеблагог, Премудрог и Свемогућег Бога. А предаваће вас – рекао је Господ – и родитељи, и браћа, и рођаци, и пријатељи, и побиће неке од вас. И сви ће вас омрзнути због имена мога (Лк. 21,16-17). Сваки ко вас убије мислиће да Богу службу приноси. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сам победио свет (Јн. 16,2,33). Описавши и најавивши положај хришћана за време њиховог земаљског живота, положај који им је наменио Бог, Господ је додао: Ни длака с главе ваше неће пропасти (Лк. 21,18). То значи: о вама ће неуморно промишљати Бог, Он ће неуморно бдети над вама, држаће вас Својом свемоћном десницом, и стога каква год несрећа да вам се догоди, неће се догодити другачије него по Његовом допуштењу и по Његовој свесветој вољи, ради нашега спасења. Поуку ученицима поводом искушења која треба да их задесе у земаљском животу Господ је дао кроз одлучну и сасвим одређену заповест: Трпљењем својим спасавајте душе своје (Лк. 21,19). Признајте и исповедајте Бога као управитеља света; побожно, уз самоодбацивање, покорите се и предајте Његовој вољи; из те свести, из те покорности, појавиће се у вашим душама свето трпљење. Душа ће га препознати по миру који ће јој донети. Замреће у устима свака реч противљења путевима промисла Божијег, пред величанственошћу воље Божије умириће се свака мисао, као што је за себе и своје пријатеље рекао свети јеванђелист Лука: Умирисмо се рекавши: воља Господња нека буде (Дап. 21,14).Треба знати да свака помисао која представља противречење и супротстављање промислу Божијем, потиче од сатане и његов је пород. Такву помисао, као богопротивну, треба одбацити чим се појави. Пример за ово дао нам је Господ: када је Својим ученицима причао о страдањима која Му предстоје и насилној смрти, апостол Петар је, покренут саосећањем својственом старом човеку, почео да га одвраћа говорећи: Боже сачувај, Господе! То неће бити од Тебе! А Господ је, разобличавајући порекло Петрове мисли, одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него људско (Мт. 16,22-23). Зашто се наш дух узнемирује због промисла и допуштења Божијег? Зато што ми Бога не поштујемо као Бога; зато што му се нисмо покорили као Богу; зато што себи нисмо дали потребно место пред Богом; због наше гордости, због нашег слепила; зато што нисмо уништили и одбацили своју палу, повређену и изопачену вољу. 5. 84-86

У припреми

У припреми је ново, четврто издање књиге

"Мој живот у Христу", молитвеног дневника

светог Јована Кронштатског

Књига излази у сасвим новом преводу,

са додатком житија св. праведног Јована

и успоменама савременика на њега.

Наслов оригинала:
Святой праведный
Иоанн Кронштадтский, Моя жизнь во Христе

Ницца, 1928.

Ево једне проповеди св. Јована Кронштатског:

Беседа о последњим временима
изговорена за нову 1907. годину

И видех ново небо и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, нови Јерусалим, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу своме. И чух глас громки са неба који говори: ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати са њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините. И рече ми: Сврши се! Ја Сам Алфа и Омега, Почетак и Крај. Ја ћу жедноме на дар дати са извора воде живота. Који победи наследиће све ово, и бићу му Бог, и он ће ми бити син (Отк. 21,1-7).
Поздрављам вас, браћо и сестре, необичним новим поздравом: Срећно вам ново небо и нова земља! Немојте се чудити, и не говорите да је рано за честитање на ономе чега још нема. Јер истинита реч Божија и тајновидац Јован благовесте о новом небу и новој земљи као о већ постојећим; прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више (Отк. 21,1-7). Небо и земља ће проћи, каже Господ, али речи Моје неће проћи (Мт. 24,35). Погледајте како се свет ближи крају. Погледајте шта се догађа у свету: свуда безверје; Бесконачноме и Свеблагом свуда се наносе увреде; свуда хула на Саздатеља; свуда дрска сумња, неверовање и непокорност; свуда у свету наоружавање и претње ратом; у многим крајевима Русије и у другим земљама влада тешка глад; свуда се прети смрћу, свуда убиства, свуда пљачка државне и приватне својине; свуда нестаје интересовање за узвишене и духовне ствари, јер је готово сав интелектуални свет изгубио веру у бесмртност душе и вечне идеале, или не стреми ка богосличном савршенству о коме Господ каже: Будите ви дакле савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5,48); свуда иста трка за задовољењем животних страсти; свуда жудња за стицањем и богаћењем на лоповски начин; свуда пијанство и непоштовање брачних веза. Гледајте и судите сами: свет је коначно иструлио и потребна му је одлучна обнова, као некада кроз светски потоп.

Наступила су последња времена о којима апостол Петар вели: у последње дане појавиће се дрски хулитељи који ће следити сопствене похоте и говорити: где је Његов обећани долазак? Јер од како су оци почели да умиру, од почетка стварања, све остаје исто. Они који тако мисле не знају – наставља исти апостол – да су небо и земља у почетку саздани из воде и од воде: стога је тадашњи свет пропао тако што је потопљен водом. А садашње небо и земља, које држи исти Логос, предаће се огњу на дан Суда и то ће бити пропаст за безбожнике. Само, вама не треба да буде скривено, љубљени, да је Господу један дан као хиљаду година, и хиљаду година као један дан (Пс. 89,5). Не оклева Господ са испуњењем обећања, како неки то мисле, него нас дуго трпи, не желећи да ко погине, него да се сви спасу и покају. Доћи ће дан Господњи као лопов ноћу и небеса ће с хуком проћи и у пламеној ће стихији све бити разорено. Ми пак по Његовом обећању очекујемо ново небо и нову земљу где обитава правда. Дакле, љубљени, очекујући ово, потрудите се да се пред Њим покажете као чисти и непорочни у миру, и дуготрпљење Господа нашег сматрајте за спасење. Будући да сте обавештени о свему, чувајте се да вас не одвуче заблуда безаконика и да не отпаднете од онога у чему сте утврђени, него узрастајте у благодати и у познању Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа. Њему слава и сада и у Дан вечни (в. 2. Пет. 3,3-18). Амин.
(изашло из штампе)

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 10.

Пишеш да ти је тешко када видиш да су други неправедни према теби и да не можеш да се примораш да мислиш како си крива ти, што те лишава спокојства. Управо то показује да си још далеко од онога што нам је Господ заповедио: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт. 5,44). И на многим другим местима у Јеванђељу Господ нас подстиче на трпљење; а шта ћемо да трпимо, ако нас нико не вређа и није неправедан према нама? Ми треба да се научимо управо ту – када се појави прилика да спознамо своју немоћ и несавршенство стања у коме се налазимо. Када се услед тога будемо смирили, пронаћи ћемо спокојство. Искушења нам доносе корист. Речено је: «смиреномудреност је плод разума, а разум – плод искушења».
Питаш због чега си се узнемирила током свеноћног бденија, када си толико желела усрдно да се помолиш? Ту је изгледа у питању самоувереност – желела си да се помолиш и мислила си «помолићу се», али испречило се искушење. Јер сваком добром делу или претходи или за њим следи искушење, и без њега оно неће бити постојано. Што се твога искушења тиче, требало је да се смириш, па до њега не би ни дошло; а кад си се већ узнемирила, онда за то прекори себе, а не друге. Немир потиче од залога који пребива у нашем срцу; и кад мислимо да је неко други крив за то – грешимо: јер тај други нам, по промислу Божијем и ради нашег исправљања, само показује стање у коме се налазимо.
Питаш: да ли да тражиш опроштај од оних којима си учинила некакву непријатност? Јер када затражиш опроштај, то буде пропраћено подсмесима и грубим речима којих се плашиш. Ту треба имати расуђивање, узимати у обзир људе и случајеве – расположење првих и важност последњих. Ако си некога увредила и знаш да ће он са љубављу примити твоје извињење, онда можеш затражити опроштај, посебно ако си га јако увредила. Но, то се не може учинити док претходно не спознаш своју кривицу и не оптужиш себе. А ако знаш да ће она лица која си увредила примити твоје извињење са подсмехом, онда нема ни потребе да им се извињаваш, него окриви себе у срцу, и у мислима затражи њихов опроштај – то би требало да те умири.
Питаш за поклоне, колико треба да их чиниш? Ја то не могу тачно да ти одредим – њих свако треба да чини по својој снази, према могућностима и усрдности. Свакако најмање тридесет поклона, али у случају слабости може и мање од тога. Ако постоји воља и усрдност, можете и више, али треба да избегавате сујету и умишљеност, и да поклоне чините са смирењем.
Изјављујем своје поштовање најуваженијем Н. Н. и молим на вас и на вашу децу благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – ваш недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.
15. јул 1859. године

Са Светим Оцима из дана у дан

Буди задовољан оним што имаш

# Сиромаштво уз побожност служи као најпоузданије средство за очување смирења (свети Григорије Богослов).
# Што мање желимо, то више поседујемо.
# Није богат онај ко има много, него онај ко је и малим задовољан.
# Љубав према земаљским стварима помућује ум и срце, док презир према њима доноси мир и тишину (авва Исаија).
# Сиромаштво лишава многих земаљских угодности, зато води путем који је слободан од многих опасности.
# Нећемо желети сувишно. Бићемо задовољни малим – и увек ћемо бити богати (свети Јован Златоуст).
# Сиромаху су потребни само храна и одећа, док су богатоме потребна имања, куће, гозбе, почасти, безбедност, слава (свети Јован Златоуст).
# Не презири сиромаштво када га срећеш код других; не плаши га се ако тебе хоће да посети; не стиди га се, ако се већ настанило код тебе (свети Филарет митрополит Московски).
# Нека те не заводи туђе добро, јер ћеш и своје брзо оставити (свети Димитрије Ростовски).
# Богатима су потребни војници и слуге, а сиромашноме није потребан ни сам цар (свети Јован Златоуст).
# Угађање телу и уживање у великом богатству и власти, представљају смрт за душу. Напротив, рад, трпљење, сиромаштво праћено благодарношћу, и умртвљивање тела – живот су душе и пут до сваке утехе. Почетак греха је похота, кроз коју разумна душа гине. А љубав представља почетак спасења и Царства Небеског за душу (свети Антоније Велики).
# Са Тобом, Владико, ми смо у немоћи – силни, у сиромаштву – богати, и у свакој невољи се радујемо (свети Симеон Нови Богослов).
# Не завиди богатима и не тугуј што немаш богатство, јер оно никако није обележје истинске среће и задовољства.
# Имати богатство, то никако не значи бити спокојан, задовољан и не желети ништа више. «Ти тугујеш – вели свети Златоуст – кад видиш богатог, а он тугује много више од тебе, кад види некога ко је богатији од њега».
# Благостање може бити опасније од сиромаштва, а сиромаштво спасоносније од благостања. Не завиди благостању и не клони духом у сиромаштву (свети Филарет митрополит Московски).
# Боље је живети у сиромаштву, него у неправедно стеченом богатству (свети Тихон Задонски).
# Оставите тугу због онога што немате и научите да благодарите на ономе што имате (свети Василије Велики).
# Богатство се не састоји у томе да се поседује благо, него да се не брине о његовом прибављању (свети Јован Златоуст).
# Ко је погазио страст према богатству, тај је богатији од свих (свети Јован Златоуст).
# Не имати богатство, него немати потребу за богатством – то је највеће богатство (свети Исидор Пелусиот).
# Богу нису угодна велика дела, него велика љубав са којом се она чине (свети Василије Велики).
# Кад је неко лењ у нечем малом што зависи од њега, не веруј да се разликује ни у великом (свети Исак Сиријац).

# Нема ничег великог кад је мала љубав, и ничег малог кад је љубав велика (свети Василије Велики).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ВОЉА БОЖИЈА

# Наша воља, у свом палом стању, непријатељски је оријентисана према вољи Божијој; у своме слепилу и непријатељству према Богу, она се стално супротставља вољи Божијој. Када њени напори остану безуспешни, она човека доводи до раздражености, негодовања, узнемирености, огорчености, унинија, роптања, хуле и очајања. У одрицању од сопствене воље ради следовања вољи Божијој, састоји се одрицање од себе које је заповедио Спаситељ, а које представља неопходни услов спасења и хришћанског савршенства, толико неопходан да је без његовог испуњења немогуће спасење, а тим пре хришћанско савршенство. Живот је у вољи Његовој – рекао је пророк (Пс. 29,6).
Воља Божија откривена је људском роду у Закону Божијем, а објавила нам ју је, пре свега, и то са нарочитом тачношћу и подробношћу, оваплоћена Реч Божија. Као недокучива за људски разум, она се прима вером. Изучавање воље Божије – то је напор испуњен радошћу и духовном утехом, но напор који је уједно повезан са великим невољама, патњама и искушењима, као и самоодбацивањем, умртвљавањем пале природе и спасоносним умирањем (за свет). Тај напор је повезан са распињањем старог човека (Гал. 5,24; Кол. 3,9-10). Он захтева да телесно мудровање буде одбачено, погажено, уништено. Преображавајте се обновљењем ума свога – каже апостол – да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија (Рим. 12,2). 5. 82-83
# Своју вољу не треба претпостављати вољи Божијој, него, учинивши са своје стране све што је потребно, остало препустити Богу. 6. 721.
# Све што не зависи од нас препустимо вољи Божијој, а оно што зависи од нас прилагодимо вољи Божијој, било испуњавањем, било покајањем због неиспуњавања. 6. 581
# Правилно и тачно испуњавање воље Божије немогуће је без познавања судова Божијих. Шта су – заповести Божије? То је – воља Божија, објављена људима да би се њоме руководили у делима која зависе од њихове слободне воље. Шта су – судови Божији? То су – дејства или допуштења воље Божије, на које човекова слободна воља нема никаквог утицаја. Очигледно да је за потпуно испуњење воље Божије од стране човека неопходно да човек заузме правилан однос и према заповестима и према судовима Божијим. 2. 78
# Свети Јован Златоуст и други свети оци, када је требало да говоре било о чему, трудили су се да беседу увек започну следећим речима: “Нека воља Божија буде над свим људима. Слава Богу за све што се догађа, чак и ако је тешко и горко”. Бог је многомилостив како у доброчинствима тако и у казнама Својим. До сваког хришћанина је да призна ту истину. Неретко се догађа да се по промислу Божијем одузме нешто материјално и пролазно, а у замену се даје духовно и вечно. Људи везани за материјално и за пролазни живот тугују не схватајући да се на тај начин узводе ка драгоценом, вечном благу. Препуштање себе вољи Божијој доноси умирење и утеху срцу у свакој невољи. 6.797-798

Дневник уредника

Смисао предањских студија

У редакцију у Светогорској понекад сврати чика Жарко Видовић од кога се увек може чути лепо и здраво расуђивање и нешто научити. Јуче је тако дошао у посету па смо причали о разним стварима, нпр. о проблему непостојања живих парохијских заједница Београду и Србији, и о томе како немамо кључ за разумевање веома измењених околности у свету које је донео крај XX и почетак XXI века. Овај разговор навео ме је на размишљање и подстакао да се запитам – ако је у прошлости поменути кључ могло да пружи свето Предање, може ли оно то и данас? Може ли? Али најпре, шта је Предање? "Предање је оно што је теби поверено – каже архиеп. Аверкије – а не оно што си пронашао; предање је оно што си примио, а не оно што си измислио; предање је ствар учења, а не умовања; оно се даје свему народу, а није парцијални посед; то је ствар која је дошла до тебе, а не коју си ти открио; према њему треба да се односиш не као онај ко је то пронашао, него као онај ко то чува, не као утемељивач, него као следбеник, не као вођа, него као вођени". Како је Црква успела да сачува неповређено свето Предање? Тако што су се њени Оци клонили духа овог света и што се нису усуђивали да богословствују без преке потребе. "Што ти је поверено, то нека и остане код тебе, то и ти предај. Добио си злато – злато и дај. Нећу да ми подмећеш нешто друго"...

Младен Станковић

Из дела светог Теофана Затворника

Богоустановљеност пастирства

Ко видљиво управља Црквом? Пастири. А ко њих поставља? Бог Отац (1. Кор. 12,28), Бог Син (Еф. 4,11) и Бог Дух Свети (Дап. 20,28). Сходно томе, Црквом преко пастира не управља само једно Лице искључиво, него Један Троипостасни Бог. Стога се она и назива Црквом Божијом (1. Кор. 10,32; 11,16; 15,9), или Црквом Бога живога (2. Кор. 6,16; 1. Тим. 3,15) (7, п. 1182, стр. 204).

...У сваком месту они (Апостоли) су установили посебну парохију са посебним свештеником. То је управо оно што се код нас и данас ради. Сада се поставља питање – да ли су ти свештеници, које су рукоположили Апостоли, носили само име свештеника, или су и дејствовали као свештеници? О чему се ту ради? Они су верне сабирали на молитву, понављали су им апостолско учење, причешћивали су их Светим Тајнама Тела и Крви: ако би се ко нов обраћао, или би се коме деца рађала, крштавали су их и миропомазивали; кад би се ко разболео – помазивали су га маслом (освећеним јелејем – уљем); ако би ко умро – предавали су га земљи уз молитву, и тако даље. Да су свештеници постављени од стране апостола чинили све то, може се видети из многих места Посланица и Дела Апостолских... Начин својих свештенодејстава, нарочито савршавања Светих Тајни, верни су чували у тајности, преносећи га само усмено на делу; нису га посебно записивали, да не би постао познат неверујућима, те да се они сами не би нашли кривима против заповести Господње: Не бацајте бисера својих пред свиње (Мт. 7,6) (5, п. 789, стр. 56-57).

Епископство и пастирство у Цркви потичу од пастирства Христа Спаситеља и представљају његов продужетак у Цркви (6, п. 962, стр. 70).

Апостоли су све изнова преуредили утемељивши ново свештенство, које верне храни речју живота (6, п. 966, стр. 70).

Светлости сина учини ме служитељем. Светлост Сина – то је спасење које је устројио Господ и које се свима нама даје по вери и животу заснованом на вери. Служитељ те светлости је онај ко свеусрдно служи Господу, вером и сваким добрим делом. Силу да се буде такав даје Господ, у Кога се облачимо на крштењу и са Којим се најприсније сједињујемо у Светом причешћу. Светлости сина учини ме служитељем, биће: кроз Свето причешће испуни ме силом да верујем и живим како је узаконио Господ и Спаситељ, да бих се удостојио спасења... (2, п. 337, стр. 207).

Пастири и учитељи после Апостола, само су чувари апостолских предања и установа. Сваки апостол имао је по неколико најближих ученика, који су били нераздвојни са њим и који су усвојили апостолску премудрост у сваком детаљу. Ти најближи ученици били су њихови наследници (прејемници) у управљању Црквом и у чувању свега онога што су Апостоли предали (6, п. 974, стр. 95).

Мада промена свештеника није увек пријатна, то није превелика несрећа. Господ управља Црквом и свиме што је у њој. Свештеници су – Његова оруђа. Шта је коме потребно, Господ ће дати преко свештеника, ма какав он био – уколико онај ко тражи, тражи са пуном вером и усрдно... (8, п. 1391, стр. 134).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ВРЛИНЕ

# 1. Уздржање. Уздржање од претеране употребе хране и пића и нарочито од сувишне употребе вина. Тачно држање постова које је Црква установила. Обуздавање тела умереном и стално једнаком употребом хране, од чега почињу да слабе све страсти уопште, а нарочито самољубље, које се састоји у бесловесној љубави према телу, према његовом животу и спокојству.
2. Целомудреност. Клонити се сваке врсте блудних дела, Клонити се сладострасних разговора и читања, изговарања прљавих, сладострасних и двосмислених речи. Чување чула, нарочито вида и слуха, а још више додира. Одбацивање блудних помисли и маштања. Ћутање. Молитвено тиховање. Служење старима и болеснима. Сећање на смрт и ад. Почетак целомудрености је – ум кога не могу поколебати блудне помисли и маштања; савршенство целомудрености је – чистота која види Бога.
3. Нестицање. Бити задовољан само оним што је неопходно. Мрзети раскош и благостање. Бити милосрдан према сиромасима. Волети јеванђелско сиромаштво. Уздати се у промисао Божији. Следити Христове заповести. Имати спокојство и слободу духа. Немати бриге. Имати меко срце.
4. Кротост. Избегавање гневних помисли и помућења срца јарошћу. Трпљење. Следовање за Христом Који свога ученика позива на ношење крста. Мир срца. Тишина ума. Хришћанска чврстина и храброст. Неосетљивост на увреде. Незлобивост.
5. Блажени плач. Осећај пада, заједничког свим људима, и сопственог духовног сиромаштва. Туговање због њих. Плач ума. Болна скрушеност срца. Као последица тога појављује се спокојство савести, благодатна утеха и радост. Нада на милосрђе Божије, благодарење Богу у невољама, њихово покорно подношење услед сагледавања мноштва својих грехова. Спремност на трпљење. Очишћење ума. Олакшање од страсти. Умирање за свет. Жеља за молитвом, усамљеношћу, послушањем, смирењем и исповедањем својих грехова.
6. Трезвеност. Усрдност за свако добро дело. Савршавање црквеног и келијског правила без лењости. Пажња приликом молитве. Брижљиво пажење на сва своја дела и помисли. Крајње неповерење према себи. Непрестано пребивање у молитви и Речи Божијој. Побожност. Стално бдење над собом. Уздржавање од дугог сна, самосажаљења, празнословља, шала и грубих речи. Љубав према ноћним бдењима, чињењу поклона и другим подвизима који пружају бодрост души. По могућство ретко излажење из келије. Сећање на вечна добра, жеља и очекивање тих добара.
7. Смирење. Страх Божији. Осећај тог страха приликом молитве. Овај страх се рађа код посебно чисте молитве, када се нарочито јасно осећа присуство и узвишеност Божија. Дубока свест о сопственој ништавности. Измена погледа на ближње, при чему ономе ко се смирио они делују бољи од њега у сваком погледу. Појава простодушности услед живе вере. Мржња према похвалама од људи. Стално самоокривљавање и самопрекоревање. Правичност и искреност. Непристрасност. Умирање за све (светско). Умиљење. Спознаја тајне скривене у Крсту Христовом. Жеља за распињањем себе свету и страстима и стремљење томе распињању. Одбацивање и заборављање улагивачких обичаја и речи, скромних по принуди, или са предумишљајем, или по навици додворавања. Прихватање јеванђелске смелости. Одбацивање земаљске мудрости као непотребне за небо. Презир према свему што је код људи високо, а гадост пред Богом (Лк. 16,15). Напуштање самооправдавања. Ћутање пред онима који вређају, изучено у Јеванђељу. Одбацивање сваког сопственог умовања и прихватање јеванђелског начина размишљања. Обарање сваке помисли која је противна Христовом расуђивању. Смиреномудреност или духовно расуђивање. Свесна послушност Цркви у свему.
8. Љубав. Промена страха Божијег за време молитве у љубав Божију. Верност Господу која се доказује постојаним одбацивањем сваке греховне помисли и осећаја. Неисказива и сладосна занесеност читавог човека љубављу према Господу Исусу Христу и Светој Тројици којој се клања. Гледање образа Божијег и Христовог у ближњима. Стављање свих ближњих изнад себе и њихово поштовање у Господу које одатле потиче. Љубав према ближњима – братска, чиста, иста према свима, непристрасна, радосна, једнако пламтећа и према пријатељима и према непријатељима. Одушевљење молитвом и љубав ума, срца и читавог тела према њој. Неописива наслада тела духовном радошћу. Духовна опијеност. Опуштање тела приликом духовне утехе. Мировање телесних осећаја током молитве. Ослобађање језика срца од занемелости. Прекид молитве услед духовне сладости. Ћутање ума. Просвећивање ума и срца. Молитвена сила која побеђује грех. Мир Христов. Одступање свих страсти. Апсорбовање сваког познања познањем Христовим. Богословље. Познање бестелесних бића. Слабост греховних помисли које не могу да се представе у уму. Сладост и обиље утеха у невољама. Сагледавање људских поредака. Дубина смирења и најскромније мишљење о себи. 1. 171-173

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 9.

Слава Богу Који те је уразумио, најпоштованија Н. Н., и даровао ти спокојство уз свест о твојим слабостима, како би се смиравала због њих! Уз одлучност да извршавамо вољу Божију, нама је потребна и Његова помоћ; при томе не треба да заборављамо следећу заповест: Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10). То је смирење. Ако нешто због слабости или лењости и не испунимо, опет треба да прибегнемо смирењу и покајању. А да стојимо непоколебљиво и постојано – то је немогуће. Ти живиш окружена светом, у коме има много ситуација када долази до сукобљавања и спотицања, но када се то догоди не треба да клонеш духом, него да се смириш и покајеш. Познато је да наш непријатељ не спава, него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1. Пет. 5,8); ако не успе да нас увуче у некакве грубе пороке, онда у нама буди умишљеност и подстиче нас да осуђујемо друге, стога се кроз наше мале погрешке које Бог допушта задржавамо у границама смирења. Мислим да би то требало да ти буде јасно, и нека ти Господ помогне да идеш средњим путем, путем смирења.
На твоје питање о откривању својих поступака када је неопходно дотаћи се туђих дела – како се плашиш да кроз то не паднеш у осуђивање ближњих, па зато и не пишеш о томе – одговорићу ти следеће: када је неопходно, не треба се тога плашити; ти не пишеш са намером да осудиш друге, него желиш решење своје недоумице, које ће ти Господ по твојој вери и послати.
На све вас молим благослов Божији, желећи вам здравље и спасење – недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.

Са Светим Оцима из дана у дан

Живот будућег века

# Заборављање будућег живота води ка заборављању свих врлина и обавеза, и претвара човека у стоку или звер (свети Филарет митрополит Московски).
# Између садашње и будуће славе иста је разлика као између сновиђења и стварности (свети Јован Златоуст).
# Тело је творевина Божија, а труљење и смрт су уведени грехом; ако благодат укине труљење и смрт, дарује нам се тело небеско, вечно (свети Јован Златоуст).
# Колико је сунчана светлост боља од светлости светиљке, толико је, или још много више, будуће боље од садашњег (свети Јован Златоуст).
# Овде немојмо тражити спокојство, како бисмо га пронашли тамо, на небу (свети Јован Златоуст).
# Пред вечношћу су једнако неприметни и један тренутак, и читав ток времена. Шта значи тренутак лишавања, за којим следи вечно поседовање блага; тренутак страдања, који је припрема за вечну сладост; тренутак подвига ради врлине, коју очекују вечне награде и слава? (свети Филарет митрополит Московски).
# У дворовима праведних нема плача ни уздисања, него непрестано појање, хвале и вечна радост (свети Јефрем Сиријац).
# У пристаништу смрти праведници налазе мир од исцрпљујућих страдања, а смрт их узводи ка обећањима вишњег Царства (свети Јефрем Сиријац).
# Праведнима Творац дарује бесконачни живот и вечну слободу (свети Јефрем Сиријац).
# На земљи тела светих служе као извор исцељења и чудеса; а колико ће пута већа бити она слава у коју ће се они обући у дан Васкрсења (свети Јефрем Сиријац).
# Блаженство праведних је неисцрпно (свети Јефрем Сиријац).
# Блажени праведни који су себи на небесима припремили вечно благо (свети Јефрем Сиријац).
# Савршени ће се обрадовати у Царству небеском, придружиће се зборовима анђела, чуће радосни глас трубе и уз победне песме обориће смрт (свети Јефрем Сиријац).
# Рајске двери ће се саме од себе отворити за праведнике, чим им се приближе; Херувим који их чува дочекаће праведнике са почастима, ударајући у струне инструмента (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници ће угледати Женика, Који ће се појавити и доћи са истока; Он ће им дати крила, како би могли брзо да лете ваздухом и да му се поклоне (свети Јефрем Сиријац).
# Проћи ће праведници кроз огњену реку и огањ ће бити миран (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници ће о Васкрсењу откривена лица стати пред Сина Благога. И као што су они исповедали име Његово, тако ће Он исповедити њих пред Оцем Својим (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници умрли са надом на Христа наследиће живот и Царство, у Едему ће се прославити због напора својих (свети Јефрем Сиријац).
# Христос ће сабрати праведнике у пристаниште Живота и вечну радост, како би се тамо обрадовали и насладили највећим блаженством са бесмртним Жеником у рају сладости, у двору небеском (свети Јефрем Сиријац).
# Радују се праведници што су њихова страдања прошла, што су њихове патње биле привремене и пост као сан, после кога као да се буде и проналазе рај и трпезу Царства припремљену пред њима (свети Јефрем Сиријац).
# Обитавалиште светих, то је светла, славна и величанствена висина. Свето Писмо је назива Едемом, јер је на њој врх сваког блаженства (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се удостоји раја, по праведности или по благости, по напорима или по милосрђу (свети Јефрем Сиријац).
# Они који се подвизавају у бдењу и посту, насладиће се утехом, напасаће се на рајским пашњацима радости (свети Јефрем Сиријац).
# Рајска красота је незамислива, тим пре одушевљава лепота духа (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се удостоји да види светлу ризу светих (свети Јефрем Сиријац).
# Блажен је онај ко се труди да има удео са светима (свети Јефрем Сиријац).
# Ко љуби свете, тај је у Едему (свети Јефрем Сиријац).
# Међу становницима раја нема гнева, јер су слободни од раздражљивости; не повређују један другог и не гаје непријатељство у себи, јер су слободни од сваке зависти (свети Јефрем Сиријац).
# Пред оним ко је пружао руку да би давао сиромасима, само од себе нагињаће се плодови рајског дрвећа (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници постају сити без хране и напојени без пића (свети Јефрем Сиријац).
# Праведници (у рају) не осећају оптерећеност окружени радостима, него се непрестано без презасићености напајају њима (свети Јефрем Сиријац).
# На збор оних који сазерцавају, изливају се потоци блаженства и благодат од Оца преко Јединородног Његовог Сина, и стално се наслађују сазерцањем (свети Јефрем Сиријац).
# Ризе праведних су – светлост; њихова су лица – сијање. У устима је њиховим – источник мудрости, у мислима – мир, у познању – истина, у истраживањима – страх, у славословљима – љубав (свети Јефрем Сиријац).
# Не може се једним оком гледати на небо, а другим на земљу.
# Не надај се узалуд да ћеш задобити небо, ако не живиш достојно неба.
# Земља је расадник и школа за небо; зато треба да се обучавамо макар неким зачецима онога што чине на небу, како нас оно после земаљског живота не би одбацило као неспособне (свети Филарет митрополит Московски).
# Умом стално живи у Царству Небеском и брзо ћеш наследити то Царство (авва Иперехије).
# Ко не тугује и не уздише као страник на земљи, тај неће бити грађанин неба (блажени Августин).
# Ходи по земљи, а живот нека ти буде на небесима.
# У ад се може доспети, или пасти, чак и ако то не желиш, или не размишљаш о томе, док се на небо не може узићи када то нећеш и када не мислиш о томе (свети Филарет митрополит Московски).
# Сећај се Царства Небеског, да би те сећање на њега мало-помало надахњивало (да га задобијаш) (авва Исаија).
# Чешће помишљај на лепоту небеских блага, па у тебе неће ући никаква љубав према земљи и земаљским насладама (свети Нил Синајски).
# Ко жели велико, тај не мари за мало, и ко тражи вечно блаженство, тај не брине ни о чему пролазном (свети Тихон Задонски).
# Сам је себи убица, онај ко себе чини недостојним вечног живота.
# Они који верују у Васкрсење из мртвих не треба да тугују због упокојених.

# У будућем веку очекује нас живот анђеоски и слободан од сваке потребе (свети Василије Велики).

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ДЕЦА – Васпитање

# У мојој и вашој младости било је много саблазни за младе, но данас су се саблазни до бесконачности умножиле, обузетост њима постала је готово свеопшта и скоро да им се не види супротстављање. Стога савремена омладина мање пада под осуду и заслужује велико сажаљење и снисхођење. 6. 105
# Наручи себи књигу “Поуке преподобног аве Доротеја”, који се са изузетних успехом бавио васпитањем младих монаха. Та књига ће ти бити најбољи наставник, како за тебе саму, тако и за васпитање ћерки. Читај је и проучавај. Знај да ће најважнија поука за ћерке, важнија од сваког усменог савета, бити твој живот. 6. 915
# Данас је за сваког младог човека неопходно да добије одговарајуће образовање, како би могао да буде заиста користан отаџбини и да добије добар положај. Кад погледаш нашу омладину, не можеш да се не сажалиш на њу! Како је лакомислена! Како не мисли ни о чему, осим о задовољствима која нарушавају морал и здравље, и припремају јој најжалоснију будућност. Мени се чини да је узрок свему томе - неправилно васпитање, које младим људима даје неправилан поглед на себе и на живот. Наравно, од глупог детета или детета са лошим карактером и уз најбрижљивије васпитање не може се очекивати ништа нарочито: где је људска природа, тамо је и зло – без њега људско друштво не може да прође; ипак, правилно васпитање може да доносе, уз доста изузетака, и много прекрасних резултата. 6. 675
# Често размишљам: како ће неописива туга обузети на Страшном суду Христовом оне родитеље које нелицемерни Судија гневно и страшно разобличи и осуди због тога што су своју децу принели на жртву свету и његовом кнезу! А каква ће неупоредива радост обузети оне родитеље које тај Судија благослови и похвали зато што су своју децу принели на жртву Богу, зато што су их припремили за житеље светлога раја! 6. 193
# Велики преподобни отац Исак Сиријац каже да је Бог послао Свога Сина у свет у време када су људи били нарочито огрезли у грехе, када су се испунили нарочитим непријатељством према Богу. Из тога преподобни изводи закључак да је много узвишенија добродетељ – очување љубави према људима онда када они падају у грехе, него када воде праведан живот. Теби сада предстоји извршење управо те добродетељи у односу на твоју децу. Ми живимо у страшно време. Земљу је захватило неверовање и све више је обузима; саблазни су се умножиле без броја и све се више умножавају. Па како да се млади људи не поколебају? Погледај их са милосрђем и од срца се помоли Богу за њих, поверавајући их Богу и Његовој светој вољи. 6. 671

# Децу у молитвама треба поверити Богу, а затим бити спокојне савести, не препуштајући се узнемирењу душе. Бог је свемоћан: по усрдној и смиреној молитви родитеља Он може деци да дарује хришћанско усмерење. Ти си се много потрудила око васпитања своје деце, али непромењива Реч Божија каже: Ако Господ не сазида дом (нерукотворени, словесни дом Божији је човек, нарочито – хришћанин), узалуд се труди онај ко зида. Прибегни Богу, Који је у стању да твој напор око васпитања деце крунише успехом, пошто га претходно очисти тешкоћама. На многим људима приметио сам да су неко време били обузети (грехом), но потом је семе побожности и пристојности, посејано у њих васпитањем, дало своје плодове. 6. 673

Из дела светог Теофана Затворника

Епископ

Дух Свети је на Апостоле сишао непосредно, док су га њихови прејемници (наследници) добијали и добијају кроз рукоположење (48, стр. 511).

Црква као заједница верујућих је дом Божији. Епископ се поставља да надгледа тај дом и пази на потребан ред у њему (49, стр. 53).

Апостолска власт и сила остали су у Цркви, само што не припадају појединачним лицима, него целокупном корпусу епископа, који, када делује саборно, и јесте законодавац и управитељ Цркве (38, стр. 291-292).

Светитељ – то је епископ који је угодио Богу и прослављен је. Понекад тако називају и живе архијереје, који су заслужили уважавање (6, п. 945, стр. 16).

Као што уредна одећа добро лежи на читавом телу, тако да је код ње све по мери и на месту и одговарајуће, тако и лик епископа достојанствено треба да украшавају разборито вођени послови (47, стр. 283).

Свештеници су очи, ноге и руке епископа. Епископ и свештеници – то је једно и нераздељиво пастирско служење (38, стр. 291).

...Ако је он (архијереј) истински строг по Богу, онда не може да не буде уједно и благ... (6, п. 997, стр. 132).

У припреми

Свети Оци о молитви
друго издање
Прво издање:
Србски Образ - издавачка установа Православне мисионарске школе при храму Св. Александра Невског у Београду, Библиотека "Образ Светачки", књига 3. Бг. 1997.

Зборник "Свети Оци о молитви" препоручујемо пажњи свих који ревнују на спасењу; он има задатак да нам помогне да нађемо одговоре на следећа питања: шта је молитва, у чему је њена суштина, какви су њени степени, који су услови нужни да би се задобио истински молитвени дух, какви су плодови молитве - те, по речима Светих Отаца, "уметности над уметностима" и "вештине над вештинама". Књига садржи поуке светих Василија Великог, Макарија Великог, Јована Златоуста, Јефрема Сирина, Јована Лествичника, Исихија Јерусалимског, Филотеја Синајског, Исака Сирина, Серафима Саровског, Теофана Затворника и Игњатија Брајнчанинова.

Наслов оригинала:

Сборник о молитве Иисусовой
Издальство Спасо-Преображенского Валаамского монастыря, Москва, 1994.

Излази у 3. колу библиотеке Филокалија до краја 2011. године.

Преподобни Макарије Оптински, Писма о духовном животу

Писмо 8.

Питаш: постоји ли средство да се у потпуности искорени осећај раздражљивости? Уместо да се гневимо на ближње, требало би да имамо ревност против греха; када се пак гневимо на ближње, то чинимо против природе. Раздражљивост у нама добија снагу од гордости. Господ нам је заповедио да се научимо од Њега, јер је Он кротак и смирен срцем, па ћемо пронаћи мир душама нашим (види: Мт. 11,29). Како се супротставити гневу и раздражљивости, о томе прочитајте код светог Јована Лествичника, у поукама 8 и 24, код светог Касијана у четвртом делу Добротољубља о осам страсних помисли, као и код преподобног Нила Сорског, и супротстављајте им се колико можете, а када их будете побеђивали смиравајте се.
Неодлучност у делима сведочи о нашем лицемерју. Ти поступаш исправно када се молиш Богу да те поучи шта да радиш, и то по наговору своје савести. А ако не испадне онако како би хтела, прекори себе и почни да размишљаш на смиренији начин, па тако више нећеш претрпети штету. Мишљење «једног благочестивог човека» о томе како није добро да се навикнеш да износиш све што ти оптерећује срце, него да срце треба научити да прерађује у себи оно што га оптерећује, није у сагласности са поукама Светих Отаца који саветују да се не верује своме разуму, него онима који су узнапредовали. Такав начин живота неопходан је онима који живе у подвигу; али када стекну навику и узнапредују у делању са тражењем савета, онда могу и сами у себи да савладавају оно што их оптерећује, поготово када немају коме то да открију. Ипак, и такви прибегавају одређеним отачким учењима о предмету поводом кога имају недоумицу. А овако, да још необучени у духовном делању сами у себи превазилазите оно што вас оптерећује, то је блиско самоуверености и умишљености. Можда и има таквих подвижника и тако смирених људи, али они су ретки; а оно што је ретко свакако не може да представља општи пут.
У другом писму питаш зашто ти се догађа то да у време када читаш отачке књиге твоје срце гори од жеље да идеш напред, а када чујеш да и међу људима у свету има оних који живе духовним животом, обузима те тешка туга и као да губиш наду да ћеш постати боља. Изгледа зато што сматраш да је твој живот нижи од монашког, а виши од живота људи у свету; тебе заправо узнемирава фино самољубље. Како да у свету не буде богоугодних људи, када град не може да стоји без њих? Ово нам доказује и одговор Господа Аврааму да град неће бити уништен ако се у њему нађе десет праведника; а када је извео Лота и његову породицу из Содома, град је био уништен.
Још питаш шта да се ради када се појави страх који подсећа на грижу савести, а није ти познат разлог за то? Иако имаш добру намеру да пазиш на себе и да се исправљаш у свему, ипак, фина сујета те подстиче да се прихваташ онога што надилази твоје снаге, па зато не можеш да избегнеш узнемирење. То дакле треба да презреш и да се трудиш да видиш своје грехе и слабости, о чему сам ти већ писао; јер када увидимо колико смо лоши, то нас и невољно чини смиренима, а смирење нам доноси спокојство. Уосталом, Богу је угоднији смирени грешник који се каје, него горди праведник који се не каје. Кад неко живи спокојно са својом побожношћу и не узнемирава се, то је зато што не тежи ка узвишеним стварима, него живи једноставно; а ти се трудиш да пазиш на себе, али не на смирен начин, па те ђаво напада немиром. Тако можеш и у прелест да паднеш. Веома је опасно то што на сваком кораку наилазиш на недоумицу и немир, мада избегаваш све светско. У питању је демонско лукавство и ђавољи напад који те лишава спокојства. Свети Петар Дамаскин пише да када видимо своја сагрешења као песак морски – то је почетак просвећења душе и знак њеног оздрављења. Од тога душа постаје смирена и срце скрушено, а одатле се рађа спокојство.
Опет питање: идеш ли ка правом циљу? Наш циљ треба да буде: Иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6,33), то јест треба да испуњавамо заповести Божије, које очишћују наше страсти и дарују нам спокојство и наду на спасење, по неизрецивом човекољубљу Божијем, а не по нашим делима, јер ми, чак и када извршимо све што нам је заповеђено, за себе треба да сматрамо да смо непотребне слуге (види: Лк. 17,10). Док год смо испуњени страстима, неопходан је напор како бисмо очистили тај коров из нашег срца. Али не треба стремити ка томе да брзо достигнемо бестрашће и спокојство; јер за ово су потребни време, труд и помоћ Божија; а све што се брзо достиже, брзо и пропада. Не клони духом и не узнемируј се, већ се препусти вољи Божијој. Када је реч о помоћи ближњима, и ту се мора поступати са расуђивањем: треба давати према могућностима и саосећати са њима. Но, чак и када би дала сву своју имовину, да ли би могла да задовољиш све њихове потребе? Ти имаш породицу и треба да живиш, не раскошно, него како доликује. Ту се такође види ђавоље лукавство, које на тебе наводи узнемирење; али чак и када би дала много, то лукавство би опет навело узнемирење на узнемирење, јер би тиме породицу лишила онога што јој је потребно. Зато је боље да се смиримо, па ћемо тако пронаћи спокојство.
Молећи за вас и за вашу децу мир и благослов Божији, остајем желатељ вашег здравља и спасења, недостојни богомолитељ, многогрешни јеромонах Макарије.

13. јун 1859. године

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

ГОРДОСТ

# Кнез овога света се на сваки начин труди да човека задржи унутар његове пале природе – што је довољно, и без тешких падова у грех, да се човек отуђи од Бога. Према тачном прорачуну ловца, тешки падови у грех у потпуности бивају замењени гордим мишљењем хришћанина о себи, јер он се задовољава добродетељима своје пале природе и предаје самообмани, отуђујући се тиме од Христа. 1.394
# Страст гордости делује другачије него блудна или гневна страст. Ове две страсти делују очигледно, а јаснија су и сама њихова оправдања и лукавство у оправдањима. Гордост се пак прикрада неприметно. Њу посеју даровитост, раскош и пре свега људске похвале. Мада ми те похвале наоко не примамо и у себи се не саглашавамо са онима који нас хвале, тајни печат похвала ипак остаје у уму и срцу, и када дође до неког понижења, оно се тешко подноси – тим теже, што смо више били засићени похвалама. На тај начин се доказује постојање печата гордости и то да се она тајно уселила у нас. Тешко нама! Сами благодатни дарови били су људима повод за гордост и њене плодове – падове! Главна обележја гордости су захлађење у односу према ближњима и остављање исповести. 6. 225-226

# Обележја гордости су надменост и презир према ближњима, као и немар за исповест, док је гордост сама по себи човеку неприметна, будући да је то најфинија страст, која је обманула чак и светлоносног анђела и довела до пада на Небесима. На овој страсти почивају и друге, као здања на темељу који је скривен под земљом. 6. 227-228