Центар за Православне предањске студије

Дела Светих Отаца (најважније едиције)

2012-02-11T22:02:00.002+01:00

О главним едицијама које садрже дела православних Светих Отаца
(Радио "Глас" Епархије Нишке, "Православна е Мисија", из разговора са Младеном Станковићем)

...Када је реч о озбиљним издањима дела православних светих Отаца, много више од Срба учинили су на пример Французи или Белгијанци. Сетимо се само крупних издавачких пројеката у области православне светоотачке литературе као што је Мињова "Патрологија Грека". Током само једне деценије, половином 19-ог века, она је донела преко 160 великих томова са делима хришћанских писаца од другог па све до петнаестог века, који садрже грчки изворник и превод на латински. Интересантно је да, колико је мени познато, ми данас имамо само један читав комплет ове патрологије у јавној библиотеци у Србији, и то оној патријаршијској. Тај комплет на себи носи печате Карловачке богословије, а доспео је у Београд, у зграду Патријаршије, за време Другог светског рата када је пред усташама склоњен из Сремских Карловаца. Замислите ту свест: Србину је глава у опасности али он товари пуна кола књига, Патрологије на грчком, и носи је са собом у бежанију преко Дунава. Но, то није ништа чудно. Наши преци су имали јасну представу о томе какво се благо крије у оваквим књигама, и увек су их, остављајући због њих неке друге драгоцене ствари, носили са собом у сеобе.
После Мињове Патрологије, такође у Француској, појавила се Патрологија Оријенталис која излази од 1904. године, па кроз читав двадесети век, и има неких педесет томова, а садржи дела источних Отаца писана на грчком и латинском језику, али још више на етиопском, коптском, арапском, сиријском, затим старословенском, јерменском или грузијском језику, понекад са преводом на француски језик.
Ту је затим чувена едиција Сурс Кретјен, Хришћански извори, коју је негде у време почетка Другог светског рата покренула група младих католичких богослова у Лиону, са идејом да издају само грчке свете Оце, то јест критичка издања њихових дела на грчком уз превод на француски. Основна покретачка идеја ове групе била је обнова хришћанске културе, заснована на већем и лакшем приступу делима православних светих Отаца који су писали на грчком. Видите, то је време када је Француска била под Хитлеровом окупацијом, можда најгоре време које је та земља преживљавала у читавом двадесетом веку, а они су се прихватили посла да у таквим очајним околностима покрену једну од најзначајнијих светоотачких едиција. То је дух! Ми у Србији увек можемо да се вадимо на кризу и на то како нема средстава. Заправо ради се само о ентузијазму. До данас је у едицији Сурс Кретјен објављено преко четри стотине томова.
Даље, у Белгији излази едиција Корпус Kристијанорум, грчка и латинска серија, за коју се сматра да је на неки начин наставак Мињове Патрологије. Настала је почетком педесетих година двадесетог века и до данас има више од 60 томова са делима источних Светих Отаца.
Отац Јован Георгијевски, парох српске цркве Свети Сава у Паризу, током својих постдипломских студија патристичког богословља на Сорбони говорио је – и његов чланак о томе објављен је у часопису Св. Кнез Лазар – како је време да православни престану да се хвале својом неорганизованошћу и несистематичношћу. Време је да се коначно и на српском језику појаве озбиљна издања дела Светих Отаца, јер је то наша духовна баштина. Њихово проучавање и издавање не би требало да буде само ствар Цркве, богослова и појединих ентузијаста. Јер то је потреба наше културе. Тако велики и скупи пројекти захтевају вишедисциплинарни приступ, где треба да имате класичне филологе, историчаре, богослове, историчаре књижевности. У свету се такви пријекти финансирају из државног буџета и из посебних фондова. Реч је о послу коме не може да се приступа онако како се то ради код нас – да се тиме бави понеки ентузијаста о споственом трошку. Никада нећемо моћи да достигнемо Русе, Грке или Французе ако том послу не будемо приступили много озбиљније и организованије. Место светоотачке књижевности је на Универитету. Катедре за историју хришћанске књижевности, за византијско богословље и философију нису само потреба, него и обавеза наше просвете. Француски пример показује да неговање хришћанске традиције, хришћанског предања, не представља нешто назадно и заостало...
(Март 2011)

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

2012-01-26T11:09:00.002+01:00

МИР БОЖИЈИ

# Мир Божији је– удео светих Божијих; посредством светог мира хришћанин који је прешао стазупокајања мири се са Богом, са свим околностима, са свим ближњима и са самимсобом; он постаје син Божији по благодати (Мт. 5,9).

Мир Божијипраћен је очигледним присуством Духа Светога у човеку; он је – дејство, плодДуха Светога.

Онај ко јестекао мир Божији у себи, способан је и за друга коначна блаженства: задобродушно трпљење, са радошћу, срамоте, клевета, прогонстава и свих другихискушења.

Онај ко јестекао мир Божији не плаши се спољашњих узнемирења: на тасовима његовог срцаблагодатна утеха уништила је сву вредност онога што је на земљи велико исладосно, као и сву тежину онога што је на земљи болно и горко. 1. 520-521

# Благодатнимир Христов, којим се подвижник уводи у чисту молитву, у потпуности серазликује од обичног, спокојног и пријатног људског расположења: уселивши се усрце он окива узнемирујуће покрете страсти и уклања страх не удаљавањем оногашто је страшно, него блаженим и одважним стајањем у Христу, при чему страшноније страшно, како је и Господ рекао: Мир вам остављам, мир Свој дајем вам;не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се небоји (Јн. 14,27). У миру Христовом скривено живи таква духовна сила, да онњоме гази сваку земаљску патњу и искушење. Ова сила се позајмљује од СамогХриста: У Мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја Сампобедио свет (Јн. 16,33). Призиван срчаном молитвом, Христос шаље у срцедуховну силу која се назива миром Христовим, која је умом недокучива, речима сене може описати, а на несхватљив начин схвата се једино блаженим опитом. МирБожији, – говори апостол хришћанима – који превазилази сваки ум,сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу (Фил. 4,7).

Таква је силамира Христовог. Он – превазилази сваки ум. То значи: он надвисује свакиум створења – и ум људски, и ум Анђела светлости, и ум палих анђела. Он, каодејство Божије, ауторитативно и Божански управља помислима и осећањима срца.Приликом његовог појављивања беже све демонске помисли и осећања која од њихзависе, а људске помисли, заједно са срцем, ступају под његову свесвету управуи руководство. Од сада он постаје њихов цар и чува их, то јест пази да будунедодирљиви за грех, у Христу Исусу. То значи: он мисли непрестано држи ујеванђелском учењу, просвећује ум тајанственим тумачењем тога учења, а срцехрани хлебом насушним, који силази са неба и даје живот свима који се њимепричешћују. Свети мир, приликом обилног дејства свога, наводи ћутање на ум и привлачидушу и тело да у највећем блаженству окусе од њега. Тада се прекида свакокретање крви, сваки њен утицај на стање душе: настаје велика тишина, у читавомчовеку осећа се некаква фина студен и чује се тајанствено учење.

Хришћанин којије прожет светим миром и кога тај мир чува постаје недодирљив за противнике; онје приљубљен уз наслађивање миром Христовим и опијајући се њиме заборавља несамо на греховне насладе, него уопште на све земаљско, и телесно, и душевно.Исцељујући напитак! Божански лек! Блажена опијеност! Тачно тако: како бидругачије могао да изгледа почетак обнављања човека, ако не као благодатниосећај мира, којим се саставни делови човека, разједињени грехом, опетсједињују у једно! Без тог претходног дара, без тог сједињења са самим собомможе ли човек да буде способан за било какво духовно, Божанско стање, којегради свеблаги Дух Свети. Може ли се у разбијеној посуди, пре но што она будепоправљена, било шта похранити?

Осећај мира уХристу, као и свих благодатних дарова уопште, почиње да се пројављује пре свегана молитви, као на оном делању током кога подвижник побожношћу и пажњом бивапонајвише припремљен за примање Божанских утисака. Касније, када на известанначин постане нешто што хришћанину припада, он га стално прати, стално га и свудаподстиче на молитву која се савршава у одаји душе, указујући издалека надуховне непријатеље и клеветнике, одбијајући их и поражавајући својом свемоћномдесницом. 2. 221-222

# Мир Христовје извор непрестане умне, срчане, душевне, благодатне, духовне молитве –молитве која се деловањем Духа Светога приноси из читавог људског бића; мирХристов је постојани извор благодатног смирења Христовог које надвисује људскиум. Неће погрешити онај ко каже да је благодатна молитва – благодатно смирење,и да благодатно смирење јесте непрестана молитва. 2. 226

# Не само тело,него и крв неће наследити Царство Божије. Но, будући да је ЦарствоБожије у нама, из тога треба да закључимо следеће: док год се у нама осећањасрца буде и бивају праћена покретима крви, дотле смо далеко од духовног дејствакоје потиче од Бога. По духовном, Божанском дејству крв умукне и настаје«тишина велика». У душу се спушта тај свети мир који превазилази сваки ум иније својствен нашој палој природи, него је дарован и дарива се од Господа. Он уум, срце и тело слуге Христовог излива свештено спокојство, сједињујући та тридела у једно и изводећи их пред Христа, погружене у бездан смирења, доведене устање «у Христу». То стање припада обновљеној природи. 6. 254-255

# Мир Христовкоји превазилази сваки ум и сједињује у једно човека расеченог грехом,мир Христов који читаво наше биће испуњава недокучивом силом и небескомсладошћу почиње да се спушта у душу онда када се она очисти од страсти чувањемзаповести Христових и благочестивим подвигом. Да бисмо сачували мир Христов усеби, да бисмо га обилно окусили, да бисмо се њиме изменили од старог у новогчовека – неопходна је усамљеност. Благо остављено покрај пута нужно мора битипокрадено и разграбљено.

Силан је мир који потиче од дејства Духа Светога.Ко може да се супротстави његовом утицају? Пред њим беже страсти; од његовогдејства ум и срце се селе на небо. Човек се у свему мири са Богом. Она као дапочиње да плови неизмерним пространством духовног мира и схвата да је заповестБожија широка веома. Мир Христов је усавршио мученике и преподобне;он хришћанина ослобађа власти тела и крви, он истрже греховну страну из душе итела, он уништава насилни утицај демона на душу и тело, и у хришћанина уводиособине Христове – кротост, смирење, благост. Душа која је осетила те особинепочиње да осећа чудесно спокојство – залог и зачетак вечног покоја праведних унасељима вечног блаженства. 6. 419-420

Божићни обичаји

2012-01-02T11:59:00.000+01:00

РЕЧНИК БОЖИЋНИХ НАРОДНИХ ОБИЧАЈА

Божићни пост почиње 28. новембра по новом календару и траје 40 дана. Прва писана сведочанства о овом посту потичу из четвртог века, а у петом веку Лав Велики га назива древном установом и приписује му значење жртве за прикупљене плодове. Трајање овог поста у старини није било једнако у разним црквама. Свој коначни облик Божићни пост је добио на Константинопољском сабору 1166. године. Овим постом се завршни период године освећује обнављањем духовног јединства са Богом, а ми се телесно и духовно припремимо да бисмо Божић дочекали како доликује. "Господ се родио од Пресвете Дјеве - вели митрополит Амфилохије - али Он треба да се роди и у срцу сваког од нас, да га изнутра озари и обасја својом вечном Истином и Светлошћу. Но, како ће се Он у нама родити и срце наше вечном Истином обасјати, ако је стомак постао наше божанство коме служимо и коме се дан и ноћ клањамо, ако нам је срце испуњено похотом плоти, злим жељама и мислима, а ум демонском похлепом, гордошћу и тамом помрачен". Праслика божићног четрдесетодневног поста био је Мојсијев пост, јер он је 40 дана и ноћи постио како би примио речи Божије исписане на каменим таблицама, док ми, постећи 40 дана, примамо живу Реч од Дјеве, записану не на камену, него оваплоћену и рођену.
Током овог поста строго, то јест "на води", пости се у понедељак, среду и петак. Уторком и четвртком допуштена је употреба уља и вина, а суботом и недељом рибе. За одређене празнике разрешавају се уље и вино, док се риба разрешава за Ваведење и Светог Николу. Последњих пет дана пост бива строжи и разрешења на рибу више нема. Најстрожи пост је на Бадњи дан.

Празници који претходе Божићу. Већ током три седмице које претходе Божићу, почев од Никољдана, у хришћанским домовима осећа се посебно свечано празнично расположење. Поједини дани у том периоду одликују се нарочито лепим народним обичајима. Тако на пример на Вариндан, тј. празник свете великомученице Варваре, два дана уочи Светог Николе, у плитку посуду са водом потопе се зрна пшенице која ће да проклија и изникне до Божића. На сам дан Божића гледа се колико је ова млада пшеница израсла. У народу се верује да то показује како ће пшеница родити наредне године. Понегде је уобичајено да се на средину такве посуде са пшеницом постави чаша кандила које се пали за Бадње вече. Светлост кандила тада се пробија кроз зелене влати пшенице, обасјавајући дом светлошћу која зрачи животношћу и топлином. Постоји такође обичај, који се данас ретко где одржао, да се уочи Вариндана припрема посно јело које се зове "варица", а састоји се од жита, махунарки, кукуруза, те црног и белог лука.

Будући да се Божић слави као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Спаситеља света, читав циклус празника пред Божић посвећен је породици, рађању новог живота, деци и детињству, као и родитељима. Тако су три недељна дана која непосредно претходе Божићу посвећена редом - деци, мајкама и очевима. То су породични и дечији празници, са свечаним недељним ручком на коме се окупља читава породица. У трећу недељу пре Божића празнују се Детињци. Тога дана ујутру, или по доласку из цркве, одрасли везују децу, и то каишем, канапом, дебљим концем, вуницом или марамом. Везују се руке или ноге, док се један крај канапа може везати за сто или столицу. Везивање по могућству треба треба извести тако да онај кога везују то не примети. Деца претходно припремају неки ситан поклон којим ће се откупити и "одрешити". Најбоље је да то буде на пример цртеж или неки предмет за који су се потрудили да га направе сопственим рукама као поклон родитељима, или пак каква ситница коју су купили од своје уштеђевине. Везују се и одрасла деца уколико нису ожењена или удата. У недељу која следи након Детињаца, тј. другу недељу пред Божић, падају Материце. Ово је главни хришћански празник мајки и жена, који је код Срба у другој половини ХХ века био готово сасвим занемарен и замењен празновањем 8. марта. Деца те недеље поране па завежу мајке на исти начин као што су оне њих везивале за Детињце. Затим честитају мајци празник, а она се дреши тако што им даје поклоне, односно колаче или друге слаткише. А у последњу недељу пред Божић падају Оци. Деца тога дана везују своје очеве, а они се одрешују поклонима, исто као и мајке седам дана пре тога. Символика везивања за Детињце, Материце и Оце је двојака. Најпре, оно представља повезаност породице, породичну слогу, међусобно поштовање њених чланова и помагање једних другима. Познато је да је здрава породица темељ здравог друштва и државе. Тиме се уједно истиче важност штедљивости и поштења, јер ће се штедљив и поштен човек лако ослободити на земаљском суду, а уз то подстиче се истрајност у врлинама, јер ће се на Страшном суду човеку бити од користи само његова добра дела.
Два дана пред Божић пада Туциндан. Тога дана се коље и припрема печеница за Божић. Према народном веровању на Туциндан не треба тући децу, јер ће целе године бити неваљала.
Бадњи дан то је дан уочи Божића и уједно последњи и најстрожи дан божићног поста. Тога дана према православном обичају не једе се до појаве вечерње звезде, тј. до касно поподне, односно до повратка из цркве са вечерња. Дан је добио назив по бадњаку који се тога дана сече и уноси у кућу. Овим даном започињу Божићни празници у ужем смислу речи. Рано ујутро, у саму зору, полазак у шуму по бадњак и најава божићног славља оглашавају се пуцањем из пушака и прангија. Након што се врате са бадњаком, мушкарци ложе ватру и пристављају печеницу, док жене у кући месе колаче, торте и припремају божићну трпезу.
Бадњак је младо храстово или церово дрво, које се на Бадњи дан рано ујутро сече и доноси пред кућу. Паганска веровања наших предака, древних Словена, придавала су овом дрвету натприродна, божанска својства. Српски народни обичаји у вези са Бадњаком као да нам сведоче о древном божанском Дрвету, које попут некаквог нашег словенског светог Симеона Богопримца ишчекује Христа и радује се Његовом доласку. У тој радости због предстојећег оваплоћења Јединог Истинског Бога, наш "стари рођак" се повлачи, уступа Му место и, знајући да је његово време прошло, са љубављу се жртвује пред новорођеним Спаситељем света, о чему сведоче и речи песме:

"Ој, бадњаче, бадњаче, ти, наш стари рођаче,
Добро си нам дошао и у кућу ушао!..
Ти нам Христа објављујеш, Њега славиш и казујеш!
Мили српски бадњаче, ти, наш стари рођаче!.."

Још пре свитања домаћин са синовима и унуцима одлази у шуму и бира здраво и право дрво, ако нема храста или цера онда буково или јаворово (у неким крајевима и јелово или борово дрво). Изабрано дрво треба да буде такве величине, да га домаћин може понети кући на рамену. Када га одабере, домаћин се окрене Истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, па секиром засече укосо, са источне стране. У народу постоји веровање да се бадњак мора посећи са три снажна ударца. Уколико се бадњак не одсече из три ударца секиром, посао се довршава увртањем, тј. "сукањем" и ломљењем. Када се донесе кући, бадњак се усправља покрај улазних врата, пред којима остаје до вечери, када ће га домаћин унети у кућу.
Бадње вече. На Бадњи дан увече, чим падне мрак, домаћин уноси у кућу бадњак и сламу. Када ступи преко прага, он поздравља укућане речима: "Добро вече! Честит Божић, срећно Бадње вече!" Домаћица и деца га дочекују унутра и при томе посипају пшеницом отпоздрављајући му.
Бадњак се ставља на огњиште или пећ и део се одмах ложи (у данашњим градским условима, где ово није лако извести, ложењу бадњака може се присуствовати у црквеној порти). Једна грана бадњака ставља се уз источни зид куће, односно у угао где се се налазе иконе и кандило.
Слама се уноси заједно са бадњаком или после њега, и посипа по целој кући, или макар у просторији у којој је постављена свечана трпеза. Она символизује сламу у пећини у којој се родио Христос. Испод бадњака или у сламу под столом за којим се вечера остављају се слаткиши и поклони за децу.
Стари је обичај да када се у кућу доноси слама којом ће се застрти подови неко од старијих квоца, а за њим иду деца и пијучу. Домаћин који доноси сламу при томе баца разноврсно жито, којим тобоже храни своје пилиће. Ово квоцање и пијукање има следеће символично значење: као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загрева их материнском љубављу, тако је Христос дошао да све људе сабере у једно и укрепи Својом љубављу; и као што се пилићи хране житом, тако је Он људе нахранио и напојио Својом науком, јер је говорио: Ко је гладан нека дође к Мени и Ја ћу га нахранити, и ко је жедан нека дође к Мени да пије воде живе.
Вертеп је црквенословенска реч и значи "пећина". Тим називом означава се минијатурна тродимензионална представа витлејемске пећине и јасала у којима се родио Христос, са Богомајком и праведним Јосифом, анђелима, пастирима и мудрацима са Истока који су дошли да се поклоне Богомладенцу. Такав вертеп, начињен углавном од картона, користи се као празнични украс који у кућама стоји поред бадњака и посуде у којој је изникла пшеница потопљена за Вариндан. Вертепом се такође назива мало позориште са луткама у коме су представљане сцене у вези са Христовим рођењем. Овакав вертеп су о Божићу носила нарочито обучена деца школског узраста, такозвани вертепаши. Поворка је са вертепом и фењером ишла је од куће до куће и изводила кратак сценски приказ Христовог рођења праћен певањем Божићних песама. За награду вертепаши су добијали слаткише или новац. Овај обичај практикован је углавном у Војводини и крајевима у којима су Срби живели под аустроугарском влашћу, да би се касније проширио и на друге крајеве.
Вечера на Бадње вече. Након што се у кућу унесу бадњак и слама, као што смо горе описали (а иза њих и печеница уколико је припремана на ражњу ван куће), сви укућани стану око стола за којим се вечера, помоле се Богу, честитају једни другима Бадње вече и седају за трпезу. Вечера је посна, обично се припрема пасуљ, а уз то на трпези могу да стоје хлеб, кисели купус, салата од роткве и празилука, туршија, резанци са орасима, суве шљиве, смокве, јабуке, крушке, компот, мед, ораси, бадеми, лешници...

Божић се празнује као успомена на дан рођења Господа Исуса Христа и увек пада 25. децембра по старом, односно 7. јануара по новом календару. Мада је Васкрс највећи хришћански празник, који се назива и празником над празницима, најинтересантнији српски обичаји везани су управо за Божић и празнике који га прате. Тих неколико недеља око Божића представљају најлепши и најсвечанији период током читаве године. Божић је посебно празник деце и породице.
На Божић рано ујутро звоне сва црквена звона, а домаћин и укућани облаче празнична одела и одлазе у цркву на јутрење и Божићну Литургију. Они који су се припремили причешћују се, док остали после службе у цркви примају нафору, коју на Божић узимају пре сваког другог јела. По изласку из цркве поздрављају се употребљавајући традиционални српски божићни поздрав: "Христос се роди" и отпоздрављају: "Ваистину се роди". Овако се поздравља од Божића до Богојављења.
Положајник је прва особа која уђе у кућу на Божић. То је драги гост чији је долазак обично унапред договорен са домаћином, али може бити и случајни посетилац. Положајник се дочекује на посебан начин. Улазећи он поздравља дом божићним поздравом и љуби се са укућанима. У старини положајник је прилазио огњишту, односно касније пећи, где би џарајући ватру говорио:

"Колико варница, толико срећица,
колико варница, толико парица,
колико варница, толико у тору оваца,
колико варница, толико прасади и јагањаца,
колико варница, толико гусака и пилади,
а највише здравља и весеља,
Амин, Боже дај".

Потом домаћица послужи положајника и дарује му припремљен поклон. Положајник символички представља Мудраце са Истока који су пратећи звезду дошли да се поклоне новорођеном Христу. Верује се да је то човек који ће током целе народне године доносити срећу у кућу.
Чесница. Рано ујутро на Божић, домаћица замеси тесто од којег пече погачу. У ову погачу, која се зове чесница, ставља новчић - углавном златни и сребрни, тј. од племенитог метала за који не приања рђа, јер је то дар новорођеном Христу. У неким крајевима чесница се прави као слатка пита са орасима. Име је добила по томе што се меси у част Исуса Христа, или зато што се ломи на части (тј. делове). Чесница се одозго боде гранчицом бадњака. Када буде печена, износи се на Божићну трпезу. Пошто сви стану око стола домаћин запали свећу, узима кадионицу, окади иконе, кандило и све присутне, па преда кадионицу неко млађем, ко кади целу кућу. Потом се пева Божићни тропар (у случају да нико не зна Божићни тропар, може се наглас прочитати уобичајена молитва пре обеда: Оче наш). Кад се молитва заврши приступа се ломљењу чеснице. Она се окреће као славски колач, а затим се ломи рукама на онолико делова колико има укућана. Верује се да ће онога ко добије део чеснице са новчићем срећа пратити током читаве године. Пронађени новчић предаје се домаћину, који га ставља на икону. Када се заврши ломљење чеснице укућани једни другима честитају празник и мирбожају се, односно, како каже Вук Караџић у своме Речнику: "Изљубе се сви редом говорећи: Мир Божији! Христос се роди! Ваистину се роди! Поклањамо се Христу и Рождеству Христовом!" а онда седају за сто.
За печеницу се обично унапред бира најбоље прасе или јагње, које се одвоји и засебно храни, а коље и припрема, као што смо рекли, на Туциндан. Уз печеницу понегде испеку још и ћурку, гуску или кокош.

Остала веровања и обичаји везани за Божић. Када на Божић пада снег верује се да ће година бити родна. Обичај је да на први дан Божића нико не долази у посету осим положајника и празник се прославља у кругу породице.
У ноћи између Бадњег дана и Божића деци је посебну радост доносио Божић Бата, остављајући им поклоне у слами. Описујући благослов који је кући доносила посета Божић Бате, народна песма вели: "Иде Божић, иде Божић Бата, носи киту злата, да позлати врата, и обоја побоја, и сву кућу до крова". Нажалост, у другој половини ХХ века доброг и ненаметљивог Божић Бату, који "представља светињу, нашег брата и небеског сабрата", и који нас је, по речима митрополита Амфилохија, "сјединио са Богом неуништивим и неугасивим братством", у потпуности је потиснуо Деда Мраз - рекламни лик познате америчке компаније.
По завршетку божићног ручка обичај је да се софра не диже три дана, баш као што се у том периоду ни кућа не чисти, па слама остаје да лежи на поду до Светог Стефана.
Добро је да се на Божић после ручка символично започне неки посао како би људи целе године били вредни и да би им послови ишли од руке. Посебно леп обичај спомиње се у Рисну: на Божић се, по изласку из цркве, сви љубе једни са другима, па се тада измире многи који су дуго времена били у завади.
Задивљен лепотом празновања Божића Његош је у "Горском Вијенцу" певао:

"Нема дана без очњега вида,
Нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем,
Славио га у Атонску Гору,
Славио га у свето Кијево;
Ал' је ова слава одвојила,
Са простотом и са веселошћу,
Ватра боље него игда плама,
Прострта је испред огња слама,
Прекршћени на огњу бадњаци,
Пушке пучу, врте се пецива,
Гусле гуде, а кола певају,
С унучади ђедови играју..."

О различитим датумима прослављања Божића. Не постоје два датума прослављања Божића. Божић је увек 25. децембра. У питању је разлика од 13 дана између "старог" јулијанског календара кога се држи Православна Црква, и "новог" грегоријанског, који је прихваћен у државној употреби. Дакле, Божић се свакако слави 25. децембра, а тај дан по новом, државном календару пада 7. јануара. Другога дана Божића слави се Сабор Пресвете Богородице, а трећег дана Свети Стефан. Након Божића следи Српска Нова Година (1/14. јануара), а затим три богојављенска празника, којима се прославља успомена на Христово крштење у реци Јордану од стране светог Јована Крститеља: Крстовдан (5/18. јануар) је први посан дан после Божића, када се у храмовима обавља велико водоосвећење. На Богојављење (6/19. јануар) се такође врше освећења воде, а народ ту освећену богојављенску водицу узима у флашице или друге мање посуде и носи кућама, верујући у њена духовна и лековита својства. Јовањдан (7/20. јануар) је трећи у низу богојављенских празника и једна од најчешћих српских крсних слава. Ту се завршава циклус зимских божићно-богојављенских празника који су у старини, у првим вековима хришћанства, представљали недељиву целину.

Младен Станковић

(Из књиге: "Црквено празновање Божића и божићни народни обичаји". Објављено као: CD & књига "Христос се роди - Најлепше божићне песме православног Истока; Црквено празновање Божића и божићни народни обичаји"; Издавачи: Манастир Ваведење и Хор Мелóди, Београд - сва права задржана; прво издање: 2008, друго издање 2012. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског и Митрополита Црногорско-приморског господина Амфилохија)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

2011-11-01T20:10:00.000+01:00

СМИРЕЊЕ

О, смирење! Ти си одећа Божанства
– каже свети Исак Сирин.

Христос – учитељ смирења
Питате како и одакле се научити смирењу? Сам Господ наш Исус Христос је рекао: научите се од Мене, јер Ја сам кротак и смирен срцем (Мт. 11,29). То је основа нашег учења – смирење. Свети оци, подражавајући то учење, и поред све своје светости сматрали су себе за горе од свих и ниже од сваког створења, томе они уче и нас. И јасно су показали, да где год се догодио пад, тамо је претходила гордост…
Тражите од мене савет: како савладати страсти и стећи смирење? Ваша жеља је добра, али треба уложити труд ради стицања смирења, треба одбацити и уништити гордост у себи и у сваком делу и речи смиравати се и сматрати себе за горег од свих. Када бисмо и могли нешто добро да учинимо, то не чинимо нашом силом, него помоћу Божијом. Господ нас је научио: кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10), и још је заповедио: научите се од Мене… (Мт. 11,29). Ето од Кога да се учите смирењу; оно вам дарује мир, а са њим лако можете савладати страсти, јер је самољубље и гордост основа свих страсти и њихов узрок. Њеним уништењем све страсти нестају, јер за сваку ћете страст наћи заповест Божију и, трудећи се да ту заповест испуните, лако ћете је, уз помоћ Божију, савладати.

...Чувај се гордих помисли – да си тобоже достојна. Имај на уму да су наша дела без смирења ништа. Сам Господ нам је показао узор смирења када је Својим ученицима опрао ноге, и када нам је заповедио да се научимо од Њега, јер Он је кротак и смирен у срцу. Зашто? Зато да бисмо пронашли мир душама нашим (Мт. 11,29). Колико је то само важно! И ко је био смирен? Цар славе! А Пречиста Дјева Богородица, какво је смирење имала када јој је објављено о зачећу Бога и Логоса, Сина Божијег, од Духа Светога, ради спасења људског рода. Она није помислила високо о себи, није се погордила, Она, која је заиста часнија од Херувима и неупоредиво славнија од Серафима; него се показала смиреном пред великим Архангелом: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој (Лк. 1,38). Потом је стала да велича Господа у духовној радости, говорећи: јер погледа на смирење слушкиње Своје (Лк. 1,48). Како узвишени пример смирења за нас грешне! Али и сви свети, који су ишли овим спасоносним путем, што су се више приближили Богу, то су боље видели колико су јадни и убоги; и у свим невољама и искушењима која су им се догађала у животу, увек су сматрали да их заслужују. Већ и самим тим ове невоље постајале су им подношљивијим.
Сама најузвишенија Љубав (Син Божији) обукла се у смирење нашег тела.

Како достићи смирење
У оваквој борби, или духовном рату, потребно је поуздано оружје, коме ђавоља сила не може одолети. Какво је то оружје? Свето смирење. Како га достићи? Постоје разни начини да га стекнемо.
Прво: испуњавање заповести Божијих, међу којима је и ово: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско (Мт. 5,3). Кад извршите све што вам је заповеђено, говорите: ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити (Лк. 17,10); научите се од мене јер ја сам кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11,29).
Друго: познавање својих немоћи. Свети Исак Сирин у 61-ој Беседи пише: „Блажен је човек који зна своју немоћ, јер је то знање за њега основа, корен и темељ сваког добра. Исто тако, нико не може постати свестан своје немоћи ако не буде мало искушан. И праведник, који не познаје своје немоћи, налази се у опасности…”. И опет: „Онај ко не познаје своје немоћи оскудева у смирењу, а ко оскудева у смирењу далеко је од савршенства и стално се налази у страху”…
Треће: сећање на пређашње грехе доноси тугу у срце и смирује душу.
Четврто: „од послушања се рађа смирење – пише свети Јован Лествичник – од смирења расуђивање, од расуђивања испитивање, а од овога прозорљивост”. И свети Касијан у Речи Леонтину игуману каже: „истинско расуђивање не долази другачије него од истинског смирења које снисходи, да не само оно што чиним, него и оно што тек помишљам откривам оцу, и да својој помисли ни у чему не верујем, но да у свему следим речи стараца и да верујем да су корисне”…
Пето: од Промисла Божијег допуштено је падање у страст, како бисмо боље осетили своју гнусобу, како бисмо се смирили и постали свесни да смо гори од сваког створења. О томе пише свети Григорије Синаит у глави 117-ој: „ако човек не буде остављен, побеђен, савладан, поробљен сваком страшћу и помишљу и духом побеђен, не добијајући ниоткуда никакве помоћи, ни од Бога ни од било кога другог, и готово очајан због свакојаких искушења – не може постати скрушен и себе сматрати за најмањег, последњег и слугу свих, некориснијег и од самих демона, онога који и треба да се мучи и буде побеђен. То је смирење које је од Промисла Божијег, кроз које се и друго и узвишеније даје”. За стицање служи још и свакидашње самоукоревање. Из овога видите да је веома опасно ићи путем добродетељи без смирења, са надом на себе. Постоје многи, како стари тако и савремени, примери оних који су због овога пали у прелест.

За стицање смирења потребни су време, подвиг и напор
Пажљиво прочитај двадесет пету поуку светог Јована Лествичника: тамо ћеш видети како само смирење може истребити страсти и дати снагу добродетељима, а и код светог Исака Сирина у 46-ој Беседи речено је да „смирење и без дела спасава човека, а дела без смирења не могу спасти”. Немој мислити да смирење можеш да стекнеш лако и без душевног труда, јер „оно је – по речима светог Петра Дамаскина – плод знања, а знање је плод искушења и невоља”. Зато не треба избегавати невоље послане од Бога, већ их треба примати са покорношћу и трпети их са самоукоревањем, и никако се не надати на своје молитве, ни на сузе које лакомислене доводе до гордости и сујете.
…Труди се да са спољним усагласиш и унутарње смирење. Сматрај себе за најгорег и последњег од свих, не говорећи то само устима, него придруживши и срце. Оно ће те учинити спокојним. Исто тако немој да мислиш да би то дело могло брзо да се заврши: оно захтева много времена, труда, одрицања од своје воље и разума, о чему је говорено и писано доста. Но без праксе неће бити успеха: много ћеш пута пасти, смирити се и устати, а оно ће бити утврђено тек онда, када потпуно спознаш своју немоћ и када се више не будеш ослањао на своја дела.
…Чудиш се што си, иако желиш да себе сматраш за најгору и недостојну њиховог друштва, истовремено ипак спремна да их презиреш; а када прекореваш себе због тога, савладава те помисао сујете. Из тога треба да схватиш да твој сасуд још не може да смести у себе миомирис смирења, него напротив, пада у смрад гордости; јер непријатељ и најмање твоје умишљене врлине употребљава као повод за сујету; не можеш истински да се смириш, а и како би могла за кратко време да се научиш тој уметности? Свети Григорије Синаит у 117. глави пише: "човек, ако не буде побеђен страстима и помислима и свим другим, не може да себе сматра за мањег и горег од свих, за грешнијег и од самих од демона; ово је нарочито смирење Промислом Божијим". Када видиш да те је победила нека страст, ти се и невољно спушташ у дубину смирења, и не усуђујеш се да било кога осудиш или презреш.
Твоје представе о смирењу су недовољне. Ти о њима можеш знати само теоретски из учења светог Јована Лествичника. Па и он, пишући о њему, сматра да не може да пружи довољно добро тумачење. Слично је и са светим Јефремом Сирином и авом Доротејем. Оно се најбоље разумева на делу, а до стицања смирења пут је још далек.
Читајући о смирењу ти си схватила да га још немаш, него да уместо њега у теби влада самољубље; желиш да научиш како да задобијеш смирење? Предстоје ти честе лекције из смирења – учи како да се смираваш када те прекоревају; но, ова небеска врлина се не стиче без напора, него је потребно много времена. Не достижући је пре ћеш увидети своју убогост и временом ћеш се смирити; чешће читај о смирењу и имај на уму да је оно пород искушења.
Смирење је велико оружје против непријатеља, но његово стицање захтева велик труд и одрицање. Узак је и тесан пут који води у вечни живот! (Мт. 7,14).
Кажете да немате плодове смирења, него вас уместо њега узнемиравају гордост и самоувереност. А како мислите да за тако кратко време стекнете смирење? То је највиши дар. О томе како се он задобија, поучавао сам вас у првом писму; то можете да прочитате и у књигама светих отаца о овој великој добродетељи. Када у потпуности будете испуњавали послушање према мајци, не уздајући се у свој разум, онда ће и цвет ове добродетељи да процвета. Но знајте да ће непријатељ добра, ђаво, многе насртаје усмерити на вас, како би вас отргнуо од овог спасоносног подвига.
Смирење је једино непобедиво оружје против свих ђавољих подвала, но није лако достићи га, а за оне који живе у свету оно је тим пре недостижно. Чак и ако укоревате себе речима, не треба у њих да се уздате ако нисте стекли истинско смирење срца.
Поука о покајању вас је дубоко дирнула, желели бисте да сахраните своју вољу и васкрснете смирење, па одмах питате: како то да постигнете? Да ли бих могао да вас научим томе? Када је за учење било које вештине и уметности потребно много времена и напора, колико више времена и самоодрицања захтева ова уметност над уметностима? Молите се Богу да вам помогне да са вером читате учење Светих Отаца, и приморајте се да га према својим могућностима и снагама остварујете и на делу, да у свему спознајете своју немоћ и да се смиравате – па ћете добити помоћ Божију. Следити покрете свога срца кроз мисли, речи и дела – то је веома добро. Тако ћете, можда, убрзо постати свесни своје убогости и осетити смирење.

Смирење – божанска наука коју могу да уче сви
Како смо ми далеко од смирења! А оно би оборило све стреле лукавог. Ваља учити ову Божанску науку. Не треба ићи на универзитете, нити на академије и трошити новац за то. И сиромашан и богат, сви имају право и могућност да се уче овоме дару. Научите се од Мене… (Мт. 11,29). Не будимо неверни према речима Господа нашег Исуса Христа, него се окористимо и почнимо да учимо, увек је право време за то. Не само оне који су дошли у трећи, него ни оне који су дошли у једанаести сат Он не одбацује, већ их прима и једнаку им награду даје.

Смирење не види себе
Кад будеш следила учењу Светих Отаца, твоји ће хирови бити уништени. Не само да нећеш мислити да их немаш, него ћеш просвећеним очима видети своје грехе, којих је као песка морског. Знај да смирење није у томе да видиш да си смирена. Прочитај о томе код светог Јована Лествичника, авве Доротеја и светог Петра Дамаскина.

Знаци истинског смирења
Они који су сасвим немоћни (стари, болесни), нека обрате пажњу на речи светог Јована Лествичника: „ко је немоћан телом, нека иде путем смирења, јер неће наћи друго средство за спасење”.
Знак смирења и гордости нека ти буде ово: гордост зазире од свих, укорева их и види њихову лошију страну, док смирење види само своје зло и не усуђује се да икоме суди.
…Ова добродетељ (смирење) презрена је и мала по имену, а велика и значајна по дејству, и толико силна, да по речима светих отаца онај ко је смирен никада не пада. Где је смирење, ту је и љубав – они су нераздвојни; но кад се плашимо приговора, кад се бојимо грдњи, кад не трпимо увреде – још смо далеко од тих добродетељи.
Ако је човек још недорастао у пажњи и трезвености и плачу душе која је Богом очишћена од страсти, нека притекне под покров триблаженог смирења, које порива наше слабости и надокнађује наше недостатке. Обележје тог нелажног смирења је, према речима авве Доротеја, то када се не гневимо и када не гневимо ближњег; а по светом Лествичнику – ако не грешимо добровољно и ако у души осећамо да је сваки ближњи бољи од нас... «Јер се чудим – вели свети Лествичник – ако неко изиђе из загрљаја светог смирења, а добије какав вечни дар».
У вези са смирењем, он (свети Јован Лествичник) примећује : «многи себе називају грешнима, а можда и заиста о себи тако мисле, али срце се искушава понижењима од стране других».

Због смирења се и без дела опраштају многа прегрешења, док дела без смирења не доносе корист
О томе колико је велика сила и узвишена слава смирења, пишу свети Калист и Игњатије у 43-ој глави: „због смирења се и без дела опраштају многа сагрешења, док су она (дела) без њега (смирења) бескорисна”. И још: „што је со у свакој храни, то је смирење у свакој добродетељи, оно може многе грехе да сатре.”
Свети Оци нас уче да је без ове ризнице све наше богатство безвредно. Једино је смирење у стању да нас без дела заступа пред Господом и да учини да нам се опросте сагрешења. А дела без смирења неће донети никакву корист (Добротољубље, Калист и Игњатије, глава 43; Исак Сирин, Беседа 46; свети Јован Лествичник, Поука 23)… Потрудимо се сваки дан око смирења и на делу спознајмо немоћ своје душе. Немојмо прекоревати друге. Читајмо отачке књиге које подстичу на смирење. Тако ће се страсти временом стишати и задобићемо спокојство.
...Сви они који су достигли савршенство, имали су велику и дубоку смиреномудреност, без које ниједно наше дело или подвиг није угодно Богу.
Свети Исак Сиријац у 46. слову пише: «Због смирења се, и мимо дела, праштају многа сагрешења; без њега, напротив, она су не само бескорисна, него нам и многа зла чине. И ово (смирење) ако стекнемо, чини нас Синовима Божијим, те нас и мимо добрих дела води ка Богу. А без њега сва наша дела су узалуд, баш као и све врлине и сви подвизи». И у 55. слову: «Када неко за себе не сматра да је грешан, његова молитва није угодна Богу». Навешћу још једну поуку светог Јована Лествичника (25,63): «Потрудимо се свом силом да изађемо на врх ове добродетељи (смирења): ако пак не можемо, потрудимо се да нас она подигне на своја рамена; уколико осећамо да смо слаби у нечему, макар нас она неће испустити из свог наручја. Јер чудо би било када би онај ко отпадне од смирења добио неки вечни дар». Постоји још много отачких сведочанстава, да уз сва наша дела обавезно треба да имамо и смирење, те да без њега чак ни сама љубав не може да буде права.
Никаквим добрима или подвизима не можеш узвратити Господу као смирењем, са којим сав збор добродетељи неће одступити од тебе; а без њега, ако и мислиш да нешто имаш, вараш се. Ово богатство ваља стицати не на речима, него искуствено, упражњавајући смирење у животу. О томе још не вреди да ти говорим, јер ти је несхватљиво без опита.
Као да је ствар у томе да се неко само мало помоли и да не једе меса? Не, Бог хоће да будемо смирени; јер Он прима молитве смирених и не презире њихова мољења. Близу је Господ скрушених срцем, и смирене духом спасиће (Пс. 33,18). Срце скрушено и смерно Бог неће презрети (Пс. 50,19). Ово су све речи пророка Давида, објављене Духом Светим. А сам за себе он каже: Добро ми је што си ме смирио (унизио) (Пс. 118,17) и: пре но што понижен бих ја сагреших (Пс. 118,67). Смирење је у свему најнеопходније, без њега ни једна врлина није угодна Богу; ако неко не мисле за себе да је грешан, његова молитва није угодна Богу, пише свети Исак (Слово 55).
Пишете да немате смирења, а знате колико је оно неопходно за мир душе и њено спокојство; јер управо због њега имамо рат са гордим демонима, који се труде да нас наговоре на све што је противно смирењу. Напротив, Господ наш Исус Христос нам је заповедио да се од Њега учимо кротости и смирењу, да бисмо задобили мир душама нашим. Што год да чинимо и колико год да се трудимо – без смирења нам не користи. По речима светог Исака, смирење нас и мимо дела спасава, док нам без њега ни дела нису од користи. Ви сте се много трудили, испуњавајући правило и чинећи свакојака добра дела, сматрајући да ћете на њима засновати своје спасење, али нисте добили ништа. Очигледно зато што што ваша дела нису била растворена смирењем. Немојте да мислите да се ово богатство може стећи лако и без муке. Потребно је много времена, напора, самоукоревања и свести о својој слабости и убогости.
Схвативши своју грешност, стичите смирење које силно заступа пред Господом, како када је у питању праштање наших грехова, тако и када се ради о утврђивању за убудуће, за испуњавање заповести Његових.

Смирење се задобија кроз спознавање својих немоћи
…Старај се о тим средствима која ти доносе корист. Кажем: немој се уздати у свој разум и одсеци своју вољу. Оптужбе, биле оправдане или не, не одбацуј, ако не желиш да одбациш своје спасење. Све ово делање довешће те до познања властитих немоћи и до смирења.
…Нека вам Господ помогне да кроз познање својих немоћи стекнете толико жељено смирење…
А како стицати смирење – то велико благо које непријатељи не могу да украду и које их уништава – о томе читајте отачке књиге. Из њих ћете видети, да где нема светлости, тамо је све тама, и где нема смирења, тамо је све тамно и мрачно. И ми не можемо да стекнемо смирење ако не спознамо своје немоћи и ако се уздамо у своју умишљену способност да се поправимо. Већ и то што у себи осећате хлађење према Богу јесте повод за смирење. Видећи у себи такву беду, треба се и против своје воље смиравати, а буде ли узнемирења због тога, јасно ће се показати наша гордост; јер ако смо нешто и имали, притерани невољама узнемирили смо се, уместо да прибегнемо смирењу и покајању.
Када сам цар и пророк Давид говори о себи: пре но што си ме смирио, грешио сам (Пс. 118,67), шта да кажемо за себе ми, који немамо такво богатство? И када је добио смирење, није то приписивао себи, него Богу: благо мени јер си ме смирио (118,71). То и ми треба да видимо на путевима нашег живота и у деловању страсти – да нас наше душевне немоћи воде ка смирењу...

Представљање нове књиге

2011-10-04T19:26:00.000+02:00

Позивамо вас на промоцију књиге

Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства

која ће бити одржана у Парохијском дому храма Св. Саве у Београду

у понедељак 10. октобра 2011. године у 19 часова

На промоцији ће учествовати:

свештеник мр Александар Средојевић, парох храма Св. Саве

Драгослав Бокан, уредник часописа "Водич за живот"

Дивна Љубојевић и студијски ансамбл хора "Мелóди"

Младен Станковић, преводилац и приређивач књиге

Водитељ: Јања Тодоровић

НОВО! Георгије Сфранцес, ХРОНИКА - Пад Византијског царства

2011-08-11T11:19:00.006+02:00

Поручите књигу у претплати (за више информација кликни овде)

Царски пут

2011-07-28T09:51:00.004+02:00

Јеромонах Серафим (Роуз)

Царски Пут - Истинско Православље у доба апостасије
(Скраћена верзија овог текста у преводу на српски језик објављена је у часопису „Црквени живот”, издавач: Верско добротворно старатељство Архиепископије Београдско-Карловачке, бр. 4/2003)

"Како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне... Ми треба да идемо царским путем, клонећи се крајности обеју страна" (Св. Јован Касијан).

Православни хришћани живе данас у једној од најкритичнијих епоха у историји Цркве Христове. Непријатељ човековог спасења, ђаво, напада често и са свих страна, трудећи се да на сваки начин скрене верне са пута спасења који им показује Црква и да потчини себи чак и саму Цркву Христову, без обзира на обећање Спаситељево (Мт. 16,18), те да истинско Тело Христово претвори у „екуменистичку” организацију која припрема долазак његовог личног изабраника, Антихриста, великог светског владара последњих дана.Ми свакако знамо да тај покушај Сатане неће успети: Црква ће остати Невеста Христова све до краја света; она ће Женика Христа, приликом Његовог Другог доласка, дочекати чиста и неоскврњена прељуботворним савезом са отпадништвом овог века. Али пред све православне хришћане поставиће се главно и најважније питање нашег времена: Црква ће опстати, али колико ће нас остати у њој, супротстављајући се моћним покушајима ђавола да нас од ње одвоји?
Наше време све више подсећа на време св. Марка Ефеског (XV век), када је, како се чинило, Цркву већ готово прогутала безбожна Унија са Латинима. Међутим, наше време је чак и горе и опасније од оног, јер тада је Унија била наметнута силом споља, а сада је православни народ унапред добро припремљен за прихватање „екуменистичког” стапања свих цркава и религија - кроз деценијску незаинтересованост, равнодушност, посветовњачење, повлађивање слабостима, и погубну лаж да „нас заправо ништа не одваја” од свих оних који се називају хришћанима.
Православна Црква је преживела лажну Флорентинску унију и после ње чак доживела времена спољашњег мирног живота и унутрашњег духовног процвата; но хоће ли Православље, будући да се сада прогони са невиђеном силом, после нове лажне Уније, опстати било где другде, осим у катакомбама и у пустињи?
Током последње деценије, настављајући страшним „екуменистичким” курсом који су заузели патријарх Атинагора и његови наследници, православни хришћани су већ опасно приближили потпуном бродолому. Најновије „екуменистичка” изјава Константинопоља, „Тијатирско исповедање” (види: Orthodox Word, јан-феб. 1976), довољна је да покаже колико се та помесна Црква - некад прва међу Православним Црквама у исповедању Истине Христове - удаљила од Православља; овај жалосни документ показује колико су контантинопољски јерарси сада близу томе да буду апсорбовани у инославно „хришћанство” Запада, све до формалне Уније, која је сада још у припреми.
Корени овог данашњег екуменизма у Православним Црквама леже у обновљенству и модернизму неких православних јерараха из двадесетих година овог века. Ти токови су у Русији породили, као прво, „Живу цркву” - покрет, који је уз помоћ комунистичког режима покушавао да обори Патријарха Тихона и да „реформише” Цркву на радикално протестантски начин, и као друго - сергијанску црквену организацију (Московску патријаршију), „конзервативнију” наследницу „Живе Цркве”, која је прво истакла политичко помирење са комунистичком идеологијом и прихватање њених циљева (у складу са срамном „Декларацијом” митрополита Сергија из 1927. године), да би се тек недавно усудила да се поново упусти у црквено обновљенство, које у себе укључује и активно учешће у екуменистичком покрету. У Грчкој Цркви ситуација се одвијала на сличан начин: када се показало да је обновљенски „Свеправославни сабор” из 1923. године - са својим протестантским реформама које је надахнуо неславни патријарх Мелетије Метаксакис - претерано радикалан да би био прихваћен у православном свету, обновљенци су се задовољили наметањем календарске реформе неким несловенским Црквама.
Широки покрети протеста појавили су се против реформиста како у Руској, тако и у Грчкој цркви, изазвавши дубоке поделе, које и до данас постоје у православном свету. У Руској цркви многи епископи и верни хришћани, на челу са Митрополитом Јосифом Петроградским, одлучно су одбацили сергијанство; овај покрет „јосифоваца” касније је добио нешто организованије облике и постао је познат као „Истински Православна Црква”. Историја ове нелегалне, „Катакомбне” Цркве Русије до данас је прекривена велом тајне, мада су током протеклих неколико година осветљене неке изненађујуће чињенице везане за њену стварну делатност, која изазива жестоке репресивне мере од стране совјетских власти. Постало је познато име њиховог садашњег Првојерарха (Митрополит Теодосије), а такође и име једног од њених десетак или више епископа (Епископ Серафим). У расејању, Руска Загранична Црква је од самог почетка заузела тврду антисергијанску позицију, изражавајући много пута своју солидарност са Истински Православном Црквом Русије и истовремено одбацујући свако општење са Московском патријаршијом. Њена бескомпромисност и традиционализам нису били по укусу неким руским јерарсима Западне Европе и Америке, склоним више „реформским тековинама” XX века, који су се у различитим периодима одвојили од Руске Заграничне Цркве, створивши тако данашњу „јурисдикцијску” разноликост у руском расејању.
У Грчкој је протест покренут истим таквим православним инстинктом добио назив „Истинити Православни Хришћани”. Од самог почетка 1924. године (када је била спроведена календарска реформа), овај покрет је постао посебно снажан међу простим монасима, свештенством и верним народом. Први епископ који је напустио државну цркву Грчке и присајединио се покрету ИПХ био је Митрополит Хризостом Флорински. Данас тај покрет наставља свој потпуно независни живот, он има организацију која обухвата око једне четвртине свих православних хришћана Грчке и можда половину или више од укупног броја монаха. Иако су Истинити Православни Хришћани Грчке широко познати као „старокалендарци”, они заправо инсистирају на тврдом традиционализму како у православном животу, тако и уопште, сматрајући календарско питање само првим стадијумом и крајеугаоним каменом модернизма и реформизма.
Тако рак екуменизма све више и више прождире преостале здраве удове Православља. Само најосећајнији чланови „официјелних” православних јурисдикција показују наглашену симпатију према држању и представницима антиекуменистичких и антиреформистичких Цркава Русије, Грчке и расејања. Неки од њих, видећи да званичне јурисдикције сада непоколебиво следе антиправославни курс, напустили су их као бродове који тону и присајединили се Истинитим Православним Хришћанима; други, који се још надају да ће унутар светског православља бити обновљен православни курс, мисле да је за сада довољно да изражавају симпатије према ИПХ, или да смело протествују против „реформистичке” идеологије, која је владајућа у званичним јурисдикцијама. У последњих десет година, антиекуменистичке Посланице туге Митрополита Филарета, Првојерарха Руске Заграничне Цркве, изазвале су одјек у многим Православним црквама, иако је званичан одговор на њих било углавном ћутање и непријатељство.
Данас, више него икада током протеклих 50 година борбе за очување православних традиција у време апостасије, глас истинског и бескомпромисног Православља морао би да се чује по читавом свету, и да снажно утиче на будући курс Православних цркава. Заправо, можда је већ касно да се спречи обновљенски „Осми Васељенски Сабор” и „васељенско” уједињење (Унија), које представља циљ тога сабора. Али то не значи да још увек није могуће убедити једну или више Помесних цркава да напусте тај погибељни пут, који води ка коначној ликвидацији Православља у оним јурисдикцијама које на њему до краја истрајавају. У сваком случају, поједини људи, па и целе заједнице, могу да буду поштеђени тога пута, као што чак и неки инославни још могу да пронађу свој пут ка спасоносној огради истинске Цркве Христове.
Зато је суштински важно да овај глас заиста буде глас истинског, тј. светоотачког Православља. Нажалост, понекад се догађа, нарочито у ватри спора, да се здраве православне позиције с једне стране претерано истичу, а са друге неправилно схватају и зато се код неких јавља потпуно погрешан утисак да ствар истинског Православља представља неку врсту „екстремизма” и реакције „сдесна” на владајући „леви” курс, који су прихватиле вође официјелних Православних цркава. Такав политички поглед на данашњу борбу за истинско Православље потпуно је лажан. Напротив, ова борба, међу својим најбољим савременим представницима - било то у Русији, Грчкој или у расејању - узела је облик повратка на светоотачки пут умерености, средњи између крајности, а то је оно што свети Оци називају ЦАРСКИМ ПУТЕМ.
Учење о овом „царском путу” изложено је, на пример, у Духовним поукама св. аве Доротеја, где он посебно цитира Пету књигу Мојсијеву (Закони поновљени): Не скрећите ни десно ни лево, него идите Царским путем (5. Мој. 5,32;17,11). И свети Василије Велики каже: „прав срцем је онај, чија помисао не скреће ни у претераност, ни у недостатак, него је усмерена само према средини добродетељи”. Ипак, најјасније је то учење изражено код великог православног оца из V века, св. Јована Касијана, пред којим је стајао задатак сличан ономе који данас стоји пред нама: да представи чисто учење Источних Отаца људима на Западу, који су били духовно незрели и још нису схватали дубину и префињеност источног духовног учења, те су стога, примењујући ово учење у пракси, лако падали у крајности било немара, било претеране строгости. Св. Јован Касијан је православно учење о царском путу изложио у свом делу „О расуђивању”, које је св. Јован Лествичник (Лествица, IV, 717) оценио као „дивну и веома узвишену философију”:
„Дакле, свом силом и са највећом брижљивошћу ми треба да се трудимо да кроз смирење стекнемо добри дар расуђивања, који може да нас сачува неповређеним од претеривања обеју страна. Јер, како кажу Оци, крајности и са једне и са друге стране, једнако су штетне - и претеран пост и преједање, и претерано бдење и дуготрајан сан, и друга претеривања... Расуђивање учи човека да иде Царским путем, удаљавајући се од крајности обеју страна: не допушта му да се са десне стране обмањује претераним уздржањем, а са леве да се препушта лењости и слабости... Искушење са десне стране опасније је од онога са леве: неумерено уздржање штетније је од преједања, јер се уз помоћ покајања од овог последњег може прећи на правилно расуђивање, а од првог не може” (тј. човеку који се горди својим добродетељима затворен је пут према покајном смирењу, које омогућује спасење).
(О Расуђивању II, гл. 16,2,17)
Примењујући ово учење на нашу ситуацију, можемо рећи да је „царски пут” истинског Православља данас - средина између крајности екуменизма, са једне стране, и ревности не по разуму (Рим. 10,2) са друге. Истинско Православље не иде „у корак с временом”, с једне стране, нити „строгост”, „исправност” и „каноничност” претвара у оправдање фарисејског самозадовољства, искључивости и неповерења - с друге. Ову истински-православну умереност не треба мешати са празном млакошћу, или са равнодушношћу, или са било којим обликом компромиса између политичких крајности.
Данас је ваздух толико засићен духом „реформисања”, да ће сви они, чији су погледи заклоњени налетом духа времена, истински-православну умереност сматрати за „фанатизам”; али онај ко се према томе питању односи озбиљно и свему прилази са тачке гледишта светоотачког учења, пронаћи ће царски пут у удаљавању од било које врсте екстремизма.
Међутим, у наше дане нема православног учитеља који би дао пример здраве и усрдне православне умерености, као што је био почивши архиепископ Џорданвилски Аверкије; његова многобројна дела и проповеди одишу свежим духом истински-православне ревности, без икаквог скретања „у десно” или „у лево” и уз стално истицање духовне стране истинског Православља (видети нарочито: „Света ревност”, The Orthodox Word, мај-јун 1976).
Руској Заграничној Цркви је, по промислу Божијем, био дат најпогоднији положај за очување „царског пута”, у немирно доба какво за Православље представља XX век. Живећи у изгнанству и сиромаштву, у свету који није разумео страдање руског народа, она се усредсредила на тврдо чување вере која уједињује њен народ и, што је потпуно природно, целокупну екуменистичку идеологију - засновану на религиозној равнодушности и умишљености, на материјалном изобиљу и бездушном уједињењу нација - сматрала је за потпуно страну. Са друге стране, својом живом свешћу о томе да сергијанска црква у Русији није слободна, она је била заштићена од пада у екстремизам „сдесна”. У крајњој линији, она може да буде без општења са телом којим управљају атеисти, али тачно одређење његовог статуса боље је оставити будућем слободном руском црквеном сабору. Уколико то овде делује као „логичка противречност” („ако не поричете њене свете тајне, зашто онда нисте у општењу са њом?”) - у питању је проблем само за рационалисте; они пак који црквеним питањима прилазе једнако срцем као и главом, без колебања ће заузети позицију која представља завештање остављено Руској Цркви у расејању од стране њеног мудрог Првојерарха Митрополита Анастасија (+1965).
Остајући у слободи, Руска Загранична Црква сматра за једну од својих најважнијих обавеза да изрази солидарност и пуно општење са катакомбном Истински Православном Црквом Русије, чије постојање „званично” Православље у потпуности игнорише, па чак и пориче. Када се једном, ако Богу буде угодно, оконча ужасно искушење Руске Цркве и народа, друге Православне Цркве ће моћи јасније да схвате ситуацију у Руској Цркви; до тог часа, све чему можемо да се надамо је - да слободне Православне Цркве никада неће довести у сумњу право Руске Заграничне Цркве на постојање, или порицати благодатност њених Светих Тајни. Готово све оне дуго су се налазиле у општењу са њом, све док је њено неучествовање у екуменистичком покрету није изоловало од других цркава, јер им је постало опомена, и то нарочито у последњој деценији. И све до скора оне су се противиле политички инспирисаним покушајима Московске Патријаршије да Руску Заграничну Цркву прогласи за „расколничку” и „неканонску”.
Недавно је Руска Загранична Црква признала Истините Православне Хришћане Грчке и пружила им подршку. Њихов положај такође је дуго био необично тежак и неправилно схватан. У Грчкој први налет на Цркву (календарска реформа) није био тако смртоносан као Декларација митрополита Сергија у Русији, па је зато богословској свести православног грчког народа било потребно више времена да увиди потпуно антихришћанску суштину поменуте реформе. Затим, само неколицина грчких епископа имала је довољно смелости да се присаједини старокалендарском покрету (док је број не-сергијанских епископа у почетку био већи него читав епископат Грчке цркве). Старокалендарски покрет је тек скоро добио могућност да постане макар мало „интелектуалнији”, јер му приступа све више и више људи са високим образовањем. Дуго година старокалендарци су трпели гоњења од стране државе и званичне цркве, понекад крајње сурова, и све до данас остају презрени од стране званичног светског православља, које их уопште не признаје. На жалост, унутарње несугласице и поделе и даље слабе старокалендараце; њима недостаје један заједнички глас којим би изразили своје борбу за Светоотачко Православље. Али због тога никако не треба порицати да је њихова позиција у суштини православна, а њене здраве пројаве могу да буду само поздрављене.
Тежња за достизањем јединства унутар Истинског Православља, која се последњих година у целом свету појачава, било да је реч о Катакомбној Руској Цркви, Грчкој Старокалендарској Цркви, или Руској Заграничној Цркви, подстакле је неке људе да се замисле над условима за стварање „јединственог фронта” исповедничких Цркава ради супротстављања екуменистичком покрету који је прогутао православне „естаблишменте”. Ипак, у савременим условима биће веома тешко да се тако нешто постигне; у сваком случају, то представља „политички” поглед на ситуацију, који значај мисије истинског Православља види у сасвим спољашњем облику. Протест истинског Православља против „екуменистичког православља”, против уједначеног млаког православља епохе апостасије, тек треба да се покаже у својој пуноћи, пре свега у Русији. Јер не може бити да сведочење толиких мученика, исповедника и поборника истинског Православља у XX веку остане узалудно. Нека сачува Бог Своје ревнитеље на царском путу Истинског Православља, да буду верни Њему и Његовој светој Цркви, до краја века!
1976.

Са Светим Оцима из дана у дан

2011-07-12T08:12:00.000+02:00

Времеи вечност

# Ако неко изгуби злато или сребро, онуместо њега може да нађе друго; ако пак губимо време, живећи у доконости илењости, нећемо моћи да нађемо друго уместо изгубљеног (авва Доротеј).

# Време лети и вечност се приближава.

# Када ме не питају шта је то време, јазнам шта је; а када хоћу да га објасним, више ми није познато (блажениАвгустин).

# Вечност је увек и никад,то јест, увек ће бити и никад се неће завршити (свети Тихон Задонски).

# Увек имај на уму вечност и ништа усвету нећеш пожелети (свети Тихон Задонски).

# Живи мислећи на то да ће се твој животокончати, па нећеш бити привезан за овај живот. Живи мислећи на вечност, којаследи после пролазног живота, па ћеш живети хришћански.

# Цени време. Оно је скупље од злата:њиме се купује блажена вечност.

# Не губи ни један тренутак, а да несабереш нешто за вечност.

# Гледај корисно, слушај корисно, говорикорисно, одговарај корисно (свети Василије Велики).

# Када вам исцури вино ви се растужите,а када губите време весели сте?! (блажени Августин).

# Нема времена које би се безбедно моглопотценити; јер се у свако време може спасити, или погинути (свети Филаретмитрополит Московски).

# Тешко лењивцу! Тражиће оно време које је лошеупотребио и више га неће наћи (свети Нил Синајски).

International Convention: The Religious Underground in the USSR

2011-06-16T10:39:00.001+02:00

Call for Papers

The Religious Underground in the USSR

November 18 to 19, 2011

Chernigov, Ukraine

The Shevchenko University of Chernigov

with the participation of members of the Keston Institute (Oxford, U.K.)

Dear Colleagues:

We invite you to participate in Ukraine's first international convention examining «The Religious Underground in the USSR», organized by a group of Ukrainian educational and cultural organizations under the leadership of the Shevchenko University of Chernigov. The conference will be held in Chernigov, Ukraine, on the 18^th and 19^th of November 2011. The organizing committee is being advised by members of the Keston Institute (Oxford, U.K.).

Although religious resistance to the totalitarian regime in the USSR has been studied in the West for over fifty years, it lacks attention of a similar scope from native scholars. Such attention is critically important now, because of the dangerous trend in Russian and Ukrainian scholarship that many Western scholars have noted, of rewriting recent Russian and Ukrainian history to reflect the politics and concerns of current regimes. This is especially true in matters concerning the Church.

The international convention « The Religious Underground in the USSR” aims to inspire dialogue between Western and Eastern students of this phenomenon, and to attract the attention of younger scholars. Several widely known scholars in the field have already offered to present papers at the convention, including Canon Michael Bourdeaux, Xenia Dennen, Vladimir Moss, Lev Regelson, Mikhail Shkarovskii, Irina Osipova, Lydia Sikorskaia, and Archpriest Aleksei Lebedev.
An exhibit presenting the history and achievements of the Keston Institute is planned for the convention. Copies of items from the Keston Archive located at the Baylor University (Texas, USA) will be displayed, including unique documents and photographs witnessing the history of religious persecution in the USSR. The conference program also includes excursions around the city of Chernigov, led by the members of the National Association “Historical Chernigov.”
We invite papers describing underground religious movements and activity in the USSR from various perspectives: historical, political, theological, and sociological. Papers presented at the conference will be published in the conference proceedings which will be distributed by the organizing committee to Western and Russian and Ukrainian academic libraries.
Deadline: September 30, 2011
Contact: Prof. Svetlana Shumilo veraigizn@rumbler.ru or
        Sister Tatiana sistertatianaspektor@gmail.com

Годишњица пада Константинопоља 29. мај / 11. јун

2011-06-10T08:46:00.005+02:00

Последња беседа Константина XI Драгаша Палеолога
(на данашњи дан пре 558 година последњи Ромејски василевс одржао је својим ратницима беседу, храбрећи их пред одлучујући бој са Турцима. Сутрадан у подне Константинов Град био је у рукама турских освајача. Цариград је пао 29. маја по старом или 11. јуна по новом календару, након што је 57 дана одолевао неупоредиво јачем непријатељу. Беседа која следи наћи ће се у нашој новој књизи: "Георгије Сфранцес: ХРОНИКА - Пад Византијског царства". Промоција књиге и њено појављивање у књижарама биће у понедељак 26. септембра 2011)

"...Исто је тако и цар те тужне вечери у понедељак сабрао без изузетка све архонте и старешине, димархе, војне заповеднике и друге изабране ратнике, па им је рекао следеће: 'Најблагороднији архонти, најсјајнији димарси, војводе и најодважнији моји ратници, сав верни и уважени народе! Ви добро знате да је наступио час: непријатељ наше вере хоће да нас свим својим машинама и вештином још више притисне, и да свим својим силама, са копна и мора, уз велику борбу, крене у одлучујући напад, како би, ако може, попут змије излио у нас свој отров, или да нас прогута као свирепи лав. Зато вам кажем и молим вас, да храбро и јуначки стојите против непријатеља наше вере, као што сте увек до сада и чинили. Вама ћу поверити овај најблиставији и преславни Град, царицу свих градова (βασιλεύουσαν τῶν πόλεων) и нашу отаџбину. Добро вам је познато, браћо, да смо у четири случаја сви ми заједно обавезни да смрт претпоставимо животу: прво, ради наше вере и побожности, друго, ради отаџбине, треће, ради цара – помазаника Господњег, и четврто, ради наших ближњих и пријатеља.
Дакле, браћо, ако смо обавезни да се боримо до смрти за једно од ова четири, онда јасно видите да смо тим пре обавезни да се боримо за сва четири заједно, јер све је угрожено.
Уколико Бог због наших грехова препусти победу безбожницима, и наша света вера коју нам је Христос даровао својом сопственом крвљу наћи ће се у опасности. А ако неко и сав свет задобије, изгубивши душу своју, каква му је корист? Као друго, у том случају бићемо лишени тако славне отаџбине и наше слободе. Као треће, изгубићемо своје царство, некад тако славно, а данас унижено, од свих нападано и презрено, па ће нам владати тиранин и безбожник. И као четврто, остаћемо без наше љубљене деце, супруга и сродника.
Данас је већ педесет седам дана од како је овај безбожни султан дошао, опсео Град и даноноћно не престаје да свим својим машинама и војском насрће на нас. Ипак, милосрђем свевидећег Христа, Господа нашег, он је и до сада много пута осрамоћен и са губицима одступао од зидина. Ни сада се браћо не бојте што су зидине од удараца и топовских зрна и каменова из катапулта делимично урушене јер, као што видите, ми смо их опет колико је могуће обновили. Сву нашу наду положили смо на непобедиву славу Божију: они се уздају у кола и коње, у своју војску и њену многобројност, а ми у име Господа Бога и Спаситеља нашег, па тек потом у наше мишице и јунаштво, које нам је даровала божанска сила.
Знам да ће безбројне хорде безбожника, као што је код њих обичај, кренути на нас са презривом надменошћу, подигнутих обрва, са великом одважношћу и силом како би нас због наше малобројности преплавили, а због наше исцрпљености прегазили. Они ће поћи са заглушујућом буком и страшним ратним повицима како би нас уплашили. То њихово трабуњање вама је добро познато и на њега не треба трошити речи. У том часу нека свак ради оно што му је посао, јер на вас ће полетети безбројни каменови и стреле и копља, којих ће бити као морског песка. Ипак, надам се да вам неће нанети губитке, јер видим, што ме веома радује и тим надама храним свој ум, да мада је нас веома мало, сви сте ви вешти, искусни, храбри и јаки јунаци, унапред добро увежбани. У борби и окршају добро покривајте главу својим штитовима. Ваша десница која држи мач нека увек буде испружена. Ваши шлемови, панцири и гвоздени оклопи заједно са осталим наоружањем сасвим су довољни за бој и за време борбе прса у прса биће вам од велике користи, јер наши непријатељи их не користе и немају. Осим тога ви ћете бити заштићени и зидинама, а наши непријатељи, пошто су откривени, тешко ће се пробијати.
Стога, пријатељи, ради милосрђа Божијег будите спремни, јаки и одважни. Сетите се како је некад мали број картагинских слонова својом буком и изгледом натерао у бекство велико мноштво римских коња. Ако су бесловесне животиње у стању да натерају у бекство, онда тим пре ово можемо да учинимо ми, будући да смо господари бесловесних животиња, поготово када они који иду против нас да би отпочели бој личе на бесловесне животиње, чак су и гори. Против њих дакле треба да буду усмерени ваши штитови, мачеви, лукови и копља. Замислите да сте пошли у лов на мноштво дивљих свиња. Нека знају безбожници да немају посла са бесловесним животињама, попут њих самих, него са господом и господарима, потомцима Јелина и Римљана (ἀπογόνων Ἑλλήνων καὶ Ῥωμαίων).
Ви добро знате да је тај безбожни султан, непријатељ наше свете вере, без икаквог основаног разлога нарушио мировни уговор који смо са њим имали. Погазио је многобројне своје заклетве и изненада се појавио на Мореузу код Асоматоса где је подигао тврђаву како би свакодневно могао да нам наноси штету. Затим је спалио наша поља, воћњаке, штале и куће; нашу браћу хришћане које је тамо нашао побио је или одвео у ропство, нарушивши пријатељство са нама.
Пријатељство је успоставио за житељима Галате који се радују томе: не знају несрећници причу о малом сељаку који је кувао пужеве и говорио: 'О, глупе животиње, појешћу вас једну по једну!'
Дакле, браћо, он је дошао, опсео наш Град и од тада свакодневно широко разјапљује своју чељуст како би нашао погодни тренутак да прождере и нас и овај Град који је подигао триблажени цар Константин Велики, посветивши га и подаривши пречистој и пренепорочној Владичици нашој, Богородици и свагдадјеви Марији, како би она била господарица, помоћница и заштитница наше отаџбине, прибежиште хришћана, нада и радост свих Јелина, и похвала за све који живе на Истоку. А овај најбезбожнији хоће да овлада таквим славним Градом који је некад цветао као ружа у пољу.
Својевремено је овај Град себи потчинио, могу да кажем, читав свет, покоривши под своје ноге Понт и Јерменију, Персију и Пафлагонију, земљу Амазонки и Кападокију, Галатију и Мидију, Грузијску Колхиду, житеље Босфора и Албанце, Сирију, Киликију и Месопотамију, Феникију и Палестину, Арабију и Јудеју, Бактријце и Ските, Македонију и Тесалију, Јеладу и Беотију, Локриду и Етолију, Акарнанију, Ахају и Пелопонез, Епир и Илирик, Лихните, Јадран, Италију, Тоскану, Келте и Келто-Гале, Шпанију до Кадиза, Либију и Мауританију и Маурусију, Етиопију, Веледе, Скуду, Нумидију и Африку и Египат.
Сад све то он хоће да потчини себи, и да на царицу градова стави јарам ропства, а наше свете цркве – где је слављена Света Тројица и химнама прослављан Дух Свети, где су анђели слушали како се опева Бог и домострој оваплоћења Логоса – хоће да претвори у светилишта свога богохуљења и празнословља свог лажног пророка Мухамеда, да их претвори у штале за коње и камиле. Дакле, пријатељи моји и браћо по оружју, имајмо на уму само то како да задобијемо вечан спомен, славу и слободу заувек'".
Макарије Мелисен (Мелисург), Велика Хроника (позната и као Псеудо-Сфранцес), извод

Катакомбна Црква

2011-05-30T06:51:00.000+02:00

Јеромонах Серафим (Роуз)

Катакомбна Тихоновска Црква 1974. године (1)

Многи православни хришћани у слободном свету били су запрепашћени и узнемирени оним што је у свом писму упућеном Трећем Свезаграничном Сабору Руске Заграничне Цркве, који се састао у септембру 1974. године у Свето-Тројицком манастиру у Џорданвилу, написао у свету познати руски писац Александар Солжењицин, који сада (2) живи у изгнанству у Швајцарској. Он је написао да „данас не треба подметати имагинарну слику Катакомбне Цркве, уместо реалног руског православног народа”, поричући и само постојање „тајне црквене организације” и одвраћајући јерархе Руске Заграничне Цркве од „солидарисања са тајанственом, безгрешном, али и бестелесном катакомбом”. Непријатељи истинског Православља и заштитници сергијанске Московске патријаршије, одмах су искористили ове фразе за своје сопствене пропагандне циљеве, објављујући их под насловима као што је „Нема Катакомбне Цркве” (3). Заиста, успеху обновљенског „православља” много би допринело када би им пошло за руком да докажу - или, у крајњој линији, да довољно гласно објаве - како у Русији нема Каткомбне Цркве, и да у Совјетском Савезу православље постоји само у својој обновљенској, сергијанској варијанти, коју свету приказује Московска патријаршија, која, по мишљењу Солжењицина, ни најамање није „пала”, него представља истинску Руску Православну Цркву. Овакве Солжењицинове изјаве изазивају важна питања, и практична и богословска.
Истина, у почетку свог писма Солжењицин пише: „Свестан своје неприпремљености за иступање по црквеном питању пред сабрањем свештенослужитеља и јерараха, ...ја само молим за разумевање у односу на моје евентуалне грешке у терминологији, или у расуђивању о самој ствари”, а на крају се поново ограђује: „Ја не мислим за себе да сам позван да решавам црквена питања”. Зато је, без икаквог омаловажавања Солжењицина, који је тако убедљиво и правдољубиво говорио на друге теме, а ради оних који желе да знају истину, потребно указати на његове погрешке у односу на Истински-Православну Руску Цркву, како у чињеницама тако и у богословљу.
Испало је да су ове Солжењицинове погрешке имале срећан завршетак: захваљујући њима, неки људи, који су располагали тачнијим сведочанствима о црквеном животу у Совјетском Савезу, директно су се изјаснили, оповргавајући његову тврдњу да тамо нема „тајне црквене организације”.
1) У краткој биографији младог Владимира Осипова, који је четири године био уредник некадашњег самиздатског часописа „Вече”, часописа који се одликовао јасним национално-патриотским и православним усмерењем и који је изражавао „славјанофилску” позицију у савременој Русији, постоји једно карактеристично место које сведочи о дуготрајности живота Катакомбне Цркве у Русији. У чланку Алексеја Кисељева, заснованом на интервјуу Анатолија Левитина (Краснова), речено је да је Осипов (4), када је 60-тих година био у концентрационом логору, срео тамо „чудног старца, кога сви заточеници зову „владика”. То је био Михаил, епископ Истински-Православне Цркве. Он је на Осипова оставио снажан утисак - вероватно га је тај сусрет вратио вери”. Већ и само ово помињање катакомбног епископа у савременом Совјетском Савезу, као и помињање његовог утицаја на млади нараштај оних који трагају за вером, представља важно сведочанство о Истинском Православљу у Русији. На срећу, захваљујући управо Краснову и другим изворима, ми сада имамо јаснију представу о постојању катакомбних епископа у Совјетском Савезу.
2) Месечни преглед „Религија и атеизам у Совјетском Савезу”, који је у Минхену издавао Н. Теодорович (5), објавио је одломке из три писма добијена од особа немачког порекла које су недавно емигрирале из Совјетског Савеза и које су независно једна од друге реаговале на мишљење Солжењицина о Катакомбној Цркви. Један од њих пише:
„А. И. Солжењицин није имао прилику да се сретне са члановима те Цркве. Ја сам седео са њима у затвору и радио заједно са њима у радно-поправној колонији. То су дубоко верујући људи, и веома постојани у вери. Њих прогоне због припадности тој забрањеној Цркви”.
Друга особа пише: „’Катакомбна’ и ’тајна’ Црква - то су називи који се за њу користе овде. У Совјетском Савезу она се назива ’Истински-Православна Црква’ или ’Тихоновска Црква’. Њој припадају православни, дубоко верујући људи, који не признају официјелну Цркву. Због тога их власт прогони. Ја знам многе који су сада на слободи, али нећу да наводим њихова имена или пребивалишта”.
Треће писмо даје још потпунији опис живота Истински-Православне Цркве, у којој службе понекад савршавају монаси, монахиње и мирјани. „Истински-Православна Црква има јерархију али њен већи део је у затвору или у поправним колонијама. Чланови ИПЦ своје служење врше према правилима Православне Цркве. Ако немају свештено лице, онда службу обавља неко од најбоље упућених. Мени су познати људи који се нису женили и који су се од детињства посветили Богу, они такође обављају службе. То су по правилу врло честити људи, који воде морално чист живот. У Совјетском Савезу чланови ИПЦ одвојени су од утицаја света на живот и у потпуности су посвећени Богу. Већи део верних у ИПЦ своје служење проводи под руководством рукопложених свештених лица.
Ваше претпоставке да су чланови ИПЦ само престарели људи, из времена раскола од 1927. године, изазвале су осмех на мом лицу. Они које сам ја лично познавао, рођени су после 1927. године, мада има и таквих који памте поменуту годину.
Код њих постоје молитвена сабрања без обреда, на којима читају Свето Писмо и духовне књиге. Моле се углавном за буђење вере у руском народу. На своја богослужења они понекад пуштају младе људе, ако су сигурни да их ови неће издати милицији или КГБ-у. Што се мање о њима зна - то боље. Али, треба знати да њима недостају књиге Светог Писма и духовна литература” (6).
3) Најзначајнија сведочанства о Истински-Православној Цркви у Русији у последњих неколико месеци долазе од широко познатог борца за „људска права” у Совјетском Савезу, Анатолија Левитина (Краснова), који је у септембру прошле године напустио Совјетски Савез и преселио се у Швајцарску. У младости он је у својству ђакона узео активно учешће у расколу „Живе цркве”, но чак и данас, иако се одавно покајао и вратио Православној цркви, његови погледи могу да се окарактеришу само као у највећој мери „либерални” и „екуменистички”. Његово сведочанство о катакомбној Цркви још је вредније управо због тога што се њему не може приписати никаква симпатија према њој: за њега, она представља „секту” и, сходно томе, заслужује исто онакво уважавање и слободу као и свака друга секта у савременом Совјетском Савезу.
Прва изјава Краснова, узета је из његове представке Комитету за људска права у Москви, објављене у „самиздату” 5. септембра 1974. године, управо уочи његовог одласка из Совјетског Савеза. Заједно са његовим протестима против прогона унијата, баптиста, адвентиста, пентакосталаца и Јеховиних сведока, у представци постоји поглавље „О прогону Истински-Православне Цркве (ИПЦ)”. Ево шта Краснов пише у том поглављу: „Ова црква подвргнута је гоњењима већ 47 година”. Даље следи историјска опаска о Декларацији митрополита Сергија 1927. године и о протестима низа епископа против ње; о томе како су сви епископи који су узели учешће у „расколу из 1927. године” поумирали у концентрационим логорима тридесетих година; о томе да им је пошло за руком да у концентрационим логорима рукоположе низ епископа-прејемника, од којих води порекло садашња тајна јерархија Истински-Православне Цркве. Краснов наставља: „Број чланова ИПЦ не може се установити. Ипак, по сведочанствима добијеним од чланова те Цркве, она има 8 до 10 епископа, око 200 свештеника и неколико хиљада мирјана. Делатност ИПЦ се строго пресеца. Власт се боји њеног ширења” (7).
4) По доласку на Запад, где је сазнао да се део руске „либералне” интелигенције поново радује због „непостојања” Катакомбне Цркве, које је овога пута доказао Солжењицин, Краснов је дао још подробнија сведочанства о Истински-Православној Цркви, и то у интервјуу париском часопису на руском језику „Руска Мисао” (8).
„Када је реч о Катакомбној Цркви - она постоји, то није измишљотина. Према сведочанствима којима ја располажем, она има око 10 епископа. Ови епископи воде јерархијско прејемство од јосифоваца, од оних епископа који су се одвојили од митрополита Сергија 1927. године... сада их има између осам и дванаест. Сви су рукоположени у логорима, од стране архијереја који су тамо били затворени и сви развијају своју делатност. Постоји и јерархија - свештеници. Али ипак, припадници Катакомбне Цркве чине мали део становништва. Као прво, све се то ради у тако дубокој тајности и врло је тешко било шта поуздано дознати. Ја знам једну монахињу која је долазила православном архимандриту да га наговори на прелазак у Истинску Православну Цркву. Кад је он стао детаљније да се распитује, она му је одговорила: „Кад пређете к нама, све ћу вам рећи”. Ја знам да постоји илегални митрополит Теодосије, њихов поглавар, који је у вези са избором патријарха Пимена објавио свој проглас, и да је тај проглас, који је у име Истински-Православне Цркве оспоравао Патријаршију, кружио по Москви, Петрограду и Кијеву, са потписом „Митрополит Теодосије”. У приватним разговорима они обично говоре да најближим себи сматрају Заграничну Православну Синодалну Цркву, такозвану „Карловачку”. Они обично кажу: „Ми смо монархисти, али нисмо против власти, јер је свака власт од Бога”. Они само не могу да прихвате црквену јерархију пошто се она налази у положају зависном од атеиста. За свог последњег поглавара они сматрају патријарха Тихона и због тога их у логорима обично називају „Тихоновци”. Треба рећи да су њихове присталице углавном старији људи, или они који су изашли из логора. Њихова Богослужења по правилу се обављају у приватним становима; овим тајним Литургијама присуствују по 3-4 човека. Истински-Православна Црква крије се у илегали и носи обележје нечег заиста тајновитог, тако да је буквално нико не може наћи; у крајњој линији, тим људима, тако чврстим, тако искреним, не треба одрицати поштовање”.
И раније није било могуће порицати постојање истински-православних катакомбних хришћана у Русији, будући да о њима говори чак и совјетска штампа; данас ниједан непристрасни поматрач не може да негира постојање њихове „тајне црквене организације”. Јасно је да су Солжењицинове „чињенице” које се односе на ово питање - погрешне. У Совјетском Савезу, већ и сам његов положај светски познатог писца, који се стално налази под брижљивим надзором тајне полиције, чинио га је апсолутно изолованим од контакта са скривеним животом Истински-Православне Цркве.
Ипак, чак и после исправљања ових погрешних чињеница, остаје главна Солжењицинова тврдња: да западни православни хришћани не треба да се солидаришу са неколико хиљада (или десетина хиљада) катакомбних хришћана, него са „многим милионима стварних руских православних људи”. Да би оправдао ту позицију, он се усудио да изнесе смелу еклисиолошку поставку (чијих консеквенци, без сумње, није у потпуности свестан): „Греси покоравања и издајства које су допустили јерарси, притисли су ове предстојатеље земаљском и небеском одговорношћу, али се ипак нису проширили на цело црквено тело - на многобројно честито свештенство и на масу оних који се моле у храмовима - нити они икада могу да се пренесу на црквени народ, у шта нас уверава сва историја хришћанства. Ако би се греси јерараха преносили на верне, то онда не би била вечна непобедива Црква Христова, јер би у потпуности зависила од случајности карактера и понашања”.
Несумњиво, Солжењицин овде говори у име свих оних који штите и правдају Московску патријаршију; и када би говорио само о личним гресима јерараха, то би била истина. Али катакомбни јерарси и верни народ никако се од Московске патријаршије нису одвојили због личних грехова њених јерараха, него због њиховог одступања од Христа, које се заправо тиче не само јерараха, него и свих верних који тој цркви припадају.
Овде треба да појаснимо неколико ствари, јер су присталице „либералног” православног богословља и еклисиологије својим емоционалним доказима тако замрсили ово питање, да је постало веома тешко видети све јасно и у правом светлу.
Пре свега, рећи ћемо да нико од оних који у Русији и ван ње оптужују јерархију Московске патријаршије, не чини то због њених личних грехова, него због одступништва, и да нико не „проклиње” и не осуђује ни обичан народ, који одлази у отворене цркве у Совјетском Савезу, нити пак искрене свештенике, који служе онако како је то већ могуће под нечовечним притиском комунистичке власти, па чак ни саме јерархе одступнике; они који то тврде, једноставно се клеветнички односе према позицији коју су заузели истински-православни хришћани. Сматрајући духовништво и верни народ Московске патријаршије за учеснике одступништва и раскола, истински-православни хришћани се према њима односе са састрадавањем и љубављу; али у исто време, они говоре истину о њима и одбијају да учествују у њиховим делима, или да имају молитвено или литургијско општење са њима, остављајући коначни суд будућем слободном Сверуском Сабору, када до њега дође, ако то Богу буде угодно. У историји Цркве на таквим Саборима кажњавани су они који су били највише криви, док је недужним следбеницима раскола било опраштано и они су присаједињавани Цркви (као што је речено у посланици св. Атанасија Великог Руфинијану).
Као друго, истински-православни хришћани никако не сматрају „Московску патријаршију” за једноставно „палу”, а њене следбенике за јеретике или незнабошце. Међу расколима и одступништвима постоји разлика. Што је свежији раскид са Истинском Црквом Христовом и што је он више изазван спољашњим, а не унутрашњим разлозима, то је већа могућност за поновно сједињење отпалих са Црквом. Ради чистоте Цркве Христове, истински-православни хришћани треба да се држе одвојено од расколника, указујући им на пут повратка ка истинској Цркви Христовој. Кад Солжењицин у своме писму пише: „Људи у већини нису свети, него су обични. Вера и богослужење призвани су да прате њихов обичан живот, а не да стално захтевају најузвишенији подвиг” – он говори гласом људског здравог разума, али не и гласом хришћанске истине. Да, заиста: истински-православни хришћани у Русији су сада хероји, подвижници Православља, и сва историја Цркве Христове је - историја прослављања Христових подвижника. „Обични људи” иду за подвижницима, а не обрнуто. Узор је - херојство, подвижништво, а не „обичан живот”. Ако мисле да остану православни, а не да иду даље путем одступништва, онда је за „обичне” православне хришћане у Русији исповедање Истински-Православне Цркве сада апсолутно неопходно.
Коначно, колико нам је познато, Истински-Православна Катакомбна Руска Црква није се званично изјашњавала о благодатности или безблагодатности Светих Тајни Московске патријаршије. У прошлости, поједини јерарси Катакомбне Цркве изражавали су на ту тему различита мишљења: неки су чак допуштали да се у смртној опасности прими причешће од Сергијанског свештеника, док су други инсистирали на поновном крштавању оних које су крстили сергијански свештеници. Ово питање може да разреши једино Архијерејски Сабор. Ако је раскол Московске патријаршије само привремен, и ако она једном уђе у општење са Истински-Православном Црквом у слободној Русији, ово питање можда и неће морати официјелно да се решава. Појединачни случајеви примања или непримања сергијанских Светих Тајни од стране истински-православних хришћана у Русији не представљају опште правило и не решавају питање. Строго правило Руске Заграничне Цркве, које забрањује њеним члановима да примају Свете Тајне од свештенства Московске патријаршије, није засновано на тврдњи да су ове Тајне безблагодатне, него на свештеном завештању Митрополита Анастасија и других великих јерараха руског расејања, који су забрањивали свако општење са патријаршијом док год они који је предводе издају веру и повинују се безбожницима.
Појаснивши ове тачке, вратимо се сада на став Солжењицина и заштитника Московске патријаршије, да се издајство њених јерараха не тиче верног народа. То мишљење засновано је на апсолутно неправилном погледу на природу Цркве, погледу који одваја јерархе од верног народа, и допушта могућност да се црквени живот одвија „нормалним током” независно од тога шта се догађа са црквеним поглаварима. Напротив, целокупна историја Цркве Христове убеђује нас управо у супротно. Ко је Западну Цркву одвео у одступништво, раскол и јерес, ако не римски епископи? Да ли су обични римокатолици криви због тога што се данас, као највећа „хришћанска” групација у свету, налазе изван Цркве Христове, и што сада, да би се вратили Истинској Цркви, треба не само да се одрекну неправилног римског учења, него и да потпуно промене свој начин размишљања, и да забораве лажну побожност која им је предата управо од стране њиховог епископата? Московска патријаршија, истина, дозвољава римокатолицима да примају њене Свете Тајне, и већ је индиректно прихватила екуменистичко учење о томе да католици такође представљају „део Цркве”. Али та чињеница само показује како је далеко Московска патријаршија отишла у својој лажној еклисиологији од васељенске православне црквене традиције, и како Истински-Православна Црква правилно поступа када одбија општење са црквом која не само да дозвољава безбожницима да јој диктирају поступке, него и отворено проповеда савремене јереси екуменизма и хилијазма (9). Ако у Русији не буде поново успостављен нормалан православни живот, Московска патријаршија ће отићи путем римокатолиштва и на крају крајева ће увенути и умрети у одступништву, а њој послушни невини људи без икакве сумње наћи ће се ван Цркве Христове! Тада ће још само они који су сачували јединство са истински-православним руским хришћанима налазити унутар црквене ограде спасења.
Сасвим је јасно да Солжењицин и уопште руска интелигенција, у Русији и ван ње, не схватају у чему се сада састоји права криза Православља. Упутити смели изазов нечовечној совјетској тиранији, залагати се за угњетене, тражити „моралну обнову” и проповедати „живот не по лажи” - то је само по себи добро дело, али још није и православно хришћанство, није оно за шта су умирали хришћански мученици и страдали хришћански исповедници. Јер исто то сада у Русији траже и баптисти, и добронамерни агностици и атеисти, па их то ипак не присаједињује Цркви Христовој. Може се уопштено рећи да су изузетна страдања савремене Русије натерала многе од нас да исувише слободно употребљавају речи „мученик” и „исповедник”. За православне хришћане ове речи имају одређено значење: они се односе на оне који свесно страдају и умиру за Христа и Његову Истинску Цркву, а не за „људски род”, не за „хришћанство уопште”, па чак ни за „православље”, ако то није Истинско Православље.
До праве кризе Православља, не само у Русији него у целом свету, не долази због потчињавања заповестима безбожника, јер ни одбијање потчињавања не доводи до превазилажења кризе. Криза Православља састоји се у губитку осећаја за истинско хришћанство. Овај осећај су у великој мери изгубили не само московски јерарси, него и већина руских „дисидената”, исто као и „париска школа” емигрантских богослова, затим одступник константинопољски патријарх и сви његови следбеници - свакојаки новокалендарци, обновљенци и модернисти, као и наивни људи који мисле да су православни само зато што су то били и њихови родитељи, или зато што припадају „канонској црквеној организацији”. Против тог губитка осећаја за Православље у ЏЏ веку устао је само један покрет - покрет истински-православних хришћана, у Русији, у Грчкој, на Атосу или у православном расејању. Међу тим истински-православним хришћанима и у наше време могу се наћи прави исповедници и мученици.
Донекле под утицајем Солжењицина, емигрантске кругове је последњих месеци захватила права „колективна грозница”. Сам Солжењицин жели да буде „у јединству” са „милионима обичних православних верника” у Русији, и са свим руским православним вернима у иностранству. Дај Боже да он буде са свима њима у јединству у Истини. Али, ако то не буде у Истини, него у некаквом компромису између Истине и лажи, онда је такво јединство противно Богу и Његовој светој Цркви; боље да Русија пропадне, него да буде „једна” али не у Истини. У историји Православља велики исповедници били су управо они који су устајали против лажног јединства, јер су хтели да буду, ако је то потребно, сами против читавог света, само да би били са Христом и Његовом Истином. Да узмемо макар и један пример.
Црква Христова не зна за бољег поборника Истине од преподобног Максима Исповедника, коме су присталице „црквеног јединства” излагале све оне аргументе које и данас излажу истински-православним хришћанима када ови одбијају општење са „православнима” који су оставили пут побожности и истине. Од светог Максима тражили су „само” две ствари: да прихвати компромисно изложење вере („типос”), и да се причести са патријарсима и епископима који су то изложење прихватили. Представници византијског цара објаснили су св. Максиму да „типос не пориче две воље у Христу, него само тражи да се ради Црквеног мира о њима ћути”; говорили су му: „у своме срцу имај веру какву год хоћеш, нико ти не брани”; оптужили су га да због тврдоглавости изазива немире у Цркви: „ти један наносиш бол свима, тако што због тебе многи неће да имају општење са овдашњом Црквом”; бацили су му у лице омиљени аргумент „хришћанских либерала” свих времена: „значи, ти се сам спасаваш, а сви ће остали да пропадну?” Спор су закључили позивом који је данас нарочито силан: остаћеш сам, јер не само да су сви источни патријарси прихватили Типос, него ће се и представници Римског папе „сутра, у дан недељни, причестити са патријархом (Константинопољским) Пречистим Тајнама”. На то је свети Максим, прост монах, који је могао да мисли да је остао једини хришћанин који верује тако како верује, одговорио речима које би и данас требало златним словима написати за све истински-православне хришћане: „Ако и цела васељена почне да се причешћује са патријархом, ја се с њим нећу причестити”. Све је то веома јасно изложено у житију св. Максима (21. јануар); али они који су изгубили осећај за Православље ретко читају житија светих, а ако их и читају, никако не заснивају свој живот на тим основним изворима Православља.
Карактеристичну последицу антиправославног мудровања против кога се борио св. Максим представља и последњи покушај Руске митрополије у Америци (10) да уништи исповедничку позицију Руске Заграничне Цркве. У истом писму Трећем Свезаграничном Сабору, Солжењицин је изразио своје разочарање због црквене разједињености у руском расејању. Епископи Сабора изразили су спремност да још једном покушају да се уједине са Америчком митрополијом и Париским егзархатом, уз услов да то јединство буде у Истини, а не кроз компромис. Када је у питању Митрополија, главну препреку представља „аутокефалност” добијена 1970. године од Московске патријаршије, по цену признавања потпуне „каноничности” и „православности” сергијанске црквене организације. У размени писама са Америчком митрополијом, митрополит Филарет (Првојерарх Руске Заграничне Цркве) је скренуо пажњу на ту препреку, на шта му је митрополит Иринеј одговорио: „У Цркви је увек било несугласица, спорова и тражења... Нека ми чак и на различит начин схватамо своје учешће у борби за истину Христову у свету и у напаћеној Русији. Па зар ће то да наруши наше јединство у Христу? Ми не предлажемо ништа немогуће... Ми предлажемо само укидање забране посећивања храмова један другоме и укидање забране да се заједно молимо и да заједно примамо Свете Тајне”.
Заиста, мали корак! Управо као у време светог Максима Исповедника: у своме срцу имајмо веру какву год хоћемо, али прећуткујмо наша неслагања ради мира у Цркви. Свако од нас може да тумачи „истину Христову” како му драго - делећи ту привилегију са баптистима, јеховистима и многим другима! Са каквим се само „милосрђем” и „љубављу” предлаже то „евхаристијско општење”, да би Руска Загранична Црква била привучена у општење са „светским православљем” - са одступничким „православљем” које је изгубило укус хришћанства, и да би била лишена солидарности са Истински-Православном Црквом у Русији. Сам ђаво не би могао да пронађе лукавије и „невиније” искушење, које тако снажно игра на емоције и хуманистичке мотиве.
Зато несумњиво велику милост Божију представља то, што смо баш некако у часу тог искушења добили поуздана сведочанства не само о „тајној црквеној организацији” Истински Православне Цркве у Русији, него чак и о њеном Првојерарху, митрополиту Теодосију. Коначно, „православни” вукови у овчијим кожама и даље ће интензивно користити околност да они који знају нешто више о Катакомбној Цркви, а налазе се у Русији или ван ње, неће о томе да говоре, да не би на било који начин издали истински-православне хришћане. Чак и да нестане Катакомбне Цркве, Московска патријаршија би опет била крива за раскол и одступништво, исто као што ни римокатолиштво није постало Православље онда када су коначно уништене и последње православне општине на Западу. Али сада је, коначно, изван сваке сумње да Катакомбна Црква постоји, и да је чак до извесног степена организована, тако да ми, православни хришћани слободног света, нећемо имати никакво оправдање ако не покажемо солидарност управо са њом и са њеним неустрашивим исповедањем Божије правде и истине. Истински-Православна Црква данас представља узор Православља у Русији и од нас се не тражи да „уображавамо”, нити су потребна тајна сведочанства да бисмо знали за тај узор и да бисмо га следили. Образац Светог Православља се не мења: ако се ми сами трудимо да будемо истински-православни хришћани, онда треба да живимо по истом оном обрасцу по коме живи и Руска Истински-Православна Црква. Ово је већ добро познато истински-православним хришћанима Грчке, јер је њихова борба веома налик на ону која се води у Русији. Само ми који живимо у православном расејању, још се устежемо да кренемо за њима исповедничким путем, јер нисмо навикли на страдања као они.
Дакле, зар није већ време да истински-православни хришћани слободног света подигну глас у заштиту згажене Истине? Или само прогоњени православни хришћани у Русији имају храбрости да смело иступе против лажи и лицемерја црквених поглавара и да објаве своје одвајање од јерараха-одступника, на темељу истине и начела Православља? С тачке гледишта црквеног принципа, ствар је овде иста као и тамо; разлика је само у томе што у Совјетском Савезу јерарси учествују у одступништву очигледно под притиском атеиста, док у слободном свету јерарси то чине слободно. И ако неко наивно мисли да су париска и америчка „јурисдикција” још увек „конзервативне” и да нису у значајној мери погођене екуменистичким лудилом „грчког православља”, нека прочита у руском емигрантском часопису „Руска мисао” (од 20. фебруара 1975. год), под насловом „Екуменизам у цркви Париске Богомајке”, извештај о „грандиозној екуменистичкој молитви католика, православних и протестаната, коју су предводили париски надбискуп, кардинал Марти, егзарх васељенског патријарха, митрополит Мелетије и представник протестантске федерације, господин Курвуазје”. Хор и свештенство руске („евлогијанске”) цркве у Паризу узели су пуно учешће у „грандиозној екуменистичкој молитви” са јеретицима (грех због кога, по свештеним канонима, подлежу одлучењу), а протођакон је, у потпуном одјејанију, „својим моћним басом, громогласно” прочитао Јеванђеље, поклонивши се трима предстојатељима овог скупа као православним епископима. Као резултат „тешко да је за осам векова постојања црква Нотр-Дам чула такво читање речи Божије и разумљиво је да су присутни били задивљени” - задивљени драмски ефектним гласом, који је присутнима помогао да заклоне пут ка спасењу, не усуђујући се да им саопшти да се налазе изван Цркве Христове.
Исти такав „екуменистички” проглас објавио је архиепископ Америчке митрополије, Јован Шаховскиј, молећи „опроштај” од „наше католичке и протестантске браће”, зато што Руска Загранична Црква наставља да исповеда православно учење о томе да они нису крштени („Нова Руска Реч”, 18. фебруар 1975. год., стр. 2).
Истинско Православље је једно исто, без обзира на то да ли се, споља гледано, налази на слободи или у ропству; унутарње, оно је слободно да проповеда неизмењиву Истину Цркве Христове; јер пред њим и овде и тамо стоје иста питања: да ли можемо да будемо са Христом, а да при томе будемо и са онима који не маре за црквени календар, уводе новине у богословље и побожност, озакоњују сергијански раскол, моле се са јеретицима, и речју и делом објављују да нас „ништа не одваја од сиротих и несрећних западних „хришћана”, који вековима не знају за благодат Божију? У својој првој „Посланици туге”, упућеној свим православним епископима у свету (1969), митрополит Филарет, Првојерарх Руске Заграничне Цркве, већ је објавио бојни поклич свих истински-православних хришћана против оних који речју или делом учествују у за душу погубној јереси екуменизма: „Ми смо раније већ протестовали против неправославних екуменистичких иступа патријарха Атинагоре и архиепископа Јакова... Али сада је дошло време када протест треба да буде гласнији и да се чује даље, како би дејство отрова било заустављено, док он још није добио снагу попут древних јереси аријанства, несторијанства или евтихијанства, које су у своје време потресле читаво тело Цркве, када је изгледало да јерес може да прогута Православље”.
Ми смо дужни да се повинујемо Богу, а не људима; ми смо дужни да неизмењиво пребивамо у православној вери, која је Божанска, а не да слушамо рационалистичке доказе овосветских људи, који желе само да угађају један другоме и да веру прилагођавају хуманистичком духу времена. Нека сви истински-православни хришћани у свету остану непоколебиви у исповедању Руске Катакомбне Цркве - исповедању чије нам је речи дао божанствени св. Максим:
Ако се и сва васељена почне причешћивати са јерарсима-одступницима, ми нећемо. Амин.
(1) Текст је преузет из часописа „The Orthodox Word” за новембар-децембар 1974.
(2) Тј. крајем 1974. године.
(3) „The Orthodox Church”, новембар 1974 год., званични орган Америчке митрополије.
(4) Владимир Осипов, данас председник савеза „Хришћански препород”, рођен је 1938. године.
(5) Престао је да излази почетком 80-тих.
(6) „Религија и атеизам у СССР-у”, Минхен, дец. 1974, стр. 9.
(7) „Религија и атеизам у СССР”, дец. 1974, стр. 2.
(8) У броју од 5. дец. 1974. год, на стр. 5.
(9) Овде: хиљадугодишњег Царства Божијег на земљи (=комунистичког „раја”).

(10) Тзв. Православна црква у Америци је 1970. добила аутокефалност коју нико није признао.

Свештеномученик Григорије, К Светлости Јеванђеља Христовог

2011-05-01T10:12:00.001+02:00

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ГРИГОРИЈЕ ЛЕБЕДЕВ
К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ
(Духовна размишљања над Јеванђељем по Марку)

Епископ Григорије Лебедев (1878-1937), ученик Митрополита Антонија Храповицког, професор омилитике и литургике, након што га је свети патријарх Тихон посветио за епископа три пута је био хапшен, да би му се у лето 1937. године изгубио сваки траг у лавиринтима Гулага. Епископ Григорије припада лику новомученика и исповедника Христових, који су показали велику славу Православне Цркве у тешким временима гоњења и искушења.

Овде можете да прочитате читаву књигу
Свештеномученик Григорије, К СВЕТЛОСТИ ЈЕВАНЂЕЉА ХРИСТОВОГ

© за превод на српски језик: "Светигора" и Младен Станковић, 2000.
Сва права задржана.

Красная площадь

2011-04-10T20:14:00.004+02:00

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Красная площадь

Шта је Сергијанство?

2011-04-10T19:57:00.001+02:00

Јеромонах Серафим (Роуз)

Шта је сергијанство?
Шеснаестог/двадесет деветог јула 1927. године митрополит Нижегородски Сергије, који је у то време обављао дужност Чувара патријаршијског трона, објавио је своју неславну „Декларацију” о оданости Руске Православне Цркве совјетској власти и солидарности са њеним „радостима” и „патњама”.
Овај документ био је одштампан у званичном совјетском часопису „Известија” 6/19. августа исте године, поставши повод за фундаменталну поделу која се појавила у Руској Цркви и траје до наших дана. По речима једног истраживача историје Цркве у том периоду (који се лично држи „сергијанства”), година у којој се појавила „Декларација” заиста представља „прекретницу”: „До дана данашњег, сав живот Цркве проитче у знаку те године”.(1)
Поменута подела не представља просто међусобно одвајање потпуно независних црквених организација (мада и та страна неспорно постоји). У суштини, она представља супротстављање две потпуно различите тачке гледишта на питање шта је Црква Христова и како она треба да делује у овом грешном свету, као путеводитељица своје деце ка обалама вечног живота у Царству Небеском.
Једна тачка гледишта, која припада данашњој Московској патријаршији, Цркву представља пре свега као организацију чији спољашњи изглед треба сачувати по сваку цену; непослушност или одвајање од ове организације доживљава се као „раскол” или чак „секташтво”. Апологети сергијанства, како унутар тако и изван Русије, стално истичу да је политика митрополита Сергија сачувала јерархију, црквену организацију, богослужење, приступ светим Тајнама, и да је то главна дужност Цркве, или чак уопште разлог њеног постојања. Таква оправдања... сама по себи већ представљају симптоме сергијанства као општецрквене болести – губитка везе са духовним изворима Православног Хришћанства и замене живог и целовитог Православља канонским формама. Овакав начин размишљања по свој прилици представља и главни разлог ширења протестантских секти у данашњој Русији: тамо где се чини да духовни живот стоји на првом месту (чак и ако нема истинског хришћанског вероучења), то већ бива довољно да се раскине само површна привезаност за спољашње пројаве вере код многих милиона Руса, који су погрешно убеђени у то, да сергијанска црква – једина која је у њиховом видокругу – представља оличење Православља.
Друга тачка гледишта, тачка гледишта Истинске Православне, или Катакомбне Цркве Русије, прву и главну обавезу Православне Цркве, од које она не сме одступати ни по коју цену, види у верности Христу и истинском духу хришћанства. Ово мишљење никако не занемарује спољашњу форму; нама је познато да је Катакомбна Црква да наших дана сачувала и богослужења и црквену јерархију. Видљиву цену верности истинском Православљу за Катакомбну Цркву представља губитак утицаја на широке масе Руса, од којих многи не знају чак ни за њено постојање, док већина не би могла да пронађе начин за ступање у контакт са њеним члановима. Ипак, губитак спољашњег утицаја био је праћен порастом моралног и духовног ауторитета – што је несхватљиво за оне који своје судове по овим питањима доносе само на основу спољашњих обележја – ауторитета који ће постати очигледан тек када у Русији поново завлада слобода.
Начин размишљања Катакомбне Цркве у СССР-у, најбоље је изражен речима једнога од њених чланова. Ево како настанак Катакомбне тих година описује један од активних учесника црквених догађаја из 1927. и касније, И. М. Андрејев:
„Према сведочанству блиског пријатеља светог патријарха Тихона, доктора медицине М. А. Жижиљенка (бившег главног лекара затвора на Таганки у Москви), патријарх, који се недуго пре свога упокојења са ужасом уверио да граница 'политичких' захтева совјетске власти лежи иза границе верности Цркви и Христу, изнео је мишљење да ће једини излаз за Руску Православну Цркву, како би сачувала верност Христу, у најближој будућности очигледно бити силазак у катакомбе. Стога је свети патријарх Тихон благословио проф. М. А. Жижиљенка да прими тајно монаштво, а затим, у најближој будућности, у случају да виша црквена јерархија изда Христа и преда совјетској власти духовну слободу Цркве – да постане тајни епископ.
Године 1927, када је митрополит Сергије издао своју Декларацију, после које је дошло до црквеног раскола, професор Жижиљенко је извршио вољу светог патријарха Тихона и постао први тајни епископ Максим Серпуховски.(2)
После раскола 1927. године следбеници митрополита Сергија, они који су прихватили његову Декларацију, добили су назив 'сергијанци'. А они који су остали верни Православној Цркви, који нису прихватили Декларацију и који су се одвојили од митрополита Сергија, добили су назив 'јосифовци' (према имену митрополита Јосифа Петроградског). Назив дат од стране „сергијанаца” ни по суштини, ни по форми није одређивао позицију оних који су се успротивили. Осим митрополита Јосифа, општење са митрополитом Сергијем прекинули су и други најистакнутији архијереји са својим паствама. Њихов религиозно-морални ауторитет био је тако велик, и квалитативна надмоћ тако изразита, да за будућег историчара Цркве не може бити никакве сумње у то да су противници митрополита Сергија били у праву. Ове последње, исправније би било назвати тихоновцима. Истовремемно, дела митрополита Сергија и оних са њим треба оквалификовати као новообновљенски раскол.
Све који су изразили протест против Декларације митрополита Сергија, Совјетска власт је похапсила као 'контрареволуционаре' и стрељала, или послала у концентрационе логоре и прогонство. На саслушањима злуради иследници чекисти уз сарказам су доказивали 'строгу каноничност' митрополита Сергија и његове Декларације, која 'није издала ни каноне, ни догмате'. Масовне егзекуције, прогони и казне које су се обрушиле на верни народ Цркве Христове, не могу се ни описати.
Истинској Православној Цркви није преостао други излаз него да оде у катакомбе.
Духовни Отац који је породио саму идеју Катакомбне Цркве, био је свети патријарх Тихон. Пошто током првих година свога постојања није имала ни организацију, ни администрацију, расцепкана физички и географски, Катакомбна Црква била је обједињена само именом митрополита Петра Крутицког (законитог заменика патријарха Тихона). Први катакомбни епископ Максим је 1928. године био ухапшен и послат у Соловјецки концентрациони логор. Године 1930. из концентрационог логора су га довезли у Москву и ту стрељали.
Од 1928. у Соловјецком и Свирском концентрационом логору, у логору Белбалтлаг и другим сибирским логорима отпочело је савршавање многих тајних рукоположења. У соловјецком логору обављали су их епископи Максим, Виктор, Иларион и Нектарије.
После смрти митрополита Петра и митрополита Кирила (обојица су умрли у прогонству 1936. године), духовни и административни поглавар катакомбне Цркве – која је у то доба већ добила некакву организацију – постао је митрополит Јосиф (иако се налазио у прогонству).
Митрополит Јосиф је стрељан крајем 1938. године, управо због руковођења тајном Катакомбном Црквом. После његове смрти Катакомбна Црква почела је још строже да чува своју тајност, нарочито имена и места боравка својих духовних вођа.
'Нећемо казати тајну непријатељима Твојим' - ето под каквим су мотом почела да стижу ретка и кратка сведочанства о животу ове тајне Цркве”.(3)
Постоји много материјала који документују овај рани период историје Катакомбне Цркве, у виду посланица епископа и других који су се одвојили од митрополита Сергија, као и у успоменама и другим сведочанствима појединих чланова Катакомбне Цркве који су побегли из Совјетског Савеза за време Другог Светског рата. Многи од тих докумената ушли су двотомну књигу „Нови мученици руски”, коју је саставио протојереј Михаил Пољски (Џорданвил 1949. и 1957).
Уочи Другог Светског рата прогони верних у Совјетском Савезу достигли су врхунац по својој жестини, па је чак и „сергијанска” црквена организација дошла готово до потпуног уништења, док је Катакомбна Црква сасвим ишчезла са видика. Тек малобројни међу најочигледнијим колаборационистима – заговорницима компромиса са совјетима – као на пример сам митрополит Сергије, извукли су живу главу, избегавши заточење и прогонство. Ова околност је и навела Бориса Талантова да тридесет година касније изнесе оптужбу како „митрополит Сергије својом прилагодљивошћу и лажима никога и ништа није спасао, осим самога себе”.
Када је Стаљин, да би искористио патриотска и религиозна осећања руског народа у рату са Немачком, наредио да буду отворени неки од раније затворених храмова и допустио избор за „патријарха” 1943. године, отпочео је нови период у односима Цркве и власти. Тада се Московска патријаршија фактички претворила у „официјелну цркву” совјетске државе, ширећи у име религије комунистичку пропаганду по целом свету, и категорички поричући постојање било каквог притиска на веру у Совјетском Савезу. И сама чињеница постојања Катакомбне Православне Цркве, која се супротставља таквој политици, могла је, свакако, катастрофално да се одрази на њу, нарочито ако би постала широко позната у иностранству. Стога је совјетска власт немилосрдно истребљивала све групе православних катакомбника, чим би се први пут појавили, а њихови чланови осуђивани су на дугогодишње робије. Готово све оскудне информације које постоје о том периоду историје Катакомбне Цркве, потичу из совјетске штампе; но, све до данас није нам познато готово ништа о организацији и управи Катакомбне Цркве тих година.
Године 1959, у време Хрушчова, у СССР-у је започео нов свиреп прогон вере. Наступила је нашем времену најближа епоха у историји Руске Цркве, епоха коју је потпуно марионетска црквена организација сергијанаца искористила за ликвидацију Православља у Русији, док је истовремено у иностранству настављала са својом комунистичком пропагандом и потпуно неистинитим тврдњама о одсуству гоњења религије у СССР-у. Већина дотле сачуваних сергијанских цркава, манастира и богословија, била је затворена тих година, а нарочито тешко биле су прогоњене „нерегистроване” црквене организације, попут Катакомбне Цркве, совјетским властима познате као „Јосифовци”, „Тихоновци” и „Истинска Православна Црква”. Гоњења су била нарочито жестока од 1959. до 1964. године. После пада Хрушчова, гоњење је постало слабије, али га је ипак и даље било, посебно против „нерегистрованих” организација.
У најновије време црквени живот у Русији стекао је нови дух одлучности и храбрости. Тај дух, заједно са много лакшом комуникацијом и разменом информација између СССР-а и слободног света, донео је плодове, почев од неколико појединачних примера противљења почетком шездесетих година, а сада и у виду читавог таласа немира и протеста верних у Русији, усмерених против прогона религије од стране совјетских власти и бојажљивих оправдања апологета Совјетске владе из официјелне црквене организације. „Отворено писмо патријарху Алексеју” московских свештеника Гљеба Јакуњина и Николаја Ешлимана 1965. године, чланци о „сергијанству” Бориса Талантова 1968. године, оправдана узнемиреност црквеном политиком Московске патријаршије од стране тако различитих православних хришћана као што су епископ Гермоген и Александар Солжењицин, а у последње време и очајнички вапаји савести оца Димитрија Дудка и нова црквена историја Лава Регелсона (првога из редова Московске патријаршије који „Јосифовце” описао позитивно) – довели су до истинске „кризе сергијанства” у Русији. Основни разлог који спречава нову поделу у Московској патријаршији, у равни покрета „Јосифоваца” из 1927. године, очигледно је страх пред бауком „раскола” и „секташтва”, који делује упоредо са одсуством сведочанстава о стварном стању и мишљењу Катакомбне Цркве нашег времена.
Коначно, у последњих неколико година, почев од смрти патријарха Алексеја 1971, и сама Катакомбна Црква почела је да излази из тајности у Русији. Посебно треба истаћи два „катакомбна документа” из 1971. године, која нам пружају могућност да после четрдесет година по први пут проникнемо у начин размишљања данашње Катакомбне Цркве. Судећи по тим материјалима, њено размишљање је потпуно трезвено, и уопште није „секаташко” или „фанатичко” (утисак који потврђује још и катакомбна посланица из 1962. године, која тек што је опубликована, а о чијем су постојању у Совјетском Савезу знали тек сасвим малобројни). Сведочанство А. Краснова-Левитина након његовог протеривања из Совјетског Савеза 1974. пружило нам је прву праву информацију о епископату и првојерарху Катакомбне Цркве после 1938. године; а информација добијена из совјетске штампе 1976. године, о судском процесу архимандриту Генадију, представља најпоразнији доказ, још од времена пре почетка Другог Светског рата, о истинској делатности Катакомбне Цркве и њеном задивљујуће широком пољу активности.
Овај рад не треба узети као „апологију” Катакомбне Цркве”. Тежили смо што већој објективности. Педесета годишњица од доношења Декларације која је довела до поделе Руске Цркве у двадесетом веку, пружа непоновљиву могућност за објективно сагледавање последњих пола века црквеног живота – за оне међу вама, који припадају једином потпуно слободном и потпуно некомпромитованом делу Руске Цркве. Душа Русије данас се показује јасније него икада раније, од саме појаве сергијанства, али то показивање је мучно и сложено, и њега готово уопште не могу да разаберу они који се налазе у Совјетском Савезу, поготово они који припадају Московској патријаршији, и као и пре су затворени у зачарани круг наслеђених схватања о црквеној организацији. Тај круг вероватно неће бити прекинут све док их коначно не озари свест да Катакомбна Црква Русије не представља конкурентску „црквену организацију” која тражи промену епископске заклетве, него пре свега стегоношу верности Христу, чиме надахњује на другачије схватање самог појма Цркве, њене улоге и организације, у односу на оно које у наше време преовлађује код већине православних у читавом свету. Та свест ће, можда, озарити срца тек после пада безбожне власти, но када до њега коначно дође, црквена организација сергијанаца, са читавом својом философијом, постепено ће се распасти. У светлости тога никако неће бити преувеличавање ако кажемо да будућност Русије, ако ће она бити православна, припада Катакомбној Цркви.
Будућем историчару Руске Цркве постаће сасвим очигледно (што је уосталом већ доказано у Историји Цркве коју је саставио Лав Регелсон), да су Јосифовци били у праву, док су Сергијанци фатално погрешили. Али значај Катакомбне Цркве не састоји се у њеној „исправности”; њен значај састоји се очувању истинског духа Православља – духа слободе у Христу. Сергијанство није просто погрешило у избору црквене политике. У својој суштини, оно је представљало много изопаченију појаву: сергијанство је издаја Христа на основу прихватања духа времена и овога света. Сергијанство је било неизбежна последица црквене политике која се управљала земаљском логиком, а не разумом Христовим.
1977.

(1) А. Краснов-Левитин, Успомене, YМЦА-Пресс, 1977, стр. 91
(2) Житије свештеномученика Максима Серпуховског и много више података о историји Катакомбне Цркве, укључујући и текст Декларације митрополита Сергија, видети у нашој књизи „Цароставник” („Филокалија”, Београд, четврто издање 2010) – прим. ред.
(3) И. М. Андрејев, Кратки преглед историје Руске Цркве од револуције до наших дана, Џорданвил, 1951, стр. 70-72.

Троице-Сергиева лавра

2011-04-06T08:49:00.000+02:00

Васнецов Аполлинарий Михайлович (1856-1933), Троице-Сергиева лавра

Богослужбени типик

2011-03-13T07:42:00.001+01:00

Јеромонах Серафим (Роуз)

Богослужбени Типик (1)

Кад долазимо у наше свете православне храмове и славимо Бога онако како нас је Он Сам научио да га славимо, кажите ми, чему треба највише да се дивимо? Да ли неупоредивој лепоти и узвишености Божанске службе која је пре хиљаду година толико задивила изасланике Светог Великог Кнеза Владимира, да нису могли да разликују земљу од неба? Или неописивом богатству и разноликости богослужења које може да се упореди једино са бесконачном дарежљивошћу и неисцрпношћу саме природе, у чему се дословно одражава дарежљивост Небеског Творца? Или пак задивљујућем поретку који неизмењиво пребива у центру ове разноликости, благодарећи коме православна служба добија хармоничну целовитост и узноси нас у једнодушно поклоњење Богу?

Како је тужно што има тако мало православних хришћана који у пуној мери познају Богослужење и прожети су његовим духом. Јер Богослужења за нас представљају стални извор надахнућа, и, по мишљењу Светих Отаца, који су их уз Божију помоћ и створили, она треба да у нама сачувају искру спасоносне православне вере, те да из ње распламсају велики пламен љубави. Мало ко данас познаје и воли црквени Устав - Типик, који указује на правила и поредак црквених служби, који доводи у ред, ако умемо да га схватимо, и сама наша срца, указујући свише на пут ка Истоку, према коме нас позива Црква!

Још тужније је то, што има оних који себе називају православним хришћанима, а кривицу за садашње јадно стање Православне вере не приписују млаким вернима који одбацују захтеве Типика, него самом Типику, који, по њиховом мишљењу, треба „преиспитати” и „обновити”.

***

Један од најозбиљнијих присталица такозваног „преиспитивања”, о. Александар Шмеман, у своме „Писму Владики”(2), упућеном Митрополиту Америчком Иринеју, изражава жалост што Владика враћа Митрополију(3) на ниво „дореволуционарне Русије”, на „стандардне богослужбене књиге... Руске Православне Цркве”.
У одређеном смислу можемо се сложити са примедбама о. Александра: као што се види, Владика има у виду не истински повратак живом и свесном учешћу верних у црквеној служби, него просто очување елементарног поретка богослужења према црквено-словенским књигама, што је свакако у вези са грозницом обновљенства која је захватила Митрополију.

О. Александар Шмеман је убеђен да спољашњи поредак сам по себи неће бити од помоћи: сувише је дубока криза која је захватила Митрополију. Он тврди да финансијска оскудица Митрополије „само показује и одражава њено духовно стање - разочарење и равнодушност, ...најдубље непознавање самих основа наше вере”. „Наша Црква је болесна” - пише он - „болест је захватила и богослужбену и духовну сферу”. Очигледно је да ово горко признање, непримењиво на Цркву Христову као такву, тачно описује Митрополију и друге црквене заједнице које су отишле далеко од истинског Православља.

Митрополит Иринеј позива на макар и делимично очување богослужбене праксе Руске Цркве: неколико стихова уместо Типиком одређеног пслама, један канон на недељном јутрењу уместо прописаних три или четири, и тако даље. Отац Александар оправдано примећује да се тиме с једне стране нарушава Типик, а са друге - да народ Митрополије неће пронаћи смисао чак ни у скраћеним службама. Сходно томе, сматра он, Типик би требало да се преиспита у светлости наших знања о његовој историјској еволуцији, о другим богослужбеним традицијама, и томе слично. Речју, црквену службу треба прилагодити укусима духовно слабих људи!

Полазећи од јадног стања ствари, о. Александар га само још погоршава, предлажући прихватање новог Типика, тј. снижавање захтева, које ће наредна поколења верног народа Митрополије без сумње такође одбацити као сувише строге и „лишене смисла”.

Ово што је речено довољно је да се извуче лекција из духовног краха Америчке Митрополије: разлози за то су - љубав према свету, равнодушност и дубоко незнање. Они који стреме истинском Православљу - било то у Руској Заграничној Цркви или у некој другој Цркви сличној њој - треба да знају да исте те појаве и нас могу да учине млакима, и уопште, да нас лише Божије благодати.

***

Мора се признати да ни верни народ Америчке Митрополије, ни њен потенцијални реформатор, о. Александар Шмеман, немају тачну представу о значају богослужбеног Типика и о његовој улози. Озбиљно историјско истраживање Типика никако нас не би довело до идеје његовог „преиспитивања”, него напротив - испунило би нас дивљењем пред његовом усклађеношћу, дубином и сврсисходношћу. Управо до таквог закључка води књига проф. Скабалановича, као један од најбољих радова на ову тему, коју и сам о. Александар помиње као нарочито вредну. Она читаоцу открива велику мудрост Светих Отаца који су створили Типик.

Грешка народа Митрополије је у непознавању Типика и у равнодушности према њему; грешка о. Александра Шмемана је у формалном и академском односу према Типику, као према систему произвољних правила и инструкција којих се треба слепо придржавати или их треба вешто заобилазити - нешто попут „саобраћајних прописа”. Али уопште није тако!

Да бисмо допрли до истинског значења Типика, треба најпре да схватимо шта он представља сам по себи. Формално говорећи, Типик - то је књига прописа о обављању Богослужења и повезивању четири циклуса црквеног живота: 1) свакодневног циклуса, 2) осмонедељног циклуса Осмогласника, 3) годишњег циклуса непокретних празника, 4) покретног циклуса Пасхе и Великог Поста.

Али богослужбени Устав се у суштини не ограничава само на то. Његов грчки назив „Типикон” може се превести и као „књига образаца”, којој је, како је оправдано приметио проф. Скабаланович, задатак „... да прикаже високи идеал Богослужења, који би својом лепотом и нехотице увек подстицао на остварење, иако оно можда и није увек у пуној мери могуће, што је уосталом случај са сваким идеалом и обрасцем. Такав је, у суштини, и сав закон Христов - неостварив у свој својој небеској висини, али својом божанском величином незадрживо привлачи људе ка своме остварењу, оживотворујући тако свет”.(4)

Пуни назив ове за нас тако важне књиге је: „Типик, или Устав Црквени, који представља црквени поредак у Јерусалиму, у обитељи Св. Саве, и у другим часним јерусалимским обитељима, као и у другим светим Божијим црквама”.

Дакле, Типик - то су богослужбена правила обитељи Св. Саве у Јерусалиму, која су касније била прихваћена као стандард и у другим манастирима, а потом и у целој Православној Цркви. Није без разлога баш манастирском богослужењу додељена улога стандарда: јер управо монаштво најјасније изражава идеал Цркве. Стање монаштва увек је било и остаје поуздани индикатор стања ствари у целој Цркви или у било којој конкретној Помесној Цркви; а на основу тога колико се мирјани труде око праћења обрасца манастирске службе, лако се може проценити стање богослужбеног живота парохијских цркава.

***

Богослужбени Устав - Типик, то је наш идеал; и дајте да се не обмањујемо да је тобоже „све у реду” ако уочи празника увек имамо свеноћно бденије, или ако на служби „сви певају” (што Устав заиста налаже, како ћемо видети касније). Свет креће у рат против нас - незадрживо и са бесом невиђеним у историји Цркве.

У Америци се нарочито јасно види како новине, радио, телевизија, школе, музика, рекламе, мода - речју, сва средства утицаја на наше умове и укусе - директно или индиректно истребљују у људима православни поглед на свет, како нас убеђују да је православна вера „фанатична”, да „не иде у корак са временом”, и да нам преостаје само да одбацимо високи идеал сједињења и сливања читавог нашег живота са Светим Православљем, те да уместо тога треба да се „прилагодимо” свету који нас окружује и да „пронађемо заједнички језик” са другим исповедањима и философијама.

Пред овако жестоким насртајима православни хришћанин треба пажљиво и одлучно да се брани, иначе ће остати без свог Православља и своју ће децу осудити на вечну пропаст. Низ америчких православних јурисдикција (које само уз велико натезање могу да се назову „православнима”, а Митрополија међу њима чак и није у најгорем стању!) представљају жалостан пример за све оне који се не боре за очување своје вере, него је прихватају по нужди - као да је довољно да се неко само назове православним, па да то заиста и буде. Христос, наш Спаситељ, суди да уопште није тако:

Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе (Мт. 5,13).

Светим Оцима - творцима Типика - та непрестана битка за очување хришћанства у нама самима била је добро позната. Ми ћемо сада видети на који нас начин православно богослужење благосиља за битку својим моћним оружјем - оружјем које је, насупрот распрострањеном мишљењу, врло корисно и делотворно и у савременим условима.

***

Водећи архипастири нашег столећа не једном су позивали верне да се врате истинској православној уставној црквеној служби: сетимо се макар светог новомученика архиепископа Арсенија Новгородског, блажене успомене архиепископа Јована Шангајског (Максимовича) и настојатеља Свето-Тројицког манастира у Џорданвилу, архиепископа Аверкија Сиракушког. Поуке ових истински православних архијереја, заједно са основама православног богослужења, показују нама, последњим хришћанима на овој Земљи, колико је наш живот далеко од норми хришћанске побожности и колико је трновит пут повратка у нормалан живот. Али истовремено оне показују и колико је привлачан тај пут!

Морамо да схватимо да Богослужење није само ризница црквених догмата и душекорисних поука, него је, чак и у већој мери, школа побожности, у којој не само да спознајемо, него и осећамо сопствени живот и пут ка спасењу. Потпуно откривање овог незамењивог источника побожности један је од задатака данашњег покрета за истинско Православље.

Нека нас древни поретци православних Богослужења увек подсећају на идеал црквеног Устава: доћи у храм Божији са страхом, трепетом и великом радошћу, и славити Господа онако како су нас научили наши Богоносни Оци!

***

Да би дух православног Богослужења био сачуван (или да бисмо му се вратили) није довољно просто супротстављање бесмисленим реформама модерниста, који уместо надахњујућег обрасца Типика доносе неки „савремени минимум”. Потребна је такође јасна свест о томе за којим су циљем ишли Свети Оци када су, руковођени Духом Светим, стварали Божанске службе за нас.

Сакупити формална знања - о историји црквених служби, о разликама између грчког и руског Типика, и сл. - то, право говорећи, и није тако важно: постаћеш прворазредни „уставчик”, и ништа више. Прави циљ изучавања Типика је овај: Богослужење као духовна храна треба да постане источник вечног живота за верне. У односу на тај циљ све остало је другостепено.

У данашњем очајном положају православни хришћани не могу да се задовоље само тиме да једноставно „тачно” следе Типик. Боље је чак и да допусте извесне „нетачности” и одступања, али да се моле Богу и да га опевају са свом својом љубављу и искреношћу, знајући при томе истинске захтеве Типика и полажући себи рачун за сопствене слабости.

Дакле, „спољашње знање” садржано у овом чланку није намењено „уставчицима” и стога се не даје у уобичајеном облику. Систематске информације о црквеним службама изложене су у многим приручницима и уџбеницима. Овде је у основи реч о надахнућу верних, о томе како идеал црквеног Типика налази практичну примену у данашњем животу.

***

Нема потребе да се савремена богослужбена пракса Руске Заграничне Цркве идеализује: наши архипастири отворено говоре о недостацима у свакодневном Богослужењу и о потреби да се оно приближи идеалу Типика. Тако на пример, архиепископ Аверкије је у свом извештају о „унутрашњој мисији” Цркве, који је прихваћен од стране Архијерејског Сабора 1962. године, изнео низ оштрих и конкретних примедаба(5):

„За успех унутрашње мисије необично је важно да се по могућности сви који се моле привуку да на неки начин активно учествују у Богослужењу, како се не би осећали као пуки посматрачи или слушаоци, и како не би долазили у цркву као у позориште, „да би чули дивно појање хора”, који, како то често бива, изводи потпуно нецрквене, бравурозне, театралне композиције. Потпуно је неопходно да се обнови древни обичај да сав присутни верни народ пева на Богослужењу... Срамота је да православни верни не познају своје дивно и ни са чим упоредиво православно Богослужење, те је зато свети дуг пастира да своју паству упозна са Богослужењем, што се најлакше може постићи путем ангажовања за практично учешће у њему.”

Даље у истом чланку владика Аверкије оповргава распрострањену заблуду о томе да православним хришћанима није допуштено да савршавају Богослужење без учешћа свештеника - што за последицу има то, да верни, у ситуацијама које су данас све чешће и уобичајеније, када у парохији нема сталног свештеника, остају потпуно беспомоћни и „лишени молитве”. На истој страни читамо:

„Заиста, по нашем Типику, сва Богослужења дневног круга, осим наравно Божанске Литургије и Светих Тајни, могу да савршавају и лица која нису посвећена у свештенички чин. Ово су у својој молитвеној пракси широко користиле монашке обитељи, скитови, као и пустњаци, међу којима није било монаха са свештеничким чином; све до скора то је могло да се види, на пример, у Карпатској Русији, познатој по побожности свога народа, где су, у случају болести или одсуства свештеника, сами верни читали и певали полуноћницу, јутрење, часове, вечерње и повечерје, а уместо Божанске Литургије - дневне молитве.”

У овоме не треба видети ништа лоше, јер и саме наше Богослужбене књиге предвиђају такву могућност у честим опаскама као што је ова: „Ако је свештеник, говори: Благословен Бог наш, а ако није, онда са умиљењем каже: Молитвама Светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин”. Потом следи и читав поредак Богослужења, изузев наравно јектенија и свештеничких возгласа. Велика, сугуба и просбена јектенија замењују се при томе читањем 12 пута за редом „Господи помилуј”, а мала јектенија - трократним узастопним „Господи помилуј”.

Ништа тако не сједињује верне као заједничка молитва. Дакле, у свим оним парохијама где нема сталног свештеника, неопходно је да се вернима не просто допусти, него чак и препоручи да се у недељне и празничне дане сабирају у цркви, а где цркве нема - по кућама, ради саборног савршавања заједничких молитава према установљеном поретку Богослужења.

Овакав нормалан црквени обичај (као и још много чега другог из најбољих традиција Православља) постао је сада толико редак, да га многи доживљавају као новину. Али и поред тога, он је прихваћен у неколико парохија Руске Заграничне Цркве и у неколико појединачних домова. Тај обичај треба да се шири и да јача, било у парохијама које из овог или оног разлога немају свештеника, било у групама верних тамо где парохија још није формирана, било у породицама које (због удаљености) немају могућности да у недељне и празничне дане дођу до цркве.

Управо тај обичај омогућује богослужбени живот како у удаљеним крајевима руског расејања, где се до православног свештеника не може доћи, тако и међу истински православним хришћанима - како у САД, тако и у другим земљама - свесним немогућности молитвеног општења са одступничким групама које су православне само по називу.

***

Пожељно је да се богослужбене навике прихватају од оних који и сами савршавају Богослужење сагласно са црквеном традицијом и Уставом. Но, ако таквих људи не буде, за сваког верног који нема могућности да дође у цркву биће од велике користи да као додатак обичним јутарњим и вечерњим молитвама чита неке службе, и то:

• часове (први, трећи, шести - у првој половини дана, а девети - у другој) који, изузев тропара и кондака, остају непромењиви из дана у дан;

• стихире Великих празника (у одговарајуће дане);

• одређене псалме.

У парохијским црквама у Русији пре револуције, вечерње, јутрење, полуноћница, повечерје и часови служени су строго свакодневно, што и представља норму православног живота. Са том нормом треба поредити нашу свакодневну праксу.

Богослужења у недељне и празничне дане, и уочи тих дана - то је минимум без кога је црквени живот немогућ и православна побожност није у стању да се утврди и сачува. Те дане треба проводити на одговарајући начин. Иако још постоје неке парохије и породице у којима се недељом редовно пева акатист, благочестиви старински руски обичај сабирања на празник увече ради „псалмопојања” ишчезао је у вртлогу свакодневице.

Ко од нас непоколебиво држи навечерја празника, неизоставно их посвећујући свеноћном бденију (и вечерњу) или молитви, а не светским забавама? Блажене успомене владика Јован Сан-Францискански (Максимович) никада није допуштао да у недељној служби учествује неко ко је суботње вече провео забављајући се (чак и ако је пре тога био у цркви „да би извршио дужност”!). И како су се само непријатно осећали они Руси који су се 1964. године окупили да обележе „празник” Халовин („Ноћ вештица”), у навечерје празника св. Јована Кронштатског, када се владика Јован појавио на њиховом празничном балу и својим строгим, безмолвним погледом разобличио њихово безверје!

***

Чињеница нашег удаљавања од идеала (тј. од норме) православног живота не треба да буде повод за униније, него за упорно стремљење ка овом идеалу, колико је год то могуће у условима савременог живота који нас на сваки начин одвлачи од њега. Пре свега, треба знати да је овај идеал сасвим достижан, да не захтева од нас ни натприродне напоре, ни некакво посебно, узвишено „духовно” стање, које је наводно потребно да бисмо почели да славимо Бога.

Заправо, једну од препрека за ширење православних служби дневног круга у свакодневном животу представља погрешни дуализам који се увукао у православни поглед на свет - тачније, да је Православље нешто апстрактно „духовно”, а да су православни хришћани у животу „исти као и сви други”. Свети Оци нас, напротив, сасвим јасно уче да се истински хришћанин од других разликује како споља тако и на унутрашњем плану, при чему се једно изражава кроз друго. Тако учи и свети Макарије Велики:

„Хришћани имају свој свет, свој начин живота, сопствену мисао, реч и дело; другачији је пак начин живота, и мисао, и реч, и другачија су дела људи овога света. Једно су хришћани, а друго они који љубе свет; између њих је велико растојање... Пошто је ум хришћана увек заузет размишљањима о небеском, они по општењу у суделовању у Духу Светоме сазерцавају вечна добра; будући да су рођени свише од Бога, они су се заиста удостојили да постану деца Божија... Обнављањем ума, умирењем помисли, љубављу и небеском приврженошћу Господу, Хришћанин се као ново створење разликује се од светских људи... Хришћани имају другачији свет, другачију трпезу, другачију одећу, другачије задовољство, другачије општење, другачији начин размишљања, те су стога бољи од других”.

Дајте да упоредимо свој живот са овим стандардима Православља:

Да ли ми стварно имамо другачију трпезу и другачију одећу од овог света који је огрезао у бестидном разврату и стомакоугађању? Јесу ли наша дела и речи, начин живота и молитве другачији? Ако нису - онда се ми несумњиво не разликујемо од оних који љубе свет. Да ли се наши празници по своме смислу разликују од празника људи овога света? Посвећујемо ли их непоколебљиво Богу и прослављању Бога, житијима Његових Светих и делима Богонадахнутих Отаца? Посвећујемо ли, по мери наших сила и времена, део свакога дана молитвеном подвигу, држећи се Богом даног дневног круга Богослужења и ослобађајући се тешког бремена савременог светског живота?

Да ли је могуће спасити се без таквог подвига? Свети Макарије Велики одговара:

„Многи људи хоће да се удостоје Царства Небеског без напора, без подвига, без проливања зноја; али, то је немогуће”.

Велики подвизи су недостижни за оне који живе у свету и који су везани светским бригама. Колико је само важно за нас да користимо могућност благодатног и надахњујућег подвига коју Црква нуди нашим жедним душама - дневни циклус црквених служби. Чак и мало, али редовно учешће у том циклусу, у стању је да хришћанина учини заиста различитим од других и да му открије дотле непознати свет мисли и осећања - земаљски живот Цркве Христове.

⁽¹⁾ Ово је један из серије чланака о богослужбеном типику Православне Цркве које је о. Серафим почетком 70-их писао за часопис „The Orthodox Word”.
⁽²⁾ Световладимирски Богословски тромесечник (енгл), 1973, т. 3, стр. 221-238.
⁽³⁾ Данас - Аутокефалну Америчку Православну Цркву.

⁽⁴⁾ М. Скабаланович. Толковый Типикон. Киев, 1913, т. 2, стр. 2-3.

⁽⁵⁾ Архиепископ Аверкий. Истинно Православие и современный мир. Джорданвилл, 1971, стр. 202. Изабрани текстови из овог зборника објављени су и на српском: Архиепископ Аверкије Џорданвилски. Света Ревност. Београд, 1998.

Полагање у гроб

2011-03-06T14:52:00.002+01:00

Icon of the Burial of Christ by Fr. Gregory Krug

Георгије Сфранцес, Хроника

2011-02-26T09:37:00.009+01:00

Siege of Constantinople by Jean Chartier (1470)

Георгије Сфранцес (грч. Γεώργιος Σφραντζής), рођ. 30. августа 1401. а умро у јесен 1477. године, био је достојанственик и дипломата у служби Манојла II Палеолога и његовог сина, последњег византијског цара Константина XI Драгаша. Пред крај живота се замонашио и саставио историјско-мемоарско дело "Хроника" где описује догађаје којима је био сведок током последњих 50 година постојања Византијског царства, као и пад Константинопоља и оно што је потом уследило. Сфранцесова "Хроника" поседује приповедачку живост романа, а уједно представља један од главних историјских извора за поменути период. У припреми је српско издање ове књиге које ће се појавити у библиотеци "Котва" у септембру 2011. године, на 360 страна, са тврдим повезом и заштитним омотом. Садржаће паралелно грчки изворник према Мињовој Патрологији, српски превод и коментаре.
Ево, примера ради, једног кратког извода из "Хронике". Реч је о исповедању вере које је Георгије Сфранцес дао приликом монашења, где се укратко излажу основе догматског учења Православне Цркве (подсећамо читаоце да је у питању још увек радна верзија српског превода):

45,4. Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μὴ κτίσμα εἶναι οὐδ' ὑπὸ χρόνον κατὰ τὸν ἄφρονα Ἄρειον, ἀλλ' ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ θεῷ καὶ πατρί, θεὸν ἀληθινὸν ἐκ θεοῦ ἀληθινοῦ, ποιητὴν χρόνων καὶ τῶν κτισμάτων πάντων, ὕστερον δὲ σαρκωθέντα δι' ἡμᾶς ἐκ πνεύματος ἁγίου καὶ Μαρίας τῆς ἀειπαρθένου.

45,4. Верујем да Син Божији није био пролазно створење, по безумном Арију, него једносуштан и савечан Богу Оцу, истински Бог од истинског Бога, творац времена и свих ствари, који се касније оваплотио ради нас од Духа Светог и вечно Дјеве Марије.

Πιστεύω τὸ πνεῦμα ἅγιον μὴ κτίσμα εἶναι μηδὲ ἑτερούσιον τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ, ὡς ὁ Μακεδόνιος ὁ κενὸς τῆς αὐτοῦ χάριτος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ θεὸν ἀληθινόν, ὁμοούσιον καὶ συναΐδιον τῷ πατρὶ καὶ τῷ υἱῷ, ἐκ τοῦ πατρὸς πρὸς υἱὸν ἐκπορευτῶς, ὥσπερ ὁ υἱὸς ἐξ αὐτοῦ γεννητῶς.

Верујем да Дух Свети није створење и није друге суштине него Отац и Син, како је богохулио Македоније, лишен Његове благодати, већ истински Бог, једносуштан и савечан са Оцем и Сином, који може да исходи од Оца ка Сину, као и Син што је од Њега рођен.

Πιστεύω μὴ ἄλλον εἶναι τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ τὸν προαιώνιον, ἕτερον δὲ τὸν ἐκ τῆς παρθένου γεννηθέντα Ἰησοῦν Χριστόν, ὡς ὁ ἄφρων Νεστόριος ἐβλασφήμει, ἀλλὰ τὸν ἐξ αὐτῆς γεννηθέντα δύο μὲν εἶναι μετὰ τὴν ἕνωσιν φύσεις, ἕνα δὲ τῇ ὑποστάσει τῇ θεϊκῇ δηλονότι· διὸ καὶ τὴν αὐτὸν τεκοῦσαν κυρίως καὶ ἀληθῶς Θεοτόκον εἶναι καὶ οὐ Χριστοτόκον κατ' ἐκεῖνον τὸν ἄφρονα.

Верујем да не постоји један Божији Син пре свих векова а други рођени од Дјеве Исус Христос, како је богохулио безумни Несторије, него да рођени од ње јесте две природе у сједињењу, а по божанственој ипостаси наравно једна целина; стога је и она која га је родила истинска Богородица, а не Христородица, према том безумнику.

Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ μετὰ τὴν ἐνανθρώπησιν μὴ εἰς μίαν φύσιν τὰς δύο συνάψαι κατὰ τοὺς ἄφρονας Διόσκορον καὶ Εὐτυχῆ, οἲ τῇ θεότητι τὰ πάθη προσῆπτον, ἀλλ' ἐν δύο φύσεσι καὶ μετὰ τὴν ἕνωσιν ἀσυγχύτως γνωριζόμενον, καὶ μήτε προϋπάρχειν τὰς ψυχὰς τῶν σωμάτων, μήτε τέλος εἶναι κολάσεως μήτε ἀποκατάστασιν δαιμόνων κατὰ τὸν ἄφρονα Ὠριγένην.

Верујем да Син Божији после очовечења није сједињавао у једно две природе, по безумнима Диоскору и Евтихију, који су приписивали страдања Божанству, него да је и после сједињења био у две природе несливено; и да душе нису постојале пре тела, и да нема ни краја мукама ни очишћења демонима, као по безумном Оригену.

Πιστεύω τὸν υἱὸν τοῦ θεοῦ τὸν κύριον ἡμῶν Ἰησοῦν Χριστὸν μετὰ τὴν ἐνανθρώπησιν οὐχ ἓν θέλημα ἔχειν φυσικὸν καὶ μίαν ἐνέργειαν κατὰ τὸν Ῥώμης Ὁνώριον καὶ Πύῤῥον τὸν ἄφρονα, ἀλλὰ δύο θελήσεις καὶ δύο ἐνεργείας, θεϊκὴν δηλαδὴ καὶ ἀνθρωπίνην ἐνέργειαν καὶ θέλησιν καὶ μηδετέραν τῶν αὐτοῦ φύσεων ἀθέλητον εἶναι ᾒ ἀνενέργητον.

Верујем да Син Божији, Господ наш Исус Христос, после очовечења није имао вољу једне природе и једну енергију, као по римском Хонорију и безумном Пиру, него две воље и две енергије, тачније – божанску и људску енергију и вољу, и ни једна његова природа није била лишена воље и енергије.

Πιστεύω τὰς εἰκονικὰς ἀνατυπώσεις, οὐ λατρευτικῶς, ἀλλὰ σχετικῶς ἀσπάζεσθαι τὴν ἐκκλησίαν τοῦ θεοῦ καὶ τιμᾶν, οὐ τῇ ὕλῃ τὸ σέβας, ἀλλὰ τῷ πρωτοτύπῳ ἀπονέμουσαν· ἡ γὰρ τιμὴ τῆς εἰκόνος ἐπὶ τὸ πρωτότυπον διαβαίνει κατὰ τὸν μέγαν Βασίλειον.

Верујем да иконописне представе које поштује и одобрава Црква Божија нису обожавање материје и поклоњење материји, него поклоњење прототипу, јер поштовање указано икони, према великом Василију, односи се на прототип.

Πιστεύω μήτε ἀνενέργητον εἶναι τὴν θείαν φύσιν καὶ ἐνεργειῶν οὐσιωδῶν ἔρημον, μήτε ταὐτὸν εἶναι οὐσίαν καὶ ἐνέργειαν ἐπ' ἐκείνης, μήτε κτιστὰς εἶναι ταύτας, κατὰ τοὺς ἄφρονας Βαρλαὰμ καὶ Ἀκίνδυνον, ἀλλὰ καὶ ἐνεργείας θείας οὐσιώδεις καὶ ἑτέρας εἶναι ταύτας παρ' αὐτὴν τὴν οὐσίαν καὶ ἀκτίστους εἶναι καὶ λεγομένας θεότητος.

Верујем да божанствена природа није неделатна, и није лишена суштинских енергија, и да суштина и енергија у њој нису једно те исто, и да оне нису створене, према безумним Варлааму и Акиндину, него да су божанствене енергије суштаствене, и да су нешто друго у тој суштини и нестворене и својствене Божанству.

Ὁμολογῶ βεβαίως τὸ πνεῦμα τὸ ἅγιον οὐκ ἐκ τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ ἐκπορεύεσθαι ἅμα κατὰ τοὺς Ἰταλούς, ἀλλ' ἐξ αὐτῆς τῆς ὑποστάσεως τοῦ πατρὸς ἑνικῶς, ὥσπερ ἀμέλει καὶ αὐτὸς ὁ υἱὸς ἐξ αὐτῆς τῆς ὑποστάσεως τοῦ πατρὸς ἑνικῶς γεννᾶται, πέμπεσθαι δὲ παρὰ τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ τὸ πνεῦμα, οἶον αὐτὴ ἡ χάρις καὶ ἡ δωρεὰ αὐτοῦ δίδωσιν.

Непоколебљиво сматрам да Дух Свети не исходи истовремено од Оца и Сина, сагласно Италијанима, него једино од саме ипостаси Оца, као што је безусловно и сам Син једино из те ипостаси Оца рођен, али Отац и Син шаљу Духа, који низводи саму благодат и свој дар.

Соловке

2011-02-08T09:07:00.000+01:00

Соловке (Михаил Несторов, уље на платну, 1917)

О заједничкој молитви са инославнима

2011-02-06T13:50:00.010+01:00

Циркуларно Бр. 889/1974.

ОДЛУКА АРХИЈЕРЕЈСКОГ САБОРА

РУСКЕ ЗАГРАНИЧНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
(13/26. септембра 1974. г.)

Разматрањем Архијерејског Сабора Руске Православне Заграничне Цркве од 13/26. септембра 1974. г., донета је следећа одлука:
Поручити Архијерејском Синоду да се за практично руководство нашем духовништву циркуларно проследе следећа решења која су донета на Сабору 3/26. октобра 1953. г.

Одлуке Сабора 1953. г.:
Решено: Проследити следеће указе нашем свештенству које мора да се њима руководи, али нису за публиковање или штампу.

1. Ни у каквом случају не само да се не сме дозвољавати инославним свештеницима да саслужују у било којој форми, него ни православним није дозвољено да у одеждама предстоје на њиховим службама. Ако због добросуседских односа инославни свештеник дође у госте у Православну цркву на празник, али непозван обуче се у одежде, тада старешина храма мора преко црквењака, или неког другог, да га удаљи и понуди му негде са стране "почасно место", које је довољно далеко од свештенства које служи да се не би стекао утисак да он саслужује са њима.

2. Када присуствује на било којем инославном скупу где се чита њихова молитва, православни свештеник треба да устане, али не сме у њој да учествује нити да се крсти.

3. Ако на таквом сличном сабрању замоле православног свештеника да благослови трпезу, он то може да уради и читајући молитву и благосиљајући, али ово чини само за себе.

4. На заједничким седницама православних и инославних добротворних тела или организација, дозвољено је да се чита молитва пред почетком доброг дела.

5. На разним државним манифестацијама и сабрањима, дозвољава се служење молебана за здравље и спасење државника и државе - ако се он представља као хришћанин; али у случају његове смрти, за њега не сме уопште да се служи парастос, као и свим осталим инославним. У таквом случају свештеник мора да се ограничи неком формом израза саучешћа (телеграмом, личном посетом одговарајућим инстанцама, организовањем комеморативних скупова ван храма и томе слично).

6. Ни у каквом случају ни свештеници, ни парохије, не смеју да ступе у чланство тзв. "локалног Савета цркава".

7. Ако се с времена на време локално протестатско свештенство састаје ради разматрања догматских питања, или пастирске праксе, учешће на таквим сабрањима дозвољено је, али само оним свештеницима који за то имају потребно богословско образовање, да би се убедљиво и без било које мрље презентовало Православно учење. Дакле, то се дозвољава само свештеницима који имају горе поменуту богословски спрему, као и посебан благослов надлежног архијереја.

8. Треба да се избегава организовање било каквих симпозијума под покровитељством YMCA, и да се огради своја паства од утицаја те организације. Такође, пастири морају да обрате пажњу на оне који улазе у чланство поменуте организације, тражећи да је напусте, чак и по цену одређених пастирских притисака. Најупорнијима забранити да приступају светом Причешћу, уз образложење да учешће у масонским ложама и њеним под-телима (организацијама) забрањује не само Руска Црква, него и грчке, чак и епископи Америчке цркве којом управња садашњи Митрополит Леонтије. Мада познати по либералном опредељену, и они су доносили такве забране.

9. Пастир мора упорно да саветује своју паству да не улази у мешовите бракове. Мора да им се јасно да до знања да венчање у инославној цркви нема никаквог значења за Православну Цркву. Мешовите бракове допустити само у случају када инославна страна даје знаке наде да ће се сјединити са Црквом, или у крајњем случају ако се писмено обавеже да ће децу из свог брака да крсти и васпитава у Православној Цркви. У случају неприхватања такве обавезе свештеник мора да откаже венчање. У овом случају он не сме да присуствује инославном венчању, нити свечаном брачном ручку, нити се сме сагласити да служи свечани молебан.

10. Изричито се забрањује да инославни на крштењима узимају учешћа као кумови, подвлачећи суштинску чињеницу да је дужност кума васпитавање новопросвећеног у Православљу, што је не може да се очекује од неправославног лица.

11. Дозвољава се сарадња са неправославним организацијама у практичним питањима живота, као на пример: позајмљивање објекта у случају сеобе парохије, или у добротоврним организацијама, али са тим да православне парохије никако не смеју да улазе у чланства таквих организација.

12. Треба да се избегава добијање финансијске подршке од неправославних организација. Црквена тела и остале организације при њима, које још увек користе такву помоћ, треба да се труде да постепено нађу друге изворе својих новчаних прихода, како би се тако елиминисала било која зависност од инославних. Међутим, то треба да се ради постепено и мудро да не би никаквим брзоплетим поступком изазвали љутњу наших добротовора.

Њујорк, 1/14. новембра 1974. године.

Председник Архијерејског Синода: Митрополит ФИЛАРЕТ (потпис)

Свети старац Макарије Оптински, РЕЧНИК СПАСЕЊА

2011-02-05T18:21:00.000+01:00

СМРТ

Не треба се плашити смрти као такве, већ смрти без покајања

Чујем да си узнемирена питањем да ли се то смрт приближава? Саветујем ти да одбациш ту малодушност и потпуно се предаш вољи Божијој. Знаш да је свакоме од нас назначена од Бога смрт – када ко треба да умре: не умиремо ни пре ни после него што је одређено. Али никоме до Богу није познато када ће се догодити тај прелазак из једнога у други живот. И ми, као и мати наша, Црква, треба да од Господа молимо „да остало време живота нашег у миру и покајању проведемо, да крај живота нашег буде хришћански, безболан, непостидан, миран и да добар одговор дамо на страшном Христовом суду”. А о продужетку овдашњег живота није наше да одређујемо. Колико год да нас је живих, сви треба да одемо кући, у наше вечно пребивалиште; јер смо овде само гости, а не заиста домаћи; наша права отаџбина је тамо. Шта нас онда може обманути у овоме животу? Видимо пометњу, буне по целом свету, и Бог зна шта нас још очекује. Блажен је онај ко с покајањем и у нади на будући живот оде одавде.

Пишеш да осећаш страх при помисли на смрт. Страх од смрти је природан, но не смемо паничити, већ треба да се храбримо вером и надом у доброту Божију, и у заслуге Спаситеља нашег, Господа Исуса Христа. Познато је да свако од нас треба да умре; али када, познато је Једином Богу. Он одређује управо то – када ће ко да умре. Ако неко умире, ма колико година имао, у младости, старости, или у средњем узрасту, тако му је од Бога било одређено; зато ваља бити спокојан, треба само умиривати своју савест покајањем и надом. Колико год живели, свеједно треба да умремо; ако неко умре у младости, треба претпоставити да је Богу тако било угодно да злоба не измени ум његов, или лаж да не превари душу његову (Прем. 4,11–12) – како каже Свето Писмо.

За оне који верују, смрт није вечно раздвајање него привремени одлазак

Судове Божије не можемо да искажемо. Свакоме је поставио границе живота које не можемо да пређемо, док вечност нема краја!.. За нас, верне хришћане, смрт није вечно раздвајање, него привремени одлазак. Јер ако живимо, Господу живимо; ако ли умиремо, Господу умиремо (Рим. 14,8) – вели Апостол, а пред Богом сви смо живи, јер је душа бесмртна и вечна. Овакво расуђивање нека вам пружи утеху у жалости због смрти ваше мајке. Ви се и сада налазите у молитвеном општењу са њом када испуњавате ваш дуг – приносите молитве за упокојење њене душе и на богослужењима чините помене и доброчинства онима који имају потребе. Њена душа од тога има велику корист, а ви налазите утеху.

Смрт је пресељење из времена у вечност

Немој смрт себи да представљаш с лоше стране, него веруј да она служи као пресељење из времена у вечност; а време Господ држи у својој власти.

Ти се бојиш смрти: но ко је од нас бесмртан? Смрт није уништење нашег бића, него прелазак из садашњег краткотрајног и лошијег у бољи живот. Господ каже: који верује у Мене ако и умре, живеће (Јн. 11,25), јер Он није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20,38).

Сећању на смрт стран је малодушни страх

Заиста је тужно читати о твојим сталним болестима… Уз то, постала си тако малодушна и бојиш се смрти. Милостив је Господ, поживећеш ти још с нама, не плаши се. Истинском сећању на смрт стран је такав малодушни страх какав видим код тебе, напротив, она подстиче на мудрост и добар живот.

Од срца жалим што си и даље болесна; а још више зато што си малодушна – што се бојиш смрти; дај Боже да још много година будеш здрава; али ако Његова воља буде да некога од нас позове из овог у будући живот, само нека нам подари хришћански крај, непостидан, миран, уз причешће Пречистим Тајнама Христовим; како се може упоредити овдашњи живот са оним вечним, блаженим, који нема краја? Отпуштајући одавде блажено упокојене очеве и мајке, код нас су у умилењу помешани туга и радост због наде у будући живот. Расуђујући тако, бићете спокојни и убудуће нећете клонути духом. Ко се појави помисао да смо грешни – положимо наду на милосрђе нашег Искупитеља, Господа Исуса Христа, Који је пострадао и пролио Своју пречисту крв за грешнике, и Заступника пред Оцем Небеским, пуног љубави, који не жели смрт грешника, него очекује њихово обраћење.

Они који су умрли млади избегли су многе невоље – таква је воља Божија

Твоје дете Господ је узео к Себи… јер је Његовој вољи било угодно да је пресели у вечно блаженство у том невином узрасту. Ми не знамо, а Богу је познато и оно што још нисмо учинили: Он зна каква би она била када порасте – или несрећна или шта друго. Зато ју је узео Себи. Зато ни твоја молитва није примљена и испуњена, јер је премудрим Промислом Божијим њој било одређено да сада оде одавде. Речи Светог писма које си навела: колико ће више Отац ваш Небески дати добра онима који му ишту (Мт. 7,11), уопште се не односе на тебе. „Дати добра” (блага) – па зар си ти тражила добра (блага)? Тражила си живот ћерке, но да ли си могла знати хоће ли ти он на крају послужити за утеху или ће ти донети муку? А Богу је све то познато и Он ти је, коначно, дао „добра” тако што је твоју ћерку примио у вечно блаженство. Веруј несумњиво у то и благодари Господу Који све чини за твоју корист.

Жалост која вас је посетила престављењем ваше вољене ћерке примите као послану од руке Божије. Она не само да ништа није изгубила због тога што се упокојила у младим годинама, него је још и избегла многе изопачености и невоље овога века. И све је то део промисла Божијег. Њему је познато све што би могло са нама да се догоди, а ми не знамо и не схватамо ништа, и жалостимо се не схватајући Божије промишљање о нама. Молите се Богу за упокојење њене душе. Вама ће то бити утешно а њој угодно…

Мада је за родитеље и ближње тешко да се у лише своје наде и утехе, и то у најлепшим годинама, Бог боље предвиђа њега, како злоба не би изменила разум његов, или лаж прелестила душу његову (Прем. 4,11); стога му је било угодно да га нетакнутог и неповређеног пресели у вечност, ради наслађивања вечним и истинским добрима.

Из твог писма видим да си клонула духом и да тугујеш, да смрт (сина) тешко погађа твоје срце. Мени је веома жао због тога, тим пре што си ти добар хришћанин, који верује у Бога и Његов свепремудри Промисао; али твоја вера овде посустаје, и зато подлежеш унинију. Како да не верујемо у Његову благост, када на сваком кораку видимо Његов очински Промисао? Ко више воли твог сина, ти или Он? Ми тврдо верујемо, у шта ни ти не сумњаш, да га је Он примио у вечно блаженство; а да је остао жив, ко зна каквим би искушењима, саблазнима и греховима могао да се подвргне, као и безбожности. И да ли би ти могао да га избавиш од свега тога? Поготово не би имао силе ни разума да га припремиш за Царство Небеско.

Тешко греше они који се предају силној жалости због умрлих

Апостол Павле нам у Посланици Солуњанима каже: нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде (1. Сол. 4,13). Погледајте, коме је својствено да се жалости? Онима који немају вере и наде у будући живот, они се заувек раздвајају са својим ближњима, њима не сија луча наде из удаљене вечности. Али ми који верујемо имамо наду: ова смрт је само прелазак у вечни живот, од невоља и болести ка спокоју. Зашто бисте се препуштали таквој жалости која изједа ваше срце и уништава плодове вере и наде?

Колико год трајао овдашњи живот – то је ништа у поређењу са будућим, који нема краја. Зато она (ћерка) није умрла, него је прешла у други, савршени живот. Саветујем вам да се не предајете неприкладној жалости због ње, као они који немају наду на будући живот. За њих, тј. за неверујуће, онај ко умире – умире заувек, и њихова је туга неутешна. За њих у удаљеној вечности не светли луча наде. Ми, који верујемо, имамо наду у васкрсење мртвих и живот будућег века.

Кроз оно што се у вашем животу догађа, виде се одређене црте ваше слабости, а пре свега, иако је то било давно, ваша силна туга за умрлом ћерком. Ви у том случају нисте имали покорност вољи Божијој – када је Њему било угодно да узме вашу ћерку ради њеног вечног наслађивања у Царству Небеском; много сте туговали и грешили због тога; јесте ли могли да знате шта је све у животу очекује? Јер није реткост да видимо родитеље који много тугују због своје деце, видећи како несрећан живот они воде, па им чак кажу: «боље би било да се ниси ни родио».

Утеха онима који тугују због умрлих

…Она се одвојила од нас у своју вечну отаџбину, ка којој и ми морамо да стремимо, само нам време одласка онамо још није одређено: нама је непознато, али познато је нашем Једином Творцу. Време боравка овде дато нам је да бисмо се постарали да га употребимо за корист наших душа и душа наших ближњих. Уколико се будеш предавала непотребној жалости, сасвим ћеш да се растројиш и изгубићеш здравље. Тако ћеш много да сагрешиш пред Богом. Мисли о томе да је границе свачијег живота одредио Сам Бог, и нека те то храбри – другачије и не може да буде. Господ ју је узео баш сада, у непорочности и чистоти; коликих ли се саблазни она избавила, коликих замки ђавола, света и тела? Колико је невоља које чекају на животном путу избегла, невоља које би морала тешко да подноси, а можда би и тешко сагрешила. Но, сада је то све далеко од ње, и она ће се наслађивати вечним блаженством. Чак и да је дуго поживела, смрт је ипак не би заобишла. Свето Писмо нас теши, да не бринемо за мртве, јер то је својствено онима који немају наду, тј. онима који не верују. За њих заиста нема утехе… за њих онај ко умре, тај је вечно мртав; а ми, који верујемо и убеђени смо у дејство Промисла Божијег, треба да будемо тврдо уверени, да је њено пресељене у вечност баш сада, воља Божија, и да је то на њену велику корист. Ако је и отишла у младости, старост се не огледа у броју година, и мудрост је – седина људска, а чист живот – узраст старости (Прем. 4, 8–9)... Закратко испуни лета дуга: јер угодна беше Господу душа његова, тога ради похита да је узме из зле средине (Прем. 4,13-14).

...То што се ви, оставши без ње, предајете туговању, то није по разуму духовном, него дејствују тело и крв; није ли свеједно – умрла би и да је поживела много лета; али колико би бура, невоља и преокрета доживела? Они који су плакали нису је жалили у том смислу, него су у својој машти представљали слику њеног срећног живота; но, то се веома ретко догађа.

Двадесетогодишњица хора Мелόди

2011-02-03T07:28:00.000+01:00

Дивна Љубојевић и Хор "Мелόди" до сада су објавили осам музичких дискова, од којих је сваки имао по неколико домаћих и иностраних издања.

Из дела светог Теофана Затворника

2011-02-02T21:41:00.000+01:00

Ревност за Бога и спасење

То што вас је Господ призвао у веру, не тражи ништа посебно, само да будете искрено одани вери. Будите такође благодарни што вас је Господ призвао из таме у светлост (1, п. 89, стр. 75).

Како сте описали себе – испада да сте неродна смоква. И шта сад? Таква свест врло је корисна код ревности за спасење, јер ову ревност природно распламсава, ма колико да је брзо почела да се гаси или хлади... Ако на поменути начин оживљавате ревност, онда се потрудите да што чешће узводите себе у такву свест о бесплодности, па вам она неће дати да останете без плода, када је тај плод у вашој власти (1, п. 117, стр. 119-120).

Док је ревност јака, непријатељ обично не прилази ревнитељу, но када се ревност мало засити и када њен жар ослаби, он већ почиње да се приближава, и, што је код њега главно – да сасвим хлади ревност... У мери хлађења ревности, одступа и благодат... Опасност од пада је близу. Непријатељ почиње да буди склоности ка пређашњим рђавим делима. И чим успе да гурне човека у неки грех, он се утврђује (над њим), почињући да га гони и да му се свети за све оно време супротстављања (1, п. 185, стр. 208).

Ревност је дело благодати и сведочанство да је ова благодат неодступно у вама, да производи благодатни живот... Док постоји ревност, присутна је и благодат Духа Светога. Она је – огањ (3, п. 384, стр. 24-25).

Благотворан је труд оних који здравим расуђивањима разбијају лаж што се подиже против истине Васкрсења. Читај таква расуђивања и наоружавај се њима; при томе не буди лењ да правиш све више и више простора за улазак силе Васкрсења Христовог у тебе. Што више то будеш чинио, више ћеш дисати ваздух Васкрсења и бити безбеднији од свих стрела ђавољих усмерених против те истине. Питаш, шта је потребно за то? Ништа посебно: буди оно што треба да будеш по завету датом приликом светог Крштења, које је наше васкрсење. Јеси ли пљунуо на сатану и на сва дела његова? Настави да се тако држиш у односу на њега. Јеси ли се сјединио са Христом? Остани са Њим. Дела таме и светлости су очигледна. Бежи од једних и приањај уз друга. Али то чини без икаквих уступака, чак и најмањих, како би норма твога живота било следеће: нема заједницу светлост са тамом, нити Христос са велијаром (43, стр. 48-49).

Рече Господ Аврааму: пођи из земље своје, од рода свога и из дома оца свога у земљу коју ћу ти показати (Пост. 12,1). Ово је очигледно слика оне измене срца која се догађа код истински верујућих, када искрено узимају на себе крст свој и крећу за Христом. Самооодбацивањем они остављају оца свога – егоизам; остављају род свој – своје личне греховне склоности, страсти и навике, распињући их одлучношћу да непоколебљиво у свему следе страстоубиствене заповести Господње; остављају земљу своју, целокупну област греха, свет са свим његовим прохтевима, распињући га одлучношћу да буду туђи за њега, чак и уколико то подразумева неопходност да претрпе губитак имовине и друштвеног положаја, па и смрт (43, стр. 38-39).

...Сва је сила у непрестаном осећању према Богу, које човек треба да гаји како год уме. То је закон! Чим то осећање постоји, оно замењује сва правила; а када га нема, никакав напор око читања не може да га замени. Молитвословља су намењена да хране то осећање, и чим га не хране, узалуд су (3, п. 434, стр. 77).

И одлазак пешке на молитву погодан је за вежбање ревности према Богу (3, п. 489, стр. 158).

Суштина хришћанског живота састоји се у Богоопштењу... испрва обично скривеном не само од других, него и од себе. Видљиво сведочанство о њему, или пак оно које се осећа унутра у нама, јесте жар делатне ревности (68, стр. 9).

...Ревност је неисцрпни источник добрих дела и целокупног богоугодног живота – то је купина која гори у срцу и не сагорева. Заградите извор и престаће да тече освежавајућа и оживљујућа вода; пригушите ревност, па ће престати свако чињење добра и свака мисао о Богоугађању. Угасите огањ, па неће остати ни светлости ни топлоте; угасите ревност, па ће душа престати да тежи ка било каквом добру и сасвим ће се охладити за живот по Богу (34, стр. 25-26).

Ревновање за напредак у добрим делима која стварају светост представља љубав на делу. Вера и нада су за ревновање исто што и ваздух, влага и топлота за за семе које се развија (41, стр. 67).

...Нико нека не помишља да сам од себе роди такву силу живота: за њу се треба молити и бити спреман за њено примање. Огањ ревности са силом – то је благодат Господња. Дух Божији силази у срце и почиње да делује у њему, не само свеобухватном него и сведелатном ревношћу (68, стр. 14).

Сила ревности и напоран рад брзо чине хришћанина у свему савршеним и припремљеним за свако добро дело – са светлим погледом ума и у свему очишћеним појмовима, са чистим срцем, испуњеним сваком добротом и бестрашћем које је могуће на земљи, са одрицањем од свега, са пуноћом унутрашњег живота која се преизлива и на целокупно окружење способно и спремно да прими његове токове (59, стр. 25-26).

Литија

2011-01-29T20:40:00.000+01:00

Васкршња литија у Курској губернији (Иља Јефимович Рјепин, уље на платну, 1883)